Doktor Smrt

Aribert Ferdinand Hajm (1914-1992) je bio nacistički lekar, pripadnik SS trupa, poznat po nadimku "Doktor Smrt" - jedan od deset najtraženijih nacista sa liste centra Simon Vizental. Radio je kao lekar u koncentracionom logoru Mauthauzen, gde je mučio i ubijao logoraše na razne načine - uključujući operacije vađenja organa i amputacije udova bez anestezije, kao i direktno ubrizgavanje raznih otrova, benzina, fenola pa čak i obične vode injekcijama u srce kako bi time indukovao smrt žrtava. Osim toga, sprovodio je i razne druge "eksperimente" na logorašima, čak i neke koje je Jozef Mengele praktikovao u Aušvicu - kako bi upoređivali rezultate svog "naučnog rada". Lobanju jednog logoraša, koga je svojeručno preklao i potom raskomadao, koristio je kao pritiskač za papir jer mu se svidela "zato što je žrtva imala savršeno zdrave zube". Preživeli svedoci su na suđenju u Nirnbergu izjavili da je nekim logorašima naživo odrao kožu kojom su zatim bile presvučene fotelje u kancelariji upravnika logora. Za samo šest nedelja, koliko je proveo u Mauthauzenu (oktobar 1941 - mart 1942), stekao je nadimke "Doktor Smrt" i "Kasapin iz Mauthauzena".

Iako je 2009. zvanično objavljeno da je umro 1992. u Kairu, pod lažnim imenom, do danas nije pronađen nijedan materijalni dokaz kojim bi ta tvrdnja mogla biti potkrepljena.

Zlatibor Lončar, ministar zdravlja u naprednjačkim vladama Srbije, u kriminalnim krugovima beogradskog podzemlja stekao je nadimak "Doktor Smrt" zbog navodne umešanosti u čudne smrti pacijenata koji nisu u bolnicu bili dovedeni kao sigurni kandidati za "pod ilovaču". Najčešće su to bili pripadnici suparničkih krimi-klanova, koji su bili u sukobu sa likovima koji se nalaze na "drugarskim" fotografijama zajedno sa pomenutim doktorom. 

Beše tada spomenuto i nekakvo ubrizgavanje "nečega" injekcijama...

No, kako god da je zaradio nadimak, dr. Lončar voli i da eksperimentiše. Zamoraca ima sasvim dovoljno - po poslednjem popisu stanovništva (i biračkim spiskovima), više ih je nego ukupno ubijenih Jevreja u nacističkim konclogorima. Baš zgodno.

Najnoviji prilog njegovom "istraživačkom" naučnom radu jeste potpis na izmene i dopune Republičkog Pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće, donet i overen 10. aprila ove godine. Kako u njemu stoji, granica tolerancije na prisustvo određenih hemijskih supstanci u vodi za piće (mereno u miligramima po litru) višestruko je podignuta: za hemijsko jedinjenje amonijak - 5 puta (sa 0,1 na 0,5), hloridi - za 25% (sa 200 na 250), za hemijski element Bor - 3,3 puta (sa 0,3 na 1), Natrijum - za 1/3 (sa 150 na 200). Spomenuta oksidabilnost i elektroprovodljivost vode za piće se vrte "oko EU standarda", što u našem slučaju obično ne znači ama baš ništa - al' dobro dođe da se spomene, barem jedared.

Ne zaboravimo Lončarevu saglasnost iz 2014. godine na, takođe "eksperimentalno", povećanje dozvoljene količine otrovnog aflatoksina u mleku sa 0,05 prvo na 0,5 (10 puta više), pa nakon poništenja te odluke novog povećanja na "samo" 0,25 (5 puta više), mereno u mikrogramima po kilogramu. Setite se grimase "tesne gaće" koju je složio bivši ministar poljoprivrede Knežević, dok je ispijao čašu kontaminiranog mleka kako bi dokazao da tu nema ničega spornog.

Doduše, doktor Zlatibor Lončar i doktor Nebojša Stefanović su se 2016. oštro oglasili povodom švercovane kafe koja se kod nas prodaje, u kojoj pored buđi koja luči aflatoksin ima i raznoraznih drugih gadosti, izjavivši da "Niko neće da truje ovaj narod!"

Kafom. Švercovanom. Za ostalo se bumo dogovorili.

Konclogor ili gulag, svejedno - kako god je zvali, Srbijom komanduju doktori.

I tačka.