(pr)Osveta

Učitelj ili Propagandista?

Niko ne može biti dobar učitelj ukoliko ne poseduje iskrenu naklonost prema svojim učenicima i želju da im prenese ono za šta veruje da je vredno.

Propagandista ne deli ovakvo gledište. Za propagandistu, učenici su kao potencijalni vojnici u nekoj armiji. Na đacima je da služe ciljevima koji se nalaze izvan njihovih života, ne u smislu u kojem svaka velikodušna svrha nadmašuje samu sebe, već u smislu služenja nepravednim privilegijama ili despotskoj moći. Propagandista ne želi da učenici posmatraju svet i slobodno biraju svrhu koja im se čini vrednom. Propagandista želi, poput nekog ko održava ukrasno zelenilo, da odgoj učenika bude razvijan i usmeravan tako da odgovara namerama i ciljevima tog baštovana. A u sprečavanju prirodnog razvoja učenika, propagandista je sklon tome da u njima uništi svu životnu energiju, usađujući umesto nje zavist, destruktivnost i okrutnost.

Ljudska bića nemaju potrebu da budu okrutna; naprotiv, ubeđen sam da većina uzroka okrutnosti leži u raznim ograničavanjima tokom rane mladosti, pre svega u onemogućavanju onoga što je dobro.

- Bertran Rasel, "Nepopularni eseji" (1953)

Nacionalsocijalistička partija Srbije u svojim kandžama više od 30 godina drži obrazovanje u Srbiji. To je ovde bezbroj puta bilo napisano do sada. Retki su i kratki bili "incidentni" periodi kada na čelu ovdašnjeg ministarstva prosvete nije bio neki drug član ili neko ko je pod maskom radio za njihovu Stvar - ometanje i sprečavanje razvoja generacija koje će misliti svojom glavom, a ne šupljim glavama propagandista sa platne liste predmetnog ministarstva. Nesrećno uvođenje kleronauke od strane DOS-a, kukavički podmetnuto je od strane crkvenoespeesovske ekipe pod formom "smirivanja postpetooktobatskih strasti" i zastrašivanjem anatemama Besomuka Rista & Co. a sve kao zalog za buduću pomiriteljsku koaliciju ludog Borisa i raspojasanog Ivice. Posle je sve išlo glatko i po redu, kako je bilo dogovoreno i po stavkama, skroz do ovoga što imamo danas.
A imamo i to da u jednoj negotinskoj osnovnoj školi nastavnici objašnjavaju roditeljima zašto njihov sin i "ne mora baš da ima sve petice i da bude najbolji u odeljenju" (i školi), jer "mnogo štrči i iritira ostalu decu", "ispravlja nastavnicu fizike" (koja ne zna decimalni račun, ali ne odustaje od tog neznanja) i da "ocene nisu najvažnije" iako se prosečna ocena za neke predmete na nivou odeljenja klacka između dvojke i trojke (jedva nategnute).

Bez obzira na aktuelnog ministra neobrazovanja, nakon 2000. godine je nastavljena praksa iz decenije koja joj je prethodila - okružni i opštinski načenici prosvete, direktori škola, veliki deo nastavnog kadra, razredne starešine, "projektni" miljenici i ekskurzionisti, uglavnom su bili i ostali kadar SPS. Do dana današnjeg, i ne pokazuju ni trunku namere da od toga odustanu ili se makar promene.

Trideset i kusur godina umesto škola mi imamo SPS-ovske propagandne fabrike trovanja dečjih umova. Tačno toliko umesto prosvete imamo (pr)osvetu. Osvetu loših đaka.

Kresanje žive ograde od ljudi nikada nije bilo jeftinije i lakše.

Ko ne razume razliku između učitelja i propagandiste nikada neće moći da shvati šta stvarno znači silno lupetanje o "dualnom obrazovanju" kojim kradikalska ekipa zasipa ovdašnju javnost. Ovakvim sistemom neobrazovanja, od dece prave samo dva tipa savremenih robova: topovsko meso i fabričko meso. Ako može oba, po potrebi.

Dualno meso.

Između Bertrana Rasela i Miće jovanovića je nepremostiv jaz, intergalaktičkih razmera. O prvome niko ne uči decu u našim školama, za drugog svi znaju i u njega gledaju kao svrhu obrazovanja. Višedecenijsku formulu uspešnog pravljenja glasačkog mesa nećemo menjati. Ako ništa drugo, za tom promenom kao da niko od pripadnika politikantske kaste ne oseća potrebu.
Ne osećaju oni ništa, kad smo već kod toga.

Lektira

- Dreadlords, mirno! (22.11.2013)

- Matura... mala, a mega (21.06.2014)

- Samo nek' je produktivno (02.09.2014)

- Sloboda i (ne)obrazovanje (27.04.2018)

- Početak i kraj (29.10.2020)

- Za našu decu (09.08.2021)

Thanks, but no thanks

Sloboda govora ne sme da ima ograničenja, jer u suprotnom tu više nema slobode. Međutim, suprotstavljati se statusu quo, učiniti besmislenim konfliktno ponašanje, čistiti otrove svetlom i rečima - sve to ipak ima svojih granica. Kada svi vaši pokušaji ne uspeju, uporno i bezumno kontriranje vas je doteralo do granice iscrpljenosti, a glas razuma ne dopire do ušiju koje ne žele da ga čuju - šta onda?

Menjati način na koji razmišljaju drugi nikada se nije ubrajalo u najlakše zadatke postavljene pred ljudski rod, i čini se da postaje sve veći izazov kako vreme teče (a istorija pokazuje). Po jednoj studiji sa univerziteta Jejl (SAD), sve je više ljudi koji nemaju nikakvo iskustvo u korišćenju reči radi uticaja na druge ljude koji se od njih razlikuju. To je veština koja lako može biti izgubljena. To zavisi od obima tzv. "slučajne komunikacije" koje ima sve manje u savremenom životu organizovanih kontakata među ljudima. Još uvek se možemo naći u poprilično plodnim debatama sa prijateljima, poznanicima ili potpunim strancima na internetu koji suštinski slično misle poput nas; ali, da li možemo ubediti ili biti ubeđeni od strane nekoga ko se zaista razlikuje od nas i naših stavova?

Bertrand Rasel je sumnjao da je tako nešto moguće. 1962. godine, mnogo pre nego što nam je internet omogućio da sebi izgradimo gluve sobe odjeka, zaptivenije nego ikada pre, ovaj filozof i nobelovac je primio niz pisama od nekoga od koga je bilo najmanje verovatno da će ih poslati - niko drugi do ser Osvald Mozli: aristokrata, nekadašnji poslanik u Parlamentu, prvo torijevaca pa potom laburista, 1931. osnivač Nove Stranke koja se otcepila od Laburista i zaživela nešto više od godinu i po dana da bi potom 1932. bila preimenovana u Britansku Uniju Fašista. Osvald Mozli, gorljivi zastupnik Hitlerovih "ideja" i fašizacije Britanije, koji se tih budalaština nije okanuo do samog kraja svog života 1980. godine.

Mozli je pozvao - bolje reći, provocirao - Rasela da se uključi u debatu u kojoj bi poznatog filozofa pokušao da ubedi u ispravnost fašističkih stavova. Iako je tada imao već 89 godina, i malo preostalog vremena da se pozabavi mnoštvom "nedovršenih" tema i poslova, Rasel je veoma snažno i jasno odbio poziv u pismu kojim je odgovorio Mozliju, gde kaže sledeće:

Dragi ser Osvalde,

Zahvaljujem na pismu i prilozima koje ste uz njega dostavili. Razmišljao sam malo o ovoj našoj prepisci. Uvek je bilo teško odlučiti kakav odgovor pružiti nekome čija je etika toliko strana i, zapravo, odbojna u odnosu na vlastitu. Ne radi se ni o kakvom izuzeću od opštih stavova koje iznosite, već o tome da sam u životu svaki trun svoje energije posvetio aktivnoj borbi protiv surove netrpeljivosti, kompulzivnog nasilja i sadističkog progona koji zajedno karakterišu filozofiju i praksu fašizma.

Osećam obavezu da kažem i to da su emocionalni univerzumi u kojima živimo nas dvojica toliko daleki i različiti, na najdublji način suprotstavljeni, da ništa plodno ili iskreno ne bi moglo da se izrodi iz naše međusobne povezanosti.

Voleo bih da razumete jačinu ovog mog uverenja. Ne radi se ni o kakvom pokušaju da budem grub govoreći ovo što sam Vam napisao, već zbog svega onoga što smatram vrednim u celokupnom iskustvu i dostignućima ljudskog roda.

Srdačno Vaš,

Bertrand Rasel

22. januara 1962. godine

Rasel je preminuo osam godina kasnije (1970) a Mozli deceniju potom (1980). Svoju poslednju poruku Britancima, objavljenu u časopisu Nju Stejtsmen, Rasel je napisao samo nedelju dana pred smrt povodom pisma koje se ticalo članka "Olimpijski miting" o debaklu koji je Mozlijeva BUF doživela 1934. godine, izgubivši veći deo podrške koju je imala u javnosti. Bio je to do tad "najveći auditorijum koji se ikada okupio u dvorani Olimpija u Londonu da sasluša nečiji govor" insistirao je Mozli od novinara da napišu. "Samo se beznačajna grupica nameračila da sve vreme urla kako bi druge sprečila da slušaju moj govor. Nakon primerenog upozorenja, naši redari su bili primorani da golim rukama odstrane iz dvorane tu grupicu, u kojoj je bilo pojedinaca naoružanih žiletima i noževima. Nakon toga, publika je konačno mogla da sasluša govor koji je trajao bezmalo dva sata."

Nju Stejtsmen je objavio Mozlijevo pismo posthumno, uz sledeći uvodnik: "Celog svog života trudio se da ljude ubedi kako je njihov pogled na istoriju pogrešan." Uprkos neprestanim naporima, uspeo je da u to ubedi samo nekolicinu njih. Za to nisu bili zaslužni samo oštri kritičari poput Rasela, jer je svakome iole razumnom bilo jasno da je ljude poput Mozlija bilo nemoguće ubediti u drugačije stavove. I urazumiti ih.

Na takve se ne gube vreme i snaga.

- Bertrand Russell writes an artful letter, stating his refusal to debate British fascist leader Oswald Mosley in 1962 (23.02.2017) 

- Bertrand Russell's delicious response to British fascist Oswald Mosley (Flashbak, 01.08.2017)

- Bertrand Russell's letter to Oswald Mosley shows how to knock back an invitation of a fascist (The Poke, 18.10.2019)

Dakle, kada vam Vučićevi svedoci narednih meseci, po komandi koju im je krajem avgusta On izdao, zazvone ili zalupaju na vrata, samo ih uljudno udaljite sa "Vučić? SNS? Ne, hvala.", isto onako kao što bi ste odbili jehovnjake, popa sa vodicom i pričom o "carevom Caru", veterinara koji vam dođe u štalu ili obor sa špricem punim semena koje je omogućio lično Vođa, prodavce servisa za ručavanje, anketare raznih budalaština i slične narušitelje kućnog reda i mira vašeg doma. A i šire.

Nikako im ne nasedajte na pokušaje ubeđivanja, jer imaju direktivu da jednom pokušaju i, u slučaju otpora, odmah krenu dalje ubeleživši vas kao "nepodobne" ili "otpisane". Ne brinite se, u većini slučajeva oni to već znaju, ko ste i "za koga" ste - naročito u palankama širom naše zemlje ponosne - tako da nema razloga za neku ekstra zabrinutost oko "minusa" koji će upisati kraj vašeg imena. Potrudite se samo da im date do znanja da ste videli šta su upisali i da čak i za njih postoji Dan posle.

I da, barem što se vas tiče, toga dana neće važiti ono "morali smo" koje su već počeli da uvežbavaju.

Samo pristojno, jer iako ne možete biti gori od njih, to ne znači da treba biti isti.
Slobodno koristite i Raselove reči, iz pisma Mozliju. Što uljudnije, to ih više ubija u pojam, navikle da se u njihovom oboru stalno neko na njih izdire i preti im.

Jer mi nismo iz njihovog obora, ne pristajemo da živimo po "pravilima" koja važe na njihovoj Životinjskoj farmi. Niti imamo nameru da ćutimo, pognemo glavu, trpimo.

To je naša ljudska obaveza, ispod koje se ne ide. Ne odstupa.

I tačka - njima.