Šume je bilo sve manje, ali Drveće je i dalje glasalo za Sekiru koja je bila dovoljno lukava da ih sve ubedi kako je jedna od njih samo zato što joj je držalja bila - od drveta.
- moderna verzija stare turske izreke
Sekira ide u šumu kad joj zatreba nova držalja.
- jevrejska izreka
Hrastovi se na ponašanje Drvoseče prema njima požališe Zevsu, a ovaj im odgovori da su sami krivi što mu obezbeđuju drvo za držalju sekire.
- Ezop: "Basne" (VI vek p.n.e.)
Neki drvoseča dođe u šumu i zamoli drveće da mu podari držalje za sekiru od najčvršćeg među njima, ne bi li imao od čega da zaradi i prehrani porodicu. Odlučiše da to mora biti divlja maslina. On načini držalju i namesti sekiru, i - ne čekajući ni časa - odmah krene da seče grane i obara moćna stabla redom, kako mu se prohte i po celoj šumi. Hrast tada reče Jasenu: "Dobili smo šta smo zaslužili, jer dušmaninu svome podarismo tačno ono što je hteo."
- Ademar iz Šabana, francuski monah (XI vek n.e.)
Drvosečina sekira zamoli drvo da mu podari držalju. Drvo pristade.
- Rabindrat Tagore: "Politika" (1899)
Umesto basni, alegorija i drevnih mudrosti, sve se ovo može reći jasnije, na konkretnom primeru:
Ono, što izgleda niko nije primetio, bio je sve širi jaz (nakon 1933.) između vlasti i naroda. Zamislite samo koliko je taj prostor bio širok na početku, ovde u Nemačkoj, a vremenom je postajao sve veći. Znate, narod nije blizak sa svojom vlašću samo zato što je neko rekao kako je to narodna vlast, istinska demokratija, ili zato što se ljudi prijavljuju u civilnu odbranu, ili izlaze na izbore. Sve to ima veoma malo veze, skoro nikakve, sa spoznajom ko je zaista na vlasti.
To što se ovde desilo, zapravo je postepeno navikavanje ljudi, korak po korak, na vladavinu raznim iznenađujućim potezima, na prihvatanje odluka koje se donose u tajnosti; da poveruju kako je situacija veoma komplikovana pa je vlast morala da deluje shodno informacijama koje su za mnoge nerazumljive, ili su toliko opasne - čak i da ima onih koji ih razumeju - da ne bi smele da budu puštene u javnost zbog pitanja nacionalne bezbednosti. I njihov osećaj identifikacije sa Hitlerom, njihova vera u njega, samo su olakšali širenje tog jaza i razuverili one koji bi se inače zbog toga zabrinuli.
To razdvajanje vlasti od naroda, širenje tog jaza, održavano je postepeno i veoma neprimetno, koracima prikrivenim (čak možda i ne uvek sa namerom) kao neka hitna mera, kao istinska patriotska obaveza, ili u neku realnu društvenu svrhu. Sve krize i reforme (i one istinske, takođe) toliko su okupirale pažnju naroda da niko nije obraćao pažnju na spor i prikriven proces ispod svega toga, kojim je vlast bivala sve dalja i dalja.
Diktatura, i ceo proces njenog nastanka, iznad svega se sastoje od odvraćanja. To je obezbedilo izgovor onima koji ne razmišljaju da tako i dalje čine. Većina nas nije želela da razmišlja o osnovnim stvarima jer to nikada nismo ni radili. Nije bilo potrebe za tim.
Živeti u takvom procesu podrazumeva da ste apsolutno nesposobni da to primetite. Svaki njihov korak je bio tako mali, tako naizgled nevažan, tako dobro obrazložen i ponekad "pokajnički", da - osim ako niste bili izuzeti iz celog procesa od samog početka, ili ste shvatili o čemu se tu u principu radi - sve te "sitne mere" nijedan "nemački patriota" ne bi mogao prozreti i uvideti gde će ih sve to jednog dana dovesti. Niste mogli da vidite kako to raste iz dana u dan.
Kako se to moglo izbeći među običnim ljudima, čak i onima visokoobrazovanim? Iskreno, ne znam, ne vidim - čak ni sada. Morate predvideti kraj da bi ste se odupreli, ili makar videli sam taj početak. Čovek mora jasno i sigurno predvideti kraj i kako da to uopšte uradi, bio on običan ili poseban. Možda su stvari mogle da se promene pre nego što je sve otišlo predaleko; nisu, a možda su mogle. Danas se svi pozivaju na to možda.
Ti mali ljudi, Vaši prijatelji nacisti, u principu nisu bili protiv nacionalsocijalizma. Ljudi koji poput mene jesu, činili su veliki prestup, ne zato što smo više znali već zato što smo bolje naslutili šta se sprema.
Čovek zapravo ne vidi tačno šta i kako treba da uradi. To je istina, verujte mi. Svaki čin, svaka prilika, gori su od prethodne, ali samo malo gori. I vi čekate sledeću, pa sledeću... Čekate na jedan veliki šokantan događaj, misleći kako će vam se u trenutku tog velikog šoka ostali nekako pridružiti u otporu. Vi ne želite sami da delate, ni da govorite; ne želite ni da se odreknete svoga načina života niti da pravite probleme. Zašto ne? Pa, zato što niste navikli da to radite. To što vas sputava, to nije samo strah da ostanete sami, već i osećaj potpune nesigurnosti.
U vašoj ličnoj sredini, vodite privatne razgovore sa svojim kolegama od kojih neki svakako osećaju isto što i vi. I, šta od njih možete da čujete? Kažu vam "pa i nije tako loše" ili "priviđaju ti se stvari" ili "ti si paničar". Zapravo, ispada da zaista paničarite. Govorite im dokle će sve to logično i neizostavno dovesti, ali za to nemate dokaza. O da, tu zaista ima tih sitnih početaka; ali kako u to možete biti sigurni kada ne znate kako će se završiti, i kako da uopšte znate ili makar pretpostavite kakav je kraj? Na jednoj strani su vaši neprijatelji koji vas zastrašuju - zakon, režim, Partija. Sa druge strane su vaše kolege koje vas proglašavaju pesimistom, pa čak i neurotičarem. Preostali su vam samo najbliži prijatelji, ljudi koji su, prirodno, uvek mislili poput vas.
Tih prijatelja je sve manje. Neki su otišli ili se "udubili" u svoje radove. Više ih nema onoliko koliko ih je nekada bilo na sastancima i okupljanjima. Neformalne grupe postaju sve malobrojnije, brojnost se smanjuje na male organizacije koje i same sve više venu. Danas, po malim okupljanjima najbližih prijatelja, imate utisak kao da pričate samo sa sobom, da ste potpuno izolovani od realnosti. To vam još više oslabljuje samopouzdanje i dodatno zastrašuje... čime? Postalo je jasno da, ukoliko nameravate nešto da preduzmete, moraćete da stvorite priliku za to a tada ćete očigledno postati problematični. I zato sedite, i čekate.
 |
| Fruška Gora, Beograd, Srbija... |
Naravoučenije:
Sekira zamoli za držalju i drveće pristade. Onda poseče čitavu šumu, od nje napravi gomile štapova i prutova kojima reče: "Sada ćete biti bezbedni od loma, takvi kakvi ste, samo ako vas sve zajedno uvežem u snoplje. Tada vas niko više neće moći da polomi jer zajedno ste jači, a ko ostane sam, da štrči ili ne htede da bude uvezan - slomiće se: sam ili od sile koja uvek takve vreba."
Ne reče ništa o nekad moćnim stablima. A ne reče ništa ni o tome da je snop lakše poseći i polomiti sekirom (ili mu, makar, samo pretiti lomom) kada je uvezan, nego svaki prut ponaosob. Lakše - za onog ko bi da lomi, a da se pritom što manje oznoji.
Da li vam je sada jasnije zašto humanoidni Šešeljev nakot, oličen u Vučićevim kradikalima, toliko mrzi drveće? Da, tolikom mržnjom prema drveću, zapravo iskazuju svoju duboku mržnju prema ljudima? Takvi, kada se obračunaju sa drvećem, bez izuzetka krenu da to isto rade ljudima. Poseku, razbiju, uviju u snopove strahova uvezane lažima. Patriotski opljačkaju.
Ko i dalje - nakon svega ovoga - ne shvata kako funkcioniše puzajući fašizam, neka onda...
Da, tamo.
No comments:
Post a Comment