Pali, brate

Takozvani predsednik Srbije ili laže ili ima pamćenje kao kokoška - unazad, samo do prethodno iskljucane gliste na bunjištu; jer, bivajući ovoliko preobavešteno-sveobavešten, teško da bi mogao biti svrstan među neobaveštene prethodnike.

Čemu ovakav uvod?

Juče je izjavio da "u Srbiji političke stranke nisu nikada organizovano palile knjige, pritom najavljujući isto u medijima, kao što je to sada uradila Đilasova stranka spaljivanjem jedne lepe (Vesićeve) knjige o Beogradu, koja nikoga ne vređa i koja je namenjena prikupljanju novca za bolesno dete". Reče on i da bi #lično došao na promociju, samo da je znao kada i gde se održava", ali... eto.

Neće biti da je baš sve tako, kako tzv. predsednik Srbije kaže.

Podsetimo se nekih istorijskih činjenica, starijih od Vučićevog postanka sveta 2012. godine, nakon Smaka istog.

U SFR Jugoslaviji je bilo spaljivanja štampanih izdanja (stripova, magazina i ostale lake literaure, ali i novina i knjiga), i to upravo na teritoriji tadašnje SR Srbije. Zakon o šundu, potom donet, nije važio u ostalim socijalističkim republikama, pa su tako npr. ovdašnja izdanja bila jeftinija u Zagrebu nego u Beogradu.

Kragujevac, 28.-30. oktobar 1971.
Kongres kulturne akcije održan u Kragujevcu 1971. gde su sve kategorije popularne kulture osuđene kao kič i šund. Zatraženo je uvođenje tzv. Zakona protiv šunda (zvanično nazvanog "Zakon o izmenama i dopunama o republičkom porezu na promet robe na malo"). Ovaj "omladinski" kongres održan je pod budnim okom tadašneg sekretara SK Srbije, prepodobne drugarice Latinke Perović. U znak podrške borbi protiv kvarenja dobrog ukusa socsamoupravnog pučanstva, ispred zgrade u kojoj je održan Kongres, na lomači su spaljivani primerci "lake" i nepodobne literature - stripovi (izdanja Tarzan, Lale, Krimi, Klinci iz moje ulice itdisl), "pisani" roto-romani (krimići, ljubići), magazini s "namigušama u sredini" (Start, Čik), ploče sve popularnijih pevaljki, knjige... opet.
Stranka nije, al' Partija jeste.

- Zdravko Zupan (prir. Nebojša Grujičić): Strip u Srbiji (Vreme br.769, 29.09.2005)

- Zdravko Zupan: Strip u Srbiji 1955-1972 (Projekat Rastko, mart 2006)

Beograd, 26. septembar 1983.
Sudija Zoran Stojković (potonji ministar pravde u Koštuničinoj vladi) u Okružnom sudu u Beogradu, na kraju tzv. Suđenja šestorici, donosi Rešenje kojim se u celosti zabranjuje rasturanje knjige - doktorske teze "Društveni sukobi izazov sociologiji - SUKOBI", autora Nebojše Popova iz Beograda, čiji je izdavač Institut društvenih nauka Univerziteta u Beogradu: "Oduzimaju se svi primerci knjige i po pravnosnažnosti rešenja isti će biti uništeni", naređuje u rešenju sudija Stojković. Svi štampani primerci knjige su bili zaplenjeni, deponovani i potom uništeni. I to ne spaljeni, već poliveni kiselinom.
Partija, a ne stranka... narafski.

- Helsinška Povelja: Sudija za vešanje (Katalaksija, jun 2004)
- Delikt mišljenja i sloboda govora (B92, 30.03.2005)
- Nebojša Popov: Stepenovanje stradanja (Republika #187, 1998)
- Omladina GSS-a poklanja ministru Stojkoviću knjigu Nebojše Popova (B92, 07.04.2004)

U tzv. državnoj zajednici sa još takozvanijim nazivom Srbija i Crna Gora, takođe je bilo spaljivanja knjiga - naravno, na teritoriji Srbije. Naravno, u organizaciji partija koje su se krile iza navijača i nezadovoljne omladine.
Naravno, tj. prirodno.

Beograd, 17. mart 2004.
Deset policajaca je povređeno, od kojih tri teže, u sukobima policije i demonstranata ispred Bajrakli-džamije u Beogradu. Pošto se policija povukla, demonstranti su polupali prozore i inventar u džamiji, a zatim je zapalili. Te noći do temelja je izgorela i biblioteka sa više od 7.000 vrednih knjiga.
Partije bre, nisu stranke.

- Zapaljena džamija u centru Niša (B92, 17.03.2004)

- Neredi u Beogradu, zapaljena Bajrakli-džamija (B92, 18.03.2004)
- Niko nije kriv za paljenje džamije (B92, 17.07.2013)

- Mediji zaboravili Bajrakli džamiju (Politika, 18.03.2015)

Pa dobro, reći će neko, sve su ovo zlonamerne insinuacije jer to nije bila Srbija (pa šta ako jeste bilo u Srbiji, to se ne računa!), jer u Srbiji je tako nešto nemoguće. OK, neka im bude.

U stvari nije nemoguće, a za dokazni materijal iz koga se vidi da samo nacisti i srpski izrodi poput Đilasa mogu da spaljuju knjige pobrinuo se autor spaljenog štiva - ni(t)ko drugi do Goran Vesić in persona et situ. Uzeo čovek, lepo, pa na svoj fejsbuk profil okačio video snimak spaljivanja knjige o Beogradu. Ono, jes' da se ne vidi ni ko ni gde spaljuje knjigu, ni zvuk nije nešto preterano "materijalno dokazujući", al' se baš lepo vidi da na koricama piše Goran Vesić. Dobro bre, dosadni ste, ne vidi se zapravo ni to baš jasno, ali zato se Vesić sam potrudio da nam sve pojasni propratnim komentarom uz svoj FB status, u kome (između ostalog) veli: "Dragan Đilas je večeras u Beogradu po ugledu na Adolfa Hitlera spaljivao moju knjigu", "Knjiga koju je večeras Đilas spaljivao je..." i "Na kraju, razumem frustraciju polupismenog Đilasa jer sam ja napisao knjigu, a on to nije bio u stanju".

Nećemo sad, valjda, cepidlačiti oko toga da Vesić zapravo i nije napisao knjigu (u pravom smislu tog pojma), već se to ukoričeno gorivo za roštiljanje srpskog opozicionog nacizma pre može nazvati kompilacijom Vesićevih članaka o preoravanju Beograda u drugoj deceniji XXI veka, koje su objavljivali državni dnevni toaletoidi. Ko nam je bre kriv što ne razumemo konceptualnu umetnost, shodno tome ni Vesićev konceptualni literarni ispad na temu konceptualne dekonstrukcione rekonstrukcije Beograda (a i šire).

Lepo.

Ali... Đitlera nema nigde na Vesićevom snimku, niti mu se čuje glas. Ili, da ga makar neko spomene? Na snimku nema ni ukletog Bastaća, pa čak ni onog "narkomana što glumi studenta". Jokmore, sve nešto krči, šušti, ne vide se face već samo ruke, noge i patike...

Aha! Tu smo vas čekali - svi mi ovde dobro znamo da samo opozicija nosi patike. Znamo to još otkad smo im onomad 96/97 lupali glave i grbine pendrecima i štanglama, jer svi znamo da naši striktno nose neku drugu obuću, a ne Soroševe jeftine patike po kojima ih odmah prepoznamo! Pa ih bijemo.

To znamo.

Eto, sada sve znamo i ostaje samo da policija odreaguje i pohapsi sve koji neće da glasaju za SNS na proleće (a to se barem ovde vrlo dobro zna, ko su ti i takvi, da prostite, elementi), pa da ih onda kolektivno privedemo na glasačka mesta da glasaju, naravno - za SNS. To bi im bila najteža kazna, teža od one koju neki zovu "život u naprednoj Srbiji prvih 20 godina Aleksandra Vučića, pa onda još 100 godina Gorana Vesića".

***

Aman, dokle više to konstantno optuživanje vlasti da ne valja, ruši, spaljuje, upropaštava brže, jače, bolje? Zašto ta neverica u naprednu budućnost, i (opet) dokle? Pa svi znamo da je ona komunjarska budala Marinus van der Lube uhvaćen u Rajhstagu sa šibicama u ruci. Opet onomad. To što su esesovcima kožne rukavice smrdele na benzin, to je neka druga priča. Šta vam još tu nije jasno?!
Marinus.
Marina...
Stop. Zautavite se ovde, i odmah zaboravite gde ste stali.
Inače, odosmo u konceptualnu materi... krajnost.

Bez kraja i konca, sa magarcem koji beskonačno zuri u nas
I ceri nam se u lice.