Sv. Petko

Za kućnu slavu, običaj koji je striktno vezan za Srbadiju i koji je upisan u UNESKO listu svetske nematerijalne kulturne baštine, domaćin iste ima samo dve obaveze. Tradicionalno. Kao prvo, da na najbolji mogući način ugosti sve koji toga dana (kao slučajno) naiđu i, kao drugo, da se ušljema za stolom kao stoka pa sve te iste, najboljemogućeugošćene goste, redom udavi baljezganjem o politici - koja, red bi bio, zaslužuje da je prijavimo nadležnim organima spomenute svetske organizacije za obrazovanje, nauku i kulturu kao još jedan od samo naših izuma transmaterijalne nekulturne baštine.

Tako je i naš Vođa, u nedelju bio domaćin kućne slave svoje Velike Partije, te nejake posestrime grandiozne Komunističke partije Narodne republike Kine. Kao što rekosmo da je red, on ugosti sve zvane i nezvane goste koji (kao slučajno) naiđoše sa svih strana naše zemlje ponosne, nahrani ih i napoji - pa odmah krenu na stavku br. 2. Pope se za sto, govornicu, propovedaonicu, i još do kraja nedokađen krenu da davi baljazganjem o politici. Pozdravi sve prisutne - i sebe - pa opiči šlag pokušajem da kaže kojoj partiji svi oni - uključujući i njega - pripadaju: "Meni je najvažnije da svi ljudi razumeju da ni ja, ni vi, koji ste u Srpskoj radikalsšptbrljhe... šta ćete..."

Frenetičan aplauz - pod obavezno.

Tu se Domaćin spotače o sopstveni jezik brži od pameti, posrnu, pade, pa u najboljem duhu balkanskog čojstva urliknu "Nije mi ništa! Ne prilazite, ne treba mi pomoć, mogu ja sam da ustanem čak i kad mi ne lupaju šamare umesto Vesiću!"

Puče, k'o zvečka... i to šuplja.

Razumeli smo te majstore, odavno.

Mnogo pre nego što se domaćin slave sapleo o svoju senku koja viri iz ormara.

Ovi (k)radikali pod hitno&urgentno da promene naziv svoje slave iz Sveta Petka Paraskeva u Sveti Petko Parasćale. I da porazmisle o Šešelju kao Vučićevom nasledniku na čelu Partije, jer su svojim pokušajem da frenetičnim aplauzom zataškaju Vučićev lapsus mozga, zapravo pozdravili Jednog i Jedinog, neponovljivog Oca Partije i sveopšteg kradikalizma, koji ovde vlada predugo da bi ovo bila normalna zemlja.

Iako (uslovno rečeno) stare, ove dve karikature - Koraksova i Petričićeva - govore sve.

Mnogo, mnogo više od jedne brljive budale.