Švedski standard

PARADA SRAMA

U objavi koja je postala viralna na fejsbuku i tviteru, NVO pod imenom "UN Straža" (sa sedištem u Ženevi) koja se bavi problemima vezanim za zaštitu ljudskih prava, izrazila je veliko žaljenje zbog ponašanja švedske samoproklamovane "prve ženske vlade na svetu" koja je pogazila sopstvene principe ali i izdala borce za prava žena u Iranu, kada su se ministarka trgovine An Linde i neke članice Vlade pozdravile sa iranskim predsednikom Ruhanijem pokrivene hidžabima, čadorima i dugačkim kaputima, time se priklonivši represivnom i neprikladnom zakonu o "pristojnosti" koji propisuje nošenje hidžaba kao žensku obavezu - bez obzira na obećanja koja su se čula iz Stokholma kako će promovisati međunarodnu "perspektivu rodne ravnopravnosti", da će usvojiti "feminističku spoljnu politiku" u kojoj "ravnopravnost žena i muškaraca predstavlja cilj od suštinskog značaja".

Povukavši ovakav potez, švedske političarke su ignorisale nedavni apel Masi Alinedžad, iranske aktivistkinje za ženskaprava, koja je pozvala evropske političarke da "se ne odriču svog dostojanstva" i ne pristaju na prisilno nošenje hidžaba tokom poseta Iranu. Ona je otvorila fejsbuk stranicu na kojoj Iranke mogu slobodno da postavljaju svoje slike na kojima u znak otpora takvom zakonu slobodno mogu da pokažu svoju kosu. Broj onih koji prate tu stranicu dostigao je jedan milion. "Evropske poitičarke su licemerne" kaže Alinedžad. "One brane francuske muslimanke i osuđuju zabranu burkinija po plažama - zato što je svaka prinuda sama po sebi loša stvar - ali kada Iran dođe na red, onda im je novac jedina briga."
Alinedžad je osnivač "Moje nevidljive slobode", najvećeg društvenog pokreta protiv prisilnog nošenja hidžaba u Iranu. Nedavno je u Evropskom parlamentu izjavila: "One su došle u moju zemlju, ignorisale milione žena koje mi šalju svoje fotografije i tako ih dovele u opasnost da dođu pod udar verske i državne represije. Evropske političarke se i dalje osmehuju, slikaju, nose hidžab i pričaju kako je sve to samo kulturuloško pitanje - a to nije tačno."

Ova nedavna scena u Teheranu je u teškom kontrastu sa feminističkim protestom potpredsednice Vlade Izabela Levin protiv američkog predsednika Trampa, objavljenog kao viralni tvit ali i kolumna u Gardijanu, u kome ona kaže: "Svetu trebaju jaki lideri u borbi za ženska prava. Švedska će u tome imati sve veću i bitniju ulogu, i mnoge zemlje bi od nas mogle puno da nauče na tom polju".
To nije jedini težak kontrast između reči i dela švedskih političarki: iste nedelje, kada su se pomenute Šveđanke "zahidžabile", u Teheranu je održan Svetski kup u šahu za žene i mnoge poznate svetske šahistkinje su namerno propustile šansu da osvoje svetski kup (i novčanu nagradu) odbijanjem da tokom turnira prinudno nose hidžab i povinuju se iranskim zakonima koji diskriminišu žene. Nake od najboljih svetskih šahistkinja, među njima i aktuelna svetska prvakinja, gruzijka Nazi Pakidze, odbile su da glume pione šerijatske simultanke, za razliku od švedskih pacerki i ostalih EUkibicera.

Ministarka Linde, koja je pod velom potpisala brojne trgovinske aranžmane sa iranskim kolegama, "ne vidi nikakav problem niti konflikt" između politike ljudskih prava njene Vlade i potpisivanja trgovinskih sporazuma sa režimom jedne represivne diktature u kojoj muče zatvorenike, proganjaju homoseksualce, sa zemljom koja je u svetskom vrhu po broju izvršenih smrtnih kazni nad maloletnim osobama.
"Ukoliko je Švedskoj zaista stalo do ljudskih prava, onda ona ne treba da podržava režim koji maltretira svoje građane dok sa druge strane saučestvuje u genocidu u Siriji. Ako im je zaista stalo do ženskih prava, onda upravo njihove ministarke na prvom mestu ne treba da idu u mizogine zemlje poput Irana" kaže Hilel Nojer, izvršni direktor "UN Straže".

Švedska (ženska) vlada se zbog ovog poteza našla pod žestokim udarom kritika poslanika centra i levih partija, koji smatraju da ministri ne smeju činiti ustupke "rodnom aparthejdu".

Walk of shame: Sweden's "first feminist government" don hijabs in Iran (12.02.2017)
Hypocrisy: Sweden to present UN resolution on Iran's human rights record (12.02.2017)
Game Changer: This chess queen refuses to be used as a pawn (13.02.2017)

***

Ljubitelji Josipa Broza se možda neće složiti, ali Antu Markovića velika većina građana pamti samo po lijepom, skoro pa po "švedskom standardu" kakvog je Jugoslavenima obećavao.
Kako je Ante Marković u Jugoslaviju uveo "švedski standard" (BH Magazin, 26.11.2016)

Predizborna kampanja koja je u toku, po odsustvu realističnosti obećanja koja daju predsednički kandidati i političke stranke, u mnogome nadilazi prethodne. Devedestih godina najveću laž izgovorio je Slobodan Milošević kada je građanima obećao švedski standard. Od izbora do izbora to nemoguće obećanje raskiva se u nove lažne nade, i to traje sve do naših dana, kada je ponuda nadmašila i najsmelija očekivanja. Ponuđači su se potrudili da kao na seoskom vašaru, bude svega. I za one koji imaju mali biznis, a želeli bi da ga unaprede i prošire, i za one koji bi poverovali u viziju Beograda na vodi čime je još Mira Marković, tada predsednica JUL-a pokušala da fascinira glasače.
Olivija Rusovac: Dizajniranje politike i politika dizajna (Republika #524-525, maj 2012)

A onda je čadorli-Maja uspela da prejebe i Markovića i Miloševića pa uvela pravi švedski standard, a ne tamo neke budalaštine - pristojnu socijalu, slobodno tržište, kulturološka umesto kultur-oloških pitanja, šahovska pravila, nudističke kupaće kostime za smerne vernice, obrazovanje, funkcionalne zakone i Ustav, toleranciju, muškoženska prava i ostale iznutrice&iznukučine. Pod čadore, Srbijo!
Nemam pojma kako se ovo poslednje kaže na švedskom, a i ne zanima me.

Sve mi je - barem po ovom (i ne samo tom) pitanju - draži "nemački standard":
Nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen odbila je da velom pokrije glavu i da se prikloni striktnim pravilima koje za žene važe u Saudijskoj Arabiji, tokom zvanične posete toj zemlji.
Nemačka ministarka odbila hidžab: Nosim pantalone! (Mondo, 15.12.2016)

Ådalen 31

14. maja 1931. godine, u okrugu Odalen (Ådalen), švedska armija je otvorila mitraljesku vatru na mirne demonstrante. Četvorica demonstranata i jedan prolaznik su ubijeni a još petorica ranjena. Ovaj članak opisuje taj događaj.

Pozadina

Tokom leta 1930. godine došlo je do sukoba u fabrici sulfata "Marmaverken". Vlasnik fabrike, Djerar Verštig, naumio je da zaposlenima smanji plate zbog čega su se oni pobunili, pa je unajmio štrajkbrehere (tzv. šuge) kako ne bi došlo do prekida proizvodnje. Verštig je bio vlasnik i nekoliko drugih fabrika i postrojenja, tako da se sukob proširio i na njih kada su radnici stupili u štrajkove podrške svojim drugovima u "Marmi".

U proleće 1931. kada se led razišao sa reka i jezera, Verštigova kompanija je planirala da krene sa isporukom zaliha celuloze koje su se nagomilale tokom zime. Kako su radnici u štrajku blokirali taj posao, kompanija je ponovo unajmila šuge (za njih su to bili "radnici voljni da rade") radi utovara i slanja robe.

12. maja šezdesetak štrajkbrehera stiže u Odalen, i odmah prianjaju na posao. To je izazvalo porast tenzija skoro do tačke usijanja, tako da se 13. maja oko 500 štrajkača okuplja u gradu i maršira do skladišta celuloze. Kada su tamo stigli i videli šuge kako utovaruju robu na jedan parobrod, rešili su da to odmah spreče. Većina štrajkbrehera je pobegla kada su videli demonstrante koji im se približavaju, a nekoliko njih je pokušalo da se sakrije u brodskom skladištu; štrajkači su ih odatle izvukli na obalu i primorali na obećanje da će otići kući i više neće učestvovati u razbijanju štrajka. 

Lokalna policija nije mogla da spreči proteste niti zaštiti štrajkbrehere, pa je načelnik Okruga pozvao vojsku u pomoć. 13. uveče, u Odalen stiže šezdeset ljudi pod komandom kapetana Nilsa Mestertona - među njima je bilo konjanika i pešadinaca, kao i mitraljeski vod. Tokom večeri i noći došlo je do nekoliko manjih incidenata kada su demonstranti bacali kamenice na vojnike i policajce. Vojska je uzvratila plotunom manevarske municije i dimnim bombama.

Pucnjava

14. maja lokalni sindikati organizuju novi skup, rešeni da ponovo protestno marširaju do zgrade u Lundeu, u kojoj su bili smešteni štrajkbreheri. Ovoga puta broj demonstranata je bio daleko veći: po lokalnim vlastima bilo ih je tri do četiri hiljade, po organizatorima čitavih sedam hiljada. Osnovna ideja je bila da se maršira do "crvene linije" koju je vojska povukla, tačke od koje je dalje bilo zabranjeno prići fabrici; potom bi se svi vratili nazad. Vojska je već bila upozorila demonstrante, pozivajući se na tadašnji Zakon o pobuni, da će svakoga ko ne posluša naređenja vlasti proglasiti pobunjenikom i shodno tome odgovarajuće "tretirati".

Kada su demonstranti stigli do naselja Lunde, vojska im je preprečila put i naredila da se raziđu i vrate kućama. Kolona demonstranata je nastavila da se kreće, pa su konjanici pokušali da ih zaustave. Jedan od vojnika pada sa konja, drugi izvlači svoj pištolj i ispaljuje nekoliko hitaca upozorenja. Kapetan Mesterton tada upućuje naredbu demonstrantima da se zaustave i upozorava ih da će, ukoliko ne ispoštuju tu naredbu, na njih otvoriti vatru.

Demonstranti su nastavili da se kreću i kada su bili na manje od 100 metara od vojnika, mitraljeski vod je započeo svoju smrtonosnu pesmu koja nije prestala sve dok jedan član sindikalnog orkestra nije trubom oglasio "prekid vatre".

Kada se barutni dim razišao, četiri nenaoružana radnika i jedan mladić, koji je sa strane sve posmatrao, ležali su mrtvi; pored njih, još petorica ranjenih. Mesterton je kasnije na sudu izjavio da je među demonstrantima uočio neko oružje, tj. da je začuo pucnje i video jednog okrvavljenog od konjanika. Istraga koja je potom usledila, nikada nije pronašla dokaze koji bi potkrepili njegovu tvrdnju da je bilo ko među radnicima bio naoružan.

Mitraljeska vatra nije bila direktno usmerena na radnike već na pola puta između vojnika i demonstranata. Međutim, rikošeti su pogađali demonstrante, tako izazivajući stradanje. Kao pešadijski kapetan, Mesterton je morao znati da u toj situaciji rikošetirani hici neće "nestati", i zbog toga je teško izvući drugi zaključak osim da njega uopšte nije bilo briga kakve će biti posledice tog njegovog plana.

Na ovakav zaključak naročito navodi činjenica da se odlučio na mitraljesku vatru, daleko ubojitije sredstvo od pušaka koje su imali njegovi vojnici.
Podjednako je loše to što radnicima koji su marširali prema Lundeu niko nije blagovremeno dojavio da je lokalna vlast u međuvremenu donela odluku o zabrani angažovanja štrajkbrehera. Smatra se da bi krvoproliće bilo najverovatnije izbegnuto, da je ta vest na vreme stigla do kolone. Nešto kasnije, Asocijacija poslodavaca je zbog te odluke uputila protest nacionalnom ombudsmanu, tražeći da on preispita njenu valjanost.

Posledice

Kapetan Mesterton je zajedno sa još nekoliko vojnika bio izveden pred Vojni sud, gde je bio prvobitno osuđen, ali je posle žalbe pred Vrhovnim sudom oslobođen svih optužbi. Kasnije je bio unapređen u majora, potom i potpukovnika švedske armije.

Četvorica ubijenih radnika su sahranjena u zajedničku grobnicu. Na spomeniku koji je njima posvećen, stoji sledeće:

OVDE LEŽI ŠVEDSKI RADNIK.

PAO U MIRU, NENAORUŽAN, BEZ ODBRANE,

POGUBLJEN HICIMA BEZ IMENA.

GLAD JE BILA NJEGOV ZLOČIN.

NIKADA GA NEĆEMO ZABORAVITI.

Anders Sunstedt: The Ådalen shootings in Sweden 1931 (LibCom, 14.05.2015)

Wikipedia: Ådalen shootings

1931. godine iz dimnjaka mnogih fabrika širom Odalena nije se video dim. Organizovani su štrajkovi podrške radnicima u Marmi, kojima su plate bile umanjene za 4 ere po satu. Tokom demonstracija koje su potom usledile, vojska je ubila petoricu radnika. Ovaj film je posvećen njima.

- Bo Widerberg, režiser filma "Ådalen 31" (1969)

Danas, 85 godina kasnije, ovako nešto je nezamislivo u Švedskoj, u kojoj se problem nezaposlenosti i priliv imigranata rešavaju skraćenjem radnog vremena na 6 sati i uvođenjem četvrte smene u fabrike - bez ere smanjenja plata i penzija, otpuštanja, prebijanja ili pucanja u radnike koji štrajkuju.

A u Srbiji... sve više miriše. Ne na kišu.

Slučaj "Jugoremedija" je malji deca za ovo, iako samo na korak od Odalenskog scenarija.

Srbija danas više miriše na 1931. nego na 2016. godinu. Neki to nazivaju tranzicijom, prvobitnom akumulacijom kapitala (po koji bre to put, više), neoliberalizmom kome "komunjarski" državni intervencionizam uopšte nije stran već itekako poželjan. Ukoliko mislite da upotreba državne oružane sile u privatne svrhe to nije (baš kao ni muža budžeta), onda previše konzumirate domaće ekonomske teoretičare, analitičare i kolumniste, do prekjuče opijene socsamoupravnim skaskama a od juče neolib bajkama o tržištu. Takvi ne mogu da shvate da je država tu da štiti privatnu svojinu sve dok ona ne ugrozi neki društveni interes, oličen ne u privatnom već u ličnom svakog od njenih građana.

Slobodan Milošević je lagao narod pričom o "švedskom standardu", pa ga je jedino on i doživeo - onaj zatvorski, u Sheveningenu. Srbija je i dalje ostala na "požarevačkom standardu"; samo su se nekadašnji čuvari zatvorskog kruga i batinaši danas preselili u upravnu zgradu Institucije. Sve je ostalo potaman.

Zrelo za rikošetiranje, ako (i kad) zatreba.

I samo državno, narafski.

p.s.

Onaj nesrećni kapetan Mesterton je zaista ispao naivan, kako to Šveđani ponekad umeju da budu. Samo je trebalo da navuče fantomku na glavu, ne bi mu ime onomad razvlačili po novinama, a opet bi napredovao u službi. Zato ovi naši znaju znanje, pa vežbaju. Spremaju se za neki ovdašnji Odalen, da brane privatni biznis pod državnom fantomkom ne birajući sredstva.
Možda nešto... na vodi?
I bez nepotrebnog rikošetiranja.