O gluposti

Samo su dve stvari beskrajne: univerzum i ljudska glupost. U stvari, za univerzum nisam sasvim siguran.

Albert Ajnštajn

Što Albert Ajnštajn jednom reče: "Samo su dve stvari beskrajne - univerzum i ljudska glupost." Međutim, od same gluposti je daleko više rasprostranjeno ponašanje kada se ljudi pretvaraju da su glupi, gluvi i slepi.

Fridrih Salomon Perls

O gluposti

Glupost je opasniji neprijatelj dobra od zla. Protiv zla se možemo pobuniti, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom. Zlo u sebi uvek nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni. Tu ne možemo ništa postići protestima ili silom; argumenti ne vrede ništa, činjenicama koje govore protiv predrasuda jednostavno se ne veruje - u takvim slučajevima glup čovek čak postaje kritičan - a kada činjenice postanu nepobitne, one bivaju potisnute kao nedosledne i incidentne. U svemu tome, glup čovek, za razliku od zlonamernog, u potpunosti biva zadovoljan samim sobom, on postaje čak i opasan jer se lako razdraži i pređe u napad. Zbog toga moramo biti obazriviji sa glupanima nego sa zlonamernicima. Uopšte ne treba pokušavati da glupana ubedimo argumentima, jer je to besmisleno i opasno.

Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo pokušati da shvatimo njenu prirodu. Jedno je sigurno: glupost u suštini nije defekt intelekta, već ljudskosti. Postoje ljudi visokog intelekta a glupi, baš kao i oni slabijeg intelekta koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama. Utisak da je glupost urođena slabost nije tako snažan kao onaj da ljude u određenim situacijama čine glupima, tj. da oni to sami dopuštaju da im rade. Možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni. Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.

Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak uspon moći u javnoj sferi - političkog ili verskog tipa - inficira glupošću veliki broj ljudi. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon: moć jednih zahteva glupost drugih. Ne radi se o tome da određeni ljudski kapaciteti, poput intelekta, bivaju umanjeni ili nestanu. Naprotiv, čini se da uticaj porasta nečije moći lišava ljude sopstvene nezavisnosti, i oni - manje ili više nesvesno - odustaju od sopstvenog nezavisnog položaja u takvoj situaciji. Ne dopustite da vas zavede činjenica da je glup čovek istovremeno i tvrdoglav, pa vas to obmane u verovanju kako je i samostalan. U razgovoru sa glupanom, veoma brzo primetite da uopšte nemate posla sa osobom već sa sloganima i parolama kojima je on opsednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u suštini svog bića. Pretvoren u bezumni i bezvoljni instrument, glup čovek je u stanju da počini svakakva zla, a da pritom uopšte nije sposoban da to zlo spozna kao takvo. Upravo u tome vreba opasnost od dijabolične zloupotrebe koja je sposobna da u potpunosti razori čoveka.
Pa ipak, u ovom trenutku je potpuno jasno da jedino oslobađanje, a ne instruiranje, može nadvladati glupost. Moramo se pomiriti sa činjenicom da je u većini slučajeva stvarno unutrašnje oslobađanje moguće samo ukoliko mu prethodi oslobađanje spolja. Dok do toga ne dođe, moramo odustati od bilo kakvih pokušaja ubeđivanja sa glupim ljudima. Ovakvo stanje stvari objašnjava zašto su naši pokušaji da u takvim okolnostima saznamo šta "Narod" zaista misli potpuno uzaludni, i zašto je to pitanje toliko irelevantno za nekoga ko odgovorno razmišlja i deluje. Biblijska tvrdnja kako "strah od Boga predstavlja početak mudrosti" poručuje sledeće: unutrašnje oslobođenje čoveka da živi odgovoran život (pred Bogom) predstavlja jedini istinski način za prevazilaženje gluposti.

Ove misli o gluposti nude takođe i utehu tako što nam u potpunosti brane da većinu ljudi smatramo glupima u određenim situacijama. Sve to u stvarnosti zavisi od toga da li se oni koji poseduju moć (vlast) više oslanjaju na glupost ljudi, nego na njihovu ličnu nezavisnost i mudrost.

Ditrih Bonhefer: Nakon deset godina (Pisma iz zatočeništva, 1951)

Ditrih Bonhefer, pastor luteranske Konfesione crkve, filozof, esejista, disident i borac protiv nacizma, ovu analizu fenomena ljudske gluposti napisao je 1943. tokom boravka u vojnom zatvoru Tegel, u pokušaju da shvati i objasni kako je bilo moguće da cela nemačka nacija, naizgled, tako lako podlegne ludilu nacista. Baš kao što su to pokušali i učinili Milton Majer, Martin Nimeler i brojni drugi znani i neznani.

Ubijen je u koncentracionom logoru Flosenbirg 9. aprila 1945. godine, tačno mesec dana pred konačni slom nacističke Nemačke.

***

Aktuelna vlast u Srbiji XXI veka se, kao unapređena modifikacija ove priče, oslanja na sopstvenu glupost i potpunu sluđenost "Naroda". Odgovorno razmišljanje i delovanje su bezbroj svetlosnih godina daleko odavde, kako u prostoru tako i u vremenu.
I tako, opet smo se vratili na Ajnštajna.

Sveto vračanje

Utorak, 14. novembar 2017. godine.

Upozorenje prepodobne Sv. Vikipedije neopreznom čitaocu ovog teksta, na nju okačenog

Sveti Vrači Kozma (Kuzman) i Damjan (Damnjan) iz Azije

Dva brata, rodom negde iz Azije, koji su bili lekari (vrači), besrebnici (volonteri, baš kao i ovi danas čim završe studije) i čudotvorci (ehm). Od Gazde su dar isceljenja dobili za džabe pa su tako i svoje usluge naplaćivali - po nabavnoj ceni. Jedared se, tako, Kozma naljuti na brata Damjana što od pacijentkinje uze tri jajca umesto participacije pa odluči da zbog toga nikako ne legne uz njega na vjačnaji počinak. Ovaj drugi se branio time da ta tri jajca ne uze za uslugu već za Sveto Trojstvo. Svakome odozgor - po jedno. Srbopravoslavna crkva ih slavi 14. (po novom) tj. 1. (po starom) novembra, ali ne kao crveno već kao crno slovo. Dakle, nije praznik al' ga ima; što bi se socsamoupravno reklo "praznik koji se obeležava radno".

Sveti Kozma i Damnjan Rimski

Opet dva brata, lekari & čudotvorci, ali rodom iz Rima. Lečili životinje i ljude od svakojakih bolesti i muka, podjednako. Preobratili jednog rimskog cara u pravoverje iscelivši ga čudom, iako im je zapretio pogubljenjem. Toliko su postali slavni da ih je jedan ljubomorni kolega na kraju odveo u šetnju do šume (ne u lov, to je posle nastalo) pa tu pobio kamenjem u glavu. Srbopravoslavna crkva ih slavi 14. (po novom) tj. 1. (po starom) jula. Crno slovo, naravno.

Sveti Kozma i Damnjan iz Arabije

Isto kao u prethodna dva slučaja, po pitanju rodbinskih veza i profesije, ali ova dvojica behu obezglavljeni (sudeći po jednoj srednjevekovnoj slici). Srbopravoslavna crkva im dodeli manastir Zlatenac kod Svilajnca, a slavi ih 30. (po novom) tj. 17. (po starom) oktobra.

Bez obzira na geografsko poreklo i datum crnog (a ne crvenog) slova (u oba krstaška kalendara) u spomen hećim-braće, jasno je da svu šestoricu smatraju zaštitnicima lekara & ostalih pružalaca zdravstvenih usluga, kao i nekih drugih sitnijih i manje bitnih delatnosti.

Severnoamerički indijanci za plemenskog vrača kažu "medicine man" (prevedeno na engleski), dok se u nekim slovenskim jezicima reč "vrač" koristi za lekara. U srpskom se lekar kaže "lekar", ali u srBskom... e, tu smo nas sačekali da dođemo na klizav indijanski teren prizivanja duhova i kiše, čime će se po već uobičajenom kanonu najverovatnije baviti novouspostavljeni bolnički duhovnici. Pošto istočnokruciformne crkve ne priznaju postojanje Vraga, pa shodno tome i ritual egzorcizma, baš kao i (pro)davanje indulgencija (praksa baš i ne podržava takve tvrdnje), ostaje im da se po bolnicama - a i šire - bave uterivanjem duhova i poklanjanjem oprosta.
Sve to isto važi za kasarne + zatvore. Doduše, kod ovih poslednjih je za indulgencije zadužen Vrhovni patrijarh Republike Srbije i konzument predsedničkog kabineta na Andrićevom vencu br.1; kancelarija - takođe br.1. Na vratima stoji pločica sa sledećim obaveštenjem: "Amnestiranje grehova: poznate ličnosti - vikendom i praznikom 00:00-24:00, pučanstvo - radnim danom 24:00-25:00".
Za neupućene.
Za one sa uputom je participacija obavezna, gde god da su se uputili.

I tako, dok visoki oficiri SPC i arhiepiskopi VRS+VMA i danas tradicionalno razmenjuju posete i oproste, prostom narodu preostaje samo da odabere kojoj varijanti vračeva će krenuti - onima u crnim mantilima ili onima u belim mantijama, ili obrnuto.
Svejedno, ionako opet izađe na isto.

Pa kako sad - da ili ne dobro?

Da današnji dan ne ostane nezabiberen, pobrinuli su se copy/paste tariguzi ovdašnji, pardon - domaći mediji. Ovoga puta su dežurni bili Kurir i Telegraf, mada su njihova imena u ovoj priči potpuno nebitna i besmislena.

I tu nam, ionako, opet sve izađe na isto.

Da se pomoliš, od sve muke.

Dan zdravog razuma

Svakoga dana imamo priliku da vidimo slučajeve potpunog podbačaja zdravog razuma, glupe i fantastične primere užasa koji može nastati kada neko jednostavno odbija da koristi male sive ćelije. Ponekad je to samo stvar oholosti, jer ljudi misle da njihov prenapumpani osećaj lične važnosti može da nadjača i zakone fizike. A ponekad je i potpuna nesposobnost da se zastane i na trenutak porazmisli o nečemu, usled čega se potom obavezno uradi nešto zaista monumentalno glupo.

Uzmimo, na primer službenu informaciju USPS (United States Postal Service - američka pošta), koja vam daje na znanje da, ukoliko ne govorite engleski jezik ili ne razumete šta piše, pismo odnesete u najbližu poštu. Koliko tačno ima onih koji će znati da to urade? Ili šta sa ženom koja je prijavila policiji svog bivšeg muža zbog maltretiranja silnim porukama koje joj je slao, što je potkrepila tvrdnjom (citiramo njenu izjavu) da je to radio "koristeći njen rukopis".

Amerikanac Bad Bilanič je prvi pokrenuo inicijativu za pozivanje na zdrav razum makar jednom u godini, zbog čega su ga prozvali "gospodin Zdravorazumski". Učestvovao je u debatama na brojnim uticajnim TV stanicama i stranicama magazina, napisao 19 knjiga o tome kako uspeti u životu i koliko je zdrav razum od apsolutno životnog značaja za taj uspeh.

Koncept zdravog razuma potiče iz antičkih vremena: prvi ga je sistematizovao Aristotel opisujući sirovu analizu životinjskog pomoću uma pet specijalizovanih čulnih percepcija. Potonja interpretacija ovog koncepta među filozofima Starog Rima, bavi se idejama i percepcijama običnog, prosečnog čoveka - kao njegov osećaj za obično, zajedničko. Tokom dugog i vijugavog razvojnog puta kroz vekove koji su zatim usledili, i kroz brojne interpretacije, zdrav razum je definisan kao poznavanje jednostavnih i razumnih stvari - npr. da ne stavljate svoj ajfon u mikrotalasnu pećnicu kako bi mu napunili bateriju.

Dan zdravog razuma ćete najjednostavnije obeležiti uprevo koristeći sopstveni zdrav razum. Odvojite koji trenutak više, zastanite i razmotrite sve opcije umesto da reagujete impulsivno, "na prvu loptu". Pre nego što zaključite da je neka ideja dobra ili najbolja - zastanite, udahnite duboko, odmerite je dobro kako bi ste bili sigurni da zbog svoje odluke već sutra nećete biti predmet poruge i nečije pouke.

Sopstveni zdrav razum možete izoštriti i tako što ćete tokom današnjeg dana tragati za monumentalnim primerima zdravorazumskih kikseva. Postoji mnoštvo sajtova na internetu na kojima možete naći dovoljno primera i informacija o tome kako izgledaju stvarni podbačaji zdravog razuma. Možda ćete posmatranjem tuđih grešaka lakše uspeti u tome da ih ne ponovite i učinite ih svojim.   

Days Of The Year: November 4th - Use your common sense Day 

***

Srbija je zemlja kolektivnih loptaških i kamenobacačkih sportova, baš kao i torovi ostalih balkanskih plemena. Tu nikada nije bilo ostavljano vremena i prostora da zastaneš, porazmisliš, odmeriš pa tek onda odlučiš (ili zineš) - jokmore, ovde se igra i živi na prvu loptu. Zato što smo vickasti, a Jedan među nama je preko toga još i pametan.

Upravo tako rade tzv. clickbait-ovi, medijski naslovi-mamci za navlačenje da na njih kliknete i tako omogućite pay-per-click zaradu onome ko ih je postavio. Nije bitno da li je besmislen naslov nekog teksta/vesti ili izjava nekog političara, dokle god vam je zdrav razum isključen dok klikćete na naslove, lajkujete ili lupate plusminuseve po komentarima ispod mudrih reči Velikog Brata (ili Goldštajna, sve je to isto).

Otuda ovakve reakcije na ponašanje javnih ličnost koje smo samoinicijativno prisvojili kao "naše" ili odbacili kao "njihove", time sebi dali za pravo da kopamo po njihovim životima umesto da se bavimo njihovim (ne)delima koja donose dobro ili zlo zajedničkom interesu. Kod nas je poodavno osećaj za zajednički interes sveden na palanačkini hilizam, jednakost u ništavilu i crkavanju komšijskih krava, umesto na empatiju i zdrav razum koji nalaže ponašanje u skladu sa sopstvenim interesima - ali nikako na štetu drugih.

99% reakcija, bez obzira da li su one za ili protiv u slučajevima "Strela" i "Insajder" ovih dana, predstavljaju primer ličnog stava o ličnostima a ne suštini događaja o kome se komentariše. Apologete Srbljanovićke i Stankovićke se pozivaju na najbolje namere, zaboravljajući da je baš to ona kaldrma kojom je popločan put do mesta na koje se stiže prebacivanjem zdravog razuma na "off" režim rada. Ništa nisu bolji ni ikonoklasti, borci za čistotu lika i dela pomenute dve autorke medijskih "slučajeva" - čak do eliminisanja te dve, ali i svake druge "ikone" koja ne želi da igra namenjenu ulogu u teatru palanačkog apsurda.
Doduše, nisu bolje od svoje publike ni one same, navikle na bespogovrnu podršku "svojih" bez kritike, pa kada onaj 1% uspe nešto da kaže, onda odmah sledi lavina i jednih i drugih koja se obrušuje samo na te jednoprocentne koji su se usudili da zastanu, porazmisle - i oteraju u tri lepe i jedne i druge. I treće.

Nikome nije uspelo da "pametno preseče" samo ako gleda sopstvenu nameru i tumači je drugima, bez shvatanja posledica koje ista donosi. Namera je gledanje Insajdera u očekivanju da Brankica Vučiča "istrese iz gaća", iako je ta emisija bila ranije snimljena, editovana pa emitovana na TV stanici koja je pod kontrolom vlasti. Posledice su: nova pobeda Velikog manipulatora, diskreditacija jedne antiprotivne novinarke i izbijanje intergrađanističkog rata na društvenim mrežama između onih koji su nameravali i onih koji su im govorili da to čudo ne treba gledati jer neće biti ničega što već nije bilo viđeno. Baš kao i slučaj "Strela": namera je bila da se na apstraktan način prikažu Đinđićevi lik i delo, uz ismevanje onih koji to "ne razumeju", a posledice se ogledaju u potonjem ludilu u javnosti, skulpturi (a ne spomeniku) koja više asocira na ubicu nego na ubijenog, činjenici da će ta skulptura poslužiti kao paravan za prekopavanje Studentskog trga radi izgradnje javne garaže (ispred koje će biti postavljena).
Sve se pomenuto odnosi u potpunostii na sumanute tvitove Nebojše Krstića i komentare na račun kako njih tako i njihovog autora, bez mnogo razmišljanja o tome šta se zaista postiže celom tom frkom, kao i o tome ko sve, šta i kako radi za kradikalsku vlast, ponašajući se tako kako se ponaša.

Niko ovde nije "bez mozga" - pa naravno - već je katastrofalno veliki broj onih koji agresivno odbijaju da ga koriste, ni sami ne znajući zašto to rade. Onih, koji odbijaju da bilo šta znaju mimo svemoćnog osećaja "iz stomaka". Takvih je podjednak broj na obe strane poziciono-opozicionog razvrstavanja, da razvejemo i tu samoobmanu.

A Lutkar se za sve to vreme grohotom smeje još jednoj od bezbroj svojih uspešnih podvala.

Panč i Džudi je stara engleska zabava za decu, koja vuče korene iz italijanskog pozorišta marioneta; zapravo, najmanje je "zabava" za decu - ali objasni ti to infantilnoj palanci, ako možeš. Ovu predstavu odrađuje samo jedan lutkar, koji glasove pozajmljuje svim likovima u njoj. Ceo taj igrokaz se slobodno može svesti na dve osnovne karakteristike:

- svađanje i vrištanje

- obilata upotreba motke u cilju usmrćivanja lika koji je ne poseduje

Publika je tu od najmanje važnosti, kako god da reaguje ili komentariše - na prvu ili bilo koju drugu loptu, svejedno. Šta znaju deca o tome, bitna je samo predstava i ništa drugo.

The show must go on.

Kolac, bato

Turski kolac ... Kolac je mali ali o-ho! ... Preliv za kolac ... Pred kraj pecenja kolaca ... Pečen kolac ... Vreo kolac ... da se kolac ohladi ... 

Za ovoliki nivo višestrukog neprofesionalizma ne postoji razumno objašnjenje.

Ne zna se ko je gori: autorka ovog recepta tzv. MontenegroGirlStotka! kojoj kolac (posebno turski) izgleda predstavlja omiljeni recept, sajt Coolinarka.com koji je ovo čudo objavio ili bezbeli Podravka koja plaća da joj se reklama pojavi uz kolje & ostale alatljike za kolektivno uterivanje Pax Ottomanuma raji.
Neozbiljno, bre, i to baš.
Kao i sve drugo po vilajetima balkanskim.

Fabrizio Brambilla je kriv za sve, neka visi!

Prošle godine pred Božić, švedsko ministarstvo saobraćaja je naredilo gašenje novogodišnje rasvete na ulicama širom te zemlje, kako to ne bi na verskoj osnovi uznemiravalo muslimanske izbeglice sa Bliskog Istoka kojih ima u velikom broju. Ova vest se brzinom svetlosti proširila po internetu i u rekordnom roku je samo na jednom blogu koji je preneo (takoreći trenutno) imala preko četrdeset hiljada reakcija, i to uglavnom iz zemalja Zapadne Evrope i obe Amerike. Reakcije su se kretale od "neverovatno" i "sramota" do otvorenog pozivanja na proterivanje i linč muslimana. I ne samo u Švedskoj.
Naravno, sve uredno propraćeno odgovarajućom fotografijom.

Problem je sledeći: ova "vest" je notorna laž.

Zapravo, radi se o tome da je spomenuto ministarstvo donelo odluku da, shodno švedskom Zakonu o snabdevanju električnom energijom, oni više neće kačiti novogodišnju rasvetu duž saobraćajnica koje su u njihovoj nadležnosti, već će to lokalne samouprave morati da rade same na mestima za koja su nadležne i o svom trošku (umesto da se, kao do sada, priključe npr. na rasvetu duž auto puteva). Ministarstvo saobraćaja dobija novac za održavanje glavnih saobraćajnica i apsolutno nije u redu da se te pare troše na plaćanje struje za novogodišnju rasvetu, što nema nikakve veze sa održavanjem puteva. Švedska je zemlja koja itekako drži do energetske efikasnosti i veoma visokog stepena kontrole trošenja javnih sredstava. Pored toga, oni smatraju da bi usled preopterećenja došlo i do ugrožavanja normalnog rada svetlosne signalizacije, do čega je već dolazilo prethodnih godina.

Muslmanske izbeglice sa ovim nemaju ama baš nikakve veze.

Eto, a nekome je baš zgodno "leglo"...

Umesto da su prvo makar malo pretražili internet, raspitali se oko te "vesti", većina onih koji su je videli krenuli su u sumanuto histerično agresivno dalje prosleđivanje ("šerovanje") uz ostavljanje komentara koji obavezno kao po kalupu idu na svaku od tih viralnih sumanutosti.

"proguglaj pre nego što podeliš" - sa (levo) i bez (desno) provere

Zbog pomenutog ludila, koje je nastalo povodom te "vesti", Švedska fondacija za internet, Metro TV i sajt Viralgranskaren su napravili jedan kratak video-klip, u kome upravo na ovom primeru objašnjavaju kako izgleda svet kada se neka vest prvo proveri (pa makar to bilo i "u trku") a kako kada se histerično i nekritički reaguje, viralno šireći jednu bezočnu laž bez ikakve prethodne provere. Upravo su ovi drugi, tako se ponašajući, umesto božićnih pogasili svetla zdravog razuma i doprineli masovnoj histeriji koja je mogla da ima daleko gore posledice od kačenja idiotskih komentara.

Pomenuta Fondacija je na svom sajtu objavila i Uputstvo (na tridesetak stranica) o tome kako treba na kritički način primati, proveravati i širiti vesti koje se objavljuju na internetu. 

Ova "vest" je klasičan primer takozvanog klikbejta ("clickbait"), tj. bombastičnog naslova koji uglavnom nema veze sa onim što sledi u daljem tekstu, ali neretko najavljuje čak i potpunu laž. U ovom slučaju se upravo o tome radilo.

Međutim, Šveđani nisu stipse, nisu ni 100% nacija ateista, niti im je stalo da budu "džekovi" koji se razbacuju parama svih građana - za razliku od balkanoida, kojima je takvo ponašanje nepojmljivo. Tamo je jedna ovakva vest izazvala medijski cirkus, koji se potom proširio na celu "Zapadnu hemisferu" i to uglavnom preko nacionalističkih, neonaci, desničarskih i ksenofobnih sajtova, foruma, blogova i medija - od Švedske, preko Grčke pa sve do SAD i Južne Amerike.

A onda bacite oko, svakoga dana, na domaće štampane i elektronske verzije nacifrekventnih medija i ostalih tabloidiotizama. Ovde ćete naći klikbejtove u doslovno svakom mediju, pa čak i u onima koji (ne baš opravdano) slove za "ozbiljne".

Tzv srpski fejsbuk predstavlja posebnu šifru bolesti. Nekritičko šerovanje budalaština, poluistina, izmišljotina, pa čak i zlonamerno plasiranih neistina predstavlja jedan od glavnih manira korisnika te društvene mreže; doduše, ni oni sa tvitera nisu ništa bolji iako se prave "fina gospoda" u odnosu na "fejsbuk seljačine", što se videlo prilikom svake buve koju je Vučićeva PR mašinerija plasirala tokom poslednjih godina kako bi zamajavala javnost i svima bacala prašinu u oči.

Još jedan u moru nebrojenih dokaza ove tvrdnje je današnja histerija oko Fabricija Brambile.

Ova poruka, koja korisnicima masovno pristiže u tzv. inbox poslata (navodno) od strane njihovih FB prijatelja, predstavlja plitak i ne baš dubokomislen mamac sa ciljem da se ona dalje viralno širi deljenjem, na čemu će neko i zaraditi po koji evrić po kliku. Ukoliko se, međutim, ove poruke automatski prosleđuju - umesto da ih zaista šalju ljudi sa kojima ste povezani - onda je upravo ta poruka ono na šta vas njen tekst upozorava: čist hakeraj i burgijanje po vašim privatnim podacima, ukoliko poruku pogledate ili je dalje delite. Ovako se kroz elektronsku poštu odrađuje tzv. phishing, kada neoprezni korisnik klikne na poruku u mejlu i tako omogući pristup svojim podacima. Posebna je nesreća kada se to radi sa službenim nalozima za elektronsku poštu, jer se tako najčešće provaljuje u baze podataka kako napadnute firme tako i njenih poslovnih partnera.
Poput naslova-mamaca ("clickbait"), i ova današnja fejsbuk zajebancija je čist primer "sharebaita", kada vas njen tekst namami da je dalje delite poput nekadašnjih piramidalnih poruka.
A imali smo mi, ovde, godinama unazad i gomilu primera tzv. "votebait" kvaziinformacija i laži, plasiranih preko prorežimskih medija i dobošara sa samo jednim ciljem - da glasate pametno. Doduše, ni tu nismo originalni, ali ko još to danas jeste bilo gde u svetu?

Postoje alati za analizu ponašanja korisnika društvenih mreža, koje ne koriste samo vlasnici fejsbuka, i koji ukazuju na neverovatnu prijemčivost ljudi (širom sveta) na bombastične naslove ili poruke, baš kao i sklonost da ih dalje dele bez ikakve provere njihove autentičnosti i istinitosti.
Niko živ u Srbiji ne zna ko je Fabricio Brambila, ali neverovatan broj ljudi sumanuto dalje prosleđuje ovu ne baš preterano lukavo smišljenu poruku (provučenu kroz priglupi Google translate, što se tiče prevoda na srpski jezik). Čak su naseli i na fotografiju tog Fejsbuk Zla i njegovog Kera iz Pakla, iako niko nema pojma ko je lik na njoj. Niti će imati.
Jednostavno, nemojte svojim fejsbuk prijateljima prosleđivati ovu idiotariju i tako saučestvovati u njenom širenju, a možda i u zaradi njenog autora. Ne budite (ne)voljni bot, najverovatnije nekog klinca koji je smislio kako da zaradi po koji zelembać preko leđa naivnog FB-pučanstva. Ovakve budalaštine se najlakše šire kada ih "dobijete" od nekoga kome "verujete", kao što je to npr. neko od vaših "fejsbuk prijatelja" - šta god to zaista značilo (ako uopšte bilo šta znači).
Cela ova situacija pomalo podseća i na čuvene tekstove izmišljenih saradnika Politike.
Psiholozi i sociolozi kažu da su ljudi skloni verovanju u teorije zavere zbog toga što im one deluju kao lakše rešenje nekih problematičnih situacija, u odnosu na proveru izvora i spoznaju činjeničnog stanja stvari, pa makar to bilo i "na brzinu" - jer je čak i to bolje od odsustva bilo kakve kritike.
Ili, nedajbože pu! pu! pu! - samokritike.
A tu smo, definitivno, svetski prvaci. Fabricio je za nas malji deca, što se sa priložene slike da uočiti.

Hitleri iz naših sokaka

Šta je stvarni razlog ustaljene prakse na skoro svakom ateističkom ili religijskom vebsajtu, da konstantno potežu jednog psihopatu, koji je imao svojih istorijskih 15 minuta slave i zla, kao ključni "dokaz" da su u pravu - svaki put kada im ponestane "municije" za dalju argumentovanu raspravu po mnoštvu pitanja oko kojih se stalno glože? Da li je ikada u istoriji toliko duševnih muka bilo propaćeno zarad nekog toliko suštinski bezvrednog? Teško da jeste, još od vremena kada su katolici prestali da mlate praznu slamu o tome koliko tačno anđela može da pleše na vrhu čiode.

Najbolji primer... zapravo, čega to?

Najčešće, mada ne isključivo, Hitlera potežu:

1. Kao primer ateističkog ponašanja - Iako on to nikada nije bio, što je i sam često isticao u svojim žvrljotinama i govorima, i uprkos brojnim prilikama koje je imao tokom svoje relativno kratke vladavine, on nije doneo ni jedan jedini državni akt niti sprovodio bilo kakvu državnu politiku koji bi dali za pravo (makar i u naznakama) onima koji tvrde da je Hitler bio ateista.
2. Kao razlog da ne treba kritikovati današnju Jevrejsku državu - Da li onda ne treba kritikovati ni budiste zato što su ih Pol Pot i Mao proganjali i ubijali, ili Katare (koje su katolici u potpunosti zatrli), muslimane, mormone, protestante, induse, sike, templare (koji su doživeli pogrom poput katara) ili svaku drugu religiju u čije ime su jedni ljudi u nekom trenutku bili sistematski ubijani od strane drugih, a što bi moglo otprilike da važi za sve njih?
3. Kao razlog za strah od vere ili verskih ratova - A da nismo propustili neku od pouka vezanih za Drugi svetski rat? Odakle ta tvrdnja da je taj rat izazvala neka vera ili je bio vođen zarad nje? Da li su Japanci bombardovali Perl Harbur zato što su se hrišćani previše približili zemlji šintoizma? Da li je nemačko katoličanstvo bilo nametnuto poljskom? Da li je i prethodni, Prvi svetski rat, bio vođen zbog različitih gledišta na transsupstanciju hleba i vina u telo i krv Isusovu (Osmanlije i Japanci se u tom slučaju, naravno, ne uzimaju u obzir)?
4. Kao razlog za mržnju prema katoličkoj crkvi - Izvinite, ali istorijski zapis ovde zapravo više liči na Makijavelijevog "Vladara", koji pred Vatikanom glumi Musolinija i Hitlera ne bi li se izborio za državu po sopstvenoj meri zato što bi radije izbegao sopstveno smaknuće nego da ih iskoristi da nekatolike privoli veri, osim ukoliko nismo prevideli neki primer masovnog pokrštavanja. Posle približno 1800 godina istorije, zar ćemo mrzeti katolike samo zato što su nešto navodno muvarili sa Hitlerom? Stvarno? Pa ako stvar tako stoji, onda sam siguran da vas podjednako more i iluminati, cionističke zavere, Reptilijanci iz svemira, Rotšildovi, krugovi u žitu. Postoje posebni vebsajtovi za osobe koje pate od takvih zabluda i zaista nema potrebe dizati dreku po ateističkim sajtovima samo zbog sopstvenih fantazija o zaverama.
5. I tako dalje... - Molim vas, pa i ovoliko je previše. Iznađite neki racionalniji primer da ilustrujete smisao svojih stavova, i obavezno prvo naučite makar osnovne stvari iz istorije pre nego što krenete u desetominutno ispiranje mozga drugima vikipedijskom "istorijom", koja vrlo često nema mnogo veze sa stvarnim istorijskim činjenicama. Pozivanje na jednu referencu sa Vikipedije ni u snu nije isto kao da ste pročitali jednu knjigu koja je povezana sa temom o kojoj raspravljate po internetu. Koja je svrha razglabanja o istoriji, ukoliko zapravo želite da poentirate u raspravi o religiji ili filozofiji?

Hitler i nacizam nisu bili ništa posebno u istoriji

Nema ničeg posebnog u vezi Hitlera, ili kratkog perioda njegove vladavine (1933-1945). Musolini, kao originalni fašista, podjednako je isticao ekspanzionističku politiku i kritikovao određene delove italijanskog društva i međunarodne zajednice (poslovično traženje žrtvenog jarca) koji su sprečavali Italiju da dosegne svoj puni potencijal Novog Rima. El Duče je takođe napisao bolju ali daleko manje poznatu knjigu "Doktrina fašizma", koja je u svoje vreme bila daleko uticajnija, više prevođena i štampana nego što je to slučaj sa Hitlerovim lupetanjima iz zatvorske ćelije. Fašizam je iznedrio niz režima u nemalom broju zemalja, dok Hitlerova nacionalsocijalistička razvodnjena verzija istog to nije uspela. Još jedan poznati evropski fašista tog vremena, Fransisko Franko u Španiji, takođe je proganjao svoje građane zbog njihovih političkih uverenja, i mnogi od njih su takođe stradali u španskoj verziji konclogora. Musolini je došao na vlast otprilike deceniju pre Hitlera, bio je snažan zagovornik rasističkog ekspanzionizma na štetu afričkih i slovenskih "poluljudi". Zvuči poznato? Musolini je upravljao državom, dok je Hitler žuljao dupe na zatvorskoj slamarici i premišljao se o svojoj daljoj karijeri kada je konačno uvideo da je prekasno za povratak u umetničku školu.

Jedna diktatura u velikoj meri funkcioniše po principima koji važe i za jednu monarhiju (Hitler je bio veoma blizu toga da postane apsolutni monarh, ali samo u drugom delu svoje vladavine), s tim da diktatora ne zovu kraljem niti on ima zakonsko pravo naslednog prenosa te funkcije (mada postoje izuzeci, poput Severne Koreje i Sirije). Fašizam je u sistem vladavine ubacio elemente saradnje vlasti i velikih korporacija, što u velikom meri često biva previđeno, i takva doktrina je bez sumnje uticala na korporacijsku politiku poslovanja usmerenu na saradnju njih i vlasti - do danas. Možda bi Amerikancima i Evropljanima bilo neprijatno kada bi uvideli da su mnoge od njihovih savremenih politika korporacijskog poslovanja bile podjednako gorljivo zagovarane kao nacionalističke politike u Musolinijevoj "Doktrini fašizma" - a možda i ne bi? Objektivno gledano, fašistička doktrina je ostavila određeni trajni uticaj na ekonomske politike mnogih Zapadnih vlada današnjice - bilo da su ih namerno imitirali ili "baš zgodno" pozajmljivali, one su uvek bile iznova brendirane.

Hitler je bio imenovan za kancelara 1933. godine, nakon što je njegova partija izvojevala "manjinsku" ali značajnu pobedu na izborima (osvojili su nešto više od 40% glasova). Oni tada nisu imali jedinstvenu ideologiju, u njihovim redovima nije bilo velikih genija, već samo čist populizam koji, nažalost, očigledno odlično funkcioniše u većini zemalja u teška vremena. Ukoliko sumnjate u ovu tvrdnju, samo uzmite i pročitajte Hitlerovu "Moju brobu" (Mein Kampf). Skoro svaki lider koji danas pretenduje na vlast u nekoj republici, u svojoj biografiji mora da ima i napisanu barem jednu knjigu (eto, i Hilari Klinton je objavila svoju). Većina tih pisanija je zrela za nepovrat i zaborav. Kao što smo već rekli, u Musolinijevoj knjizi ima ideja koje su uspele da se do danas održe, dok u Hitlerovoj teško da postoji bilo šta jedinstveno niti znamo za iole uglednijeg politikologa koji smatra da je to rad od nekog trajnijeg značaja u toj oblasti. Hitler nije ostavio nekih trajnijih dostignuća (ili bilo kakvih dostignuća, ako uopšteno gledamo) - osim, možda, notorne činjenice da je izvršio invaziju na Rusiju pa izgubio rat, mada ni u tome nema ničeg originalnog (pitajte Napoleona). Verovatno najbolje što možemo reći o Hitlerovom režimu (bez pripisivanja zasluga lično njemu) predstavlja njihov raketni program koji su preuzeli Amerikanci, značajno ga unapredili i razvijali tokom 23 posleratne godine, što je na kraju rezultiralo prvim letom do Meseca.

Hitler je proganjao pripadnike manjina... a to je kao bilo nešto jedinstveno?

Tendencija svaljivanja nekakve krivice na određenu manjinu stara je koliko i samo ljudsko društvo. To vidimo danas u nekim evropskim zemljama u kojima Rome snatraju krivcima za mnoge negativne pojave u društvu. Burmanci krive Rohingja imigrante, Sinhalezi krive imigrante Tamile (koji su njima nekada vladali na veoma krvav i represivan način), izgleda da Indonežani okrivljuju Kineze svaki put kada se dogodi neki ekonomski ili politički potres, Rusi su uvek krivili skoro sve druge tokom istorije, u vreme Tokugave Japanci su krivili hrišćane, Osmanlije Jermene... i tako dalje u nedogled. Neka manjinska grupa ili biva prihvaćena, ili apsorbovana, ili postane beznačajna na nacionalnom nivou (poput severnoameričkih indijanaca - samo pogledajte novinske uvodnike tokom protesta na Ranjenom Kolenu 1973. godine). Kada se neka grupa dokopa vlasti, ona vrlo često krene da ubija i proganja "uvredljivu" manjinu, kao što je to bila sudbina koja je zadesila desetine manjinskih etničkih zajednica u vreme Staljinove Rusije. U ekonomski "pristojnim" vremenima, manjine najčešće bivaju jednostavno ignorisane.
Ni Hitlerovo "konačno rešenje" ne predstavlja ništa novo, jer je ubijanje određene grupe ljudi iz nekog iracionalnog razloga predstavljalo ustaljenu praksu u istoriji ljudskog roda još od formiranja prve organizovane države. U Ruandi je to bilo urađeno sa daleko manje organizacije, u toku samo 100 dana i uz upotrebu ručnog naoružanja, uspeli su da pobiju oko 20% Tutsija. Isto važi i za Pol Potov režim, gde su "manjinu" predstavljali obrazovani. Broj žrtava pojedinih kampanja američke vojske u Vijetnamu, taj sukob takođe svrstava u ovu "istrebljivačku" kategoriju (knjiga "Pucaj u sve što se mrda" Nika Tersa predstavlja najbolji istraživački rad na temu te zvanične politike tadašnje američke administracije). U Nemačkoj su sve to radili jedan duži vremenski period, pa stoga i pobili više ljudi, i to je zabeleženo kao jedan vid "industrijske efikasnosti" (nacisti su zaista koristili slične termine za svoje "aktivnosti"). Međutim, kada pogledamo problem zločina koji država treba da sankcioniše (tj. opravda) bez obzira da li se to odnosi na ubijanje disidenata, pripadnika manjina ili bilo kojih drugih nekonformističkih grupa koje odbijaju da se uklope u državnu matricu, stvar stoji isto kao i sa bilo kojom drugom politikom pod uticajem "Ustavnog imperativa" (u istoimenoj knjizi Roberta Haraša je to odlično opisano) - postoji opšta težnja da se takva politika održava dokle god neko od nje ima koristi. Podsetimo se samo dugotrajnih programa "nestajanja" hiljada ljudi u diktatorskim režimima šahovog Irana, Čileu, Argentini, Brazilu i drugim zemljama.

Verovatno je više ruskih civila pobijeno u Drugom svetskom ratu nego što je bilo žrtava u nacističkim konclogorima, ali izgleda kao da je ta činjenica izgubljena za mnoge na Zapadu - možda zbog toga što se radi o Slovenima, ili zato što su na neki uvrnut način izgladnjivanje i bombardovanje manje odvratni od gasnih komora? Ili možda zbog toga što je nakon Drugog svetskog rata Sovjetski savez postao suparnik Zapada? Međutim, za decu je svaka smrt ista - zaista mi nije jasno kako smrt od gladi, bolesti, bombi, metka ili spaljivanja naživo može da bude manje užasna od smrti u gasnoj komori. Ukoliko bas vaš zanimaju najgori primeri ubijanja ljudi, pročitajte nešto o japanskoj Jedinici 731 (ako se držimo samo Drugog svetskog rata), čija su bezumna ubistva kineskih civila i zarobljenika posle rata baš od strane Amerikanaca bila zaštićena daljeg krivičnog gonjenja. Pa oni su (samo) ubijali uglavnom Kineze, OK? Na neki uvrnut način, za mnoge to nije tako loše kao kada Hitler ubija belce...

Pa i Hitler je bio Zapadnjak

Recimo da Zapadnjaci osećaju malo veću krivicu zbog Hitlera nego zbog Staljina, Pol Pota, Mao Ce Tunga i ostalih masovnih ubica u 20. veku, pa je to možda razlog što nelogično pripisuju veći značaj zločinima nacističkog režima u odnosu na ostale. Možda niko ne spominje ni zločine počinjene nad civilima tokom Tridesetogodišnjeg rata zato što malo ljudi o tome uopšte nešto zna (kada sledeći put pričate o civilizovanim Skandinavskim zemljama, samo spomenite ulogu Šveđana u tom sukobu).

U 20. veku je Nemačka za Zapadnjake bila "jedan od nas", produkt evropskog prosvetiteljstva, dom poznatih kompozitora, naučnika, pisaca, filozofa, sa svim obeležjima jedne "napredne" kulture i društva. Veliki broj Amerikanaca i Kanađana su bili nemačkog porekla, baš kao i britanska kraljevska porodica. Bio je to vek u kome su Evropljani još uvek "otkrivali" ljude i narode iz drugih krajeva sveta koji su još uvek na sebi imali manje odeće od njih, imali drugačija jela, obožavali razna "manje prosvetljena" izmišljena božanstva. Bio je to zenit evropske/zapadne kulturne arogancije, i užasi Drugog svetskog rata su započeli nepopravljivo urušavanje te samoumišljene intelektualne građevine kulture superiornosti.
Hitlerov režim je ubijao i belce (i semitski narodi se svrstavaju u beli, kavkaski tip), i to na visoko industrijalizovan način. Poput scena iz filma "Metropolis" Frica Langa, oni su bili sakupljani i transportovani vozovima u logore izgrađene u posebnu svrhu, bivali tamo ubijani a njihova tela spaljivana - i sve to uz korišćenje visoko industrijalizovane metode organizacije i "izvršenja". Sve to podseća na modernu tehnologiju primenjenu zarad rešavanja problema iz Bronzanog doba - npr. Asirci iz Gvozdenog doba bi verovatno uradili isto, mada to ne bi imalo isti terorišući efekat kao dranje kože ljudima naživo ili gomilanje odsečenih glava. Možda bi i stari Jevreji uradili isto tokom svog mitskog pohoda na Obećanu zemlju Kaanansku, mada bi taj "proces" ipak zahtevao zaštitu devica kao i istrebljenje svih životinja. Sistematsko ubijanje, naročito poraženih protivnika, staro je koliko i pisana istorija. Milost je jedinstvena pojava, a ne okrutnost.

Hitler nije bio nikakav izuzetak, i zato nemojte od njega praviti Supermena

Kada bi ljudi malo više porazmislili o ovom problemu, manje bi se pozivali na Hitlera. Taj nije bio ništa specijalno, osim što se pojavio u relativno skoroj prošlosti i naročito jer se to desilo u Evropi, u kojoj ljudi imaju običaj da veruju kako su bolji od takvih pojava. Pogledajmo samo počast koju Belgijanci i danas odaju svom genocidnom masovnom ubici kralju Leopoldu II, čija je kolonijalna politika odgovorna za stradanja i smrt ogromnog broja stanovnika Konga, koji je procenjen na 4-15 miliona ljudi (mada neki kredibilni izvori navode i veći broj). Za takvu politiku je on podjednako odgovoran baš kao i Hitler za svoju, ali spomenici u njegovu čast i dalje stoje svuda po Belgiji. Isti je slučaj i sa Pol Potom, Maom ili bilo kojim drugim populističkim vođom koji je naređivao ubijanje pripadnika manjina (pitajte Tibetance šta misle o tome).
Pravo pitanje glasi: zašto su ljudi toliko često očarani psihopatama, i slave ih samo zbog nekih drugih stvari koje su posle uradili ili drugačiji postali (što sa Leopoldom II čak i nije bio slučaj)?

Ako ste slučajno pomislili da su Amerikanci nešto drugačiji, podsetite se njihove politike prema originalnim stanovnicima Kontinenta (indijanska manjina) i kako je (ne)ophođenje prema njima opstajalo decenijama u američkim političkim kampanjama. Ili američki razvučeni "rat protiv terorista" na Filipinima tokom dugogodišnje okupacije (u prvoj polovini 20. veka, nakon pripajanja te zemlje koja je usledila kao rezultat američke pobede u ratu sa Španijom 1898). Ili nešto kasnije, obratite pažnju na stav prema Azijatima koji su imali predsednici Taft i Ruzvelt (knjiga "Imperijalno krstarenje" Džejmsa Bredlija otvara oči na tu temu).

Sa svim tim čudovištima u ljudskom obliku možemo se nositi samo ako shvatimo da oni nisu ni po čemu nešto jedinstveno ili specijalno. Oni su sve vreme tu, među nama, i mogu nam se provući a da nikada ne otkrijemo kakvi zaista jesu. Hitler ni na koji način nije bio jedinstven, a čak i danas među nama žive monstrumi koji pokušavaju da se dokopaju vlasti. On nije bio takav zbog religije, niti se za nju borio, on ni u čemu nije bio sjajan osim možda u svom populizmu. Jedino što je vezano za njega, a da se može primeniti i danas, predstavlja činjenica da se u svakom čoveku krije kapacitet za nasilje i predrasude koji se može otrgnuti kontroli, zbog čega glavno obeležje jedne civilizacije moraju biti mere koje ona preduzima da kontroliše i suzbije takve težnje i negativne sile koje mogu vrebati u svakome od nas. Što reče jedan profesor psihologije, "čak je i Hitler voleo svog psa". 

Veoma je bitno razumeti da Hitler nije bio ništa posebno, da ga ne treba uzdizati kao da je on neki etalon Zla sa kojim se prosečna osoba ne može nikako porediti. Veoma je bitno naučiti da kontrolišemo sopstvenu sebičnost i manje plemenite porive. Možda je najbitnije umeti ograničiti nivo vlasti nad nama koji dopuštamo našim liderima.
Najvažnije je upamtiti sledeće:
Svaki put kada se pozivamo na njega, ili se "gađamo" Hitlerom, mi mu zapravo dajemo ono za čim je sve vreme žudio - besmrtnost.

Dean van Drasek: I am sick of hearing about Hitler (Atheist Republic, 19.07.2014)

Da zaključimo:
Svaki put kada spomenemo nekog od Hitlera iz naših sokaka, palanki ili kvazidržava, obezbeđujemo mu delić večnosti i besmrtnosti. I ne samo to, obezbeđujemo mu i na taj način, preko nas - bez obzira da li je naš stav o njemu pozitivan ili negativan - da zaradi koju belu paricu u ionako crne dane za koje je upravo taj i takav odgovoran.
Potpuno je nebitno da li smo ga opravdano prozvali ili ne, Hitler&Co. iz naših sokaka su tu, među nama i žive tačno onoliko koliko im potpuno nezasluženo poklonimo deo svog života, vremena i energije.
Potpuno je nebitno da li ćete ga (nezasluženo) nazvati Hitlerom ili (prezasluženo) Staljinom, Musolinijem, Pol Potom, Pinočeom, Sadamom i slično, jer svaki od tih Hitlera - od tamnih budžaka uma, preko sokaka i palanki pa sve do Rajhstaga - ima jedno ime kojim ga treba nazvati, ono pravo: fašista.
Ne postoji niti jedan jedini iole razuman argument da stvari i ljude ne zovemo njihovim pravim imenima. Oni sami su bezbroj puta dokazivali da to žele, za života, a ako može - i posle njega. Eto im ga.

And the ass saw the angel

Kvragu neka ide sve, pa da je i kulturocid samo nek' je konceptualan!

No further comments. Braniću se konceptualnim ćutanjem.

And when the ass saw the angel of the Lord
she thrust herself unto the wall...

Kad bi se zezali.

Konceptualno, podrazumeva se. 

Daning-Krugerov efekat

Ukoliko nameravate da sopstvene sposobnosti precenite u znatnoj meri, dovoljno je da uradite jednu od dve sledeće stvari:

a) pokidajte se od kokaina, ili

b) sedite za volan vašeg auta

Samo, šta ako je taj problem daleko dublje usađen u ljudsku psihu? Zaista, šta ako se naša nemogućnost da sagledamo sopstvenu nesposobnost u potpunosti poklapa sa nivoom naše nesposobnosti? Naravno, niko od nas ne može baš sve da uradi kako treba, ali svi smo imali prilike u životu da susretnemo ljude koji nemaju nikakve veze sa drogom ili vožnjom auta, što ih nikako ne sprečava da debelo ne shvataju sopstvenu nesposobnost da urade nešto dobro. Razlog tog problema leži u činjenici da su svi oni najobičnije gluperde. Oni nemaju blage veze o tome koliko su glupi.

Saznanje o tome koliko ste u nečemu dobri zahteva isti nivo sposobnosti kao i za njegovu realizaciju. To je jedna zaista neverovatno smešna stvar, jer ukoliko niste apsolutno dobri ni u čemu onda u potpunosti patite i od nedostatka sposobnosti da prepoznate tu svoju nesposobnost. To bi, u načelu, bio kratak uvod u Daning-Krugerov efekat (Dunning-Kruger) - kognitivni poremećaj kod koga nekvalifikovani pojedinci pate od iluzivne superiornosti, pogrešno procenjujući sopstvene sposobnosti daleko višim nego što je to realno, usled metakognitivne nemogućnosti poimanja sopstvene nesposobnosti. Po istom principu, i oni sposobni često potcenjuju svoju relativnu kompetentnost, pogrešno pretpostavljajući da su zadaci koji su za njih relativno laki - podjednako laki i ostalima.

John Cleese: "Stupid people have no idea how stupid they are"

Ova pojava je dobila ime po dvojici istraživača sa Kornel Univerziteta, Džastinu Krugeru i Dejvidu Daningu,sa kojima se Džon Kliz sprijateljio tokom svoje profesorske karijere na tom univerzitetu (gde je, između ostalog, održao predavanje o kreativnosti, dinamici grupe i poznatim ličnostima). On se pozvao na istraživanje Daninga i Krugera u video-odgovoru (Džon Kliz razmatra vaše zaludne komentare) svakojakim komentarima na YouTube klipove Pajtonovaca. U konkretnom slučaju, njegov odgovor se odnosi na spominjanje imena nekih političkih komentatora u komentarima na skeč "Debil godine iz više klase" (1970). Po Klizu, to objašnjava "ne samo Holivud, već i skoro celokupan Foks Njuz".

Oni koje podjednako interesuju fenomen kognitivnosti i konzervativci sa američke političke scene, sigurno su pogledali dokumentarce Erola Morisa "Dveri Nebeske", "Kratka istorija vremena" i poslednji "Poznato neznanje", koji je zapravo snimak jednog podužeg razgovora sa Donaldom Ramsfeldom (bivši američki ministar odbrane). Dokumentarcu je prethodio članak u pet nastavaka, objavljen u Njujork Tajmsu, naslovljen "Anosognozička dilema" (2010); povod za tekst nije bila samo Morisova fascinacija Ramsfeldom već i njegova umalo-pa-opsednutost Daning-Krugerovim efektom. U tom članku, Moris intervjuiše i samog Daninga, koji na kraju teksta zaključuje: "Nismo preterano dobri u poznavanju onoga što ne znamo."

Daning u prvi plan ubacuje Ramsfelda, i naročito njegov govor na temu "nepoznatog neznanja", po kome je Moris naslovio svoj članak. On otprilike ovako glasi: "Postoje stvari o terorizmu za koje znamo da ih znamo. Postoje stvari za koje znamo da ih ne znamo. A postoje i one stvari za koje ne znamo da su nam nepoznate - mi ne znamo da za njih ne znamo."
Tužno, zar ne?
Daning smatra da je takva izjava ispala "najpametnija i najskromnija izjava koju je te godine čuo u javnosti" (asocijacija na pomenuti skeč Pajtonovaca se sama nameće). Za njega je spominjanje "nepoznatih nepoznanica" sasvim u redu; on smatra da bi se dopala i mnogima drugima samo kada bi znali da to nije originalno Ramsfeldova izjava, već da je to pojam koji potiče iz sveta dizajna i inženjeringa.
Možda bi čak mogli da je povežu i sa Ministarstvom za blesavo hodanje?
Ko zna... zna.

Colin Marshall (Open Culture, 31.12.2014)

Pokušajte da zamislite osobu koja istovremeno pati od:

- Daning-Krugerovog poremećaja: ne zna da ne zna, jer je ubeđen da sve zna
- logolepsije: opsednutost rečima, naročito onim za koje misli da ih znaju samo pametni poput njega (problem je što takvi ne postoje jer je on najpametniji, shodno prvoj stavci), teško izgovorljive, još teže razumljive i najteže shvatljive zašto ih uopšte koristi
- logoreje: dijarejična potreba da ne zatvara usta, uglavnom govoreći besmislice (u najvećoj meri su to reči iz druge stavke)
Takvom u potpunosti pristaje da formira ministarstvo koga se Monti Pajton ne bi odrekao. 

Negotin, 12. aprila o.g. u jutarnjim časovima

A sada zamislite jedan narod opisan u gornja tri stava.

...
Sram vas bilo.