Hitleri iz naših sokaka

Šta je stvarni razlog ustaljene prakse na skoro svakom ateističkom ili religijskom vebsajtu, da konstantno potežu jednog psihopatu, koji je imao svojih istorijskih 15 minuta slave i zla, kao ključni "dokaz" da su u pravu - svaki put kada im ponestane "municije" za dalju argumentovanu raspravu po mnoštvu pitanja oko kojih se stalno glože? Da li je ikada u istoriji toliko duševnih muka bilo propaćeno zarad nekog toliko suštinski bezvrednog? Teško da jeste, još od vremena kada su katolici prestali da mlate praznu slamu o tome koliko tačno anđela može da pleše na vrhu čiode.

Najbolji primer... zapravo, čega to?

Najčešće, mada ne isključivo, Hitlera potežu:

1. Kao primer ateističkog ponašanja - Iako on to nikada nije bio, što je i sam često isticao u svojim žvrljotinama i govorima, i uprkos brojnim prilikama koje je imao tokom svoje relativno kratke vladavine, on nije doneo ni jedan jedini državni akt niti sprovodio bilo kakvu državnu politiku koji bi dali za pravo (makar i u naznakama) onima koji tvrde da je Hitler bio ateista.
2. Kao razlog da ne treba kritikovati današnju Jevrejsku državu - Da li onda ne treba kritikovati ni budiste zato što su ih Pol Pot i Mao proganjali i ubijali, ili Katare (koje su katolici u potpunosti zatrli), muslimane, mormone, protestante, induse, sike, templare (koji su doživeli pogrom poput katara) ili svaku drugu religiju u čije ime su jedni ljudi u nekom trenutku bili sistematski ubijani od strane drugih, a što bi moglo otprilike da važi za sve njih?
3. Kao razlog za strah od vere ili verskih ratova - A da nismo propustili neku od pouka vezanih za Drugi svetski rat? Odakle ta tvrdnja da je taj rat izazvala neka vera ili je bio vođen zarad nje? Da li su Japanci bombardovali Perl Harbur zato što su se hrišćani previše približili zemlji šintoizma? Da li je nemačko katoličanstvo bilo nametnuto poljskom? Da li je i prethodni, Prvi svetski rat, bio vođen zbog različitih gledišta na transsupstanciju hleba i vina u telo i krv Isusovu (Osmanlije i Japanci se u tom slučaju, naravno, ne uzimaju u obzir)?
4. Kao razlog za mržnju prema katoličkoj crkvi - Izvinite, ali istorijski zapis ovde zapravo više liči na Makijavelijevog "Vladara", koji pred Vatikanom glumi Musolinija i Hitlera ne bi li se izborio za državu po sopstvenoj meri zato što bi radije izbegao sopstveno smaknuće nego da ih iskoristi da nekatolike privoli veri, osim ukoliko nismo prevideli neki primer masovnog pokrštavanja. Posle približno 1800 godina istorije, zar ćemo mrzeti katolike samo zato što su nešto navodno muvarili sa Hitlerom? Stvarno? Pa ako stvar tako stoji, onda sam siguran da vas podjednako more i iluminati, cionističke zavere, Reptilijanci iz svemira, Rotšildovi, krugovi u žitu. Postoje posebni vebsajtovi za osobe koje pate od takvih zabluda i zaista nema potrebe dizati dreku po ateističkim sajtovima samo zbog sopstvenih fantazija o zaverama.
5. I tako dalje... - Molim vas, pa i ovoliko je previše. Iznađite neki racionalniji primer da ilustrujete smisao svojih stavova, i obavezno prvo naučite makar osnovne stvari iz istorije pre nego što krenete u desetominutno ispiranje mozga drugima vikipedijskom "istorijom", koja vrlo često nema mnogo veze sa stvarnim istorijskim činjenicama. Pozivanje na jednu referencu sa Vikipedije ni u snu nije isto kao da ste pročitali jednu knjigu koja je povezana sa temom o kojoj raspravljate po internetu. Koja je svrha razglabanja o istoriji, ukoliko zapravo želite da poentirate u raspravi o religiji ili filozofiji?

Hitler i nacizam nisu bili ništa posebno u istoriji

Nema ničeg posebnog u vezi Hitlera, ili kratkog perioda njegove vladavine (1933-1945). Musolini, kao originalni fašista, podjednako je isticao ekspanzionističku politiku i kritikovao određene delove italijanskog društva i međunarodne zajednice (poslovično traženje žrtvenog jarca) koji su sprečavali Italiju da dosegne svoj puni potencijal Novog Rima. El Duče je takođe napisao bolju ali daleko manje poznatu knjigu "Doktrina fašizma", koja je u svoje vreme bila daleko uticajnija, više prevođena i štampana nego što je to slučaj sa Hitlerovim lupetanjima iz zatvorske ćelije. Fašizam je iznedrio niz režima u nemalom broju zemalja, dok Hitlerova nacionalsocijalistička razvodnjena verzija istog to nije uspela. Još jedan poznati evropski fašista tog vremena, Fransisko Franko u Španiji, takođe je proganjao svoje građane zbog njihovih političkih uverenja, i mnogi od njih su takođe stradali u španskoj verziji konclogora. Musolini je došao na vlast otprilike deceniju pre Hitlera, bio je snažan zagovornik rasističkog ekspanzionizma na štetu afričkih i slovenskih "poluljudi". Zvuči poznato? Musolini je upravljao državom, dok je Hitler žuljao dupe na zatvorskoj slamarici i premišljao se o svojoj daljoj karijeri kada je konačno uvideo da je prekasno za povratak u umetničku školu.

Jedna diktatura u velikoj meri funkcioniše po principima koji važe i za jednu monarhiju (Hitler je bio veoma blizu toga da postane apsolutni monarh, ali samo u drugom delu svoje vladavine), s tim da diktatora ne zovu kraljem niti on ima zakonsko pravo naslednog prenosa te funkcije (mada postoje izuzeci, poput Severne Koreje i Sirije). Fašizam je u sistem vladavine ubacio elemente saradnje vlasti i velikih korporacija, što u velikom meri često biva previđeno, i takva doktrina je bez sumnje uticala na korporacijsku politiku poslovanja usmerenu na saradnju njih i vlasti - do danas. Možda bi Amerikancima i Evropljanima bilo neprijatno kada bi uvideli da su mnoge od njihovih savremenih politika korporacijskog poslovanja bile podjednako gorljivo zagovarane kao nacionalističke politike u Musolinijevoj "Doktrini fašizma" - a možda i ne bi? Objektivno gledano, fašistička doktrina je ostavila određeni trajni uticaj na ekonomske politike mnogih Zapadnih vlada današnjice - bilo da su ih namerno imitirali ili "baš zgodno" pozajmljivali, one su uvek bile iznova brendirane.

Hitler je bio imenovan za kancelara 1933. godine, nakon što je njegova partija izvojevala "manjinsku" ali značajnu pobedu na izborima (osvojili su nešto više od 40% glasova). Oni tada nisu imali jedinstvenu ideologiju, u njihovim redovima nije bilo velikih genija, već samo čist populizam koji, nažalost, očigledno odlično funkcioniše u većini zemalja u teška vremena. Ukoliko sumnjate u ovu tvrdnju, samo uzmite i pročitajte Hitlerovu "Moju brobu" (Mein Kampf). Skoro svaki lider koji danas pretenduje na vlast u nekoj republici, u svojoj biografiji mora da ima i napisanu barem jednu knjigu (eto, i Hilari Klinton je objavila svoju). Većina tih pisanija je zrela za nepovrat i zaborav. Kao što smo već rekli, u Musolinijevoj knjizi ima ideja koje su uspele da se do danas održe, dok u Hitlerovoj teško da postoji bilo šta jedinstveno niti znamo za iole uglednijeg politikologa koji smatra da je to rad od nekog trajnijeg značaja u toj oblasti. Hitler nije ostavio nekih trajnijih dostignuća (ili bilo kakvih dostignuća, ako uopšteno gledamo) - osim, možda, notorne činjenice da je izvršio invaziju na Rusiju pa izgubio rat, mada ni u tome nema ničeg originalnog (pitajte Napoleona). Verovatno najbolje što možemo reći o Hitlerovom režimu (bez pripisivanja zasluga lično njemu) predstavlja njihov raketni program koji su preuzeli Amerikanci, značajno ga unapredili i razvijali tokom 23 posleratne godine, što je na kraju rezultiralo prvim letom do Meseca.

Hitler je proganjao pripadnike manjina... a to je kao bilo nešto jedinstveno?

Tendencija svaljivanja nekakve krivice na određenu manjinu stara je koliko i samo ljudsko društvo. To vidimo danas u nekim evropskim zemljama u kojima Rome snatraju krivcima za mnoge negativne pojave u društvu. Burmanci krive Rohingja imigrante, Sinhalezi krive imigrante Tamile (koji su njima nekada vladali na veoma krvav i represivan način), izgleda da Indonežani okrivljuju Kineze svaki put kada se dogodi neki ekonomski ili politički potres, Rusi su uvek krivili skoro sve druge tokom istorije, u vreme Tokugave Japanci su krivili hrišćane, Osmanlije Jermene... i tako dalje u nedogled. Neka manjinska grupa ili biva prihvaćena, ili apsorbovana, ili postane beznačajna na nacionalnom nivou (poput severnoameričkih indijanaca - samo pogledajte novinske uvodnike tokom protesta na Ranjenom Kolenu 1973. godine). Kada se neka grupa dokopa vlasti, ona vrlo često krene da ubija i proganja "uvredljivu" manjinu, kao što je to bila sudbina koja je zadesila desetine manjinskih etničkih zajednica u vreme Staljinove Rusije. U ekonomski "pristojnim" vremenima, manjine najčešće bivaju jednostavno ignorisane.
Ni Hitlerovo "konačno rešenje" ne predstavlja ništa novo, jer je ubijanje određene grupe ljudi iz nekog iracionalnog razloga predstavljalo ustaljenu praksu u istoriji ljudskog roda još od formiranja prve organizovane države. U Ruandi je to bilo urađeno sa daleko manje organizacije, u toku samo 100 dana i uz upotrebu ručnog naoružanja, uspeli su da pobiju oko 20% Tutsija. Isto važi i za Pol Potov režim, gde su "manjinu" predstavljali obrazovani. Broj žrtava pojedinih kampanja američke vojske u Vijetnamu, taj sukob takođe svrstava u ovu "istrebljivačku" kategoriju (knjiga "Pucaj u sve što se mrda" Nika Tersa predstavlja najbolji istraživački rad na temu te zvanične politike tadašnje američke administracije). U Nemačkoj su sve to radili jedan duži vremenski period, pa stoga i pobili više ljudi, i to je zabeleženo kao jedan vid "industrijske efikasnosti" (nacisti su zaista koristili slične termine za svoje "aktivnosti"). Međutim, kada pogledamo problem zločina koji država treba da sankcioniše (tj. opravda) bez obzira da li se to odnosi na ubijanje disidenata, pripadnika manjina ili bilo kojih drugih nekonformističkih grupa koje odbijaju da se uklope u državnu matricu, stvar stoji isto kao i sa bilo kojom drugom politikom pod uticajem "Ustavnog imperativa" (u istoimenoj knjizi Roberta Haraša je to odlično opisano) - postoji opšta težnja da se takva politika održava dokle god neko od nje ima koristi. Podsetimo se samo dugotrajnih programa "nestajanja" hiljada ljudi u diktatorskim režimima šahovog Irana, Čileu, Argentini, Brazilu i drugim zemljama.

Verovatno je više ruskih civila pobijeno u Drugom svetskom ratu nego što je bilo žrtava u nacističkim konclogorima, ali izgleda kao da je ta činjenica izgubljena za mnoge na Zapadu - možda zbog toga što se radi o Slovenima, ili zato što su na neki uvrnut način izgladnjivanje i bombardovanje manje odvratni od gasnih komora? Ili možda zbog toga što je nakon Drugog svetskog rata Sovjetski savez postao suparnik Zapada? Međutim, za decu je svaka smrt ista - zaista mi nije jasno kako smrt od gladi, bolesti, bombi, metka ili spaljivanja naživo može da bude manje užasna od smrti u gasnoj komori. Ukoliko bas vaš zanimaju najgori primeri ubijanja ljudi, pročitajte nešto o japanskoj Jedinici 731 (ako se držimo samo Drugog svetskog rata), čija su bezumna ubistva kineskih civila i zarobljenika posle rata baš od strane Amerikanaca bila zaštićena daljeg krivičnog gonjenja. Pa oni su (samo) ubijali uglavnom Kineze, OK? Na neki uvrnut način, za mnoge to nije tako loše kao kada Hitler ubija belce...

Pa i Hitler je bio Zapadnjak

Recimo da Zapadnjaci osećaju malo veću krivicu zbog Hitlera nego zbog Staljina, Pol Pota, Mao Ce Tunga i ostalih masovnih ubica u 20. veku, pa je to možda razlog što nelogično pripisuju veći značaj zločinima nacističkog režima u odnosu na ostale. Možda niko ne spominje ni zločine počinjene nad civilima tokom Tridesetogodišnjeg rata zato što malo ljudi o tome uopšte nešto zna (kada sledeći put pričate o civilizovanim Skandinavskim zemljama, samo spomenite ulogu Šveđana u tom sukobu).

U 20. veku je Nemačka za Zapadnjake bila "jedan od nas", produkt evropskog prosvetiteljstva, dom poznatih kompozitora, naučnika, pisaca, filozofa, sa svim obeležjima jedne "napredne" kulture i društva. Veliki broj Amerikanaca i Kanađana su bili nemačkog porekla, baš kao i britanska kraljevska porodica. Bio je to vek u kome su Evropljani još uvek "otkrivali" ljude i narode iz drugih krajeva sveta koji su još uvek na sebi imali manje odeće od njih, imali drugačija jela, obožavali razna "manje prosvetljena" izmišljena božanstva. Bio je to zenit evropske/zapadne kulturne arogancije, i užasi Drugog svetskog rata su započeli nepopravljivo urušavanje te samoumišljene intelektualne građevine kulture superiornosti.
Hitlerov režim je ubijao i belce (i semitski narodi se svrstavaju u beli, kavkaski tip), i to na visoko industrijalizovan način. Poput scena iz filma "Metropolis" Frica Langa, oni su bili sakupljani i transportovani vozovima u logore izgrađene u posebnu svrhu, bivali tamo ubijani a njihova tela spaljivana - i sve to uz korišćenje visoko industrijalizovane metode organizacije i "izvršenja". Sve to podseća na modernu tehnologiju primenjenu zarad rešavanja problema iz Bronzanog doba - npr. Asirci iz Gvozdenog doba bi verovatno uradili isto, mada to ne bi imalo isti terorišući efekat kao dranje kože ljudima naživo ili gomilanje odsečenih glava. Možda bi i stari Jevreji uradili isto tokom svog mitskog pohoda na Obećanu zemlju Kaanansku, mada bi taj "proces" ipak zahtevao zaštitu devica kao i istrebljenje svih životinja. Sistematsko ubijanje, naročito poraženih protivnika, staro je koliko i pisana istorija. Milost je jedinstvena pojava, a ne okrutnost.

Hitler nije bio nikakav izuzetak, i zato nemojte od njega praviti Supermena

Kada bi ljudi malo više porazmislili o ovom problemu, manje bi se pozivali na Hitlera. Taj nije bio ništa specijalno, osim što se pojavio u relativno skoroj prošlosti i naročito jer se to desilo u Evropi, u kojoj ljudi imaju običaj da veruju kako su bolji od takvih pojava. Pogledajmo samo počast koju Belgijanci i danas odaju svom genocidnom masovnom ubici kralju Leopoldu II, čija je kolonijalna politika odgovorna za stradanja i smrt ogromnog broja stanovnika Konga, koji je procenjen na 4-15 miliona ljudi (mada neki kredibilni izvori navode i veći broj). Za takvu politiku je on podjednako odgovoran baš kao i Hitler za svoju, ali spomenici u njegovu čast i dalje stoje svuda po Belgiji. Isti je slučaj i sa Pol Potom, Maom ili bilo kojim drugim populističkim vođom koji je naređivao ubijanje pripadnika manjina (pitajte Tibetance šta misle o tome).
Pravo pitanje glasi: zašto su ljudi toliko često očarani psihopatama, i slave ih samo zbog nekih drugih stvari koje su posle uradili ili drugačiji postali (što sa Leopoldom II čak i nije bio slučaj)?

Ako ste slučajno pomislili da su Amerikanci nešto drugačiji, podsetite se njihove politike prema originalnim stanovnicima Kontinenta (indijanska manjina) i kako je (ne)ophođenje prema njima opstajalo decenijama u američkim političkim kampanjama. Ili američki razvučeni "rat protiv terorista" na Filipinima tokom dugogodišnje okupacije (u prvoj polovini 20. veka, nakon pripajanja te zemlje koja je usledila kao rezultat američke pobede u ratu sa Španijom 1898). Ili nešto kasnije, obratite pažnju na stav prema Azijatima koji su imali predsednici Taft i Ruzvelt (knjiga "Imperijalno krstarenje" Džejmsa Bredlija otvara oči na tu temu).

Sa svim tim čudovištima u ljudskom obliku možemo se nositi samo ako shvatimo da oni nisu ni po čemu nešto jedinstveno ili specijalno. Oni su sve vreme tu, među nama, i mogu nam se provući a da nikada ne otkrijemo kakvi zaista jesu. Hitler ni na koji način nije bio jedinstven, a čak i danas među nama žive monstrumi koji pokušavaju da se dokopaju vlasti. On nije bio takav zbog religije, niti se za nju borio, on ni u čemu nije bio sjajan osim možda u svom populizmu. Jedino što je vezano za njega, a da se može primeniti i danas, predstavlja činjenica da se u svakom čoveku krije kapacitet za nasilje i predrasude koji se može otrgnuti kontroli, zbog čega glavno obeležje jedne civilizacije moraju biti mere koje ona preduzima da kontroliše i suzbije takve težnje i negativne sile koje mogu vrebati u svakome od nas. Što reče jedan profesor psihologije, "čak je i Hitler voleo svog psa". 

Veoma je bitno razumeti da Hitler nije bio ništa posebno, da ga ne treba uzdizati kao da je on neki etalon Zla sa kojim se prosečna osoba ne može nikako porediti. Veoma je bitno naučiti da kontrolišemo sopstvenu sebičnost i manje plemenite porive. Možda je najbitnije umeti ograničiti nivo vlasti nad nama koji dopuštamo našim liderima.
Najvažnije je upamtiti sledeće:
Svaki put kada se pozivamo na njega, ili se "gađamo" Hitlerom, mi mu zapravo dajemo ono za čim je sve vreme žudio - besmrtnost.

Dean van Drasek: I am sick of hearing about Hitler (Atheist Republic, 19.07.2014)

Da zaključimo:
Svaki put kada spomenemo nekog od Hitlera iz naših sokaka, palanki ili kvazidržava, obezbeđujemo mu delić večnosti i besmrtnosti. I ne samo to, obezbeđujemo mu i na taj način, preko nas - bez obzira da li je naš stav o njemu pozitivan ili negativan - da zaradi koju belu paricu u ionako crne dane za koje je upravo taj i takav odgovoran.
Potpuno je nebitno da li smo ga opravdano prozvali ili ne, Hitler&Co. iz naših sokaka su tu, među nama i žive tačno onoliko koliko im potpuno nezasluženo poklonimo deo svog života, vremena i energije.
Potpuno je nebitno da li ćete ga (nezasluženo) nazvati Hitlerom ili (prezasluženo) Staljinom, Musolinijem, Pol Potom, Pinočeom, Sadamom i slično, jer svaki od tih Hitlera - od tamnih budžaka uma, preko sokaka i palanki pa sve do Rajhstaga - ima jedno ime kojim ga treba nazvati, ono pravo: fašista.
Ne postoji niti jedan jedini iole razuman argument da stvari i ljude ne zovemo njihovim pravim imenima. Oni sami su bezbroj puta dokazivali da to žele, za života, a ako može - i posle njega. Eto im ga.

Bogočovjeci

- Ateizam i kultovi ličnosti -

Jedna od prvih teza koju vjerujušči potežu tokom rasprava sa ateistima glasi:
- Pa zar Hitler, Staljin i Mao nisu bili ateisti?

Zamislite tek kako onda izgleda kada to izgovorte prilikom prvog sastanka sa nekim ko tvrdi da je ateista: da li je to pokušaj da mu pažnju usmerite na tako važnu dilemu, ili vam je ateizam kao tema toliko odbojan da ne želite da protraćite u "filozofskoj raspravi" narednih 20 minuta dok čekate da vam konobar donese poručeno jelo? Kako god volite, ali ako vaš partner zna da takva tema nije zgodna za jednostavno ćaskanje tj. da je daleko češće predmet žestokih debata, pre će odlučiti da pojede ohlađenu supu nego što će vam dopustiti da na tu temu jeftino poentirate.
Ateizam predstavlja spoznaju o nepostojanju bilo kakvog boga, božanstva ili teističkog bića. Iako se ovo uglavnom odnosi na one ljude koji su pre više hiljada godina tvrdili da su bogovi, takav stav je sve samo ne statičan. Ateizam je, zapravo, podjednako i protiv "kultova ličnosti" koje su stvarali Hitler, Staljin, Mao i buljuci njima sličnih. To što sebe smatrate "ateistom" ne znači slobodu da Isusa i Muhameda zamenite sobom.

1. Hitler kao Spasilac

Adolf Hitler nije bio ateista. Često je kritikovao hrišćanstvo da je previše "meko" za njegov ukus, što ga i dalje ne čini ateistom jer to nije ono što predstavlja suštinu ateizma - zar ne? Po toj istoj matrici, on je tvrdio kako je Islam jedina reigija kojoj se iskreno divi, mantrajući o tome da će nemački narod biti prirodni lider Ume (muslimanskog sveta) ukoliko prihvati Muhamedovu veru. Hitler je mrzeo hinduizam zbog politeizma, obožavanja idola i "inferiorne" rase njegovih vernika. Takođe, odbacio je pokušaje vraćanja starogermanskih paganskih bogova, koje je evidentno "porazila" Hristova religija.

"U našim redovima ne tolerišemo nikoga ko napada ideje hrišćanstva... u stvari, naš pokret jeste hrišćanski."

Obratite pažnju na to da nijedan od njegovih razloga ne sadrži izjavu "ne postoje dokazi..."
Hitler jeste bio vernik, ali je "nivo" te njegove vere varirao u raznim fazama njegovog života. Kada je za dlaku izbegao smrt u rovovima tokom Prvog svetskog rata, bio je ubeđen kako ga je spasio Bog lično da bi ispunio neki veći cilj. Tokom dvadesetih godina XX veka, u Hitlerovim govorima se jasno ističe napomena kako on sprovodi "Božje delo". Pripadnici nacističkih SS odreda su polagali zakletvu Hitleru i Bogu. Prvi pakt koji je on sklopio bio je upravo sa Rimokatoličkom crkvom, koja je pristala da ga ne ometa u rasturanju Katoličke partije centra (koja je tada bila jedna od glavnih konzervativnih partija u Nemačkoj) i dopustila da katolički sveštenici vrše nedeljnu molitvu za Firera direktno iz crkvenih klupa, u zamenu za monopol katoličke crkve nad obrazovnim sistemom u Nemačkoj.
Hitler je svoj tajni plan o uništenju jevrejskog naroda otkrio jerusalimskom muftiji Hadži Amin al-Huseiniju pre nego što je to objavio članovima najužeg kruga funkcionera Nacističke partije. Zatražio je muftijinu pomoć pri regrutovanju nekoliko hiljada bosanskih muslimana u redove nemačke vojske, pa čak i SS jedinica. Nijedan ateista koji sebe takvim smatra ne bi nikada pomislio na takvo paktiranje, a kamoli se upuštao u pokvarena speltkarenja poput svega onoga što je Hitler sebi dao za pravo da radi sa liderima nekoliko verskih zajednica.

Hitler nije bio sledbenik, već lider kulta ličnosti. On je hteo da nemački narod i simpatizeri njegove stvari širom sveta veruju u njega kao "božanskog" lika. Tu leži njegov jedini neuspeh, ukoliko je hteo da se predstavi kao iskreni vernik u Hrista ili Muhameda - nameravao je da zauzme njihovo mesto. Hitler nije imao nikakvih problema sa organizovanim verskim zajednicama koje su prihvatile da služe njegovim ciljevima. Stvarao je takav tip odanosti, koji je na kraju doveo do toga da nemački dečaci i devojčice rukuju artiljerijom po berlinskim ulicama u pokušaju da se suprotstave žestokim napadima Crvene armije. Nijedan poraz nije bio njegova krivica, jer on je bio bezgrešan. Kada je postalo jasno da je pobeda nemoguća, Hitler nije dozvolio Nemcima da se predaju i tako pokušaju da spasu sopstvene živote - bio je spreman da žrtvuje ceo nemački narod zarad sebe i svoje ideologije. Svi su oni postali previše "grešni" i slabi da zasluže život, jer nisu mogli da poraze snage međunarodne jevrejske zavere...
Decenijama posle Holokausta, i dalje postoje ekscentrični pseudoistoričari i političari prepuni predrasuda koji se trude da dokažu kako Hitler "nije znao" za pogrom Jevreja, niti mu je stvarno namera bila da započne svetski rat. Danas, svako razuman ima isti problem sa Muhamedovim vernicima koji ubeđuju svet da je njihov Prorok bio čovek mira iako sam Kuran, baš poput Majn kampfa, direktno i u više navrata opovrgava takve tvrdnje.

2. Staljin i Sveto Trojstvo

Kada su komunisti, željni osvete, u Rusiji došli na vlast, mnogo ljudi je bilo pobijeno iz potpuno apsurdnih razloga. Međutim, njihova suprotstavljenost organizovanoj religiji polazila je od stava kako je ona bila oslonac opstanku i moći carske porodice i plemstva tokom vekova, a na štetu osiromašenih narodnih masa. Stoji, da su pod Staljinovim režimom hiljade crkava bile opljačkane a ikone i Biblije uništavane, ali tu istu sudbinu su doživele i narodne (paganske) religije od strane Hrišćanstva i Islama, svuda gde su se te dve crkve zapatile. Vladimir Veliki od Kijevske Rusije naredio je svojim paganskim podanicima da se preobrate u religiju Princa Mira, ili prihvate rizik da budu ubijeni. I tako, ispada da su komunisti samo sledili stope vjerujućih.
Po dolasku na vlast, Staljin se suočio sa nimalo naivnom situacijom. Kada je Lenjin umro, drugi političar po popularnosti u vrhu Komunističke partije bio je Lav Trocki, tako da se Staljin uspeo na tron KP samo zahvaljujući činjenici da je formirao savez protiv Trockog. Međutim, nakon eliminisanja unutarpartijske konkurencije, Staljinu je i dalje ostao problem manjka harizme i popularnosti u odnosu na Lenjina i Trockog. Da bi učvrstio svoju vlast, on stvara kult koji nam danas izgleda veoma poznato...

Kao prvo, Staljin od Lenjina pravi tvorca nepobedivog jedinstva Države i Partije - Lenjinova mudrost i vođstvo bili su bez premca, a on je insistirao na tome kako je uvek u pravu. Njegovo telo je balsamovano i izloženo u mauzoleju za večnost, tako omogućivši masama da uvek mogu posetiti svoga Gospoda, da generacijama osete njegovo "večno prisustvo" na što mističniji način. Staljin je bio dovoljno skroman, ali i lukav, da se Lenjinu nikada otvoreno ne suprotstavi, već da se polako nametne kao njegov naslednik. Istoričari su otkrili dokaze kako Lenjin, zapravo, uopšte nije verovao Staljinu niti ga je "miropomazao" za svog naslednika. Međutim, Lenjin je bio mrtav, njegova aura praktično eterična, a Drug Staljin, kao njegov izabrani naslednik, predstavio se kao vođa-pravednik. Biti lojalan Staljinu bilo je zapravo Lenjinu u čast, a sumnja u Druga Kobu predstavljala je direktnu izdaju Lenjina. Partija - sveprisutna, sveznajuća i sa alatima totalitarne uprave u rukama - predstavljala je duh Lenjinovog ideala nacije. Tako je bilo širom Rusije, i od svakog pravog ruskog patriote se očekivalo da tome teži. Partija je kontrolisala sve - od privatnih života, preko ekonomije do rata i revolucije. Ona je bila i establišment i revolucionarna snaga, u isto vreme.
Između Lenjina (koji je smatran humanistom) i Staljina (koji je u mladosti bio iskušenik na pragu prijema u pravoslavno sveštenstvo), razlika je i u tome što je Džugašvili ostvario jednu u potpunosti ličnu agendu i izmislio pogan politički sistem za kontrolu masa.

Tako je Staljin efektno zamenio staro sveto trojstvo "Otac, Sin i Sveti Duh" novim - "Lenjin, Staljin i (Komunistička) Partija". Takav sistem ga nikada nije izneverio za života, a omogućio mu je da milione pripadnika sopstvenog naroda - Rusa, Gruzijaca i ostalih podjarmljenih nacija - pošalje u ropstvo do smrti. Svet izvan granica komunizma predstavljan je kao neraskidiv spoj dekadencije i korupcije, ali samo Staljin je imao pravo da odluči kada i gde će uzeti pravdu u svoje ruke, širom sveta, upotrebom svih sila koje je imala Država. Komunisti su imali sopstvenu eshatologiju - po kojoj bi ceo svet prihvatao jednu i istinsku ideologiju i način života, tako što bi njihovi inostrani saradnici uspešno širili taj "sveti rat" po svetu. U međuvremenu, na unutrašnjem planu, objavljivani su nepostojeći podaci o velikim tržišnim zalihama i ogromnim poljoprivrednim prinosima kako bi oduševljena javnost dobila potvrdu o nepobitnoj ispravnosti vođinog puta. U isto vreme, kontrarevolucionarni neprijatelj je bio izmišljen, naravno, da bi bili objašnjeni slučajevi pobune Rusa protiv takvih apsurdnih laži.
Kada katolički laici javno iznose sopstveno ubeđenje da Papa Jovan Pavle II "nije znao ništa" o slučajevima pedofilije među crkvenim velikodostojnicima, to u velikoj meri podseća na činjenicu da je mnogo Rusa koji su preživeli gulage, bili privođeni i ispitivani kada im je policija u gluvo doba noći ili usred bela dana upadala u domove, bilo ubeđeno kako Staljin "ne zna" šta to radi državna policija. On je i dalje bio "u pravu", čak i ako su vas osudili na smrt, jer otkud bi um prosečnog sovjeta mogao da zamisli krivicu pa i promenu direktnog izdanka Lenjinove loze?! "Staljin vas još uvek voli" - o da, svakako, a veliki broj mladih Rusa je i dalje ubeđen kako je Staljin bio veliki lider, bez obzira što u istoriji Rusije (i SSSR) nije postojao pojedinac koji je u tolikoj merio bio lično odgovoran za stradanje i smrt pripadnika svog naroda.

Možda za to postoji opravdanje u jednoj od ključnih osobina religije: činjenici da stvarnost (zlo?) retko remeti sliku njihovog "svemoćnog i sveznajućeg" Boga, Alaha ili koga već slave. Da li ste sami, lično, pobedili svoje loše navike poput alkohola ili droge? Ne, Bog/Alah vam je u tome pomogao. Zašto deca u Somaliji i Sudanu i dalje umiru od gladi? To je Božji/Alahov plan da "iskuša veru" roditelja te dece. Isus ili Mahdi će staviti tačku na sve to, jer su Đavo i nevernici glavni krivci za sve. Trajno, iracionalno nadanje uz suspenziju realnosti, bivaju ponuđeni u nedostatku odgovora na ova pitanja. U većini slučajeva, ljudi to prihvataju. Niko se ne pita zašto je odvikavanje šačice njih od zavisnosti božanstvu/spasiocu/vođi bitnije od borbe miliona dece za goli život.
Dakle - gde su ti silni prinosi i industrijska proizvodnja? Ma, živeo Staljin!
Policija me pokupila usred noći, odvela da gladujem i radim do smrti? Staljin to nije znao.
Staljin me još uvek voli.

3. Mao i carski kult 

Kako je Kina jedna od retkih zemalja koja je bila pošteđena pošasti raznih varijanti Avramove religije, da li bi u Maovom slučaju ateistička "stavka" konačno mogla da postane opravdanje? Naravno, u Kini ne postoji duboko ukorenjeno sujeverje o "svetom trojstvu" koje bi se nametnulo. Zato su tu stvari daleko prostije i jasnije: Mao je mogao da ima sve, koristeći ve' postojeći kult Cara.

Još u doba prvog kineskog cara, Ćin Ši Huangdija, vladar je smatran za "Sina Nebeskog". Zabranjeni Grad u carskoj palati je bio mnogo više od grada ili palate. On je projektovan i smešten na takav način da služi kao portal koji spaja Cara na Zemlji sa Nebesima. Totalitarna vlast u Kini postoji još otkad je Ćin Ši Huangdijev glavni savetnik Li Si izmislio "legalizam" koji propisuje zakone o svemu i svačemu, uključujući i privatni život svakog Kineza. Li Si je lično nadzirao lomaču na kojoj su spaljene hiljade knjiga i rukopisa, i kada su samo vera u Cara i njegove podvige preostali. Ljudi su postali samo potrošna roba, čija je jedina dužnost bila da služi Caru. Smatra se da je više miliona ljudi umrlo tokom izgradnje carevog "Velikog Zida", Pekinga, Zabranjenog Grada i raznih drugih carskih mauzoleja, tako da iskustvo smrti tokom "Velikog Skoka Napred", Kulturne revolucije ili bilo koje druge katastrofalne maoističke zamisli, zapravo nije predstavljalo ništa novo za Kineze. Zvezde i razna znamenja bili su konsultovani prilikom izbora konkubine koja će noć provesti sa Carem, jer to nije bio samo puki seks već "sveti čin" koji bi mogao ostaviti posledice po celokupno carstvo.
Kao da to nije bilo dovoljno, sveštenici se nisu samo zaklinjali na celibat - bili su kastrirani i pretvarani u evnuhe, zato što nijedan "pravi" muškarac nije smeo da živi u Zabranjenom Gradu ili u njemu ostane posle smiraja dana. Vršene su masovne egzekucije konkubina samo ako se posumnjalo na seksualnu indiskreciju (čak i sa evnusima), jer su im bile zabranjene bilo kakve veze sa drugim muškarcima osim Cara. Zvuči vam poznato, muslimanska braćo? Možda ste pročitali i one stihove Kurana koji opominju da se klonite Muhamedovih udovica, jer one više nisu "obične" žene? Nema problema ako imate četiri žene i seksualne robinje, samo da se ne radi o Muhamedovoj "imovini".
Poljoprivredni prinosi i pobede u ratu direktno su bili pripisivani carevoj veličanstvenosti. Utučenost i porazi jednostavno nisu postojali. "Grešni" generali, evnusi i dvorski zvaničnici bili su trenutno osuđivani na smrt ukoliko su izneverili Cara bez obzira da li su njegova naređenja bila očigledno pogrešna.
Dakle, šta je to tačno Mao uradio drugačije, osim preimenovanja Cara u Predsednika? Mao nije bio ateista, ali jeste bio politički oportunista koji je izmislio jedan novi vid političkog sistema.

4. Kimovi i XXI vek

Kako god bilo, Hitler, Staljin i Mao nisu mogli da pobede smrt. Tako je barem bilo sve do Kim Il-Sunga. Kada je osnivač Sevrene Koreje preminuo 1994. godine, njegova "smrt" je zvanično bila proglašena za posebno stanje "sna". Komunisti Koreje nisu imali nikakvih problema da se pozovu na narodnu mitologiju, kada su javnosti obznanili da su se "ždralovi nebeski" spustili na Zemlju da pokupe Kim Il-Sunga i odvedu ga na Nebo, te da su ti ždralovi bili primorani na većanje kako bi to učinili, suočeni sa bolom Naroda koji nije mogao da podnese gubitak svog Velikog Vođe. I tako, posle podužeg sastančenja, ždralovi nebeski odlučiše da Velikog Vođu ostave u stanju "sna", položenog na odar njegovog zemaljskog mauzoleja. Radnička Partija Koreje ga je odmah proglasila "Večnim Predsednikom" države. Slobodno uzmite koliko hoćete vremena da zamislite kako je severnokorejski ekvivalent predsednika Obame zapravo leš star 19 godina; leš koji će na toj "funkciji" ostati dugo godina pošto Obama napusti Belu kuću...

Ako Kim Il-Sung nije planirao da postane "božanski", kako bi onda bilo ko mogao da tvrdi da je baš lično On odredio kolike tačno treba da budu dimenzije učeničkih klupa? Ili da je On lično napisao ne samo sadržaj "Crvenih (partijskih) Knjižica", već kompletne udžbenike za mehaniku, matematiku i druge čisto tehničke školske predmete?

Nepostojanje moralne dileme

Ima tu obaveznog prostora, pored pomenutih, i za Musolinija, Franka, Pinočea, Kastra, istočnoevropske personalne i kolektivne kultove predsednika i komiteta, Sadama i Asada, Pol Pota, Bokasu, arapske šeike i iranske ajatolahe, pape, srednjevekovne vladare, faraone i ko zna koliko još neimenovanih obogotvorenih totema sa ljudskim likom.
Pogrešno je režime poput Staljinovog, Maovog i Kimovog nazivati komunističkim, baš kao što je pogrešno nazivati ih i ateističkim. U "njihovim" državama radnici nisu bili jednaki niti vlasnici sredstava za rad, već su bili eksploatisani u korist Vođe. Možda je bolje reći u korist Vladara, jer su te države po svojoj suštini i ponašanju Vođa zapravo bile monarhije.

Karikatura "Religiozni blickrig" (1941), na kojoj Hitler i Musolini dolaze pred dveri Vatikana,
nervozni zbog glasina o navodnim pregovorima Pape sa Staljinom u vezi verskih sloboda u SSSR.

Kako će teisti reagovati na saznanje da im je propao jedan od njihovih osnovnih odgovora (ne i "argumenata", jer bi to onda podrazumevalo kako u njemu ipak ima makar malo razmišljanja - a nema) upućenih ateistima? Jasno je da nijedan od ovih ivera nije pao daleko od klade: Hitlerov kult je podjednako koristio dogme Hrista i Muhameda kao i paganska verovanja starih Germana; Staljinov kult je bio sazdan striktno oko hrišćanskog Trojstva; predsednik Mao je iskoristio najstariji kineski verski poredak koji zapravo nikada nije prestao da postoji; korejska narodna mitologija je bila upotrebljena da marksističko-lenjinistički patrijarh Severne Koreje bude obogotvoren već u trenutku svoje smrti. Da li bilo ko, ko sebe smatra normalnim, spomenute Vođe može nazvati "ateistima" a da iznađe razumno objašnjenje za tako nešto? To je moguče ukoliko priznamo da većina ljudi ipak nije sposobna da prepozna licemerje čak ni kada im čuči na vrh nosa.
Ateizam predstavlja produženu ruku razuma - on ne može da koegzistira sa bilo kakvom ideologijom, organizacijom ili pojedincem kojima je normalno ograničavanje slobode govora i mišljenja, glavnim instrumentima koji su omogućili pojavu ateizma. Možda je baš odbijanje ateizma da postane politička ideologija koja bi se vezala za institucije vlasti, da "krsti" despote i masovne ubice i ubaci ih u panteon heroja, ono što sprečava veći deo ljudske populacije da ga uzme za ozbiljno. Španski Konkvistadori su bili heroji Katoličke crkve, baš kao i Gazije (sveti ratnici) Timur, Mahmud Gazni ili Nadir Šah za Islam - i pored istorijske činjenice da su svi oni zajedno pobili preko pedeset miliona ljudi. Iako su crkve i muslimanske uleme podržavale "božansko pravo vladanja" pojedinih porodica nad milionima ljudi tokom više milenijuma, ispada da je "hrišćanski etos" ono što održava američku demokratiju već dvesta godina. Ali kada zagrebemo po površini, vidimo da Demokratska i Republikanska partija uživaju masovnu podršku i lojalnost, uprkos brojnim i ponovljenim slučajevima korupcije, nekompetentnosti i netolerancije koji generacijama dominiraju u ponašanju tih stranaka i njihovih lidera. Vernici u demokratski Kamelot su nesposobni da vide silna bračna neverstva Džona F. Kenedija, invaziju u Zalivu svinja ili njegove veze sa mafijom; baš kao ni Reganovi lojalisti nekakvu iransku Kontru, njegovo pozivanje na astrologiju i Hrišćanstvo, i ostale republikanske nepodopštine do dana današnjeg.
Možda je hladan razum ateizma previše dosadan za te avanturističke duhove kojima je veći "mir" u pokornom prostiranju pred Isusom, Alahom ili vladarima u njihovo ime. Možda je tako lakše, umesto da se muče i svaki čas nešto propituju naokolo. Put u "večnu sreću" i "mir" je vrlo primamljiv za ljudski um - pa opet, baš taj put nas je vodio kroz beskonačne ratove i pogrome. Mir je nastupao samo onda kada je razum trijumfovao, a pred snagama razuma je i dalje veliki posao kako bi on odneo konačnu pobedu.
Konačno, ateizam nije ni dovoljno licemeran da bi sebi privukao mase onih koji ništa ne pitaju.

Jedna od definicija ateizma glasi:
- Ateizam nije religija; to je lični odnos prema stvarnosti.

Vish Carvaka: God-Men. Atheism & the cults of personality (Atheist Republic, 24.09.2013)
Michael Sherlock: The atheist atrocities fallacy - Hitler, Stalin and Pol Pot (Richard Dawkins Foundation, 23.10.2014)
Apocalyptism: Russian Church Ch.4 - Participation of Russian church in the cult of Stalin
Rio Wang blog (09.01.2014): Saint Iosif
Caitlin Dewey: A photographic guide to the world's embalmed leaders (The Washington Post, 08.03.2013)
Portal Analitika (16.10.2015): Amfilohije ljubi Titu ruku

***

Ne znam kakvu percepciju stvarnosti i odnos prema njoj imaju domaći idolopoklonici, ljubitelji Likova i njihovih Nedela, sa ovih i bezbroj drugih znanih i neznanih fotografija. U stvari, ubeđen sam da nemaju nikakvu. Čvrstorukaški kultovi, slepo poštovanje lažnih autoriteta, bezumni i bespogovorni masovni rukoljubi i opšta lenjost mozga deo su folklora na ovim prostorima. Ovde je anti-realizam iznad nadrealizma, oduvek.

"Ljubi sliku svoju", reče Kolektivna Projekcija, pljunu u šake i prihvati se sečenja torte. "Vođa je vođa, al kad nema leba od tri dinara, i torta je dobra."
Pa zapeva.

Dva naličja iste obrazine

Nikada mi nisu bili jasni neki ateisti, jako zabrinuti za svoje horoskope. Pa opet, to je isto kao kada ti i takvi (ate)isti iskazuju poštovanje ili divljenje prema monarhiji i plemstvu (u smislu nasleđenih titula). Otkud to da ateisti podržavaju takvu instituciju?

1. Odakle nam kraljevi

Alfa-mužjaci, kolektivna odbrana, rasprave i donošenje odluka o zajedničkim pitanjima itd. - pomenuto se kreće u domenu pretpostavki sve dok kopajući ne natrčimo na nastanak prve veće ljudske zajednice. Nema zvaničnih dokaza o postojanju institucije kraljeva pre toga. Čak ni u malim ljudskim zajednicama, datiranim u vreme oko 4500 godina pre nove ere (procene ovog doba variraju) nema čvrstih dokaza, u arheološkom smislu, o postojanju nečega što bi nauka mogla da okarakteriše kao "palata" ili "duhovni centar". Oba su nastala otprilike u isto vreme, organizovana religija i organizovana hijerarhija. Nastankom i razvojem pisma, u Sumeru oko 3500 god. PNE, već nailazimo na zapise o tome kako kraljevi imaju božansko poreklo (poput starog Egipta, gde su kraljevi bili inkarnacija boga Horusa), ili su od bogova imenovani (u Sumeru, Akadu ili Asiriji), ili su stekli "poverenje nebesko" (poput kineske dinastije Žu, koja je oko 1046. god. PNE taj "koncept" smislila kao izgovor za zbacivanje dinastije Šang sa vlasti). Kraljevski status povezan sa božanskim opstajao je u nekim zemljama sve do 20. veka; u nekima još uvek postoji, naročito u jednom broj muslimanskih zemalja. Dobro porazmislite o ovome: samo stotinak godina ranije, i u nekim evropskim državama su ljudi govorili o božanskim pravima vladara. Dok se u nekim, već pomenutim, muslimanskim zemljama vladari smatraju izabranim od boga, podsetite se činjenice da je britanska kraljica istovremeno i poglavar državne religije - Anglikanske hrišćanske crkve.

Moguće je da veza religijskog i sekularnog vođe datira pre nastanka civilizacije (npr. život u gradovima). Mnoga afrička plemena u subsaharskom pojasu imaju vrač-kraljeve, koji istovremeno delaju u natprirodnom i sekularnom svetu (prizivaju kišu i slično). Narodi u drevnoj Srednjoj Americi pravili su razliku između sveštenika i kraljeva, ali kraljevi su i dalje imali funkciju ritualnog instrumenta koji kontroliše natprirodne sile.

Islamski kalifat je bio izričit u tome da su duhovni i svetovni vođa jedna ista osoba. Islamske države koje su potom nastale od kalifata, nastavile su sa tom praksom izjednačavanja religijskih i državih vođa. Pošto islam nema religijsku hijerarhiju (npr. ne postoji "muslimanski Papa"), verski poglavar je de facto istovremeno i lokalni vladar. Vrlo je malo primera, ako ih uopšte ima, kada je jedna muslimanska zemlja napala drugu kako bi korigovala njen način praktikovanja islama, a da se potom vratila u okvire sopstvenih granica. Iako suniti smatraju da kalif mora da bude izabran, u praksi se to ne dešava jer mnogim muslimanskim zemljama vladaju porodice po principu nasleđivanja krune.

Mnogi običaji koji važe za plemstvo isti su kao oni koji važe za kler. Evo nekih primera: 

- koncept da su plemići bolji ili veći od običnog naroda, baš poput odnosa ljudi i bogova;

- prost narod mora da se klanja ili prostre po zemlji pred plemićem, baš kao što to rade pred likovima i simbolima božanstava;

-  plemstvo je iznad zakona koji važe za normalne ljude;

- oni smatraju kako svi nižeg statusa moraju baš njih da podržavaju, što ih pretvara u društvene parazite - poput većine religija.

Da se sada ne hvatamo i drugih sličnosti plemstva i verskih vođa (poput smešnih kostima, kicoških kapa, prestolja itd), jer je sve to više nego očigledno ako makar malo promrdamo sive ćelije.

2. Čemu poštovanje plemstva

Ukazivanje poštovanja plemstvu predstavlja izdanak poštovanja koje se od nas očekuje prema bogovima i verskim vođama. Tu se radi o neverovatno jako uvreženom osećaju lažne griže savesti, koji je ugrađen u zakone onih zemalja u kojima je priznato postojanje te i takve klase. Čak se i sam Dokins verovatno klanja pred britanskom kraljicom. Ali zašto? Pa ona u životu nije ništa uradila, ni na koji način nije doprinela boljitku čovečanstva; nema ni trunku doprinosa razvoju nauke, književnosti ili umetnosti. Dakle, zašto se klanjati pred osobom čiji je jedini uspeh u životu taj da su je rodili takođe pripadnici plemstva?

Neke od najžešćih rasprava koje sam vodio u životu, nisu bile sa hrišćanima koji podržavaju ideju kreacionizma, već sa ateistima koji podržavaju svoje monarhe. Pogledajte samo Holanđane i Šveđane, koji važe za narode sa jakim uporištem ateizma - i jedni i drugi imaju svoje monarhe i plemstvo sa snažnom podrškom od strane stanovništva. U Japanu, koji je poznat po vrlo izraženom sujeverju ali i velikom broju ateista, i dalje opstaje značajna podrška carskoj porodici, koja je do kraja Drugog svetskog rata tvrdila kako vuče direktno poreklo od Šinto bogova.

Čak je i Martin Luter, taj stub pobune protiv establišmenta, svojevremeno pozivao nemačke kneževe da uguše seljačku bunu iz 1525. godine, kada se vlastela poplašila gubitka imetka pa seljacima nametnula "mere štednje" od kojih je ovima preostalo još samo da umru (mada ni to nisu smeli, jer bi i tako ugrozili zakonski zaštićenu "imovinu" vlastele). Svoj politički pamflet "Protiv seljačkih hordi ubica i lopova" zasnovao je na sopstvenim razmišljanjima o novozavetnim spisima Sv. Pavla. Kada sam na to jednom prilikom ukazao nekim svojim prijateljima luteranima, oni su rekli kako je to sve bila katolička propaganda protiv Lutera - i prokleta da je istorija koja tvrdi suprotno! Međutim, steći ćete vrlo mračan utisak ukoliko uzmete da čitate sva njegova trabunjanja na račun običnog naroda, naročito ako se uzme u obzir nivo varvarizma otpuštenog sa lanca protiv onih koji su za sebe zahtevali bolji život, digli se protiv represivnih zakona i nameta vladajuće bogomdane elite.

3. Popovi i kraljevi zajedno vladaju narodom

Čuveno hrišćansko "okreni i drugi obraz", ne uzvraćaj silom na silu, savet je pučanstvu - a ne plemstvu. Manimo se te fore. Fridrih Niče je to nazvao "judeohrišćanskim ropskim mentalitetom koji je ubrizgan Zapadnoj evropi". Jednostavno, taj ropski mentalitet je posledica religioznih učenja nastalih u narodima koji su bili pod surovom vlašću drugih. Ti narodi su prihvatili ropski mentalitet kako bi opstali pod takvim gospodarima, bez obzira da li su to bili Asirci, Vavilonci, Persijanci, Grci ili Rimljani. Saveti poput "okreni drugi obraz" i "caru carevo" (još jedna hrišćanska fantazija na račun bespogovornog plaćanja nameta) mogu biti korisni robu koga lako mogu prebiti zbog neposluha ili nepoštovanja gospodara. Međutim, to ipak ne predstavlja formulu po kojoj vlast(ela) vlada i kontroliše narod.

Nažalost, ni Luterov prezir prema običnom čoveku nije s njim umro u protestantskim crkvama. Prelistajte samo novine iz doba radničkih pobuna po Britaniji i Americi krajem 19. veka, i videćete koliku su podršku popovi davali onima koji su se iz petnih žila upinjali da robotnjike zadrže tamo gde im je mesto. Puk ima da zna gde mu je mesto i da poštuje one iznad; primeniti to na dečiji rad, opasne uslove rada, prekovremeni rad, niske plate, čak i neke osnovne stvari poput upotrebe toaleta i vode za piće. Danas, neki političari i verski fundamentalisti u Americi smatraju kako su ukidanje obaveznih minimalnih zarada i ograničavanje opšte zdravstvene zaštite koju garantuje država - u skladu sa Isusovim učenjem. Ne dovodi u pitanje one iznad sebe, jer ćeš kao sledeće početi da sumnjaš u božje izaslanike na Zemlji - popove, a nakon toga možda i u Njega samog.

Klizav je to teren - popovi i kraljevi to dobro znaju. Zbog toga se mnoge religije ubiše od posla da prosečnom verniku onemoguće da sam čita i razume svete spise, najčešće tako što ih održavaju na jeziku koji ovaj ne ume da pročita i razume. Baš kao što ni obični ljudi nemaju svoje kopije zakona koje su vladari doneli da važe samo za njih, pa su stoga prinuđeni da se oslanjaju na kler i plemstvo koji će im baš lepo pojasniti kako te zakone treba poštovati u oba carstva - zemaljskom i nebeskom

4. Metastazis

Po podacima sa interneta, 44 zemlje u svetu danas imaju careve ili kraljeve. Od toga, u 16 priznaju Elizabetu II za svog suverena. U ovaj broj nisu ušle zemlje koje priznaju nešto širi opseg plemstva kroz nasledne titule - poput vojvoda, grofova, erlova, paša, sultana itd. Teško je pronaći odgovarajuću referencu, ali tu ulazi nemali broj evropskih zemalja, kao i azijskih i afričkih u kojima još uvek postoje plemenske poglavice. Kada nema kraljeva, tu su i dalje grofovi i slični, čisto da vam pokažu ko je iznad vas. Posebno mučan utisak ostavlja činjenica da se mnoge napredne i atestičke evropske države nalaze na tom spisku. Prema istraživanju iz 2010. godine (Eurobarometar: Demografija ateizma), najjača tvrdnja je "verujem da postoji Bog". Zemlje u kojima se manje od 30% anketiranih tako izjasnilo, i dalje imaju neko zvanje koje se odnosi na titulu kralja ili plemstva; tu spadaju Danska, Holandija, Francuska, Švedska i Norveška. U tim zemljama monarhija ima i dalje snažnu podršku; u njima ne postoji ozbiljna težnja da se odustane od takvog kulturološkog relikta koji razara ljudsko dostojanstvo smatrajući određene ljude boljim i zaslužnijim od ostalih samo po osnovu rođenja i porodičnog nasleđa.

Po meni, institucija plemstva je u mnogim zemljama pogubnija i štetnija od religije, jer je to stanje koje je umnogome prevazišlo religiozno. U Tajlandu, na primer, čak i samo dovođenje monarhije u pitanje vas može na dug period odvesti u zatvor, a tako je i u mnogim drugim državama.

5. Pravo tu ne pije vodu

U mnogim tzv. ustavnim monarhijama, kraljevske porodice su zakonski poistovećene sa nacionalnim suverenitetom. Ukoliko bi ste većinu Evropljana, Kanađana i Australijanaca zapitali da li žive u demokratiji ili ne, oni bi vam dali potvrdan odgovor. Ali to se ne poklapa sa istinom. Zakonsko pravo da donosi zakone i upravlja zemljom podareno je monarhu, a ne građanima. Pravo izabrane vlade da vrši vlast više je dar od strane autoriteta suverena. Koliko vam sve to izgleda blesavo? Sve te države su nastale u vreme kada se verovalo da je kraljevima pravo da vladaju podareno od samih bogova.

Ako ne postoji božanstvo koje je vladaru podarilo mandat da upravlja narodom, odakle njemu onda to pravo? Monarhe niko ne bira. Verovatno ćete reći da postoji opšti konsenzus kako narod "želi" da oni zadrže taj položaj i prećutno im daje pravo da vladaju. Dakle, pretpostavka je da član kraljevske porodice po rođenju ima pravo da vlada, dok običan čovek po rođenju ima obavezu da podržava takav poredak stvari. Ako ovo nije neprirodno i perverzno, ne znam šta onda jeste. "Glasanje" sa 100%-nim uspehom još na sam dan rođenja! Pa opet, baš to predstavlja argument u koji se razumni ljudi ukopavaju kako bi opravdali sopstvenu "veru" u monarhiju.

6. Apologetika Jednovlašća

Bez obzira da li je "jednovlast" božanska, nebeski rukopoložena ili se na nju prećutno pristalo, mnogi filozofi su vekovima smišljali genijalna "opravdanja" za postojanje institucija plemstva i monarhije. Čak i takav ateista poput Ničea, smatra da većina ljudi ima mentalni ekvivalent stoke, te da kod superiornih pojedinaca postoji jako izražena vrednost - on te pojedince naziva "plemstvom". Poput Platona i njegovih kraljeva-folozofa u "Republici", i Niče je verovao u prirodnu aristokratiju koja je zasnovana na zaslugama i ličnim kvalitetima, a ne na društvenom položaju nasleđenom po rođenju. Diskutabilno je da li je on smatrao da su te osobine nasledne (npr. da sinovi plemića suštinski imaju osobine svojih očeva), jer postoje mesta u njegovim radovima koja idu u oba smera. Niče je svakako prezirao nemačku naslednu aristokratiju. Međutim, njega je zanimala permanentnost, kojoj je posvećivao više pažnje nego slobodi, kao i sposobnosti Natčoveka (Übermensch) da vlada onima sa slabijim rezultatima i sposobnostima. (Detviler: Niče i politika aristokratskog radikalizma, 1990)

Međutim, brz pogled na današnje monarhe otkriva, štaviše, jednu vrlo depresivnu ekipu, manje uzgajanu nego nekada, ali i dalje patetičnu kada vidimo resurse koji se nalaze u njihovim rukama. Nećete daleko stići ukoliko smatrate da je Msvati III od Svazilenda nakakav Übermensch, mada verovatno drži aktuelni rekord u toj ekipi po broju supruga; zadnji put ih je bilo 15, ne računajući one sa strane - ali, možda on ipak jeste na neki način über? Šta ćemo sa najvećom aktuelnom kraljevskom porodicom, kućom Vindzora? Oni ne mogu da se pozovu na pravo veličanstvenosti zbog nekih davnih osvajanja. Budimo realni, oni čak i nisu Britanci. Porodica Saks-Koburg i Gota (to su ime 1917. promenili u "Vindzor", u kontekstu rata sa Nemačkom) posedovala je manja vojvodstva pre ujedinjenja Nemačke. Ta loza je prestala da bude engleska 1714. godine, jer u Zakonu o naseljavanju iz 1701. stoji da katolici ne mogu da naslede presto Velike Britanije. Tako je loza preneta na dalekog potomka Džejmsa I, sina Sofije Pfalc, Georga Ludviga koji potom postaje Džordž I 1714. godine. Tako počinje loza šestoro vladara nemačkog porekla (Hanovera), koja je trajala od 1704. do 1901. godine; nastavljena je preko kraljice Viktorije koja je bila polunemica i udata za Nemca. Tim brakom je započeta loza Saks-Koburga i Gote, što je bila krvna linija Viktorijinog supruga Alberta.

Edvard I je uveo zvanje Princa od Velsa kao akt potčinjavanja pobunjenika; on je svog sina Edvarda Kernaforna 1301. proglasio Princem od Velsa kako bi negirao pravo na to zvanje jednom pravom Velšaninu. Edvard (sin) je bio rođen u Velsu, čime je opravdavana dodela ovog zvanja. Naravno, u pitanju je Edvard Longšenks "Malj za Škote" (poznat iz holivudskog hita "Hrabro srce" - koji je prepun lažnih detalja, tako da ovo ne uzimajte kao promociju holivudskog prekrajanja istorije). Današnji Princ od Velsa, koji će se zaogrnuti suverenitetom 100 miliona ljudi zarad svoje pretenzije na presto, poznat je po svojoj ljubavi prema čuvenoj "nauci" - homeopatiji... kakav natčovek od lidera, štaviše! Platon se garant okreće u grobu zbog takvog kralja-filozofa. Pa opet, mnogi britanski, kanadski i australijski ateisti će grčevito gristi i grebati da odbrane povlastice jedne nadasve zabludele i beskorisne porodice, smatrajući ih odabranim vladarima Velike Britanije i njenih nekadašnjih kolonija. Teška je ironija da danas slobodni narodi tih bivših kolonija i dalje poklanjaju svoj suverenitet potomcima jedne niže nemačke plemićke porodice, čiji je jedini uspeh taj da se uspešno razmnožavaju; ta familija je upravljala zemljom koja je nekada pokorila njihove, decenijama i vekovima unazad. Pa, u čemu je kvaka?

Kanađani i Australijanci su u svetu poznati po svom pragmatizmu, ali sve to pada u vodu kada krenu sa obožavanjem kraljevske porodice (izvinjavam se, ali poznajem samo jednog Novozelanđanina, a i on je delom Maor i ne podnosi uopšte celu tu frku oko monarhije). Ne vidim nikakvu razliku kada Filipinci rade to isto obožavajući Crnu Bogorodicu, ili Amerikanci koji luduju za aktuelnom ikonom pop-kulture, Džastinom Biberom. Pa te pop-zvezde makar imaju nekakav uspeh iza sebe (nadasve patetično...) koji opravdava njihove obožavaoce. Međutim, monarsi i religijski likovi i pontifi, svi srasli u ulizičko povlađivanje samo zbog visokog položaja na kome se nalaze, koji uopšte nije pod kontrolom mase ljudi od kojih se jedino očekuje da poštuju te moćnike. Nema nikakve razlike između klanjanja kralju i klanjanja bogu, jer je osnovni imperativ isti: potčini se gospodaru koji je (natprirodno) superiorniji od tebe.

7. Izgovori...

Molim vas, samo me ne ubeđujte kako je to običaj ili tradicija, da to i nije neki trošak za društvo, da država od njih ima više koristi nego što je oni koštaju, ili bilo koja druga besmislica koja bi svakom kreacionisti naterala suze radosnice na oči. Neodbranjivo je da se neki ljudi rode privilegovani, u svetu bez bogova koji bi odredili ko bi ti ljudi trebalo da budu. Svi mi radimo pod Ničeovim judeohrišćanskim ropskim mentalitetom (videti Genealogiju morala i S one strane dobra i zla). Toliko smo duboko internalizovali pitanje obaveze da služimo našu "gospodu", da sada smišljamo nelogična opravdanja za nešto što je toliko neodbranjivo. To je poput čitanja divnih i podsticajnih misli iz Epiktetovih "Diskursa" o potrazi za boljim i moralnijim životom, a onda iznenada shvatite kako se on nikada nije pobunio protiv ropstva, čak ni dok je i sam bio rob. A možda samo nije mogao da shvati kako je moguće da postoji i neki drugačiji sistem od onoga u kome je živeo?

8. Amara

Za postojanje plemstva ne postoji ubedljivo opravdanje koje pritom poštuje ljudsko dostojanstvo. Svi smo jednaki kada se rodimo. Da li Nadljudi zaslužuju veće privilegije od ostalih, ostavljamo kapitalistima i humanistima da o tome raspravljaju do mile volje. Međutim, samo religija i natprirodne sile mogu pravdati razliku u pravima po rođenju. Mnogi ateisti su zaglibljeni u poziciji Ničeovog "blaga" ropskog mentaliteta, pokušavajući da opravdaju gospodstvo privilegovanih: "Mi volimo naše kraljeve koji vladaju nad nama. Naći ćemo načina da ih opravdamo. Oni su deo naše tradicije i mi se njima ponosimo." Ali, tako razmišlja svaki teista. "Mogu da verujem u boga iz bilo kakvog klimavog razloga, jer je to moje lično uverenje."

Kraljevi i plemstvo su došli sa pojavom organizovane religije, iz koje vuku korene. Oni se međusobno podržavaju, iako se svako od njih trudi da preživi smrt onog drugog. Religije su se menjale pod kraljevima i kraljevi su menjani zbog religije, ali obe te institucije imaju isti cilj - poslušnost vernika i sledbenika: da plate porez, da rade u korist palate i katedrale, ako treba i da umru zarad još veće slave kralja, zemlje ili boga. Taj tumor treba iščupati iz korena.

Civilna struktura koja podržava plemstvo ili nasledne titule, predstavlja anatemu za ljudsko dostojanstvo i ne sme da ima opravdanje i podršku po bilo kom osnovu. Krajnje je vreme da se ratosiljamo tog tereta u našem društvu i našoj svesti. Sve se to pojavilo sa religijom, i bez nje da ga podrži, nema opravdanja za dalje održanje takvog sistema. Odbaciti religiju i ukinuti podršku plemstvu, sve to podseća na jednu Geteovu misao:

- Niko nije beznadežnije porobljen od onih koji pogrešno veruju da su slobodni.

Dean van Drasek: Royalty is another facet of religion and should be opposed (Atheist Republic, 17.01.2014)

Billy Bragg: We need to make the House of Lords reflect the true will of the British people (Mirror, 27.07.2015)
Kasim Khan: Russell Brand Calls The Queen By Her Family Name And The Media Goes Crazy! (Educate-Inspire-Change, 23.07.2015)

***

Postoji daleko kraća verzija prevoda ovog teksta na srpski jezik, sublimirana u jednoj jedinoj slici bez reči, koja izgleda ovako:

Tu su svi, nebitno da li se radi o Evropi ili Africi: kralj, vrač, rusko bogoposlanstvo, članovi drugih naslednih loza i ladoleža, skroz desno je lik koji je zauzeo pozu poput Ludog Džorža kraj Crne Guje. Tu je neizostavno i onaj što godinama namerno igra na foru kako liči na Nikolu Pašića, podstrekača Crne ruke. Ceo vek i kusur kasnije poruka je apsolutno jasna.
Opet.

Samoproglašena dinastija koja je kraljevsku titulu otela od svojih prethodnika tako što im je ubila poslednjeg u lozi (ni ta loza nije bila ništa bolja od pomenute konkurencije na svinjarskom tržištu, nepun vek ranije), koja je dobila poverenje od strane ruskog boga da makne poverenike švapskog boga iako su se nekada zajedno borili protiv onih kojima je moć poverio turski bog. I koja je sav imetak stekla post-legalno, regicidom prethodnog baštinika prava na žuljanje dupeta u Belom dvoru, čiji je glavnii greh bio što je rođen u suparničkom klanu. OK, i zato što su njegovi vozovima plašili krave a strujom vampire, neka vam bude. Ovih dana smo svi bili svedoci neverovatne količine kiča i licemerja na račun svih građana Srbije, verujućih i neverujućih, podržavali oni takvu isfabrikovanu srBotradiciju ili ne.
Problem sa ovim parazitima je daleko veći nego što se to na prvi pogled čini: ako ste pomislili da je to najureni sudski pripravnik koji je ukazao na bahatost sudije koji sebi bez imalo stida i straha dopušta privatizaciju javne funkcije, i da je taj prevremeni raskid pripravničkog staža kazna u znak osvete što taj pripravnik "mrzi kralja" - kako mu danima dežurni idi(b)oti pišu na društvenim mrežama - onda još uvek niste dovoljno promrdali male sive ćelije.
U pitanju je nešto drugo, na šta još uvek niko javno ne ukazuje: ni po koju cenu se ne sme spominjati samozvani "prestolonaslednik" ili "kralj" (zavisi kako ga ko tituliše) jedne države koja nije monarhija već (kakva god, ali makar nominalno je još uvek demokratska) republika, u društvu koje je iako duboko klerikalizovano i dalje Ustavom definisano kao sekularno. Dakle, ne ateističko, već kao država svim zakonima razdvojena od crkve. I baš u tom i takvom društvu, "sekularnoj republici", zatrpani smo anketama koje svakodnevno pokazuju kako danas "najveće poverenje u narodu" i dalje imaju feudalni relikti "kruna", "crkva", "domaćin" i "vojska" (kvaziprotokolarno čudno okićena nekakvim gajtanima, sabljama, peruškama i sličnim kičerajem). Ti relikti su žestoko inkroporirani u pozni vulgarni kapitalizam koji ih zloupotrebljava radi hipnoze onih kojima cedi suvu drenovinu iz bušnih džepova. Da, onih istih koji na ovim prostorima nikada nisu dizali seljačke bune protiv svojih lopova, ali vavjek zarad tuđih.

Stvar je prosta - Crnođorđijanci su pre jednog veka imali pomoć Crnorukaša da dođu na vlast; danas članovi konjičkog kluba "K&C" ponovo jašu ovaj narod, i to oni uopšte ne kriju. Ali, zašto bi, kada niko u ovoj državi ne reaguje na jednu organizaciju koja predstavlja direktnu pretnju Ustavnom poretku, po samoj koncepciji svog postojanja? To pakovanje spomenutog konjičkog kluba zove se "Krunski savet" (koji ima field-office koji se odaziva na komandu "Monarhistički pokret"), u kome sedi nemali broj istaknutih državnih funkcionera povezanih sa najužim vrhom vlasti ove zemlje. Funkcioneri su jedne republike od koje primaju platu da u svakoj prilici javno promovišu rušenje postojećeg sistema i uvođenje nekog drugog, jednovlasnog.
Po medijima se provlači nebuloza o "Islamskoj državi koja preti bezbednosti Srbije", što je očajnički pokušaj odvraćanja pažnje od finansijske katastrofe društva, ali niko ne spominje ovu domaću pretnju, daleko eksplicitniju i realniju. Ukoliko se očigledni pokušaji rušenja legalnog društvenog sistema proverenom metodom sitnih koraka i incidenata (hiperefikasno praktikovani tridesetih godina 20. veka negde u Miteleuropi), ne smatraju organizovanom pretnjom po društvo i državni poredak, onda nema mesta ni čuđenju tolikom zanimanju za "noviju istoriju", pri čemu ti zanimanti uopšte ne misle na neki relativno blizak vremenski period već apsolutno na štivo i "udžbenike" koji se danas masovno u Srbiji štampaju, prepuni prekrajanja i namerno iskrivljenih istorijskih činjenica, čega se ne bi postideo čak ni mr. Holivud. O da, zaista je moguće zamisliti bioskopski blokbaster "Povratak Hrabrog Srca", u kome glavni lik ima bradu do kolena i lenonke, opasan je redenicima punim projektila za samostrel, dok trubači iz Guče pozivaju na ustanak i odbranu brda i šuma oko Bajčetine od nadirućih Turaka, Švaba, Komunista, GMO viskija i gradonosnih oblaka.
Umalo da zaboravim - i promaje.
Kad već sebe smatraju rasnim konjima, uzgajanim za samo jednu svrhu - da nasleđuju sami sebe, odakle im bre pravo da sve ostale smatraju magarcima? I to su stekli rođenjem? Ako nije tako, zašto onda iza imena češće ističu redni broj nego prezime, kao da su (božemesakloni) verzije nekog softvera a ne živi ljudi.
Ne, ništa od ovoga nije smešno.
Uvredljivo je za zdrav razum, do bola.

Famozna i raskalašna, medijski do bljutavosti prežvakana proslava rođendana osobe koja nema jedan jedini minut radnog staža, predstavlja samo još jedno bacanje prašine u oči raji. Čisto da se ničeanska stoka iznova pozabavi nebitnim likovima i događajima, po internetu beskrajno laprda o Karađorđević-pudlicama, koje prikazuju nalickane po izložbama obesti i čiji je jedini zadatak da budu prgave kada im se nešto ne udovolji pa puštaju neke nerazumljive i poluartikulisane zvuke, ili arlauknu "Čutite!". I sve to samo da se ne bi neko nezgodno zapitao šta za to vreme rade stvarne gazde, Kaparandžići, ili doveo u sumnju njihov bogomdani povlašćeni položaj, možda mu čak na pamet pala i nekakva seljačka buna?

Rehabilitacije, restauracije, reforme, privatizacije, vaučerizacije, racionalizacije... sve su to delovi opšte grabeži i panike što vladaju ne samo u tranzicijski usijanom društvu poput srpskog, već i u zemljama daleko naprednijim i "ozbiljnijim" od ove naše prćije. To se da dobro videti, iz priloženih linkova.

Jasno je da nekome u poslednje vreme zaista dogoreva. Čak i da se ne bavimo nagađanjima kome, šta i zašto, sve mi se više čini da pitanje nad pitanjima, na koje ćemo morati veoma brzo da nađemo ozbiljan odgovor, glasi:
- Šta posle?