0666

Pored postojećih, Srbistan je dobio još jednog mobilnog operatera. Doduše, taj se ne reklamira previše putem konvencionalnih medija za oglašavanje, ali svakako pronalazi put do korisnika svojih usluga (uključujući i nove). Ovaj operater je odavno krenuo da gradi svoju infrastrukturu, ali zemljani radovi su ubrzani tek 2002. godine. Usluge jesu mobilne, ali nisu one koje će vam prve pasti na pamet kada čujete za njih.
Inače, pozivni broj ove nove - a stare - mobilne mreže je 0666.

Mobilne crkve kamionom stižu na željenu adresu u Srbiji

Prenosive crkve površine 16 kvadratnih metara i težine devet tona mogu da prime do dvadesetak vernika. Crkve "za poneti" od čelične konstrukcije, kamena i granita, koje se viljuškarom tovare na kamion i odvoze na željeno mesto, prave se u radionici porodice Mančić iz Gadžinog Hana kod Niša. Posao, kako kaže Svetislav Mančić, radi "uz blagoslov i po kanonima pravoslavne crkve. Najvažnija je čelična konstrukcija koja će nositi sve, zatim dolazi oblaganje kamenom, pod je urađen od granita sa podnim grejanjem, gde možete da programirate željenu temperaturu da bi bilo toplo kada dođete na službu“, objašnjava on. Ovo zdanje ima i izolaciju od vlage i protivgromovnu konstrukciju. Unutrašnjost je ikonopisana, delom kako je propisano, delom po želji naručioca, a na podu se nalazi mozaik sastavljen od oko 800 delića kamena. Sve je, kažu majstori, onako kako treba da bude. "Obratio sam se vladiki niškom za mišljenje. Njegov savet mi je puno značio. On je bio oduševljen, uputio nas je u neke tajne detalja koje nismo znali. Još jedna od prednosti ovakvih crkava je", priča Svetislav, "to što se mogu više puta premeštati na nove lokacije." Njihovi kupci treba da budu spremni da izdvoje oko 15.000 evra. Od porudžbine crkve, za koju se materijali pažljivo biraju, do isporuke na željenu adresu čeka se oko dva meseca. Svetislav se nada da će uskoro napraviti prvu prenosivu crkvu za izvoz.

- Danas, 27.10.2018.

Kleronauka u domaćim sekularnim (barem je zvanično još uvek tako) školama će uskoro biti punoletna, feldkuraturu imamo već petu godinu, srboslavlje je nezvanično postalo još jedna od političkih opcija Palanaštva, a vi se i dalje smejte ovakvim idiotarijama koje održavaju bitange na vlasti.

Kao da nam je, osim toga, nešto drugo preostalo...

Mehko

N1: Srbija u Svetoj Stolici uvek može da nađe iskrenog sagovornika sa kojim može da vodi dijalog u vidu razvoja ljudskog društva i mira među nacijama, počevši od lokala i Evrope sa izuzetnom pažnjom na očuvanju religioznih i ljudskih prava

- kardinal Pietro Parolin, predstavnik multikorporacije koja je stekla svetsku slavu milenijumskom borbom za očuvanje religioznih, seksualnih, dečijih, manjinskih, društvenih i ostalih prava, koju je sprovodila brojnim mirovnim kampanjama širom kugle Zemaljske

Meho Omerović lajkuje ovu vest, tvrdo uveren da će baš on u ime Srbistana biti sagovornik Stolice.

Ma samo nek' je iskreno, onda (nam) sve prolazi.

Klizi.

Knjiga Danilova

Više puta je ovde bilo napomenuto da je januar najcrkveniji mesec u crkvenom kalendaru - a i šire. Razloga za takvu tvrdnju ima mnogo, i broj im neprestano raste sa porastom petljanja crkvenih samozvaničnika u svetovna pitanja. Evo još jednog priloga za dosije beščašća i licemerja koje nam svakodnevno priređuju momci iz mantijaško-foteljaške ekipe.

Stari Zavet

Knjiga Danilova (Daniel), šesto poglavlje

- iz Jerusalimske Biblije

A Darije Medijac preuze carstvo, star već šezdeset i dve godine.

Svidelo se Dariju da postavi nad svojim carstvom stotinu i dvadeset satrapa da budu nad svim carstvom.

Njima na čelo stavi tri pročelnika - Danilo beše jedan od njih - kojima će satrapi polagati račun da se ne bi dosađivalo caru.

Danilo se toliko isticaše svojim izvanrednim duhom iznad pročelnika i satrapa te car mišljaše da ga postavi nad svim carstvom svojim.

Tada pročelnici i satrapi stadoše tražiti povod, štogod oko državne uprave, zbog čega bi mogli optužiti Danila; ali ne mogahu na njemu naći ništa takvo, ništa zbog čega bi ga prekorili, jer beše veran, na njemu ni nemara ni ogrešenja.

Ti ljudi rekoše tada: "Nećemo naći nikakva povoda protiv Danila, osim da nađemo nešto protiv njega u zakonu Boga njegova."

Tada pročelnici i satrapi navališe na cara te mu rekoše: "O caru Darije, živ bio doveka!"

Svi pročelnici carstva, poglavari i satrapi, savetnici i namesnici složiše se u tome da bi trebalo da car izda naredbu i zabranu: "Svaki onaj koji bi u roku od trideset dana upravio molbu bilo na kojega boga ili čoveka, osim na tebe, o caru, da se baci u jamu lavovima. O caru, potvrdi tu zabranu i potpiši naredbu da se ne može promeniti, po zakonu Midskom i Persijskom, koji je nepromenit!"

I car Darije potpisa pismo i zabranu.

A Danilo kad dozna da je spis potpisan, ode svojoj kući, gde prozori gornje sobe behu otvoreni prema Jerusalimu. Tu je on tri puta na dan padao na kolena blagosloveći, moleći i hvaleći Boga, kako je uvek činio.

Tada oni ljudi nahrupiše i nađoše Danila gde se moli i zaziva svoga Boga.

Tada odoše i pred carem se pozvaše na zabranu: "Zar ti nisi potpisao zabranu prema kojoj će svaki onaj koji bi u vremenu od trideset dana upravio molbu na nekoga boga ili čoveka, osim na tebe, o caru, biti bačen u jamu lavovima?" Car odgovori: "Tako je po zakonu Midskom i Persijskom, koji je nepromenit."

Tada rekoše caru: "Danilo, onaj od izgnanika judejskih, ne mari za tebe, o caru, ni za tvoju zabranu koju si potpisao: tri puta na dan on obavlja svoju molitvu."

Čuvši te reči, car se vrlo ražalosti i naumi da izbavi Danila, i sve do sunčeva zalaza nastojaše da ga spasi.

Ali oni ljudi navališe na cara govoreći: "Znaj, o caru, da prema Midskom i Persijskom zakonu nijedna carska zabrana ili odluka ne može biti opozvana!"

Tada car naredi da dovedu Danila i da ga bace u jamu lavovima. I car reče Danilu: "Bog tvoj, kome tako postojano služiš, neka te izbavi."

I donesoše kamen i staviše na otvor jame. Car ga zapečati prstenom svojim i prstenom svojih velikaša, da se ništa ne menja za Danila.

Car se tada vrati u svoj dvor i provede noć ne okusivši jela niti dopustivši da mu dovedu naložnice, i ne mogaše usnuti.

Potom car usta u ranu zoru, kad se danilo, i pođe brzo k jami lavskoj.

Kad se primače blizu jame, viknu žalosnim glasom Danilu: "Danilo, slugo Boga živoga, je li te Bog, kome postojano služiš, mogao izbaviti od lavova?"

Danilo tad reče caru: "Care, živ bio doveka! Moj Bog posla svog Anđela i zatvori čeljusti lavovima te mi ne naudiše, jer se nađoh čist pred njim. I pred tobom, o caru, ja sam bez krivice."

Car se vrlo obradova i zapovedi da Danila izvade iz jame. I izvadiše Danila iz jame neozleđena, jer se beše uzdao u svoga Boga.

Car tad zapovedi da dovedu one ljude koji behu optužili Danila i da ih bace u jamu lavovima - njih, njihove žene i njihovu decu: i pre nego dodirnuše dno jame, lavovi ih zgrabiše i smrviše im kosti.

Tad car Darije napisa svim plemenima, narodima i jezicima što stanuju po svoj zemlji: "Mir da vam se umnoži! Evo zapovesti koju donosim: u svemu mojem carstvu neka se ljudi boje i neka drhte pred Bogom Danilovim: jer on je Bog živi, on ostaje doveka! Carstvo njegovo neće propasti, vlasti njegovoj nema kraja! On izbavlja i spasava, čini znake i čudesa na nebesima i na zemlji! On je spasio Danila iz šapa lavljih!"

I taj Danilo beše srećan za carovanja Darija i za carovanja Kira Persijanca.

I šta sad - ko je ovde Danilo, ko je satrap, ko je lav a ko lavovski? Kako se to Njegovo kradikalsko visočanstvo  Aleksandar Vučić (NJKVAV) po banjalučkim novinama lavovski bori za srpski narod a po beogradskim (samo) za Kosovo? I ko tu lavovski laže?

Ako je on Danilo, onda su mu ruke vezane pa se ne može nikako boriti ni za koga. Čak ni lavovski. Ako je lav, onda su mu usta vezana, a - složićete se - kod NJKVAV je možda sve vezano ali usta ni u snu nisu. Da nije on, onda, neki od sto dvadeset cink-satrapa ili možda Darije/Kir lično? Možda Homeini II Persijski, prorok od Srbistana? Kamen na jami, pečatiran?!

Ne verujem da Gavrilo Krstaški zna odgovor na ijedno od tih pitanja, nije mu u opisu radnog mesta da odgovara.

Kakav lav, takvo nam je i lavovsko - štagod već.

I kud baš da se potrefi Danilo...

p.s.

Na jevrejskom, ime Dan-i-El (Daniel/Danilo) znači "sudio mu Bog".

Propast.

Protestujem!

Kada je na današnji dan pre 500 godina, 31, oktobra 1517, nemački sveštenik i učenjak Martin Luter prišao vratima katedrale u Vitembergu i na njih prikucao papir sa 95 tada revolucionarnih ideja (nazvanih teze) o tome kakva katolička crkva zapravo treba da bude, teško da je i sam mogao da zamisli kakvu će to lavinu pokrenuti i uticati na potonju istoriju ne samo crkve već i celog Zapadnog sveta. Verovatno mu nikada na pamet ne bi palo da će jedan od tumača njegovih teza, pola milenijuma kasnije, biti i aktuelni Prosipač Pameti koji propoveda sa trona jednog od tadašnjih turskih vilajeta.
Naravno, po prvi put u istoriji.

U svojim tezama, Luter osuđuje raspojasanost i korupciju koje su tada vladale rimokatoličkom crkvom, a posebno papsku praksu iznuđivanja novca - tzv. indulgencije - za oprost grehova. Po nalogu Pape Lava X i nadbiskupa iz Majnca, dominikanski sveštenik Johan Tecel je širom Nemačke poveo obimnu kampanju sakupljanja para za obnavljanje bazilike Sv. Petra u Vatikanu. Iako je nemački knez Frederik III zabranio prodaju indulgencija u Vitenbergu, sveštenici i grešni vernici se nisu preterano uzbudili oko toga. Mnogi od njih su, po povratku iz Rima, i samom Luteru ponosno pokazivali svoj pazar oprosta, objašnjavajući mu kako se više ne moraju pokajati zbog počinjenih grehova. Frustriran ovom očigledno besmislenom praksom, Martin Luter je rešio da napiše 95 teza, koje su se veoma brzo pročule, a njihov prevod sa latinskog na nemački je naširoko bio deljen. U njima on razlaže dva suštinska stuba religioznosti - da je Biblija centralni verski autoritet i da se do spasenja stiže verom a ne delima (čitaj: kupovinom oprosta, na ovaj ili onaj način). Naravno, on u tome nije bio prvi, ali je te stavove (upakovane u 95 teza) objavio u pravom trenutku. Luter je bio veliki poštovalac učenja Sv. Augustina, koja su postala osnov daljeg razvoja protestantizma.
Iako urbana legenda kaže da je Luter svojih 95 teza (pravi naziv tog dokumenta je zapravo bio "Rasprava o moći i efikasnosti indulgencija") prikucao na vrata vitenberške crkve, sve je zapravo bilo dalekomanje dramatično: on je taj papir samo okačio na vrata, kao poziv za raspravu koju je organizovao na već spomenute teme - stvarnog religijskog autoriteta i oprosta grehova. Sam ton Teza je više upitan i akademski nego optužujući ili provokativan, ali Crkva je morala da naduva stvar kako bi stvorila prostor za delovanje u pravcu zabrane širenja Luterovih ideja. Papu je izgleda naročito žacnulo Luterovo ogorčeno neslaganje sa ponašanjem monsinjora Tecela i sličnih "sakupljača" priloga za obnovu Bazilike, koji su tom prilikom opraštali grehe svakome ko se učipi u papski šešir.
Tzv. Skandal Sv. Petra, Luter u Tezama opisuje na sledeći način:

• Zašto Papa, čije je bogatstvo danas veće od bogatstva Krasa (najbogatijeg čoveka u istoriji Rimskog carstva), Baziliku Sv. Petra ne gradi svojim parama umesto što ih kamči od siromašnih vernika?

Jedna od kopija Teza stigla je i do Vatikana, koji već 1518. kreće u kontraofanzivu ubeđivanja Lutera da promeni pesmu. On odbija da ćuti, pa ga Papa Lav X 1521. svojom bulom konačno ekskomunicira iz rimokatoličke crkve. Iste godine, Luter odbija da promeni svoje stavove i pred vladarem svetog Rimskog carstva Karlom V od Nemačke, koji čuvenim Vormskim ediktom Lutera proglašava odmetnikom i jeretikom koga svako može ubiti bez ikakvih posledica zbog toga. Pod zaštitom kneza Frederika III, on počinje prevođenje Novog zaveta na nemački jezik, za šta mu je trebalo narednih deset godina. Jedan od njegovih najvećih doprinosa istoriji (crkvenoj i svetovnoj podjednako) predstavlja upravo taj prevod, njegov stav da sveti spisi moraju postati dostupni svima a ne samo uskom krugu sveštenika i bogatih. Sam taj stav, čak i da nije bilo drugih, bio je dovoljno revolucionaran za to vreme.
Pored pomenute dve "problematične" teme, Luter se takođe borio i protiv svešteničkog celibata koji je crkva propovedala, pa je tako 1525. oženio Katarinu Bora koja je bila časna sestra.
Pred kraj života, i sam Luter je izgleda otišao "u aut", pa je tako Papu proglasio Antihristom, zalagao se za proterivanje svih Jevreja iz nemačkog carstva, kao i za poligamiju (pozivajući se na žitija starozavetnih patrijarha).

Za izraz protestant se prvi put čulo 1529. godine, kada je Karlo V ukinuo uredbu kojom je svakom od vladara nemačkih kneževina bilo dopušteno da sam odluči da li će poštovati Vormski edikt. Jedan broj kneževa i Luterovih pristalica uložio je protest zbog tog čina, smatrajući da je lojalnost Bogu iznad lojalnosti Caru. Protivnici su ih nazvali "protestantima", a taj naziv je polako počelo da se primenjuje na sve one koji su smatrali da Crkvu treba reformisati, a takvih je bilo i van Nemačke. Tako je od čisto teološkog, pokret prerastao u politički. Kao jedna od posledica neslaganjasa Vatikanom, izbio je i tzv. Seljački rat u Nemačkoj. Do Luterove smrti, 1546. godine, njegovi revolucionarni stavovi su postavili temelje Protestantske reforme, koja je u naredna tri veka izmenila Zapadnu civilizaciju.

Kada pogledamo šta je sve uradila kradikalska vlast u poslednjih pet godina, sa Aleksandrom Lutervučićem na čelu, zaključak se sam po sebi nameće: taj čovek ili debelo nije pod vinklu, ne razume da je sve što kaže i uradi de profundis suprotno od Luterovih teza (ne samo duhovnog već i svetovnog karaktera - njega naročito), ili se radi o beskrajnom licemeru dostojnom samog Pape Lava Petog. Indulgencije tajkunima pršte na sve strane, reketiranje naroda za Baziliku Sv. Save - takođe, prebogati popovi od vrha do dna piramide njihove NVO, ustavno sveto pismo i zakoni služe samo kao paravan za dela, među koja se slobodno mogu ubrajati i silne bule i edikti na štetu slobode medija i građana, kao i žestoki pritisci na pojedince da "revidiraju stavove" višestruko bezazlenije od Luterovih.
Nadajmo se da ovde neće biti nikakvog Seljačkog rata, poput onog nemačkog od pre 500 godina. Ipak je ovo Srbistan, pitanje je ko bi sve u njemu mogao da učestvuje, tj. da ga izbegne.
O satanizaciji personalne i organizovane opozicije, neprekidnim dnevnim i noćnim KZN polucijama i žudnjom da po svaku cenu prikuje 95% glasova na izborima, rehabilitaciji fašizma i antisemitizma, poligamiji, sindromu kvazicelibatne seksualne apstinencije u vrhu državne i crkvene vlasti - neki drugi put. Luter je takve stvari govorio pred kraj života, debelo prolupao od starosti. Šta li ovog na to nagoni, pitanje je na koje ćemo jednoga dana svakako saznati odgovor.
"Rak ne leče ni andol ni vitamini" reče Prosipač Pameti, i osta isti.


History Channel: 1517. Martin Luther posts 95 theses
History Channel: Martin Luther and the 95 theses
Blic: Vučić - Vlada i ja pripadamo protestantskom delu Evrope

Novi ministar, nova oprema

U srBsku Vojsku je 2013. godine uvedena feldkuratura. Valjda da bi Nebesa bila bliža našim soldatima, mada tako nešto onda ne bi trebalo da bude neophodno pilotima i padobrancima. U stvari, kakvi im sve komanduju, njima je možda i najpotrebnija.

Nakon Bate kafekeramičara, kome je najbolje od ruke išlo PVO dejstvo po sopstvenim letelicama, na mesto oberposilnog Vrhovnog Komandanta - iliti ministra vojnog, da prostite - doskočio je prepodobni Aleksandar Blackadder Vulin. Nije to nimalo lak posao, jer treba udovoljiti svima: duhobrižnom feldkuratom Porfiriju, ex - PVO klečiSantosu, i pre svega Aleku naMIGuši. U tu svrhu, već su naručeni novi modeli najsavremenijeg naoružanja, a u Vojsku je uveden je i jedan novi rod: ženski.

Za Porfirija:

Specijalna borbena brojanica M-17 (SBB M17), popularano nazvana "oružje molitve i mira"; obavezno crne boje (ministarske), sa 30 čvorova za svaki dan u mesecu. Prilikom dolaska u jediinicu, regruti imaju zadužiti onoliko ovih brojanica na koliko se meseci upućuju na odsluženje. Za svaku vojnu vežbu sleduje po komada jedan. Ko se zabroji, moraće iz početka i to sa novom brojanicom; tako će se čeličiti borbeni duh i koncentracija ljudstva. Na ovaj način se postiže harmonija između borbeno-ovozemaljskog i mirovno-nebeskog služenja vojnog roka, čime je ispunjena njegova osnovna vaspitno-neobrazovna i zaštitna svrha. Postoji i varijanta SBB M-17ž, samo za novi rod vojske, na kojoj su 5 čvorova crvene boje. Ovime se postiže i ušteda na kalendarima i olovkama, koji su do sada bili obavezan deo borbenog kompleta M-1389 svih rodova Naše Armade.

U uputstvu, koje svaki regrut/regrutkinja dobije uz SBB M17(+ž), stoji:

"Imaš brojanicu na ruci - nemoj da ti prolaze dani, jer brojanica na ruci nije ukras.i ne bi trebala da bude ukras, ona je oružje molitve i mira."

I Porfirije bi zadovoljen.

Batu je trebalo zadovoljiti na jedan drugačiji način, primeren funkciji sa koje je otišao i funkciji na koju je došao:

Širom naših kasarni, u jutarnju molitvenu gimnastiku uveden je specijalni borbeni polusklek M-13 (SBPs M13) zbog ravnopravnosti rodova u vojsci. Šteta što Bata ode, jer bi mu uvođenjem novog roda i primenom SBPs M13 stvarno bilo toplije oko srca. A i niže. Ovako, ostade mu samo uhođenje neuniformisanih građana.

I Bata bi (polu)zadovoljen.

A Alek naMIGuša, šta sa njegovim iščekivanjima?

Pa, moraće još uvek malo da popričeka - ne baš dve uobičajene, ali sigurno do kraja ove godine - da u naprednu Srbiju iz Rusije pristignu specijalne borbene puzzle makete, model MiG29 (SBPM MiG29), namenjene obmanjivanju borbene tehnike stranih neprijatelja i ljudske sile domaćih izdajnika. One će se u potpunosti uklopiti u naš najsavremeniji odbrambeni sistem koji je još početkom 2016. već bio oplemenjen specijalnim borbenim puzzle maketama S-300 (SBPM S300).

Savršeno.

A do tada, oberposilni Aleksandar Blackadder Vulin će morati da smisli način kako da zadovolji Vrhovnog Komandanta. Sve opcije su otvorene, a ima ih bezbroj.

I Alek naMIGuša će svakako biti zadovoljen - ovako ili onako.

Cars

Here in my car I feel safest of all 

I can lock all my doors, it's the only way to live 

In cars 

Here in my car I can only receive 

I can listen to you, it keeps me stable for days 

In cars 

Here in my car, where the image breaks down 

Will you visit me please? If I open my door 

In cars 

Here in my car I know I've started to think 

About leaving tonight although nothing seems right 

In cars 

Tubeway Army "Cars" (1979)

Vaistinu zborivši, što bre popovi da idu peške od tačke A do tačke B, pa onda opet nazad do A, kad mogu na četiri točka umesto na dve-tri noge? Jbg, litija je litija... al' žitija su žitija.

Kriptoklerokratija i demokratska travestija

Nimalo nisam zadovoljan time što ću morati da plaćam uvećane stope poreza kako vaša crkva ne bi morala da ga plaća, kao da se tu radi o nekom javnom servisu. Ali, šta da radimo - takvi su nam zakoni. Međutim, vi te pare posle koristite da bi ste promovisali određene političke stavove, čime ste taj vaš "javni servis" zapravo izbacili kroz sopstveni prozor. Na taj način, vi ste postali akteri na političkoj sceni. Vrlo je moguće da su vaši politički stavovi i delovanje u suprotnosti sa mojim, a ja sam i dalje prisiljen da vas finansiram. Zbog toga je ovo travestija od demokratije.

Napomena:
Vođenje političkih kampanja vam je zakonom zabranjeno izvan četiri crkvena zida.

Atheist Republic

Prokleta je Amerika... ali, osim originala gornjeg teksta koji je napisan na engeskom, apsolutno sve je isto na srpskom ili bilo kom drugom jeziku na sve četiri strane sveta - neplaćanje poreza, nepoštovanje zakona, političko agitovanje za "crkvougodnu" vlast (ili opoziciju), bacanje ultravulgarnih kletvi i pretnje nevernicima (religijskim i političkim, podjednako), grebanje o budžet do Nebesa i nazad. U SAD civilno društvo već neko vreme ima nemalih problema sa sve agresivnijim zastupnicima tzv. "hrišćanske države" (od dolaska Trampa na mesto predsednika još i više) i "kruciformiranjem pejzaža" (postavljanje megakrstova duž auto-puteva), evropske države se teturaju između plime nacionalizma i ponovnog mešanja duhovnih servisa u svetovne poslove, tzv. "islamske države" su upravo to (sama pomisao na civilno društvo u nekim od tih zemalja predstavlja i smrtni greh i krivično delo).

Pametnome dosta, ali pameti nikada dovoljno na Ball of Confusion.

Na Balkanu su u poslednjih desetak godina sve vlasti (bez izuzetaka) samo povećavale poreske obaveze građanima (BiH, Srbija, Hrvatska, Crna Gora), a da se to nije primenjivalo i na "tradicionalne verske zajednice", koje su zauzvrat uvek bile izdašne u podršci kada je to zatrebalo.

Zanimljivo - sve verske organizacije su žestoko zainteresovane za sve što se dešava u vašim gaćama (od predbračnog seksa, preljube, do istopolne kopulacije i travestije), ali kada na red dođe fasadna travestija od demokratije onda se naprasno zatvaraju dveri glasnovorja religijskog i primenjuje zavet glasnog ćutanja koje znači još glasnije odobravanje.

Sve je u praksi suprotno od zakona: vaše gaće ćemo zatvoriti u vaša četiri zida, vaše pare ćemo obilato trošiti unutar naša četiri zida a vlast ćemo u zvezde kovati bez zidova i temelja.

Ima li boljeg selfija koji opisuje bilo koju od kriptoklerokratskih nadridržava na Balkanu (a i šire) od ove slike? Pa i oni su ljudi, mada se čini - nešto ljudskiji od ostalih.

"Sve su životinje jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih."

- Džordž Orvel, "Životinjska farma" -

Umalo da zaboravim - kao što se verske organizacije aktivistički ponašaju poput političkih partija, tako se i političke partije prečesto ponašaju dogmatski kao da su verske organizacije. U istoriji znamo za najmanje jedan takav slučaj, kada je jedna partija na vlasti imala svoju ideološku državu i svoju ideološku crkvu. Znamo kako se to na kraju završilo po njih ali i po ceo svet.
Pre osamdeset i kusur godina...

Apologetika zla

Nemačka privreda je nakon Prvog svetskog rata bila u mukama. Za razliku od podjednako teške ekonomske depresije koja je u to vreme vladala u SAD, ova u Nemačkoj je pretila da u potpunosti razori ekonomiju. Nemci su bili razočarani i slomljenog duha nakon pustošenja koje je izazvao Veliki rat. Hitler je bio skrhan onim u šta se njegova domovina pretvorila nakon rata pa je odlučio da osnuje i predvodi partiju koja će povratiti nekadašnju slavu Nemačke. Njegova socijalistička partija je veoma brzo uspela da ovlada nemačkom političkom arenom obećavajući narodu prosperitet.

Od 1938. pa do 1945. godine, Hitler i njegova socijalistička partija (danas poznata kao Nacistička) su ponovo izgradili Nemačku. U tu svrhu su koristili imperijalizam, koji je podrazumevao okupaciju drugih naroda i eksploataciju njihovih resursa. Na taj način, Hitler je obnovio nemačku infrastrukturu, uključujući i izgradnju Autobana (državnog auto-puta), jednog od najvećih na svetu. Takođe, on je ulagao ogromne svote novca u razvoj tehnologije nadajući se njenom napretku. Sve ovo je doprinelo poboljšanju kvaliteta života, patriotizam Nemaca je obnovljen u rekordno kratkom roku a za sve to je bila zaslužna velika Hitlerova ljubav prema svom narodu.

Presipanje iz šupljeg u prazno

Obnova jedne nacije uopšte nije lak posao. To je kao kada pokušavate da od slame napravite zlato, pa presipate iz šupljeg u prazno. Ubistvo nadvojvode Ferdinanda je uvuklo Nemačku u rat što je za posledicu imalo vrtoglavu propast njene ekonomije. Nakon ratnog poraza, stvari su bile dodatno pogoršane time što je nemačka Vlada bila primorana da plaća ratne reparacije državama koej su bile razorene ratom. Nemački narod su mučili nezaposlenost, siromaštvo i očaj.

Međutim, na tragu tih događanja, pojavio se jedan agilan i harizmatičan mladić koji se obratio nemačkom narodu. Držao im je govore o njihovoj veličini i ponudio nadu da bi oni ponovo mogli da je povrate. Pozvao ih je da se nadaju kako će Nemačka ponovo napredovati i govorio kako je u to apsolutno ubeđen. Početkom tridesetih godina dvadesetog veka, kada je Hitler javno poslao ove svoje poruke, narod ga je veoma pažljivo slušao. Već krajem tridesetih godina, Nemačka je bila na putu da postane svetska supersila a njen narod je bio ubeđen kako se na vidiku ne može nazreti kraj njihovom prosperitetu.

Najkraće rečeno, bila su to dobra vremena za nemački narod.

U stvari - za njegov veći deo.

A zato su ti tako velike oči...

Hitler je bio vizionar, video je put kojim Nemačka treba da ide kako bi dominirala celim svetom. Nameravao je da narode ujedini pod vlašću Nacističke partije, pa je video put kojim će i to ostvariti. Naravno, svaki veliki poduhvat zahteva neizbežne žrtve, a bilo je mnogo onih koji su (na svoju nesreću) stajali na sred puta za ostvarenje Hitlerove vizije budućnosti. Da bi uspostavio stabilnost, morao je da upotrebi vojnu silu i neke sumnjive taktike za postizanje željenog uspeha.

Za Hitlera se priča da je bio veoma inteligentan čovek, okružen podjednako inteligentnim saradnicima. Zajedno sa njima, Hitler je pokrenu kampanju da razgali srca Nemaca i sve ih ujedini zarad ostvarenja zajedničkog cilja. Bila je to veoma uspešna kampanja usled koje je nemački nacionalizam dostigao svoj istorijski vrhunac tokom rata. Međutim, na kraju su Saveznici ipak ispali prejak protivnik za Rajh, pa se 1945. godine kraj rata Nemačka ponovo dočekala razorena i u ruševinama, a Hitler je time osramoćen na kraju izvršio samoubistvo.

napredni spartanac iz Požege

Razbijena staklena cipelica

Autor teksta želi jasno da naglasi kako ne podržava predstavu Hitlera kao nekakvog "heroja", niti podržava Hitlera i nacizam.

Sve što ste do ovog mesta u tekstu pročitali, naziva se apologetika.
Taj pojam je poznat svakome ko se zanima za vođenje debata ili ga interesuju istorijske knjige. Jednostavno rečeno, apologetika je kao da na diznijevski način oslikavate bajke braće Grim, a jedna od najčešćih upotreba apologetike je po pitanju religije. Postoji bezbroj apologetskih knjiga i novinskih članaka u kojima se iznalazi opravdanje za zverstva poput Španske inkvizicije, Krstaške ratove (hrišćanske i muslimanske, podjednako), spaljivanja veštica, u popriličnoj meri i za mračno doba Srednjeg veka u celosti. Postoje čak i branitelji navodnih dela raznih božanstava koja navode u svojim raznoraznim verskim doktrinama, ali na kraju se njihova argumentacija nekako uvek svede na "Jednostavno, ne razumeš ti to. Moraš o tome da porazmisliš na sledeći način..."
Ono što posebno zapanjuje je činjenica da apologete selektivno koriste komadiće činjenica da bi potkrepili svoj "slučaj". Ono što je gore napisano o tome kako je Hitler obnovio nemačku ekonomiju i povratio blagostanje nemačkom narodu, jeste tačno - ali odnosi se samo na jedan deo te priče. Kada sagledamo sve činjenice, onda vidimo da je Hitler doneo privremeni boljitak samo nekim nemačkim građanima, dok je sveukupno zapravo bio despot i tiranin koji je u svoju zaveru uvukao nemački narod da počini genocid. On je bio propast za čovečanstvo i ne postoji nikakva apologetika (odbranaštvo, izgovor ili opravdanje) za njegove postupke, baš kao ni za one koji su ga sledili. Procenjeno je da je oko šest miliona ljudi bilo hladnokrvno pogubljeno po naredbi Adolfa Hitlera - a to je mrlja koju je nemoguće isprati ili izbrisati.

Ko plaća - njegova muzika
Kristofer Hičens je jednom rekao:
"Mnoge religije nam se danas udvorički obraćaju sa zlobnim osmehom na licu i raširenih ruku, poput nekog ljigavog pijačnog trgovca. Nude nam utehu, solidarnost i boljitak, međusobno se nadmećući kao da su na berzi ili pijaci. Međutim, naše je pravo da se prisetimo sa koliko su se varvarizma ponašali njihovi predstavnici kada su bili moćni i ljudima nudili ponude koje se nikako ne odbijaju."
Hičens briljira u ovoj izjavi. Takve apologete su uljudni i nasmejani prevaranti koji dolaze iz sveta religija. Oni veoma naporno rade na tome da ljude ubede kako su istoričari i sekularna društva zapeli da ukaljaju dobar imidž religija kojima su se priklonili. Oni od nas očekuju da, kada pogledamo sve te užase počinjene u ime njihovih religija, obavezno pomislimo "Pa to možda i nije tako loše, kao što su me naveli da pomislim", iako je u stvarnosti zapravo često mnogo gore.

Baš kao što još uvek postoje određene grupe koje i dalje od Hitlera prave idola, tako postoje i oni koji veruju da su krstaši bili heroji koji su samo pretvarali božju volju u delo. Postoje i oni koji veruju da je Inkvizicija jednostavno samo oslobađala svet od jeretičke pošasti. Ima onih koji još uvek veruju u veštičarenje i moć pročišćenja vatrom. Postoje, tako, i oni koji veruju da je Holokaust bio blagosloven i inspirisan od strane njihovog boga.
Treba podozrevati od ljudi koji veruju u tako nešto, i protiv takvih treba javno govoriti. Ne postoji nikakva količina dobra kojom se može opravdati tolika količina počinjenih užasavajućih zločina. Oni koji danas žive nisu odgovorni za postupke onih u prošlosti, ali ako neko smišlja izgovore i to pokuša da opravda, onda taj obeščašćuje i sramoti nevine žrtve ali i umanjuje težinu nekih od najužasnijih zločina u istoriji čovečanstva.
Konačno, verske apologete se ni po čemu ne razlikuju od onih koji poriču Holokaust, niti su od njih bolji, zato što je svaka poluistina podjednako bezvredna kao i svaka bezočna laž.

Casper Rigsby: Two sides to every coin (Atheist Republic, 19.12.2013)

Postoje, tako, i celi narodi koji uvek traže izgovor ili opravdanje za sve što sami sebi prirede.
Pitam se, pitam se, znamo li neki od tih... naroda?
Tu, u našem sokaku.

Hitleri iz naših sokaka

Šta je stvarni razlog ustaljene prakse na skoro svakom ateističkom ili religijskom vebsajtu, da konstantno potežu jednog psihopatu, koji je imao svojih istorijskih 15 minuta slave i zla, kao ključni "dokaz" da su u pravu - svaki put kada im ponestane "municije" za dalju argumentovanu raspravu po mnoštvu pitanja oko kojih se stalno glože? Da li je ikada u istoriji toliko duševnih muka bilo propaćeno zarad nekog toliko suštinski bezvrednog? Teško da jeste, još od vremena kada su katolici prestali da mlate praznu slamu o tome koliko tačno anđela može da pleše na vrhu čiode.

Najbolji primer... zapravo, čega to?

Najčešće, mada ne isključivo, Hitlera potežu:

1. Kao primer ateističkog ponašanja - Iako on to nikada nije bio, što je i sam često isticao u svojim žvrljotinama i govorima, i uprkos brojnim prilikama koje je imao tokom svoje relativno kratke vladavine, on nije doneo ni jedan jedini državni akt niti sprovodio bilo kakvu državnu politiku koji bi dali za pravo (makar i u naznakama) onima koji tvrde da je Hitler bio ateista.
2. Kao razlog da ne treba kritikovati današnju Jevrejsku državu - Da li onda ne treba kritikovati ni budiste zato što su ih Pol Pot i Mao proganjali i ubijali, ili Katare (koje su katolici u potpunosti zatrli), muslimane, mormone, protestante, induse, sike, templare (koji su doživeli pogrom poput katara) ili svaku drugu religiju u čije ime su jedni ljudi u nekom trenutku bili sistematski ubijani od strane drugih, a što bi moglo otprilike da važi za sve njih?
3. Kao razlog za strah od vere ili verskih ratova - A da nismo propustili neku od pouka vezanih za Drugi svetski rat? Odakle ta tvrdnja da je taj rat izazvala neka vera ili je bio vođen zarad nje? Da li su Japanci bombardovali Perl Harbur zato što su se hrišćani previše približili zemlji šintoizma? Da li je nemačko katoličanstvo bilo nametnuto poljskom? Da li je i prethodni, Prvi svetski rat, bio vođen zbog različitih gledišta na transsupstanciju hleba i vina u telo i krv Isusovu (Osmanlije i Japanci se u tom slučaju, naravno, ne uzimaju u obzir)?
4. Kao razlog za mržnju prema katoličkoj crkvi - Izvinite, ali istorijski zapis ovde zapravo više liči na Makijavelijevog "Vladara", koji pred Vatikanom glumi Musolinija i Hitlera ne bi li se izborio za državu po sopstvenoj meri zato što bi radije izbegao sopstveno smaknuće nego da ih iskoristi da nekatolike privoli veri, osim ukoliko nismo prevideli neki primer masovnog pokrštavanja. Posle približno 1800 godina istorije, zar ćemo mrzeti katolike samo zato što su nešto navodno muvarili sa Hitlerom? Stvarno? Pa ako stvar tako stoji, onda sam siguran da vas podjednako more i iluminati, cionističke zavere, Reptilijanci iz svemira, Rotšildovi, krugovi u žitu. Postoje posebni vebsajtovi za osobe koje pate od takvih zabluda i zaista nema potrebe dizati dreku po ateističkim sajtovima samo zbog sopstvenih fantazija o zaverama.
5. I tako dalje... - Molim vas, pa i ovoliko je previše. Iznađite neki racionalniji primer da ilustrujete smisao svojih stavova, i obavezno prvo naučite makar osnovne stvari iz istorije pre nego što krenete u desetominutno ispiranje mozga drugima vikipedijskom "istorijom", koja vrlo često nema mnogo veze sa stvarnim istorijskim činjenicama. Pozivanje na jednu referencu sa Vikipedije ni u snu nije isto kao da ste pročitali jednu knjigu koja je povezana sa temom o kojoj raspravljate po internetu. Koja je svrha razglabanja o istoriji, ukoliko zapravo želite da poentirate u raspravi o religiji ili filozofiji?

Hitler i nacizam nisu bili ništa posebno u istoriji

Nema ničeg posebnog u vezi Hitlera, ili kratkog perioda njegove vladavine (1933-1945). Musolini, kao originalni fašista, podjednako je isticao ekspanzionističku politiku i kritikovao određene delove italijanskog društva i međunarodne zajednice (poslovično traženje žrtvenog jarca) koji su sprečavali Italiju da dosegne svoj puni potencijal Novog Rima. El Duče je takođe napisao bolju ali daleko manje poznatu knjigu "Doktrina fašizma", koja je u svoje vreme bila daleko uticajnija, više prevođena i štampana nego što je to slučaj sa Hitlerovim lupetanjima iz zatvorske ćelije. Fašizam je iznedrio niz režima u nemalom broju zemalja, dok Hitlerova nacionalsocijalistička razvodnjena verzija istog to nije uspela. Još jedan poznati evropski fašista tog vremena, Fransisko Franko u Španiji, takođe je proganjao svoje građane zbog njihovih političkih uverenja, i mnogi od njih su takođe stradali u španskoj verziji konclogora. Musolini je došao na vlast otprilike deceniju pre Hitlera, bio je snažan zagovornik rasističkog ekspanzionizma na štetu afričkih i slovenskih "poluljudi". Zvuči poznato? Musolini je upravljao državom, dok je Hitler žuljao dupe na zatvorskoj slamarici i premišljao se o svojoj daljoj karijeri kada je konačno uvideo da je prekasno za povratak u umetničku školu.

Jedna diktatura u velikoj meri funkcioniše po principima koji važe i za jednu monarhiju (Hitler je bio veoma blizu toga da postane apsolutni monarh, ali samo u drugom delu svoje vladavine), s tim da diktatora ne zovu kraljem niti on ima zakonsko pravo naslednog prenosa te funkcije (mada postoje izuzeci, poput Severne Koreje i Sirije). Fašizam je u sistem vladavine ubacio elemente saradnje vlasti i velikih korporacija, što u velikom meri često biva previđeno, i takva doktrina je bez sumnje uticala na korporacijsku politiku poslovanja usmerenu na saradnju njih i vlasti - do danas. Možda bi Amerikancima i Evropljanima bilo neprijatno kada bi uvideli da su mnoge od njihovih savremenih politika korporacijskog poslovanja bile podjednako gorljivo zagovarane kao nacionalističke politike u Musolinijevoj "Doktrini fašizma" - a možda i ne bi? Objektivno gledano, fašistička doktrina je ostavila određeni trajni uticaj na ekonomske politike mnogih Zapadnih vlada današnjice - bilo da su ih namerno imitirali ili "baš zgodno" pozajmljivali, one su uvek bile iznova brendirane.

Hitler je bio imenovan za kancelara 1933. godine, nakon što je njegova partija izvojevala "manjinsku" ali značajnu pobedu na izborima (osvojili su nešto više od 40% glasova). Oni tada nisu imali jedinstvenu ideologiju, u njihovim redovima nije bilo velikih genija, već samo čist populizam koji, nažalost, očigledno odlično funkcioniše u većini zemalja u teška vremena. Ukoliko sumnjate u ovu tvrdnju, samo uzmite i pročitajte Hitlerovu "Moju brobu" (Mein Kampf). Skoro svaki lider koji danas pretenduje na vlast u nekoj republici, u svojoj biografiji mora da ima i napisanu barem jednu knjigu (eto, i Hilari Klinton je objavila svoju). Većina tih pisanija je zrela za nepovrat i zaborav. Kao što smo već rekli, u Musolinijevoj knjizi ima ideja koje su uspele da se do danas održe, dok u Hitlerovoj teško da postoji bilo šta jedinstveno niti znamo za iole uglednijeg politikologa koji smatra da je to rad od nekog trajnijeg značaja u toj oblasti. Hitler nije ostavio nekih trajnijih dostignuća (ili bilo kakvih dostignuća, ako uopšteno gledamo) - osim, možda, notorne činjenice da je izvršio invaziju na Rusiju pa izgubio rat, mada ni u tome nema ničeg originalnog (pitajte Napoleona). Verovatno najbolje što možemo reći o Hitlerovom režimu (bez pripisivanja zasluga lično njemu) predstavlja njihov raketni program koji su preuzeli Amerikanci, značajno ga unapredili i razvijali tokom 23 posleratne godine, što je na kraju rezultiralo prvim letom do Meseca.

Hitler je proganjao pripadnike manjina... a to je kao bilo nešto jedinstveno?

Tendencija svaljivanja nekakve krivice na određenu manjinu stara je koliko i samo ljudsko društvo. To vidimo danas u nekim evropskim zemljama u kojima Rome snatraju krivcima za mnoge negativne pojave u društvu. Burmanci krive Rohingja imigrante, Sinhalezi krive imigrante Tamile (koji su njima nekada vladali na veoma krvav i represivan način), izgleda da Indonežani okrivljuju Kineze svaki put kada se dogodi neki ekonomski ili politički potres, Rusi su uvek krivili skoro sve druge tokom istorije, u vreme Tokugave Japanci su krivili hrišćane, Osmanlije Jermene... i tako dalje u nedogled. Neka manjinska grupa ili biva prihvaćena, ili apsorbovana, ili postane beznačajna na nacionalnom nivou (poput severnoameričkih indijanaca - samo pogledajte novinske uvodnike tokom protesta na Ranjenom Kolenu 1973. godine). Kada se neka grupa dokopa vlasti, ona vrlo često krene da ubija i proganja "uvredljivu" manjinu, kao što je to bila sudbina koja je zadesila desetine manjinskih etničkih zajednica u vreme Staljinove Rusije. U ekonomski "pristojnim" vremenima, manjine najčešće bivaju jednostavno ignorisane.
Ni Hitlerovo "konačno rešenje" ne predstavlja ništa novo, jer je ubijanje određene grupe ljudi iz nekog iracionalnog razloga predstavljalo ustaljenu praksu u istoriji ljudskog roda još od formiranja prve organizovane države. U Ruandi je to bilo urađeno sa daleko manje organizacije, u toku samo 100 dana i uz upotrebu ručnog naoružanja, uspeli su da pobiju oko 20% Tutsija. Isto važi i za Pol Potov režim, gde su "manjinu" predstavljali obrazovani. Broj žrtava pojedinih kampanja američke vojske u Vijetnamu, taj sukob takođe svrstava u ovu "istrebljivačku" kategoriju (knjiga "Pucaj u sve što se mrda" Nika Tersa predstavlja najbolji istraživački rad na temu te zvanične politike tadašnje američke administracije). U Nemačkoj su sve to radili jedan duži vremenski period, pa stoga i pobili više ljudi, i to je zabeleženo kao jedan vid "industrijske efikasnosti" (nacisti su zaista koristili slične termine za svoje "aktivnosti"). Međutim, kada pogledamo problem zločina koji država treba da sankcioniše (tj. opravda) bez obzira da li se to odnosi na ubijanje disidenata, pripadnika manjina ili bilo kojih drugih nekonformističkih grupa koje odbijaju da se uklope u državnu matricu, stvar stoji isto kao i sa bilo kojom drugom politikom pod uticajem "Ustavnog imperativa" (u istoimenoj knjizi Roberta Haraša je to odlično opisano) - postoji opšta težnja da se takva politika održava dokle god neko od nje ima koristi. Podsetimo se samo dugotrajnih programa "nestajanja" hiljada ljudi u diktatorskim režimima šahovog Irana, Čileu, Argentini, Brazilu i drugim zemljama.

Verovatno je više ruskih civila pobijeno u Drugom svetskom ratu nego što je bilo žrtava u nacističkim konclogorima, ali izgleda kao da je ta činjenica izgubljena za mnoge na Zapadu - možda zbog toga što se radi o Slovenima, ili zato što su na neki uvrnut način izgladnjivanje i bombardovanje manje odvratni od gasnih komora? Ili možda zbog toga što je nakon Drugog svetskog rata Sovjetski savez postao suparnik Zapada? Međutim, za decu je svaka smrt ista - zaista mi nije jasno kako smrt od gladi, bolesti, bombi, metka ili spaljivanja naživo može da bude manje užasna od smrti u gasnoj komori. Ukoliko bas vaš zanimaju najgori primeri ubijanja ljudi, pročitajte nešto o japanskoj Jedinici 731 (ako se držimo samo Drugog svetskog rata), čija su bezumna ubistva kineskih civila i zarobljenika posle rata baš od strane Amerikanaca bila zaštićena daljeg krivičnog gonjenja. Pa oni su (samo) ubijali uglavnom Kineze, OK? Na neki uvrnut način, za mnoge to nije tako loše kao kada Hitler ubija belce...

Pa i Hitler je bio Zapadnjak

Recimo da Zapadnjaci osećaju malo veću krivicu zbog Hitlera nego zbog Staljina, Pol Pota, Mao Ce Tunga i ostalih masovnih ubica u 20. veku, pa je to možda razlog što nelogično pripisuju veći značaj zločinima nacističkog režima u odnosu na ostale. Možda niko ne spominje ni zločine počinjene nad civilima tokom Tridesetogodišnjeg rata zato što malo ljudi o tome uopšte nešto zna (kada sledeći put pričate o civilizovanim Skandinavskim zemljama, samo spomenite ulogu Šveđana u tom sukobu).

U 20. veku je Nemačka za Zapadnjake bila "jedan od nas", produkt evropskog prosvetiteljstva, dom poznatih kompozitora, naučnika, pisaca, filozofa, sa svim obeležjima jedne "napredne" kulture i društva. Veliki broj Amerikanaca i Kanađana su bili nemačkog porekla, baš kao i britanska kraljevska porodica. Bio je to vek u kome su Evropljani još uvek "otkrivali" ljude i narode iz drugih krajeva sveta koji su još uvek na sebi imali manje odeće od njih, imali drugačija jela, obožavali razna "manje prosvetljena" izmišljena božanstva. Bio je to zenit evropske/zapadne kulturne arogancije, i užasi Drugog svetskog rata su započeli nepopravljivo urušavanje te samoumišljene intelektualne građevine kulture superiornosti.
Hitlerov režim je ubijao i belce (i semitski narodi se svrstavaju u beli, kavkaski tip), i to na visoko industrijalizovan način. Poput scena iz filma "Metropolis" Frica Langa, oni su bili sakupljani i transportovani vozovima u logore izgrađene u posebnu svrhu, bivali tamo ubijani a njihova tela spaljivana - i sve to uz korišćenje visoko industrijalizovane metode organizacije i "izvršenja". Sve to podseća na modernu tehnologiju primenjenu zarad rešavanja problema iz Bronzanog doba - npr. Asirci iz Gvozdenog doba bi verovatno uradili isto, mada to ne bi imalo isti terorišući efekat kao dranje kože ljudima naživo ili gomilanje odsečenih glava. Možda bi i stari Jevreji uradili isto tokom svog mitskog pohoda na Obećanu zemlju Kaanansku, mada bi taj "proces" ipak zahtevao zaštitu devica kao i istrebljenje svih životinja. Sistematsko ubijanje, naročito poraženih protivnika, staro je koliko i pisana istorija. Milost je jedinstvena pojava, a ne okrutnost.

Hitler nije bio nikakav izuzetak, i zato nemojte od njega praviti Supermena

Kada bi ljudi malo više porazmislili o ovom problemu, manje bi se pozivali na Hitlera. Taj nije bio ništa specijalno, osim što se pojavio u relativno skoroj prošlosti i naročito jer se to desilo u Evropi, u kojoj ljudi imaju običaj da veruju kako su bolji od takvih pojava. Pogledajmo samo počast koju Belgijanci i danas odaju svom genocidnom masovnom ubici kralju Leopoldu II, čija je kolonijalna politika odgovorna za stradanja i smrt ogromnog broja stanovnika Konga, koji je procenjen na 4-15 miliona ljudi (mada neki kredibilni izvori navode i veći broj). Za takvu politiku je on podjednako odgovoran baš kao i Hitler za svoju, ali spomenici u njegovu čast i dalje stoje svuda po Belgiji. Isti je slučaj i sa Pol Potom, Maom ili bilo kojim drugim populističkim vođom koji je naređivao ubijanje pripadnika manjina (pitajte Tibetance šta misle o tome).
Pravo pitanje glasi: zašto su ljudi toliko često očarani psihopatama, i slave ih samo zbog nekih drugih stvari koje su posle uradili ili drugačiji postali (što sa Leopoldom II čak i nije bio slučaj)?

Ako ste slučajno pomislili da su Amerikanci nešto drugačiji, podsetite se njihove politike prema originalnim stanovnicima Kontinenta (indijanska manjina) i kako je (ne)ophođenje prema njima opstajalo decenijama u američkim političkim kampanjama. Ili američki razvučeni "rat protiv terorista" na Filipinima tokom dugogodišnje okupacije (u prvoj polovini 20. veka, nakon pripajanja te zemlje koja je usledila kao rezultat američke pobede u ratu sa Španijom 1898). Ili nešto kasnije, obratite pažnju na stav prema Azijatima koji su imali predsednici Taft i Ruzvelt (knjiga "Imperijalno krstarenje" Džejmsa Bredlija otvara oči na tu temu).

Sa svim tim čudovištima u ljudskom obliku možemo se nositi samo ako shvatimo da oni nisu ni po čemu nešto jedinstveno ili specijalno. Oni su sve vreme tu, među nama, i mogu nam se provući a da nikada ne otkrijemo kakvi zaista jesu. Hitler ni na koji način nije bio jedinstven, a čak i danas među nama žive monstrumi koji pokušavaju da se dokopaju vlasti. On nije bio takav zbog religije, niti se za nju borio, on ni u čemu nije bio sjajan osim možda u svom populizmu. Jedino što je vezano za njega, a da se može primeniti i danas, predstavlja činjenica da se u svakom čoveku krije kapacitet za nasilje i predrasude koji se može otrgnuti kontroli, zbog čega glavno obeležje jedne civilizacije moraju biti mere koje ona preduzima da kontroliše i suzbije takve težnje i negativne sile koje mogu vrebati u svakome od nas. Što reče jedan profesor psihologije, "čak je i Hitler voleo svog psa". 

Veoma je bitno razumeti da Hitler nije bio ništa posebno, da ga ne treba uzdizati kao da je on neki etalon Zla sa kojim se prosečna osoba ne može nikako porediti. Veoma je bitno naučiti da kontrolišemo sopstvenu sebičnost i manje plemenite porive. Možda je najbitnije umeti ograničiti nivo vlasti nad nama koji dopuštamo našim liderima.
Najvažnije je upamtiti sledeće:
Svaki put kada se pozivamo na njega, ili se "gađamo" Hitlerom, mi mu zapravo dajemo ono za čim je sve vreme žudio - besmrtnost.

Dean van Drasek: I am sick of hearing about Hitler (Atheist Republic, 19.07.2014)

Da zaključimo:
Svaki put kada spomenemo nekog od Hitlera iz naših sokaka, palanki ili kvazidržava, obezbeđujemo mu delić večnosti i besmrtnosti. I ne samo to, obezbeđujemo mu i na taj način, preko nas - bez obzira da li je naš stav o njemu pozitivan ili negativan - da zaradi koju belu paricu u ionako crne dane za koje je upravo taj i takav odgovoran.
Potpuno je nebitno da li smo ga opravdano prozvali ili ne, Hitler&Co. iz naših sokaka su tu, među nama i žive tačno onoliko koliko im potpuno nezasluženo poklonimo deo svog života, vremena i energije.
Potpuno je nebitno da li ćete ga (nezasluženo) nazvati Hitlerom ili (prezasluženo) Staljinom, Musolinijem, Pol Potom, Pinočeom, Sadamom i slično, jer svaki od tih Hitlera - od tamnih budžaka uma, preko sokaka i palanki pa sve do Rajhstaga - ima jedno ime kojim ga treba nazvati, ono pravo: fašista.
Ne postoji niti jedan jedini iole razuman argument da stvari i ljude ne zovemo njihovim pravim imenima. Oni sami su bezbroj puta dokazivali da to žele, za života, a ako može - i posle njega. Eto im ga.

3 propuštena poziva

Danas, na Bogojavlenije, pade trostruka epifanija srBska.

Kako je i red.

zvr #1

Rano izjutra, Delboj Troter je doćero vodovodnu cisternu posred Ujvideka zato što su službenici SIZ-a Nebeskog odlučili da prekinu nestašicu svjate vodice, te sočine svjatu cisternu namjasto svjate pamjanute. Niko ne napisa jesu li probosiljčili&protamjaničili i vaskoliki vodovod ujvidečki kao prošle godine. Verovatno nisu, da slučajno ne uznemire preostalih šest ustavnotradicionalnih crkava, a odskora i Stivena Sigala bundevističkog.

Čuj, slučajno...

p.s.

Osveštali su i vodovod bečkerečki danas, iako tamo voda trenutno nije za piće.

Zbog zagađenja. Verovatno je u pitanju neki ateistički otrov, stoposto.

zvr #2

Tokom prepodneva puče tviter ko lastiš na kineskim gaćama!

Evo gde sam, ako to ne beše Javlenije drugo!
Ili to, ili je Toma Nikolić navalio ko mutav da okreće pogrešan broj pa zakucao telefonsku centralu tvitera. Nešto zašmercovalo, izgore kabl, uđe voda ledena em neosveštana.
Kurc.
Šlus.

Izgleda će da bude tako.

zvr #3

U podne, epifanija treća Nebeska! Javilo se Ristu Radoviću Amphiloxiusu da je cijela Morača, taj Jordan Primorsko-Hercegovački, zrela za osveštanije, pa ti on šjede u kanu na jednokonjski pogon, umoči rub skuta u rijeku ledenu te osvešta divlju prirodu i sočini je blagotvornom po čovjeka.
Dobro đe, nije seo no prilego u taj kanu, ali nećemo cepidlačit, u popovskoj bradi ima dlaka dosta i bez toga. Nego, kad viđeh ove slike čeličenja junoša u Morači, kletvobacačevoga kurčenja u kanuu i batrganja oko ukrštenijeh dasaka častnijeh, zapitah se:

- Kuđe ođe Kačavenda, da osvešta i odeviči vitezove od ladne Morače?!

Tu je, na obali. Snima, reče neko.
Odma sam ga prepozno po stilu slikanja em fokusiranja na guzice junačke.

Eto, triput odozgor zvoni a ne javlja se niko. Mislili smo da je poštar, vojni pozivar ili oni što dele upaljače i olovke.

Nema tu pomoći.