Nemačka privreda je nakon Prvog svetskog rata bila u mukama. Za razliku od podjednako teške ekonomske depresije koja je u to vreme vladala u SAD, ova u Nemačkoj je pretila da u potpunosti razori ekonomiju. Nemci su bili razočarani i slomljenog duha nakon pustošenja koje je izazvao Veliki rat. Hitler je bio skrhan onim u šta se njegova domovina pretvorila nakon rata pa je odlučio da osnuje i predvodi partiju koja će povratiti nekadašnju slavu Nemačke. Njegova socijalistička partija je veoma brzo uspela da ovlada nemačkom političkom arenom obećavajući narodu prosperitet.
Od 1938. pa do 1945. godine, Hitler i njegova socijalistička partija (danas poznata kao Nacistička) su ponovo izgradili Nemačku. U tu svrhu su koristili imperijalizam, koji je podrazumevao okupaciju drugih naroda i eksploataciju njihovih resursa. Na taj način, Hitler je obnovio nemačku infrastrukturu, uključujući i izgradnju Autobana (državnog auto-puta), jednog od najvećih na svetu. Takođe, on je ulagao ogromne svote novca u razvoj tehnologije nadajući se njenom napretku. Sve ovo je doprinelo poboljšanju kvaliteta života, patriotizam Nemaca je obnovljen u rekordno kratkom roku a za sve to je bila zaslužna velika Hitlerova ljubav prema svom narodu.
Presipanje iz šupljeg u prazno
Obnova jedne nacije uopšte nije lak posao. To je kao kada pokušavate da od slame napravite zlato, pa presipate iz šupljeg u prazno. Ubistvo nadvojvode Ferdinanda je uvuklo Nemačku u rat što je za posledicu imalo vrtoglavu propast njene ekonomije. Nakon ratnog poraza, stvari su bile dodatno pogoršane time što je nemačka Vlada bila primorana da plaća ratne reparacije državama koej su bile razorene ratom. Nemački narod su mučili nezaposlenost, siromaštvo i očaj.
Međutim, na tragu tih događanja, pojavio se jedan agilan i harizmatičan mladić koji se obratio nemačkom narodu. Držao im je govore o njihovoj veličini i ponudio nadu da bi oni ponovo mogli da je povrate. Pozvao ih je da se nadaju kako će Nemačka ponovo napredovati i govorio kako je u to apsolutno ubeđen. Početkom tridesetih godina dvadesetog veka, kada je Hitler javno poslao ove svoje poruke, narod ga je veoma pažljivo slušao. Već krajem tridesetih godina, Nemačka je bila na putu da postane svetska supersila a njen narod je bio ubeđen kako se na vidiku ne može nazreti kraj njihovom prosperitetu.
Najkraće rečeno, bila su to dobra vremena za nemački narod.
U stvari - za njegov veći deo.
A zato su ti tako velike oči...
Hitler je bio vizionar, video je put kojim Nemačka treba da ide kako bi dominirala celim svetom. Nameravao je da narode ujedini pod vlašću Nacističke partije, pa je video put kojim će i to ostvariti. Naravno, svaki veliki poduhvat zahteva neizbežne žrtve, a bilo je mnogo onih koji su (na svoju nesreću) stajali na sred puta za ostvarenje Hitlerove vizije budućnosti. Da bi uspostavio stabilnost, morao je da upotrebi vojnu silu i neke sumnjive taktike za postizanje željenog uspeha.
Za Hitlera se priča da je bio veoma inteligentan čovek, okružen podjednako inteligentnim saradnicima. Zajedno sa njima, Hitler je pokrenu kampanju da razgali srca Nemaca i sve ih ujedini zarad ostvarenja zajedničkog cilja. Bila je to veoma uspešna kampanja usled koje je nemački nacionalizam dostigao svoj istorijski vrhunac tokom rata. Međutim, na kraju su Saveznici ipak ispali prejak protivnik za Rajh, pa se 1945. godine kraj rata Nemačka ponovo dočekala razorena i u ruševinama, a Hitler je time osramoćen na kraju izvršio samoubistvo.
napredni spartanac iz Požege
Razbijena staklena cipelica
Autor teksta želi jasno da naglasi kako ne podržava predstavu Hitlera kao nekakvog "heroja", niti podržava Hitlera i nacizam.
Sve što ste do ovog mesta u tekstu pročitali, naziva se apologetika.
Taj pojam je poznat svakome ko se zanima za vođenje debata ili ga interesuju istorijske knjige. Jednostavno rečeno, apologetika je kao da na diznijevski način oslikavate bajke braće Grim, a jedna od najčešćih upotreba apologetike je po pitanju religije. Postoji bezbroj apologetskih knjiga i novinskih članaka u kojima se iznalazi opravdanje za zverstva poput Španske inkvizicije, Krstaške ratove (hrišćanske i muslimanske, podjednako), spaljivanja veštica, u popriličnoj meri i za mračno doba Srednjeg veka u celosti. Postoje čak i branitelji navodnih dela raznih božanstava koja navode u svojim raznoraznim verskim doktrinama, ali na kraju se njihova argumentacija nekako uvek svede na "Jednostavno, ne razumeš ti to. Moraš o tome da porazmisliš na sledeći način..."
Ono što posebno zapanjuje je činjenica da apologete selektivno koriste komadiće činjenica da bi potkrepili svoj "slučaj". Ono što je gore napisano o tome kako je Hitler obnovio nemačku ekonomiju i povratio blagostanje nemačkom narodu, jeste tačno - ali odnosi se samo na jedan deo te priče. Kada sagledamo sve činjenice, onda vidimo da je Hitler doneo privremeni boljitak samo nekim nemačkim građanima, dok je sveukupno zapravo bio despot i tiranin koji je u svoju zaveru uvukao nemački narod da počini genocid. On je bio propast za čovečanstvo i ne postoji nikakva apologetika (odbranaštvo, izgovor ili opravdanje) za njegove postupke, baš kao ni za one koji su ga sledili. Procenjeno je da je oko šest miliona ljudi bilo hladnokrvno pogubljeno po naredbi Adolfa Hitlera - a to je mrlja koju je nemoguće isprati ili izbrisati.
Ko plaća - njegova muzika
Kristofer Hičens je jednom rekao:
"Mnoge religije nam se danas udvorički obraćaju sa zlobnim osmehom na licu i raširenih ruku, poput nekog ljigavog pijačnog trgovca. Nude nam utehu, solidarnost i boljitak, međusobno se nadmećući kao da su na berzi ili pijaci. Međutim, naše je pravo da se prisetimo sa koliko su se varvarizma ponašali njihovi predstavnici kada su bili moćni i ljudima nudili ponude koje se nikako ne odbijaju."
Hičens briljira u ovoj izjavi. Takve apologete su uljudni i nasmejani prevaranti koji dolaze iz sveta religija. Oni veoma naporno rade na tome da ljude ubede kako su istoričari i sekularna društva zapeli da ukaljaju dobar imidž religija kojima su se priklonili. Oni od nas očekuju da, kada pogledamo sve te užase počinjene u ime njihovih religija, obavezno pomislimo "Pa to možda i nije tako loše, kao što su me naveli da pomislim", iako je u stvarnosti zapravo često mnogo gore.
Baš kao što još uvek postoje određene grupe koje i dalje od Hitlera prave idola, tako postoje i oni koji veruju da su krstaši bili heroji koji su samo pretvarali božju volju u delo. Postoje i oni koji veruju da je Inkvizicija jednostavno samo oslobađala svet od jeretičke pošasti. Ima onih koji još uvek veruju u veštičarenje i moć pročišćenja vatrom. Postoje, tako, i oni koji veruju da je Holokaust bio blagosloven i inspirisan od strane njihovog boga.
Treba podozrevati od ljudi koji veruju u tako nešto, i protiv takvih treba javno govoriti. Ne postoji nikakva količina dobra kojom se može opravdati tolika količina počinjenih užasavajućih zločina. Oni koji danas žive nisu odgovorni za postupke onih u prošlosti, ali ako neko smišlja izgovore i to pokuša da opravda, onda taj obeščašćuje i sramoti nevine žrtve ali i umanjuje težinu nekih od najužasnijih zločina u istoriji čovečanstva.
Konačno, verske apologete se ni po čemu ne razlikuju od onih koji poriču Holokaust, niti su od njih bolji, zato što je svaka poluistina podjednako bezvredna kao i svaka bezočna laž.
Casper Rigsby: Two sides to every coin (Atheist Republic, 19.12.2013)
Postoje, tako, i celi narodi koji uvek traže izgovor ili opravdanje za sve što sami sebi prirede.
Pitam se, pitam se, znamo li neki od tih... naroda?
Tu, u našem sokaku.
Taj pojam je poznat svakome ko se zanima za vođenje debata ili ga interesuju istorijske knjige. Jednostavno rečeno, apologetika je kao da na diznijevski način oslikavate bajke braće Grim, a jedna od najčešćih upotreba apologetike je po pitanju religije. Postoji bezbroj apologetskih knjiga i novinskih članaka u kojima se iznalazi opravdanje za zverstva poput Španske inkvizicije, Krstaške ratove (hrišćanske i muslimanske, podjednako), spaljivanja veštica, u popriličnoj meri i za mračno doba Srednjeg veka u celosti. Postoje čak i branitelji navodnih dela raznih božanstava koja navode u svojim raznoraznim verskim doktrinama, ali na kraju se njihova argumentacija nekako uvek svede na "Jednostavno, ne razumeš ti to. Moraš o tome da porazmisliš na sledeći način..."
Ono što posebno zapanjuje je činjenica da apologete selektivno koriste komadiće činjenica da bi potkrepili svoj "slučaj". Ono što je gore napisano o tome kako je Hitler obnovio nemačku ekonomiju i povratio blagostanje nemačkom narodu, jeste tačno - ali odnosi se samo na jedan deo te priče. Kada sagledamo sve činjenice, onda vidimo da je Hitler doneo privremeni boljitak samo nekim nemačkim građanima, dok je sveukupno zapravo bio despot i tiranin koji je u svoju zaveru uvukao nemački narod da počini genocid. On je bio propast za čovečanstvo i ne postoji nikakva apologetika (odbranaštvo, izgovor ili opravdanje) za njegove postupke, baš kao ni za one koji su ga sledili. Procenjeno je da je oko šest miliona ljudi bilo hladnokrvno pogubljeno po naredbi Adolfa Hitlera - a to je mrlja koju je nemoguće isprati ili izbrisati.
Ko plaća - njegova muzika
Kristofer Hičens je jednom rekao:
"Mnoge religije nam se danas udvorički obraćaju sa zlobnim osmehom na licu i raširenih ruku, poput nekog ljigavog pijačnog trgovca. Nude nam utehu, solidarnost i boljitak, međusobno se nadmećući kao da su na berzi ili pijaci. Međutim, naše je pravo da se prisetimo sa koliko su se varvarizma ponašali njihovi predstavnici kada su bili moćni i ljudima nudili ponude koje se nikako ne odbijaju."
Hičens briljira u ovoj izjavi. Takve apologete su uljudni i nasmejani prevaranti koji dolaze iz sveta religija. Oni veoma naporno rade na tome da ljude ubede kako su istoričari i sekularna društva zapeli da ukaljaju dobar imidž religija kojima su se priklonili. Oni od nas očekuju da, kada pogledamo sve te užase počinjene u ime njihovih religija, obavezno pomislimo "Pa to možda i nije tako loše, kao što su me naveli da pomislim", iako je u stvarnosti zapravo često mnogo gore.
Baš kao što još uvek postoje određene grupe koje i dalje od Hitlera prave idola, tako postoje i oni koji veruju da su krstaši bili heroji koji su samo pretvarali božju volju u delo. Postoje i oni koji veruju da je Inkvizicija jednostavno samo oslobađala svet od jeretičke pošasti. Ima onih koji još uvek veruju u veštičarenje i moć pročišćenja vatrom. Postoje, tako, i oni koji veruju da je Holokaust bio blagosloven i inspirisan od strane njihovog boga.
Treba podozrevati od ljudi koji veruju u tako nešto, i protiv takvih treba javno govoriti. Ne postoji nikakva količina dobra kojom se može opravdati tolika količina počinjenih užasavajućih zločina. Oni koji danas žive nisu odgovorni za postupke onih u prošlosti, ali ako neko smišlja izgovore i to pokuša da opravda, onda taj obeščašćuje i sramoti nevine žrtve ali i umanjuje težinu nekih od najužasnijih zločina u istoriji čovečanstva.
Konačno, verske apologete se ni po čemu ne razlikuju od onih koji poriču Holokaust, niti su od njih bolji, zato što je svaka poluistina podjednako bezvredna kao i svaka bezočna laž.
Casper Rigsby: Two sides to every coin (Atheist Republic, 19.12.2013)
Postoje, tako, i celi narodi koji uvek traže izgovor ili opravdanje za sve što sami sebi prirede.
Pitam se, pitam se, znamo li neki od tih... naroda?
Tu, u našem sokaku.
No comments:
Post a Comment