Izbori
Nakon 2012. godine, opozicija u Srbiji kao da ne postoji. Demokratska stranka je izgubila ogroman deo podrške usled odbijanja da prizna odgovornost za izostanak raskida sa nasleđem devedesetih i nesposobnosti da zemlju vodi kroz period tranzicije. Na kraju su završili kopajući sebi raku pod rukovodstvom koje je bilo u potpunosti diskreditovano i koje se bavilo svojim (bivšim) glasačima koji su okrenuli im leđa, više nego sobom i sopstvenim greškama. Na kraju, i sam uspon naprednjaka zasnovan je na autokratskom ponašanju lidera demokrata.
Bivši Ombudsman Saša Janković nije imao čvrstu ideološku platformu, njegova kampanja je više bila fokusirana na suprotstavljanje Vučiću i ono što je od osnovnog značaja za osvešćene građane - "pristojnost, red, pravila i principi". To ukazuje na koliko su zapravo niskom nivou standardi u ovom trenutku, oko čega to srbijanski glasači još uvek pregovaraju i vode raspravu sa političarima. Pojavio se i jedan potpuno neočekivani kandidat tokom kampanje, obraćajući se sloju mladih ljudi koji su u potpunosti izgubili poverenje u politički sistem. Luka Maksimović je krenuo u kampanju pod svojim alter egom "Ljubiša Preletačević", satirično grotesknom imitacijom prosečnog srpskog političara. Njegovo "prezime" je postalo kost u grlu uobičajenoj praksi ovdašnjih političara da preleću iz jedne u drugu, u potpunosti ideološki suprotnu partiju - čim ona na izborima pobedi ili izgubi. I pored svega, oni su na izborima ipak izgubili - shodno podacima organizacije CRTA, Vučić je osvojio 54,9% glasova, drugi je bio Janković sa 16,2% a za njim Maksimović sa 9,4%.
Kako je to bilo moguće, i zašto za većinu ljudi to nije bilo iznenađenje? SNS se veoma ozbiljno bavila ovim izborima, dok su opozicionim kandidatima bile vezane ruke i noge. Uz nekoliko izuzetaka koji ipak imaju slabiji uticaj na javnost, mediji u Srbiji su manje ili više otvoreno bili glasnogovornici vlasti, tako da je sve ono što je bilo objavljivano tokom izborne kampanje - daleko od fer, legalnih i demokratskih principa - predstavljalo sve drugo samo ne "vesti". Po istraživanju NVO "Transparentnost Srbija", Vučić je bio neprikosnoven u izveštajima dnevne štampe. On je bio 98 puta spomenut u pozitivinom smislu, u odnosu na 27 puta Maksimovića, 18 Jankovića i 10 Vuka Jeremića. Svi ostali kandidati zajedno imali su manje od 20% pozitivnog izveštavanja. Ukoliko pogledamo izveštaje u negativnom kontekstu, Janković ih ima 40 a Jeremić 31. Nekadašnja spikerka RTS, Jeremićeva supruga Nataša, beskrupulozno je od strane naprednjaka Milenka Jovanova oklevetana da je "vođa srpskog narko kartela". Tri četvrtine sveukupnog TV izveštavanja je takođe bilo posvećeno Vučiću, koji je u predsedničkoj trci koristio i svoju funkciju premijera. Odnos minuta i naslova u medijima je identičan.
Osvojiti srca i umove glasača u Srbiji i nije tako težak posao, gde opšta politička kultura i dalje ostaje na veoma niskom nivou, zaglavljena negde na početku XX veka. Na stranu viševekovna okupacija od strane Otomanskog carstva, ali veći deo savremene srpske istorije čine ratovi, politička nestabilnost, kriza identiteta i čuveni Kult Vođe. Srpski narod je imao malo vremena da izgradi zdrav demokratski sistem i poverenje u institucije, usled čega je i dalje slabo zaštićen od pesme sirena koju mu podmeću autokrate. Bez obzira da li je to bio doživotni predsednik Tito, komunistički odmetnik i nacionalista Milošević, demokratski revolucionar Đinđić ili ljigavi centrista Tadić - srpski narod voli svoje lidere. Čak i srpski izraz "vlada" ukazuje na duboko ukorenjen nedostatak kapacitet društva da političare vidi kao javne, zamenljive službenike, upravljače i administrativce - njegovo bukvalno značenje je identičnom pojmu "rule" (vladati, nasuprot "govern" - upravljati) u engleskom jeziku.
Tamo gde naprednjaci nisu uspeli da osvoje srca i umove glasača, među ljudima koji nisu zadovoljni svojim životnim standardom ili u manjinskim zajednicama koje imaju razvijenu sopstvenu političku kulturu, uspešno je primenjena strategija ucenjivanja i maltretiranja. Od ljudi koji su zahvaljujući partijskoj knjižici dobili posao, privilegije i povlastice, zahtevano je da dokažu svoju lojalnost. Prema izveštajima, njihovi zadaci su se kretali od besomučnih telefonskih poziva potencijalnim glasačima, kampanje na terenu, sakupljanja spiskova "sigurnih glasova", klevetanja i blaćenja političkih protivnika po medijima i na internetu, pa sve do uvaljivanja krivice za neizbežan haos koji sledi u slučaju poraza. Kada je ceo sistem institucija ugrađen u partokratiju (što je još uvek živo nasleđe Komunističke partije nekadašnje Jugoslavije), onda svako ko u njemu učestvuje ima veliki interes da on opstane, i to je razlog zašto je ovaj vid korupcije još uvek duboko ukorenjen u srpskom društvu. Dok su neki unutar tog sistema i dalje željni toga da sačuvaju svoje privilegijei moć, iako je bara zvana "državni budžet" gotovo presušila, većina ljudi se već sada bori za gole otpatke, zarad čega prodaje svoj glas u zamenu za ostanak na poslu i platu od 200 evra sa kojom će verovatno morati nekako da prehrane sebe i svoje porodice.
Šta čini Vučića toliko uspešnim?
Aleksandar Vučić ne ume da upravlja državom - ali vrlo dobro zna kako da stekne i zadrži moć, zbog čega njegov način vladavine predstavlja jedan perpetuum mobile stalne kampanje i vanrednih izbora.
- Bira svoje bitke
Iako ponavlja mnoge obrasce ponašanja svojih prethodnika i gurua iz devedesetih, on takođe uči iz njihovih grešaka i obećava da ih neće ponoviti. Vučić zna kako da podjednako zadovolji i Ruse i Evropljane. On zna kako da uradi to što se mora uraditi, i kako da se iz toga izvuče na verbalan način: cirkularni "aštaćemosa-izmi" (tako dragi mnogima u Staljinovo vreme, a i posle), emotivno kukumavčenje i ad-hominem napadi, zajedno predstavljaju glavna obeležja njegovog javnog diskursa. Za srpski narod, Trampova snishodljivost i nasrtaji na medije upravo izgledaju kao recept koji je ispao pravo iz Vučićeve kuhinje. Kad smo već kod medija, Vučić je odbio da učestvuje u nečemu što treba da bude osnovni deo demokratskog izbornog procesa - izbegao je javnu debatu predsedničkih kandidata. Inače, on je veoma dobro izverziran na polju verbalnog maltretiranja onih koje smatra inferiornim, kao što su voditeljke TV programa i manje značajne javne ličnosti. On je dovoljno pametan da prepusti tabloidima, armiji botova i nižim partijskim zvaničnicima blaćenje svakog uglednog, snažnog, rečitog pojedinca za koga smatra da predstavlja ozbiljnu pretnju, jer mu na taj način ruke ostaju čiste pa stoga može da uskoči kao Spasitelj koji će osuditi takve napade.
- Zna ko su mu saveznici
Bivši Ombudsman Saša Janković nije imao čvrstu ideološku platformu, njegova kampanja je više bila fokusirana na suprotstavljanje Vučiću i ono što je od osnovnog značaja za osvešćene građane - "pristojnost, red, pravila i principi". To ukazuje na koliko su zapravo niskom nivou standardi u ovom trenutku, oko čega to srbijanski glasači još uvek pregovaraju i vode raspravu sa političarima. Pojavio se i jedan potpuno neočekivani kandidat tokom kampanje, obraćajući se sloju mladih ljudi koji su u potpunosti izgubili poverenje u politički sistem. Luka Maksimović je krenuo u kampanju pod svojim alter egom "Ljubiša Preletačević", satirično grotesknom imitacijom prosečnog srpskog političara. Njegovo "prezime" je postalo kost u grlu uobičajenoj praksi ovdašnjih političara da preleću iz jedne u drugu, u potpunosti ideološki suprotnu partiju - čim ona na izborima pobedi ili izgubi. I pored svega, oni su na izborima ipak izgubili - shodno podacima organizacije CRTA, Vučić je osvojio 54,9% glasova, drugi je bio Janković sa 16,2% a za njim Maksimović sa 9,4%.
Kako je to bilo moguće, i zašto za većinu ljudi to nije bilo iznenađenje? SNS se veoma ozbiljno bavila ovim izborima, dok su opozicionim kandidatima bile vezane ruke i noge. Uz nekoliko izuzetaka koji ipak imaju slabiji uticaj na javnost, mediji u Srbiji su manje ili više otvoreno bili glasnogovornici vlasti, tako da je sve ono što je bilo objavljivano tokom izborne kampanje - daleko od fer, legalnih i demokratskih principa - predstavljalo sve drugo samo ne "vesti". Po istraživanju NVO "Transparentnost Srbija", Vučić je bio neprikosnoven u izveštajima dnevne štampe. On je bio 98 puta spomenut u pozitivinom smislu, u odnosu na 27 puta Maksimovića, 18 Jankovića i 10 Vuka Jeremića. Svi ostali kandidati zajedno imali su manje od 20% pozitivnog izveštavanja. Ukoliko pogledamo izveštaje u negativnom kontekstu, Janković ih ima 40 a Jeremić 31. Nekadašnja spikerka RTS, Jeremićeva supruga Nataša, beskrupulozno je od strane naprednjaka Milenka Jovanova oklevetana da je "vođa srpskog narko kartela". Tri četvrtine sveukupnog TV izveštavanja je takođe bilo posvećeno Vučiću, koji je u predsedničkoj trci koristio i svoju funkciju premijera. Odnos minuta i naslova u medijima je identičan.
Osvojiti srca i umove glasača u Srbiji i nije tako težak posao, gde opšta politička kultura i dalje ostaje na veoma niskom nivou, zaglavljena negde na početku XX veka. Na stranu viševekovna okupacija od strane Otomanskog carstva, ali veći deo savremene srpske istorije čine ratovi, politička nestabilnost, kriza identiteta i čuveni Kult Vođe. Srpski narod je imao malo vremena da izgradi zdrav demokratski sistem i poverenje u institucije, usled čega je i dalje slabo zaštićen od pesme sirena koju mu podmeću autokrate. Bez obzira da li je to bio doživotni predsednik Tito, komunistički odmetnik i nacionalista Milošević, demokratski revolucionar Đinđić ili ljigavi centrista Tadić - srpski narod voli svoje lidere. Čak i srpski izraz "vlada" ukazuje na duboko ukorenjen nedostatak kapacitet društva da političare vidi kao javne, zamenljive službenike, upravljače i administrativce - njegovo bukvalno značenje je identičnom pojmu "rule" (vladati, nasuprot "govern" - upravljati) u engleskom jeziku.
Tamo gde naprednjaci nisu uspeli da osvoje srca i umove glasača, među ljudima koji nisu zadovoljni svojim životnim standardom ili u manjinskim zajednicama koje imaju razvijenu sopstvenu političku kulturu, uspešno je primenjena strategija ucenjivanja i maltretiranja. Od ljudi koji su zahvaljujući partijskoj knjižici dobili posao, privilegije i povlastice, zahtevano je da dokažu svoju lojalnost. Prema izveštajima, njihovi zadaci su se kretali od besomučnih telefonskih poziva potencijalnim glasačima, kampanje na terenu, sakupljanja spiskova "sigurnih glasova", klevetanja i blaćenja političkih protivnika po medijima i na internetu, pa sve do uvaljivanja krivice za neizbežan haos koji sledi u slučaju poraza. Kada je ceo sistem institucija ugrađen u partokratiju (što je još uvek živo nasleđe Komunističke partije nekadašnje Jugoslavije), onda svako ko u njemu učestvuje ima veliki interes da on opstane, i to je razlog zašto je ovaj vid korupcije još uvek duboko ukorenjen u srpskom društvu. Dok su neki unutar tog sistema i dalje željni toga da sačuvaju svoje privilegijei moć, iako je bara zvana "državni budžet" gotovo presušila, većina ljudi se već sada bori za gole otpatke, zarad čega prodaje svoj glas u zamenu za ostanak na poslu i platu od 200 evra sa kojom će verovatno morati nekako da prehrane sebe i svoje porodice.
Šta čini Vučića toliko uspešnim?
Aleksandar Vučić ne ume da upravlja državom - ali vrlo dobro zna kako da stekne i zadrži moć, zbog čega njegov način vladavine predstavlja jedan perpetuum mobile stalne kampanje i vanrednih izbora.
- Bira svoje bitke
Iako ponavlja mnoge obrasce ponašanja svojih prethodnika i gurua iz devedesetih, on takođe uči iz njihovih grešaka i obećava da ih neće ponoviti. Vučić zna kako da podjednako zadovolji i Ruse i Evropljane. On zna kako da uradi to što se mora uraditi, i kako da se iz toga izvuče na verbalan način: cirkularni "aštaćemosa-izmi" (tako dragi mnogima u Staljinovo vreme, a i posle), emotivno kukumavčenje i ad-hominem napadi, zajedno predstavljaju glavna obeležja njegovog javnog diskursa. Za srpski narod, Trampova snishodljivost i nasrtaji na medije upravo izgledaju kao recept koji je ispao pravo iz Vučićeve kuhinje. Kad smo već kod medija, Vučić je odbio da učestvuje u nečemu što treba da bude osnovni deo demokratskog izbornog procesa - izbegao je javnu debatu predsedničkih kandidata. Inače, on je veoma dobro izverziran na polju verbalnog maltretiranja onih koje smatra inferiornim, kao što su voditeljke TV programa i manje značajne javne ličnosti. On je dovoljno pametan da prepusti tabloidima, armiji botova i nižim partijskim zvaničnicima blaćenje svakog uglednog, snažnog, rečitog pojedinca za koga smatra da predstavlja ozbiljnu pretnju, jer mu na taj način ruke ostaju čiste pa stoga može da uskoči kao Spasitelj koji će osuditi takve napade.
- Zna ko su mu saveznici
Vučić dobro zna da je Kosovo njegova ulaznica na briselske balove. Potpisivanjem Briselskog sporazuma on je već pristao na brojne kompromise i ustupke; međutim, Dušan Janjić (direktor Foruma za etničke odnose u Srbiji) naglašava u svom intervjuu za Dojče Vele da "manjak transparentnosti u međunarodnoj zajednici povodom tog sporazuma, ostavlja dosta prostora za spekulacije i različita tumačenja". Vučić zna kako da iskoristi tu situaciju, spinujući u medijima svaki novi veći ustupak tako što ga predstavlja kao pokvaren i jednostrani potez kosovske strane. Činjenica je da Kosovo ima svoju Skupštinu, Vladu, pravosuđe, policiju, međunarodni pozivni telefonski broj, baš kao što postoji i obaveza srpskih zvaničnika da za svaki skup koji žele da održe na Kosovu moraju dobiti dozvolu tamošnjih vlasti. Saradnja Srbije i Kosova zapravo i nije stvar njihovog slobodnog izbora, tako da niko ne može kriviti Vučića što sedi za pregovaračkim stolom; međutim, itekako ga može kriviti za licemerje i zapaljive govore koji njega zadržavaju na vlasti a srpsku javnost i kosovske Srbe u mraku.
Vojna i strateška saradnja sa Rusijom - potput "poklonjenih" aviona koji će zapravo morati da budu plaćeni - možda i nisu dobri za građane Srbije i njihove potrebe, ali svakako održavaju Vladimira Putina zadovoljnim. Na sličan način je, tokom vladavine Borisa Tadića, Naftna industrija Srbije (NIS) po diskutabilno niskoj ceni bila prodata ruskoj kompaniji "Gazprom Neft". To je bio Tadićev rizičan kockarski potez, delimično motivisan potrebom da zadrži rusku političku podršku za (već izgubljenu) "kosovsku stvar". Dok je Tadić tokom svog mandata postajao sve kočoperniji po pitanju te sporne teritorije, Vučić je znao da na bolji način zadrži rusku naklonost i tako održi njihove interese u regionu.
Vojna i strateška saradnja sa Rusijom - potput "poklonjenih" aviona koji će zapravo morati da budu plaćeni - možda i nisu dobri za građane Srbije i njihove potrebe, ali svakako održavaju Vladimira Putina zadovoljnim. Na sličan način je, tokom vladavine Borisa Tadića, Naftna industrija Srbije (NIS) po diskutabilno niskoj ceni bila prodata ruskoj kompaniji "Gazprom Neft". To je bio Tadićev rizičan kockarski potez, delimično motivisan potrebom da zadrži rusku političku podršku za (već izgubljenu) "kosovsku stvar". Dok je Tadić tokom svog mandata postajao sve kočoperniji po pitanju te sporne teritorije, Vučić je znao da na bolji način zadrži rusku naklonost i tako održi njihove interese u regionu.
- Ne povlači beskorisne poteze
Vučić voli da sebe poredi sa pokojnim srpskim premijerom Zoranom Đinđićem. Prorežimski tabloidi su čak izbacili u javnost nekoliko teorija zavere o tome kako je i Vučić u opasnosti da na njega bude izvršen atentat. Naravno, on nije povukao nijedan potez zbog koga bi dospeo u takvu (laskavu?) opasnost, i to predstavlja ogromnu razliku u odnosu na harizmatičnog, liberalnog demokratu Zorana Đinđića koji se usudio da dirne u osinje gnezdo srpskog organizovanog kriminala, što ga je na kraju koštalo života. Đinđićevi naslednici ne samo da se nikada nisu usudili da urade tako nešto, već se nikada nisu usudili čak ni da istraže političku pozadinu njegovog ubistva, koje još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.
Da li ovo može večno da potraje?
- Vreme prolazi
Nakon raspada Jugoslavije početkom devedesetih godina, njene nekadašnje republike postale su žarište nadmetanja Zapada i Rusije oko uticaja u tom delu Evrope (i šire). Ove, 2017. godine, Slovenija i Hrvatska su članice EU, dok su Srbija, Makedonija i Bosna i Hercegovina kandidati za članstvo u Uniji. Crna Gora je trenutno u procesu prijema u NATO. Zapadni uticaj preovladava na većem delu Balkana, stoga u EU postoji dovoljno samopouzdanja da sebi mogu dopustiti ograničen nivo ruskog interesa u regionu. Osim nekoliko sitnih varnica i uobičajenih tenzija koje služe samo za domaće (lokalne) političke potrebe, situacija na Balkanu je ipak stabilna. Zbog Bregzita, izbegličke krize i sukoba na Srednjem Istoku koji su na vrhu liste prioriteta, lideri EU imaju slab interes da se petljaju sa unutrašnjim stvarima Srbije. Tokom devedesetih godina, zbog kritičkog odnosa prema Miloševićevom režimu, opozicija i nevladin sektor su imali izdašnu finansijsku i moralnu podršku Zapada. Danas, 2017. godine, ti izvori su presušili.
- Balansiranje
Sudeći po abrovima koji dopiru iz pristupnih kancelarija, EU u skorije vreme neće primati nove članice zbog čega neće vršiti pritisak na Srbiju da vuče poteze na bilo kom polju brže od laganog hoda po ledu. Unija je već pokazala spremnost da zažmuri na razne nedostatke i sumnjive poteze srpskih vlasti u zamenu za neke druge kompromise i ustupke. Skandalozan slučaj rušenja u Svamali i potonji građanski protesti volšebno su "ispali" iz godišnjeg izveštaja Evropske komisije o napredovanju Srbije na evropskom putu, uprkos činjenici da je upravo vladavina zakona bila centralna tačka tog izveštaja. Ove flagrantne zloupotrebe i kršenje zakona, uprkos javnim pohvalama ovdašnjem pravosudnom sistemu, nalaze se u jednom od rekordnih 325 amandmana na Izveštaj, koje su podneli brojni poslanici Evropskog parlamenta. Sama činjenica da je na taj izveštaj podneto preko tri stotine amandmana ukazuje da briselska administracija nije preterano zainteresovana za suštinsko ponašanje Srbije kao kandidata za članstvo u Uniji.
Uzrok ovako sramnog ponašanja leži u nezainteresovanosti same Unije za prijem novih članica kao i potrebi da obezbedi podršku sopstvenom opstanku. Konačno, bugarsko, rumunsko ili hrvatsko društvo i demokratija su, u manjoj meri, podjednako opterećeni sličnim problemima poput srpskog, pa su ipak dobili svoju ulaznicu u EU. Dojče Vele izveštava da je iza zatvorenih vrata EU nešto više kritički orijentisana prema vlastima u Srbiji, ali njihova osnovna briga pred sastanak Saveta EU za opšte poslove koji se održava u Beogradu krajem aprila, ostaje "negativan imidž evrointegracija u Srbiji". Dobro je poznato da ta negativna slika potiče i od netransparentnog ponašanja srpskih vlasti u vezi manje prijatnih elemenata tog procesa. Takođe je opšte poznata činjenica da je evroskepticizam odlika ultradesničarskih političara i proruskog lobija u Srbiji. Bilo bi veoma mudro od strane briselskih političara da dvaput porazmisle o tome koliko se snažna podrška Vučiću odražava na njihov imidž među pripadnicima leve opcije srbijanskog političkog spektra, koji bi zapravo trebalo da budu njihovi prvenstveni saveznici. Izgedi za proširenje EU koji ne predstavljaju deo pomenutog protokola i retki zahtevi za sinhronizaciju beogradske i briselske spoljne politike (što je jedan od preduslova za prijem novih članova), dodatno ukazuju na to da EU u dogledno vreme ne vidi Srbiju kao svog člana. Oni znaju da Vučić ne može doveka da balansira - ali mogu sebi da dopuste ovakav status kvo neko vreme, dok sa druge strane građani Srbije osećaju kako im je mladost protraćena u tom iščekivanju.
- Kriza identiteta EU
Ovo iskušenje razotkriva još jedan, daleko dublji problem EU - sopstvenu krizu identiteta, međusobno isključivu realnost istovremenog bivanja prvaka u odbrani ljudskih prava i demokratije (sa jedne) i postojanja u formi političkog subjekta koji ima potrebu da obezbedi sopstveni uticaj, značaj i opstanak (sa druge strane). To je jedna od stvari koja iznutra razara EU - sve veća distanca između Brisela i ljudi koji u sve većoj meri osećaju da su tu samo da služe stotinama birokrata koji ne rade ništa u njihovom interesu. Sve veća razlika između onoga što projekat EU daje i uzima od naroda, prisutan je i u slučaju Srbije: projekat Unije je otvoreno stavljen ispred interesa građana Srbije. Može se ispostaviti da je to bila dobra kratkoročna strategija za održanje kontrole na Balkanu, u svetu u kome skoro sve izgeda kao da je krenulo naopako. Međutim, na duge staze Brisel gubi poverenje i dragocenu podršku tradicionalnih saveznika u srpskom društvu, stvarajući tako plodno tle za nastavak sopstvene krize čak i pre (ako uopšte do toga dođe) nego što Srbija postane članica EU.
Tokom vikenda nastavljeni su protesti građana u Beogradu, uz veće okupljanje demonstranata širom cele Srbije; njima su se pridružili i sindikati vojske i policije. Desetine hiljada ljudi na ulici, svakodnevno, nisu dovoljno važna vest za urednike informativnog programa glavnih TV stanica i novina, koje su pod kontrolom vlasti. Premijer/predsednik Vučić, sa druge strane, besno i samouvereno je upao u krug spomenute fabrike "Goša" (u kojoj je jedan radnik sebi oduzeo život, razočaran zbog siromaštva, bede i nepravde). "Spasitelj" je došao u pratnji desetak reporterskih ekipa, koje su ga snimale dok je čvrsto obećavao da će kazniti menadžere koji su odgovorni za stanje u fabrici, trenutnu isplatu 500 evra svakom radniku i uplatu zdravstvenog osiguranja. Kolege preminulog radnika su na sve to odgovorile aplauzom... U svom dobro poznatom maniru kojim se obraća javnosti, Vučić je ponovo optužio demokrate za sve probleme, iako su oni odavno otišli sa vlasti u trenutku kada je klupko krize u toj fabrici počelo da se odmotava. Potom je nastavio uz obavezno spominjanje "onih" koji mu misle zlo, završivši obraćanje retoričkom piruetom - kuknjavom zbog sopstvene zlehude sudbine, jer on sad mora da rešava sve te probleme, lukavo prećutkujući da zapravo njegova vlada novcem domaćih poreskih obveznika finansira privatni biznis koji krši domaće zakone. Na taj način, on je još jednom jasno potvrdio da se građani Srbije koji traže bolji život i pravdu ne mogu osloniti na institucije, zakone ili neku podršku iz dalekog Brisela - njihovi kompletni životi su postali predmet volje i milosti jednog čoveka.
Danas, kada su sve karte na stolu, još uvek nema odgovora na pitanje:
- Jesu li građani Srbije voljni da i dalje igraju ovu igru, ili će ovog aprila konačno razbiti taj zatvoreni krug?
(prvi deo)
***
U međuvremenu, desetak dana nakon objavljivanja ovog teksta, desio se turski referendum na kome je Sultan Erdogan sebi obezbedio većinu sličnu Gospodar-Vučićevoj, kako bi mogao da uvede sistem vladavine sve-u-jedan sličan Vučićevom, nosio je kockalone sako identičan Vučićevom (i onom koji takođe nosi makedonski "glavonja" Gruevski), na svojoj verziji Sline praktikovao je špansku kragnu sličnu Vučićevoj, protiv njega su građani izašli na ulice poput onih koji su to uradili zbog svega što radi Vučić... i tako to.
Pa ipak, postoje i neke razlike: Erdogan, iako balansira poput Vučića, trpi žestok pritisak EU povodom načina na koji je referendum bio organizovan, kao i zbog silovanja medija i medijskog silovanja protivnika (slično Vučiću) tokom kampanje.
Pa opet, Vučić nije popio niti jednu kritiku zbog svega sličnog ili istog.
Kako to?
Pa ipak, postoje i neke razlike: Erdogan, iako balansira poput Vučića, trpi žestok pritisak EU povodom načina na koji je referendum bio organizovan, kao i zbog silovanja medija i medijskog silovanja protivnika (slično Vučiću) tokom kampanje.
Pa opet, Vučić nije popio niti jednu kritiku zbog svega sličnog ili istog.
Kako to?
Zato što Vučićevo dupe ravnomerno istovremeno balansira na evropskom i ruskom kolenu, dok Erdoganova guzica u poslednje vreme previše vuče ka Moskvi (bez obzira šta on javno govori). Veliki brat Evrazije mu je ipak više ašikli nego onaj u Okeaniji. Vučić, za razliku od Erdogana, ne preti otvaranjem brane koja zaustavlja plimu izbeglica u Evropu, već im ovde daje državljanstvo, subvencije da otvore biznis pa čak i biračko pravo. Nakon najave vanrednih izbora u UK od strane premijerke Tereze Mej, politička mapa Evrope i sveta polako ali sigurno sve više liči na podelu sveta u Orvelovoj "1984". I Srbija i Turska će se u takvoj podeli karata naći neizostavno u Evraziji, lokalne Vođe će sve više glumatati oborknezove svojih sve manjih vilajeta (šta god da javno lupetaju o tome), njihove velike partije su već postale piramidalne "tursoc" i "srbsoc" verzije "engsoca", građani su sve bliže utoravanju u prolovsku bezličnu masu. Ministarstva istine rade punom parom, baš kao i sobe 101. Polučasovna dva minuta mržnje u pola osam ili po minut-dva svakog ružičastog sata, predstavljaju surovu realnost balkanoidnog stila dezinformisanja.
To, što jednog od njih Velika sestra tapše po glavi a drugome čupa uši, ne znači apsolutno ništa i može se promeniti preko noći.
Nikoga od njih nije apsolutno briga za običnog čoveka.
Biće ih, onda kada taj isti mali čovek toliko pretrne od straha da jednostavno pregori pa se ili slomi ili usprotivi, kada prekine da se drogira onim što mu serviraju razni pinkovi i informeri širom - još uvek - Evrope. Strah podjednako ume da bude parališuća ali i pokretačka snaga, a ovde ga nikada nije nedostajalo. Za razliku od hladne glave i zdravog razuma, koji odavde konstantno beži iako je upravo on najjači i najbolji lek za ludilo u kome živimo.
Za zdrav razum nije potreban ničiji blagoslov, bio on podjednako sa Zapada ili Istoka.
Njega ili imaš ili nemaš, a imaš ga samo ako ga gajiš, čuvaš i ne daš.
Blagoslovljeni mi bili sami sebi, to je izgleda jedino moguće rešenje.
No comments:
Post a Comment