Stokholmski sindrom

Da se podsetimo još jednog od "švedskih standarda", koji je u Srbistanu dostignut i prestignut mnogo pre nego što su ga vikinzi provalili.

Stokholmski sindrom je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji - što više vremena protekne, veća je mogućnost stvaranja Stokholmskog sindroma, a s tim i manja verovatnoća povređivanja talaca. Takođe, zbližavanju mogu da doprinesu veličina prostorije u kojoj se zajedno nalaze otmičar i talac, ispunjavanje zahteva kojima su vlasti izašle u susret, sličnost političkih stavova itd.

Stokholmski sindrom ne nastaje u situacijama kada su taoci izolovani, kada nemaju kontakt sa otmičarima, ili kada ima nasilničkog ponašanja od strane otmičara prema taocima ili drugim licima.

Oko 8% lica otetih ili uzetih za taoce ispoljava simptome Stokholmskog sindroma.

Naziv ove psihološke pojave je nastao nakon jedne pljačke banke u Stokholmu, kada je većina talaca razvila toliko prisan odnos sa pljačkašima-otmičarima, da su kasnije na sudu odbijali da svedoče protiv njih pa čak i javno izražavali simpatiju za njihovu "stvar". Takvo ponašanje se smatra sindromom upravo zbog te paradoksalne (kontra)reakcije žrtava.

Psiholozi, sociolozi i kriminolozi smatraju da postoje četiri ključne komponente za razvoj ovog sindroma:

• 1) taoci razvijaju pozitivan stav i osećanja prema otmičarima, 
• 2) pre te krizne situacije nije postojao nikakav odnos na relaciji otmičari-taoci, 
• 3) taoci odbijaju da sarađuju sa policijom i vlastima, 
• 4) taoci su ubeđeni u humanost svojih otmičara, jer u slučaju da dele iste vrednosti sa otmičarima, oni njih više ne smatraju za pretnju

Tipično je da se ovaj sindrom javlja kod otetih osoba koje imaju direktan kontakt sa svojim otmičarima, ali i u situacijama kada otmičari svoje zarobljenike dovode u stanje sumnje da će preživeti tako što ih agresivno terorišu i dovedu do "bespomoćnog, nemoćnog i u potpunosti podređenog položaja". To otmičarima daje mogućnost da se predstave kao fini momci koji su ljubazni i "ne biju, zlostavljaju ili siluju" svoje žrtve.

Stokholmski sindrom se ne javlja samo kod žrtava otmica ili uzimanja talaca. Ima ga u daleko širem opsegu raznih situacija: porodično nasilje, zlostavljanje dece, incest, trgovina ljudima, politički terorizam, kod ratnih zarobljenika, članova raznih kultova i sekti, logoraša, robova, prostitutki, narkomana, zaposlenih (naročito u državnim preduzećima i službama, ali i privatnim), čak i kupci određenih proizvoda - svi su oni podložni padanju u to na prvi pogled iracionalno stanje. Stručnjaci smatraju da su žene više podložne ovom sindromu nego muškarci, ne toliko zbog "slabosti" koliko zbog veće prilagodljivosti promenama životnih situacija u odnosu na muškarce.

***

Zamislite sada jednu poveću grupu ljudi, zatvorenu u neki prostor koju su zauzeli pljačkaši i otmičari. Nazovimo taj prostor "država", a sve u njemu zajedno "društvom" koje je podeljeno na dve kaste: otmičari (političari) i taoci (građani); između njih nije povučena sasvim jasna crta jer su i neki od otmičara zapravo taoci sopstvenog poduhvata u koji su se upleli. U toj situaciji otmičarima svakako nije stalo da brzo pokupe sve što nađu i što pre pobegnu, već naprotiv - da tu što duže ostanu i svoje žrtve iskoriste ne samo kao živi štit već i kao roblje koje će jeftino da radi za njih.

Kako će oni razviti empatiju svojih žrtava, da se ne bune i ne pružaju otpor?

Silom?

Teško. Talaca je zapravo uvek više od otmičara, a sam tretman njih kao robova podrazumeva da ih ne treba pobiti već eksploatisati. Naravno, postoje kazneni primeri i žrtveni jarci, i što su otmičari bezobzirniji to je veća verovatnoća da umesto Stokholmskog dođe do Londonskog scenarija, ali odatle do intervencije izraelskih specijalaca ide ekspresna traka u samo jednom smeru. Kako je ovaj drugi scenario sasvim neisplativ otmičarima, čak i na kvotu višu od 1 za 100 (upravo poslednjih godina gledamo primer te transformacije računovodstva pameti), jer neminovno (u našem slučaju i empirijski) dovodi do prevrata, otmičari će milom ubediti taoce da su oni zapravo dobri momci koji nikome ne žele zlo osim što se bore za "njihovu stvar" - koja je, naravno, dobra za sve - a da su loši samo oni taoci koji neprestano blebeću o nekakvim otmicama, pljačkama, lažima i tako šire nemire, ruše mukom uspostavljenu empatiju unutar društva.
Kada zatreba, neke od tih nepodobnih i lajavih talaca će proglasiti za skrivene arhiotmičare koji bi da otmu sve - i taoce i "obične" otmičare.

Bitno je naglasiti i ovo: prostor koji su otmičari zauzeli, omeđen je samo imaginacijom talaca i njihovom ubeđenošću da će opstati jedino ukoliko budu kooperativni, iako im niko od otmičara zapravo ne brani da ustanu i odu odatle. Neki se usude, ali bivaju odmah diskvalifikovani od strane ostalih kao rušitelji teškom mukom uspostavljenog mira i ravnoteže među prisutnima. Među balkanskim plemenima je naročito lako organizovati ovakav poduhvat omeđivanja, zbog sveprisutnog duha pripadništva palanačkoj zatvorenosti, bez koje atomi tih plemena osećaju užasan strah od prestanka postojanja.

I u ovom slučaju postoje četiri komponente koje utiču na razvoj Stokholmskog sindroma, skoro identične originalu (uz par sitnih korekcija u terminologiji):

• 1) građani razvijaju pozitivan stav i osećanja prema političarima koji im umesto novca otimaju poimanje stvarnosti
• 2) sluđena masa kojoj je otet osećaj realnosti veruje da pre krizne situacije (to su najčešće nekakvi izbori) nije postojao nikakav odnos između njih i političara (kandidata na izborima), kao i da su neki drugi kandidati zapravo bili pravi otmičari koji su ih načinili taocima - pre oslobođenja
• 3) građani odbijaju da poštuju zakone i norme, ne bune se protiv onih koji narušavaju pravnu državu i obavezno kude ili izoluju kao provokatore pojedince ili grupe koji na to ukazuju
• 4) ubeđeni su u humanost svojih političara, ne smatraju ih za pretnju (poput onih iz suprotnog tabora ili ćoška), sa njima dele zajedničke vrednosti - naročito sopstvene pare i živote (talaca a ne otmičara, naravno)

Stokholmski sindrom je ne samo moguć već i neminovan u društvima poput Hakslijevog Vrlog novog sveta, jer su Orvelove Okeanije danas sve manje isplative (svakako ne i nemoguće). Profit se prvenstveno ogleda u smanjenju troškova, a najpotrošniji su upravo taoci i zato ih treba u što većoj meri čuvati od habanja. I razmišljanja.

I tako, eto nama čuvenog švedskog standarda o kome je devedesetih govorio Milošević, baš kao i verzije AV2017 istog.

Upravo zbog svega do sad ovde napisanog, gornji glasački listić predstavlja corpus delicti, eksplicitni dokazni materijal višedecenijskog postojanja sindroma starijeg od svog pobratima sa severa.

Korektnosti radi, ovaj tekst ćemo zaključiti dvema dodatnim komponentama koje čine ključnu razliku između balkanske i švedske varijante:

• 5) ovde su maske glavno oružje otmičara, kako u ratu tako i u miru
• 6) zbližavanju otmičara i talaca doprinosi vreme koje oni provode zajedno; međutim, za razliku od švedske, svako produženje srbistanske talačke krize dovodi do smanjenja prostora u kome borave taoci i otmičari, i (naročito) dovodi do rasta verovatnoće povređivanja i jednih i drugih

Strah od spadanja maski kod otmičara i strah od gladi kod talaca predstavljaju glavni građevinski materijal zidova prostora u koji su zajedno zatvorili svoje društvo, umesto da su ga gradili međusobnim vezama humanosti i empatije. Da, upravo (podsvesni, usađen) strah od smrti zbog gladi je naterao tog građanina da na glasačkom listiću napiše to što je napisao i zaokruži broj koji je zaokružio. A tu prestaje pamet. Svaki otmičar-profesionalac to savršeno dobro zna i nema potrebe da troši municiju dokle god može slobodno da barata strahom.

Na našu sreću, maske spadaju mnogo češće nego što bi to otmičari tuđih života želeli.

Na našu nesreću, prečesto ispod tih maski ugledamo sebe.

Broj onih koji zaokruživanjem broja 6 "nisu glasali za Vučića" daleko je veći nego što se misli. Ovde taoci otimaju sami sebe, dok otmičari šetaju guzice i uživaju u plodovima svog zanata.

Takvo stanje je u nauci odavno poznato kao Srbistanski sindrom, samo što se o tome ćuti jer ovde i nauka pati od iste boljke.