Stvar perspektive

"Sve će se u daljini spojiti u jednu tačku."

- Zoin Mihajlo @zoin_mihailo on twitter

02.09.2017. Bor030: Boško Ničić prešao u SNS, postaje poverenik za Istočnu Srbiju 

04.09.2017. Južne Vesti: Odbornici Nebojša Kocić i Katarina Delčev prešli iz DS u SNS, on izabran za novog predsednika opštine Medijana

11.09.2017. RTV Šabac: Odbornica SNS Katarina Marković, od danas član Odborničke grupe "Pobeda za Šabac"

12.09.2017. Peščanik: Rastislav Dinić - Preletanje

Kada bi u Srbiji, kao u ostatku sveta, važila pravila - u saobraćaju, politici, u bilo čemu - onda niko ne bi ni pomislio da pređe preko duple crte, niti bi se ona u nekoj "dalekoj daljini" stopila u jednu tačku. To bi važilo bez obzira da li ta tačka predstavlja ulaz u mračni tunel u kome smo svi. Ne bi važilo čak ni iz žablje perspektive, jer je sveopšte poznato da se žaba trudi da pređe preko puta i da je pritom neko ne zgazi, a ne da u nedogled prati horizontalnu signalizaciju. I upravo, po prvi put u svojoj & tuđoj istoriji, kradikalska vlast je od života napravila video igricu u kojoj žaba ne čačka mečku pokušavajući da pređe na drugu stranu ulice, niti piša uz vetar, i - što je suština cele igre - uvek je na liniji. Obavezno.

Elem, u ŠaBcu je jedna kradikalka prebegla u Dulovu skupštinsku ekipu. Najbolje bi bilo da sad svi odbornici SNS prelete kod Petrovića, pa se onda svi tako kompljet prečlane kod Ničića. U stvari, nema potrebe za tim međukorakom (niti je više moguć), dovoljno je da svi skoče u Savu; voda će ih ionako odneti do BgH2O, pravo Vučiću pod noge. Proprane.

Boško je morao onako, jer Timok ne teče uzvodno, već samo niz dlaku pa u tačku.

Beoslon nije mogao da se uklopi u tu tačku jer je ona za njega ipak pretesna, zato je šutnut.

Kolektivni prelazak zaječarskog oborkneza na stranu beogradske vlasti manje liči na prelet, poput šabačkog, više je to bio stampedo krda koje je neko sa otvorenog polja uterao u kontrolisani tor. Nije to nešto novo, a ni poslednje od takve sorte. Problem je u tome što zaječarski i niški preleti šalju drugačiju poruku od šabačkog, a Dinić o tome piše u svom tekstu na Peščaniku.

Međutim, niški prelet - naročito - bezbroj puta je gori od tamo neke šabačke prculje, koja ionako nije promenila ništa u čivijaškom odnosu snaga. Tu se ne radi samo o matematičkom 2:1 odnosu broja niških i šabačkih ptica-serica. Niški slučaj je prava slika domaće političke scene, jer je njegov malignitet ono što uništava naše (političko) društvo; obeućena šapčanka je samo lutajuća metastazica. Zastupnička metastarletica, kakvih su puni Skupština Srbije i ministarstva.

Pobogu, pa kako, zašto? Što su baš nesrećne ex-žute-ko-dupla-štrafta nišlije toliko krive?
Zbog toga što su prešle preko duple&žute crte koja se ne prelazi, ako zaista hoćemo red u ovoj kući.

Zato što je upravo to dokaz suštinskog nepostojanja različitosti među njima.

"Ako dovoljno dugo gledate u ambis, ambis će početi da gleda u vas", napisao je Niče, objašnjavajući da je poimanje okoline stvar naše percepcije. Nije sve u perspektivi, ima nešto i u (samo)poštovanju bez koga je paralelne crte moguće spojiti u jednu tačku mnogo pre i bliže nego što se čini.

Stvarno, dokle bre više da vam se crta.

p.s.

Ovi u Google su stvarno veliki pokvarenjaci. U polje za pretragu ukucaš "Ničić prešao u SNS" da pronađeš datum kada je to objavljeno, a američke barabe te pitaju "Da li ste mislili: Vučić prešao u SNS"

Mada, ako bolje razmislimo, to i nije toliko zajebancija koliko na prvi pogled izgleda.

Stvarno, kada jednog dana ovdašnje sve i svako budu postali jedno tj. On, svakako neće sumanuto delovati vest:

"Država To Sam Ja prešao u SNS".

Pomračenje 2017

Tako je govorio Nj.E. Aleksandar Rejčarls Vučić Prvi:

Da li se sećate modela kartonskih naočara "Ray Charles", predviđenih i prodavanih specijalno za čuveno pomračenje Sunca i uma 1999. godine, po uličnoj ceni od 100 rajhsdinara (RSD) komad?
Da li se sećate još čuvenijeg uputstva tadašnjeg Saveznog ministarstva za rad, zdravstvo i socijalnu politiku (ministar je bio Miodrag Kovač), koje je danas nasledilo Vulinovo Republičko ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja?

Tako je glasilo uputstvo za pomračenje Sunca 1999. godine. Kako bi onda glasilo uputstvo za repriznoinauguraciono pomračenje uma 2017. godine?

Možda ovako:

Mere zaštite i način ponašanja

1. Za vreme reprizneinauguracije se ne sme gledati nezaštićenim okom.

2. Za posmatranje pojave reprizneinauguracije koristiti specijalne naočare sa staklima od debelog crnog kartona, koje imaju maksimalno zasenčenje.

3. Za vreme totalne faze reprizneinauguracije, koja će biti prisutna na području severno od Horgoša tj. južno od Preševa, može se gledati bez korišćenja zaštite, ali tek nekoliko sekundi pošto počne ova faza, s tim da se mora prekinuti pre nego što se totalna faza reprizneinauguracije završi.

4. Preporučuje se građanima da spuste roletne na prozorima i da se udalje od prozora, kako se ne bi pogled nesvesno, a bez zaštitnih naočara uputio prema Kralju Suncu.

5. Ko ne mora, posebno deca i stariji, ne treba da izlaze iz kuća za vreme reprizneinauguracije bez članskih knjižica SNS, niti da posmatraju pojavu.

6. Posebnu odgovornost imaju roditelji, ukućani i zaposleni u predškolskim ustanovama. Za vreme trajanja reprizneinauguracije deca treba da su u zatvorenom i zamračenom prostoru.

7. U preduzećima i ustanovama gde je proces rada organizovan po smenama, zaposleni u prvoj smeni moraju sačekati dolazak osoblja iz druge smene.

8. Lica obolela od hroničnih bolesti i psihijatri(j)ski bolesnici treba strogo da se pridržavaju datih uputstava o ponašanju i redovno uzimaju propisanu terapiju.

Moguće posledice:

- ubrzan rad srca,

- grčenje u želu(d)cu

- pojačan svrab kože

- nagli skok krvnog pritiska

- povećanje nivoa šećera u krvi

- učestalo mokrenje, dijareja i logoreja

Preporučuje se da se i pored zaštitnih naočara, pojava reprizneinauguracije ne posmatra direktno već indirektno preko TV kanala Pink 1-99, RTS 1-2/SAT, Happy i Kopernikus 1-3.

nj.e. ministar A.V. s.r.

Skoro pa isto.

Stokholmski sindrom

Da se podsetimo još jednog od "švedskih standarda", koji je u Srbistanu dostignut i prestignut mnogo pre nego što su ga vikinzi provalili.

Stokholmski sindrom je naziv psihološkog stanja koje nastaje u situacijama u kojima dolazi do zbližavanja otmičara i talaca. Zbližavanju otmičara i njihovih žrtava doprinosi vreme provedeno u takvoj situaciji - što više vremena protekne, veća je mogućnost stvaranja Stokholmskog sindroma, a s tim i manja verovatnoća povređivanja talaca. Takođe, zbližavanju mogu da doprinesu veličina prostorije u kojoj se zajedno nalaze otmičar i talac, ispunjavanje zahteva kojima su vlasti izašle u susret, sličnost političkih stavova itd.

Stokholmski sindrom ne nastaje u situacijama kada su taoci izolovani, kada nemaju kontakt sa otmičarima, ili kada ima nasilničkog ponašanja od strane otmičara prema taocima ili drugim licima.

Oko 8% lica otetih ili uzetih za taoce ispoljava simptome Stokholmskog sindroma.

Naziv ove psihološke pojave je nastao nakon jedne pljačke banke u Stokholmu, kada je većina talaca razvila toliko prisan odnos sa pljačkašima-otmičarima, da su kasnije na sudu odbijali da svedoče protiv njih pa čak i javno izražavali simpatiju za njihovu "stvar". Takvo ponašanje se smatra sindromom upravo zbog te paradoksalne (kontra)reakcije žrtava.

Psiholozi, sociolozi i kriminolozi smatraju da postoje četiri ključne komponente za razvoj ovog sindroma:

• 1) taoci razvijaju pozitivan stav i osećanja prema otmičarima, 
• 2) pre te krizne situacije nije postojao nikakav odnos na relaciji otmičari-taoci, 
• 3) taoci odbijaju da sarađuju sa policijom i vlastima, 
• 4) taoci su ubeđeni u humanost svojih otmičara, jer u slučaju da dele iste vrednosti sa otmičarima, oni njih više ne smatraju za pretnju

Tipično je da se ovaj sindrom javlja kod otetih osoba koje imaju direktan kontakt sa svojim otmičarima, ali i u situacijama kada otmičari svoje zarobljenike dovode u stanje sumnje da će preživeti tako što ih agresivno terorišu i dovedu do "bespomoćnog, nemoćnog i u potpunosti podređenog položaja". To otmičarima daje mogućnost da se predstave kao fini momci koji su ljubazni i "ne biju, zlostavljaju ili siluju" svoje žrtve.

Stokholmski sindrom se ne javlja samo kod žrtava otmica ili uzimanja talaca. Ima ga u daleko širem opsegu raznih situacija: porodično nasilje, zlostavljanje dece, incest, trgovina ljudima, politički terorizam, kod ratnih zarobljenika, članova raznih kultova i sekti, logoraša, robova, prostitutki, narkomana, zaposlenih (naročito u državnim preduzećima i službama, ali i privatnim), čak i kupci određenih proizvoda - svi su oni podložni padanju u to na prvi pogled iracionalno stanje. Stručnjaci smatraju da su žene više podložne ovom sindromu nego muškarci, ne toliko zbog "slabosti" koliko zbog veće prilagodljivosti promenama životnih situacija u odnosu na muškarce.

***

Zamislite sada jednu poveću grupu ljudi, zatvorenu u neki prostor koju su zauzeli pljačkaši i otmičari. Nazovimo taj prostor "država", a sve u njemu zajedno "društvom" koje je podeljeno na dve kaste: otmičari (političari) i taoci (građani); između njih nije povučena sasvim jasna crta jer su i neki od otmičara zapravo taoci sopstvenog poduhvata u koji su se upleli. U toj situaciji otmičarima svakako nije stalo da brzo pokupe sve što nađu i što pre pobegnu, već naprotiv - da tu što duže ostanu i svoje žrtve iskoriste ne samo kao živi štit već i kao roblje koje će jeftino da radi za njih.

Kako će oni razviti empatiju svojih žrtava, da se ne bune i ne pružaju otpor?

Silom?

Teško. Talaca je zapravo uvek više od otmičara, a sam tretman njih kao robova podrazumeva da ih ne treba pobiti već eksploatisati. Naravno, postoje kazneni primeri i žrtveni jarci, i što su otmičari bezobzirniji to je veća verovatnoća da umesto Stokholmskog dođe do Londonskog scenarija, ali odatle do intervencije izraelskih specijalaca ide ekspresna traka u samo jednom smeru. Kako je ovaj drugi scenario sasvim neisplativ otmičarima, čak i na kvotu višu od 1 za 100 (upravo poslednjih godina gledamo primer te transformacije računovodstva pameti), jer neminovno (u našem slučaju i empirijski) dovodi do prevrata, otmičari će milom ubediti taoce da su oni zapravo dobri momci koji nikome ne žele zlo osim što se bore za "njihovu stvar" - koja je, naravno, dobra za sve - a da su loši samo oni taoci koji neprestano blebeću o nekakvim otmicama, pljačkama, lažima i tako šire nemire, ruše mukom uspostavljenu empatiju unutar društva.
Kada zatreba, neke od tih nepodobnih i lajavih talaca će proglasiti za skrivene arhiotmičare koji bi da otmu sve - i taoce i "obične" otmičare.

Bitno je naglasiti i ovo: prostor koji su otmičari zauzeli, omeđen je samo imaginacijom talaca i njihovom ubeđenošću da će opstati jedino ukoliko budu kooperativni, iako im niko od otmičara zapravo ne brani da ustanu i odu odatle. Neki se usude, ali bivaju odmah diskvalifikovani od strane ostalih kao rušitelji teškom mukom uspostavljenog mira i ravnoteže među prisutnima. Među balkanskim plemenima je naročito lako organizovati ovakav poduhvat omeđivanja, zbog sveprisutnog duha pripadništva palanačkoj zatvorenosti, bez koje atomi tih plemena osećaju užasan strah od prestanka postojanja.

I u ovom slučaju postoje četiri komponente koje utiču na razvoj Stokholmskog sindroma, skoro identične originalu (uz par sitnih korekcija u terminologiji):

• 1) građani razvijaju pozitivan stav i osećanja prema političarima koji im umesto novca otimaju poimanje stvarnosti
• 2) sluđena masa kojoj je otet osećaj realnosti veruje da pre krizne situacije (to su najčešće nekakvi izbori) nije postojao nikakav odnos između njih i političara (kandidata na izborima), kao i da su neki drugi kandidati zapravo bili pravi otmičari koji su ih načinili taocima - pre oslobođenja
• 3) građani odbijaju da poštuju zakone i norme, ne bune se protiv onih koji narušavaju pravnu državu i obavezno kude ili izoluju kao provokatore pojedince ili grupe koji na to ukazuju
• 4) ubeđeni su u humanost svojih političara, ne smatraju ih za pretnju (poput onih iz suprotnog tabora ili ćoška), sa njima dele zajedničke vrednosti - naročito sopstvene pare i živote (talaca a ne otmičara, naravno)

Stokholmski sindrom je ne samo moguć već i neminovan u društvima poput Hakslijevog Vrlog novog sveta, jer su Orvelove Okeanije danas sve manje isplative (svakako ne i nemoguće). Profit se prvenstveno ogleda u smanjenju troškova, a najpotrošniji su upravo taoci i zato ih treba u što većoj meri čuvati od habanja. I razmišljanja.

I tako, eto nama čuvenog švedskog standarda o kome je devedesetih govorio Milošević, baš kao i verzije AV2017 istog.

Upravo zbog svega do sad ovde napisanog, gornji glasački listić predstavlja corpus delicti, eksplicitni dokazni materijal višedecenijskog postojanja sindroma starijeg od svog pobratima sa severa.

Korektnosti radi, ovaj tekst ćemo zaključiti dvema dodatnim komponentama koje čine ključnu razliku između balkanske i švedske varijante:

• 5) ovde su maske glavno oružje otmičara, kako u ratu tako i u miru
• 6) zbližavanju otmičara i talaca doprinosi vreme koje oni provode zajedno; međutim, za razliku od švedske, svako produženje srbistanske talačke krize dovodi do smanjenja prostora u kome borave taoci i otmičari, i (naročito) dovodi do rasta verovatnoće povređivanja i jednih i drugih

Strah od spadanja maski kod otmičara i strah od gladi kod talaca predstavljaju glavni građevinski materijal zidova prostora u koji su zajedno zatvorili svoje društvo, umesto da su ga gradili međusobnim vezama humanosti i empatije. Da, upravo (podsvesni, usađen) strah od smrti zbog gladi je naterao tog građanina da na glasačkom listiću napiše to što je napisao i zaokruži broj koji je zaokružio. A tu prestaje pamet. Svaki otmičar-profesionalac to savršeno dobro zna i nema potrebe da troši municiju dokle god može slobodno da barata strahom.

Na našu sreću, maske spadaju mnogo češće nego što bi to otmičari tuđih života želeli.

Na našu nesreću, prečesto ispod tih maski ugledamo sebe.

Broj onih koji zaokruživanjem broja 6 "nisu glasali za Vučića" daleko je veći nego što se misli. Ovde taoci otimaju sami sebe, dok otmičari šetaju guzice i uživaju u plodovima svog zanata.

Takvo stanje je u nauci odavno poznato kao Srbistanski sindrom, samo što se o tome ćuti jer ovde i nauka pati od iste boljke.

Pomr(a)čina

18. mart 2015.

BETA

"Po Dačićevim rečima, rekonstrukcija Vlade je potrebna, ali kao rekonstrukcija palanačkog duha, da prestanemo biti mrtvo more, o kojem je pisao Radoje Domanović".

20. mart 2015.

BETA

"Predstavnik Astronomskog društva Ruđer Bošković Branko Simonović je pojasnio da se pomračenje Sunca dešava dva do pet puta godišnje, ali da je ova pojava lokalna i da se ne može često videti iz jedne zemlje. On je pojasnio da do pomračenja dolazi kada se između Zemlje i Sunca nađje Mesec. Simonović je za Betu kazao da je ovo delimično pomračenje i da se naredno, koje će moći da se vidi iz Srbije, očekuje 2020. godine."

28. mart 2015.

B92, izvor: BETA

"U Beogradu će tokom Sata za našu planetu biti isključena rasveta Kalemegdanske tvrđave, četiri mosta na Savi, Skupštine grada i drugih državnih zdanja, Hrama Svetog Save i drugih crkava, Trga Republike, zgrada muzeja.

Srbija se akciji priključuje po sedmi put."

. . .

BETA...

Beše li to ona ista informativno-propagandna agencija koja je svima uvalila vest o vojnom helikopteru koji je uspešno sleteo na beogradski aerodrom, o petodnevnoj bebi 'određene veroispovesti' koja je bezbedno prebačena u bolnicu? Mrtve duše, medijski zombiji koji ispredaju laži o živim ljudima, zarađuju na tome?

Halal.

***

Biće isključena, na sat vremena, rasveta Skupštine grada i drugih državnih zdanja, Hrama Svetog Save i drugih crkava... Pa oni jesu sam Mrak, gašenje rasvete predstavlja vraćanje u njihovo prirodno stanje.

A Srbijica se akciji pomračivanja priključuje po sedmi put, otkako je Boris Tadić osnovao stranku Tomu & Džeriju.

Srbija je u mraku - pre, tokom i posle pomračenja Sunca. 

Pomrčina palanačkog uma ovde svom snagom sija više od dvesta godina. Od švercera svinja što postadoše dinastije, preko neumirućeg crnorukaštva, povampirenog duha ljotićevskog fašizma, komesarsko-kožnokaputaških noćnih egzekucija & kamenotucačkog boljševizma (ovde naročito omiljenog), plemenskih paranoja & genocidnih "blut und eisen" razbratimljenja, SPC/SANU/kiriličarskog trabunjanja, neočetničarenja, dupeuvlakaštva & cinkarenja iz najsitnijih i najbednijih poriva, čaršijskog kosmopolitizma, autističnog građanizma elite, mizoginije, institucionalizacije lopovluka, pa sve do poslednje "preporuke gradskog Sekretarijata za obrazovanje i dečju zaštitu upravama beogradskih vrtića da decu ne izvode napolje tokom pomračenja Sunca".

Srbija je društvo koje truli u beskonačnom sumraku laguma palanačkog duha. Zato ona Dačićeva izjava ne predstavlja lapsus, niti mu je (opet) jezik brži od (pijane) pameti. On jasno stavlja svima do znanja da niko iz te ekipe nema nameru da odustane od projekta koji su za njegovo "danas" začeli Milošević, Šešelj, Mira, Ćosić, akademici, generali, popovi, službe i ostali kapoi Srbije. Domanović i "Mrtvo more" su dnevna mora tih i takvih etalona palanaštva, kojima su kao ideal savršenstva daleko draže balvanska kusturkultura i kosturukunst po ugledu na Sedlec (Kutná Hora).

Zar smo zaboravili na Vučićev napad kontra duha palanke, povodom jednog hrasta koji ispade glavna prepreka naprednoj Srbiji? Napad, koji je za cilj imao dodatnu fortifikaciju toga što je On, navodno, napao. "Duh palanke se ne može promeniti palanačkim duhom" napisao je Aleksandar Trklja, u tekstu za Dvogled. To lažno kontrapalanaštvo je započeto platanima i jednim hrastom. Danas, od prestonice pa do poslednje palanke Srbistana, maltene preko noći nestaju celi parkovi, umesto kojih niču novi spomenici neumnosti.

U zemlji u kojoj za par nedelja sledi "poskupljenje struje koga neće biti", apsolutna je besmislica bilo koga pozivati da isključi svetlo, čak i na tren. Ponovo uvaljivanje još jedne od palanačkih kerefeka teatra apsurda, glumatanja zabrinutosti za "svet" i "druge". U redu, ugasite svetlo ako baš hoćete, ali nemoj da sam čuo da je neko prestao da žmuri! Jasno?! Gospodar neće više ništa da čuje. Tišina tamo!

U Srbiji konačno neko mora da uključi, a ne da isključi svetlo. Elite i kvazielite to uporno odbijaju da urade puna dva veka, još od svinjarsko-mantijaškog nasrtaja na Dositeja Obradovića. To ni sadašnje partije ne nameravaju, ne mogu, ne žele. Ako oni neće - a neće - ostali smo onda samo mi, Maljčiki. Sami sa sobom, u sobi zamračenoj zbog dvestaikusurgodišnje sirene za opasnost od bombardovanja Razumom.

Ne gasite svetlo više, aman. Oni ga se boje.

Kliktivizam po društvenim mrežama i bavljenje veltšmercom nisu rešenje za glavni problem koji muči ovo društvo; taj problem formalno ispunjava formu imena i prezimena, dok njegova suština može da postoji samo u mraku, koga priziva i održava radi sopstvenog preživljavanja. I zato, umesto da se zamračujemo, osvetlimo problem da bi smo ga se konačno rešili. Umesto svetla, na jedan sat, isključimo njih trajno.

Beskonačne rekonstrukcije palanačkog duha moraju prestati - sad.

Srbija mora da upali sva svetla, ne Svetu u inat, već sopstvenog opstanka radi.