I šta ćemo sad?

Ništa.

Moša.

Opet.

Plan 69

"Sve je dobro što se dobro...", poče Moris pa se trže. "Ne mogu baš da okrenem glavu", reče.
"Zato što su te pacovi celog izujedali."

"Kako mi je rep?"

"Ma, nije loše. Skoro da je ostao čitav."

"Pa, šta da se radi. Sve je dobro što se dobro svrši. Pustolovina je gotova, vreme je za čaj i kolače, baš kao što reče devojčica."

"Ne", kaza Kit. "Ostaje još Frulaš."

"Zar ne mogu samo da ga časte dolarom što je dolazio i kažu mu da ide svojim putem?"

"Ne Čarobnom Frulašu", reče Kit. "Tako nešto se ne govori Čarobnom Frulašu."

"Opasan neki dasa, a?"

"Ne znam. Tako zvuči. Ali imamo plan."

Moris zareža. "Ti imaš plan?", zapita. "Ti si ga smislio?"

"Ja, Tamnooker i Malicija."

"Ispričaj mi taj svoj bajni plan", uzdahnu Moris.

"Ostavićemo cvilcvilove u kavezima i nijedan pacov neće izaći i poći za frulašem. Tako će ispasti baš tupav, jelda?", reče Malicija.

"I to je to. To vam je plan?"

"Misliš da neće uspeti?", zapita Kit. "Malicija kaže da će se on mnogo posramiti i otići."

"Vi ne znate ništa o ljudima", uzdahnu Moris.

"Molim? Ja sam ljudsko biće!", reče Malicija.

"Pa šta? Mačke znaju štošta o ljudima. Moramo. Niko drugi ne ume da otvori kredenac. Čuj, čak je i Pacovski Kralj imao bolji plan. Dobar plan nije onaj gde neko pobedi, nego gde niko ne misli da je izgubio. Razumete? Evo šta ćete da radite..."

- Teri Pračet "Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari" (Laguna, 2016)

- Facebook

- pdf

Putin & Co. Orvelovu "1984" koriste kao podsetnik&priručnik, nikako kao upozorenje. Provereno. Za Pračetove knjige, uključujući i "Morisa", verovatno nisu ni čuli. A bolje da jesu.

Ali nisu, jer bi znali da se najveći planovi ljudi i miševa uvek izjalove, za razliku od gornjeg plana mačora Morisa. Mačke definitivno bolje poznaju ljude nego što oni sami sebe znaju. Rusi, kao narod sa najvećim brojem domaćih mačaka po domaćinstvu na svetu, takođe bi to morali da znaju.

Nažalost, Veliki Brat je član Partije a ne ruski prol. Plus - baš kao i ostala njegova braća širom sveta i veka - mrzi mačke. Jasno je i zašto.
Neoprostivo.

Vučićev orvelijanski Riziko

Kad šamari krenu, onda krenu sa svih strana - sa leve i desne, odozgo i odozdo, sa Zapada i Istoka. Najgluplja odbrana je da se inadžijski okreneš šamaranju sa Dalekog Istoka (jer, ako zapneš dovoljno daleko onda ti Daleki Zapad opet dođe Daleki Istok), vodeći se logikom - što je dalje, to manje boli.

Riziko je društvena igra - strategija, koja više podseća na nadgornjavanje Orvelovih superdržava iz "1984" nego na Martinovu "Igru prestola", bez obzira koliko igrača učestvuje u njoj. Cilj je osvajanje sveta, koji ćete postići tako što ćete sve ostale takmace počistiti sa table (mape) pametnom strategijom. I tenkovima.

Koja je Vučićeva strategija i da li je pametna?

Ako je suditi po poslednjim vestima iz Okeanije, Evrazije i Istazije, čini se da ono što Aleksandar Vučić & Co. trenutno rade, potezi koje povlače, niti liče na strategiju niti na bilo šta pametno. Čini se kao da "vlasnik" poludefinisanog parčeta teritorije povazdan na razmeđi dvaju supersila, po nekadašnjoj postinformbirovskoj formuli Enver Hodžine Albanije, pomoć traži od treće, ne vodeći mnogo računa o tome da li će i u kojoj meri ta igrarija izaći na nos onima koji na tom parčetu zemlje žive. Jer, igra Riziko ne boli kada izgubiš (osim ako igraš u pare ili kokavce), dok se budalaština koju kradikali zovu "srpskom spoljnom politikom" itekako obija direktno o glavu stanovnicima Životinjske farme. Kao da im nije dosta unutrašnjih tegoba, pa im nedostaju i one spolja.

Elem, otkako je obelodanjena afera sa srbijanskim državnim biznisom u prodaji oružja koje je završilo čak i u rukama boraca Islamske države, a nešto od toga i kod (za Moskvu nepodobnih) režima nekih bivših sovjetskih republika, glavni igrači na tom tržištu više ne sede skrštenih ruku. Odskora ni nogu. Malo li je kada brkneš zapadnim trgovcima oružjem u oko, nije ti dosta pa brkneš u drugo i ruskim - i onda ti je kriv Đavo (čitaj: Đilas) što je počela da puca grana na kojoj si sedio dok si je sam, lično, testerisao.
Problem sa Vučićevim orvelijanskim Rizikom je u tome što on u toj igri ne rizikuje, već srlja.

***

U jednom danu - duplo samonokautiranje i, sledstveno tome, duplo šamaranje.
Šamar zapadni:

SAD su danas upozorile Beograd da treba da bude svestan rizika koji nosi kupovina oružja od kineskih kompanija i ocenile da izbor snabdevača treba da odražava deklarisani cilj Srbije da se integriše sa Evropskom unijom.

- N1, 10.08.2020.

Šamar istočni:

Većina ruskih medija izrazila je iznenađenje odlukom Srbije da kupi kineski raketni sistem PVO FK-3, a u propratnim komentarima provejava razočarenje što nije naručeno rusko oružje iz familije S-300.

- Danas, 10.08.2020.

Bez obzira što i jedni i drugi kažu da im smeta to što Vučić kupuje kinesko naoružanje, još im više smeta to što srpsko prodaje tamo gde ne bi smeo da gura nos bez njihove dozvole - onaj sve duži, Pinokiov lažovski nos.

Logično je da nakon šamaranja sledi šutiranje.

Što su ti veći protivnici, to je veći i broj otiska čizme koji ti utisnu na guzici.

I bolniji.

Čačkati istovremeno Okeaniju i Evraziju nije preterano pametno, a još je nepametnije utočište potražiti u Istaziji koju jedino interesuje da zarije klin razdora među takmace. Problem je u klinu - tup je, klimav i vrbov.

I zato će Istazija, baš kao i druge dve superdržave, taj klin iskoristiti samo da iz njega izvuče što više para i sirovina - što je već uspešno oprobana strategija u nekim Afričkim zemljama koje su pažljivo bile targetirane za takvu sudbinu.
Gle čuda - pa i Orvelove superdržave su se nadmetale i ratovale ponajviše baš oko Afrike, njenih neizmernih prirodnih resursa i naizgled beskrajnih ljudskih, besplatnih robova za konstantnu industriju rata i politike straha kojima sopstvene građane drže na uzdi?!

Šta, odjednom vam Srbija liči na Afriku, a cela priča na Hiljadudevetstoosamdesetčetvrtu?

Pa i nije baš odjednom, još manje iznenada.

Prc.

Za kraj, nagradno pitanje:

- Kada je to Aleksandar Vučić odlučio da postane Enver Hodža?

Od tačnog odgovora na ovo pitanje zavise odgovori na sve ostalo što se dešavalo i tek će se desiti.

appendix (21:36)
Aleksandar Vučić je danas, nakon jučerašnjeg šutšamaranja, izjavio da tako nešto nije izjavio i da nije pazario kinesko oružje već da je o tome samo naglas razmišljao ("razmatrao") pritom upotrebivši ličnu zamenicu "mi".

AV Bros.

Big Brother is watching you.

His Brother too.

U kom svojstvu je Andej Vučić bio u Moskvi danas, stajao na svečanoj tribini tokom Parade iza Aleksandra Vučića?

Ako je bio član državne delegacije, po kom kriterijumu je to postao?

Ako nije, već se pojavio u privatnom aranžmanu, da li je ruski organizator prodavao ulaznice pa je i on kupio jednu?

Ako nije, zašto građani Srbije moraju beskonačno i u raspamet da plaćaju privatne zajebancije svakoj od porodičnih dinastija patridiota koji zajašu vlast u ovoj državi? I dokle?

Da li u Moskvi ne važe mere zaštite od koronavirusa, baš kao i u Beogradu?

Da li u Rusiji, baš kao i u Belorusiji, ne postoji nikakva epidemija - za unutrašnju upotrebu?

Da li u Rusiji, baš kao i u Srbiji, ne postoji nikakva epidemija - za spoljnu upotrebu?

Da li je nekome u Rusiji palo na pamet da (eventualno) izmeri temperaturu braći Vučić?

Da li će im meriti temperaturu na ulasku u SAD, u subotu?

Da li će im Darija i Peca izmeriti temperaturu po povratku u Srbiju?

Zašto neće?

AV Brothers are watching you.

Braća po materini su to.

Imena luda...

Vučić o Putinu ushićeno govori sledeće:

- on nije satkan od mitova ali mu je stalo do tradicije;

- on iskazuje svoj pravoslavni duh;

- on poklonjenu (prošvercovanu) ikonu primi i ne ostavlja po strani već je odmah ljubi i triput se prekrsti

- on do kasno u noć sa gostima vodi razgovore o pravoslavnom duhu

Vučićev i Dačićev bašibozuk se danima ubi objašnjavajući kako Putin (tj. Rusija) finansira radove na Hramu Svetog Save u Beogradu. Od tolikog verovanja koje im je popilo i ono malo mozga što su imali, ne mogu da shvate da Rusija ne finansira ničije verske objekte van svoje teritorije osim onih koji pripadaju Ruskoj pravoslavnoj crkvi, zato što su ortodoksne crkve organizovane po nacionalnom ključu (za razliku od npr. Katoličke crkve koja je jedinstvena i nadnacionalna).

Zakačio bi se zbog toga Putin sa RPC, čak i da je u pitanju lična donacija, osim ako se SPC tajno već odrekla svoje autokefalnosti i prodala, ali onda bi bio red da o tome obavesti svoje vernike i naročito državu koja finansira verske zajednice po ključu definisanom u koštunjavom Ustavu. A tu piše da u "sedam tradicionalnih verskih zajednica" koje ova država tetoše, Ruska pravoslavna crkva ne spada, baš kao ni bilo koja druga pravoslavna, zbog - pogađate - nacionalnog ključa. I zato, autokefalno parazitiramo na srBskom budžetu, a dekapitus ispod tezge valjamo rusoslavlje. Sve to predstavljaju upravo ova tri flomasterska žvrljača po freskama.

Šta drugo očekivati od štovalaca "tradicije", školovanih u jaslama KGB-a i UDB-e, nego da tradicionalno žvrljaju po predmetima i objektima opijuma za narod. Da li će se triput prekrstiti ili potpisati flomasterom, potpuno je nebitno - samo neka je u duhu Bezdušnika.

Dva dana se svi kao nešto zgražavaju nad žvrljanjem flomasterima po fresci sa likom Isusa, koje su javno upriličili street-art umetnici Vučić & Irinej, ali nikako da spomenu i trećeg Ugursuza koji je u tome učestvovao - onog, čiji je potpis u desnom uglu. Da, tog - "najmoćnijeg čoveka na planeti", "našeg Putića" tj. "precednika Rusije, Srbije i Republ'ke Srpske".

Kada su Turci kopljima kopali oči freskama po manastirima i crkvama, onda smo dizali ustanke. Kada tri ugursuza, dva srBska i jedan ruski, ižvrljaju markerima fresku onda srBadija od sreće zapiša sve oko megacrkve. Isto onako k'o što to kerovi rade na istom mestu svakoga dana.

Nego, gde je tokom Putinove posete bio šef državne kancelarije za odnose sa Rusijom (i Kinom), čuveni ataman-bajker Kučuk-Toma Nikolić? Bio je opravdano odsutan, išao da pazari table stiropora "petice". Veli, trebaće mu jer uskoro počinju protestne šetnje u Bajčetini. Ne zna da li da se pridruži protestu pod sloganom "1 od 50 miliona za Dragicinu fondaciju", ali morsku penu sigurno kupuje.

Zbog izolacije.

Niste valjda pomislili na na nešto drugo, perverznjaci nijedni.

Kampovanje

"Ne brinite, kamp je rasklopljen na moju komandu" reče kula-Nebojša, tj. neustrašivi ministar unutrašnji.

Stvarno?

Ali, kako smo došli do toga da kamp uopšte bude sklopljen, i zašto ministar to nije sprečio? Razlog svakako nije isti kao za rasklapanje - "moguća zloupotreba dece i uznemirenje javnosti", kako to reče ministar. Šta je onda razlog za nereagovanje "nadležnih", i čemu sve to?

Bez obzira na reakcije "uznemirene javnosti", ništa od svega toga se nije desio preko noći. Naprotiv. A nije ni prvi put, iako su skoro svi ubeđeni da jeste pod uticajem Vučićevog "primalističkog" mesmerizma.
Krenimo redom - al' unatrag:

17. avgust 2018. (Kurir, b92, Blic, N1)

Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izjavio je da je kamp na Zlatiboru, u kojem su deca učila vojničke veštine, zatvoren i da su deca vraćena kući. "Mi smo dali nalog za raspuštanje kampa zbog moguće zloupotrebe dece i uznemirenja javnosti", rekao je Stefanović. On je dodao da se trenutno odvija završni deo rasklapanja kampa.

Na zatvaranje kampa na Zlatiboru osvrnuo se i predsednik Aleksandar Vučić koji je, pre svega roditeljima, poručio da “to ne mora da se radi u uniformama”. Zemlji to nije potrebno i takve stvari država Srbija neće tolerisati. To nije Srbija budućnosti i to nije Srbija kakvom želimo da se ponosimo. A, ta deca su divna, treba da uče, da rade, da budu dobri vojnici, ali zna se kad je vreme za vojsku, a kad je vreme za učenje i školu”, poručio je Vučić.

Predsednik Inicijativnog odbora Zdrave Srbije (i predsednik opštine Čajetina) Milan Stamatović potvrdio je da je kamp na Zlatiboru zatvoren. On je naveo da su sinoć oko 22:00 policajci došli u "Omladinsko-patriotski kamp Zlatibor 2018" i bez pisanog naloga, "uz usmeno obrazloženje Javljeno nam iz Beograda", naredili da se kamp rasformira, a deca napuste Tić polje i Zlatibor. "Niko od zvaničnih predstavnika države nije se oglašavao niti imao išta protiv organizovanja ovog kampa", naveo je Stamatović.

16. avgust 2018. (Blic, b92)

Predsednik inicijativnog odbora Zdrave Srbije Milan Stamatović izjavio je da je omladinsko-patriotski kamp na Zlatiboru organizovan sa ciljem da se deca uče samoodbrani i preživljavanju u prirodi, a ne da bi se organizovao puč protiv vlasti Aleksandra Vučića i dodao da oružje koje deca koriste nije rusko već su u pitanju puške kineske proizvodnje nabavljene u srpskim prodavnicama kineskih plastičnih igračaka.

Na video-servisu ruskog portala Raša tudej pojavio se snimak u čijem opisu se navodi da u kampu učestvuje tridesetak dece starosti od 14 do 23 godine. ”Deca uče osnovne tehnike preživljavanja u prirodi, uključujući i pružanje prve pomoći, kako da se ponašaju u borbama, kako da pucaju iz pušaka, da se odbrane noževima, uz orijentiring”. Dodaje se da su slični kampovi ranije održavani u Rusiji, kao i da je ovo prvi te vrste u Srbiji. U ime organizatora u snimku govori predstavnik Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije Željko Vukelić, koji je ranije za Blic rekao da to nije vojni kamp već “omladinsko-patriotski”, ali je za razliku od njega Valerij Šambarov, predsednik organizacionog komiteta kampova za mlade, tada rekao da je cilj da mladi ljudi “postanu pravi ljudi i ratnici koji mogu da brane svoju zemlju”.

"Uz podršku i pomoć predsednika opštine Čajetina Milana Stamatovića napravljen je kamp po uzoru, kako sami kažu, na ruske kampove u kojima se vrši obuka dece za korišćenje naoružanja i ponašanja u borbi što je neprihvatljivo i graniči se sa zdravim razumom. Takođe, neprihvatljiva je bilo kakva zloupotreba dece, posebno ovakva gde se promoviše ratna obuka, rukovanje naoružanjem kao i podsticaj agresivnom ponašanju", navodi LDP u svom saopštenju ovim povodom.

15.avgust 2018. (Blic, N1, Novosti)

Kamp koji traje od 9. do 18. avgusta organizuju srpski ratni veterani uz podršku i pomoć lokalne opštine, i u njemu učestvuje deset devojčica i 34 dečaka. Reč o Udruženju učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Deca tamo rukuju replikama oružja, ali i vazdušnim puškama i pištoljima. Ova, u najmanju ruku čudna praksa, otkrivaju njeni organizatori, u Srbiju je stigla - iz Rusije. Kažu da su kamp osnovali prema uzoru na slične u Rusiji, a decu osim vojnih veština uče i srpskoj "duhovnoj, nacionalnoj i vojnoj" istoriji i kulturi, a oni koji ga pohađaju druže se i sa srpskim i ruskim ratnim veteranima. "Već sam bila u Rusiji u jednom ovakvom kampu. Super je" rekla je jedna devojčica, koja inače pohađa i ovaj kamp u Srbiji. "Dobro je zbog nas, zbog naše aktivnosti, da se malo odvojim od grada i računara, družimo, naučimo nešto..." kaže njen kolega. Ovo nije prvi put da deca iz Srbije učestvuju u takvim vojnim kampovima.

14. avgust 2018. (Blic, Srbin,Info)

Organizatori tvrde da se sve radi u skladu sa zakonom i da je kamp prijavljen kao javni skup. Dozvola, ali i finansijska podrška dobijena je od opštine Čajetina i za predsednika te opštine nema ništa sporno.

"Niti smo mi, Zlatiborci, antievropljani, šovinisti i fašistoidi niti osnivamo privatne vojsne kampove za obuku dece, za šta nas je optužio Vučićev trbuhozborac, revidirac i član Upravnog odbora Javnog medijskog servisa RTS dr Nebojša Krstić, kome će, ovim povodom, uskoro stiči i odgovarajuća sudska čestitka, ali se ponosimo činjenicom da je Čajetina podržala napore Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, u organizovanju Omladinsko-patriotskog kampa Zlatibor 2018 koji se, po uzoru na slične kampove u Rusiji, od 9. do 18. avgusta, održava na Zlatiboru, a u okviru koga će se mladi, kroz druženje sa srpskim i ruskim vojnim veteranima, upoznati sa srpskom duhovnom, nacionalnom i vojnom istorijom i kulturom i naučiti prve lekcije iz rodoljublja, pošto ih već aktuelni veleizdajnički režim tome ne uči. Ne osnivamo dečje vojne kampove, već mlade učimo da razlikuju rodoljublje i veleizdaju! Čajetina je jedina opština u Srbiji koja ima svoju Kancelariju za saradnju sa Ruskom Federacijom i zato zahvalnost Moskvi što je, ovih dana, razočarala Vučića" izjavio je predsednik Inicijativnog odbora Zdrave Srbije (ZS) Milan Stamatović.

OK, ali - ako je početak ovog "kampovanja" najavljen za 9. avgust, šta su onda prvih pet dana radili mediji a šta čak osam dana nadležni državni organi - osim što nisu radili ništa, sve dok 14. avgusta Blic nije objavio svoj članak? Šta god da jesu (ili nisu), ovo nije kraj a nije ni početak priče.

Ima još.

8. april 2018. (Blic)

Trideset tinejdžera iz Srbije je otputovalo u Rusiju da prisustvuju "Međunarodnom kampu ratne patriotske omladine". Kamp vodi ultranacionalistička grupa pod nazivom "E.N.O.T. Korpus", čiji vojni treneri uče decu kako da pronađu svoj put u šumi, rukuju oružjem i pripreme se za mogućnost rata. U raznim disciplinama deca iz Srbije su se ravnopravno takmičila sa ostalom decom i osvojila prvo mesto u gađanju snajperom. Deca iz Srbije i prošle godine boravila su u istom kampu. Tada je, kako su mediji preneli pozivajući se na saopštenje Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, 13-oro dece iz Srbije besplatno boravilo na "uskršnjem vojno-patriotskom Međunarodnom kampu mladih posvećenom 75. godišnjici bitke za Staljingrad u okviru državnog programa patriotsko obrazovanje građana Ruske Federacije 2016-2020, koji je odobren od strane Ruske vlade".

9, maj 2017. (Blic, Subotica,Com)

Deca ratnih veterana iz Srbije boravila su besplatno u "vojno-patriotskom" kampu u Rusiji, saopštilo je danas Udruženje učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Reč je o kampu koji je organizovan u okviru državnog programa "patriotsko obrazovanje građana Ruske Federacije od 2016-2020 godine" i bio je posvećen 75. godišnjici bitke za Staljingrad, navedeno je u saopštenju. Dodaje se i da su ciljevi kampa, između ostalog, bili razvoj vojno-sportskih veština, uspostavljanje saradnje vojno-patriotskih omladinskih klubova, kao i jačanje svesti današnje omladine u skladu sa pravoslavnim tradicijama.

"S obzirom da je vreme u kojem naša deca žive obojeno kompjuterizacijom, gde se javljaju deformiteti kičme i drugo, narkomanijom, prostitucijom, drugim porocima i zavisnošću, organizacija želi da zaštiti današnju omladinu na ovakav način. Iako će i ovaj vid sportskog nadmetanja nekom da zasmeta, mi smo svesni svega, za sada samo mogu reći da su naša deca zdrava i žive u takmičarskom duhu" rekao je predsednik Udruženja učesnika oružanih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije Aleksandar Panić. On je izrazio uverenje da će se uskoro sličan kamp biti organizovan i u Subotici, jer "grad raspolaže resursima" i ocenio da je to način da se "pojača i turizam" u tom gradu.

7. jun 2016. (Novi Vjetar)

Pripadnici "humanitarne" Srbske časti u kampu u Nišu godinama vežbaju gađanje. Udruženje Srbska čast povezano je sa Putinovim Noćnim vukovima koji su na crnoj listi SAD zbog terorističkih akcija u Ukrajini. Dodik je odlikovao Noćne vukove, ruski veterani odlikovali Srbsku čast. "Bratskom centru ponudili smo pomoć u vidu ljudstva. I da računaju na nas" kažu u Srbskoj časti.

I još...

3. avgust 2014. (Blic, Facebook Reporter)

Devojčice i dečaci pucaju iz replika "kalašnjikova", rade sklekove i spavaju u pećini. To su neki od jezivih prizora na fotografijama sa Svetolazarevog pravoslavnog omladinskog kampa (SPOK). Kamp je julu u bespuću Kučajskih planina organizovala "Srpska istinski pravoslavna crkva" (SIPC). Mališani uzrasta od sedam do 17 godina, pod okriljem ove sekte, deset dana su živeli u vojničkim uslovima u prirodi, pešačili po deset kilometara i spavali u pećini. Ono što je zapanjujuće jeste činjenica da su nosili maskirne uniforme i učili da pucaju iz takozvanih airsoft pušaka.

Živica Tucić, verski analitičar, smatra da bi se u bilo kojoj evropskoj zemlji ovo smatralo verskim ekstremizmom.

Na sajtu SIPC-a istaknuto je da se kamp sprovodi na Kučajskim planinama poslednje dve godine, kao i da je "veoma poželjno da se u SPOK-u sledećih godina nađe veći broj tinejdžera" jer je ovakav vid edukacije potrebniji tinejdžerima. SIPC je naziv za nekanonsku i nepriznatu pravoslavnu crkvu koja od 1995. deluje u Srbiji. Oni su pravoslavni fundamentalisti kojima je glavna ideologija antiekumenizam protiv katolika, ali i prekid svih kontakata s drugim hrišćanima. Smatraju i da je pravoslavna crkva pala u jeres. Prvi čovek SPIC-a je Nemanja Stanković, poznatiji kao episkop Akakije. "Izviđači pucaju iz vazdušnih pušaka. Ako se gleda zlim očima, onda to neko može da protumači negativno. Ovo nije samo verski kamp već i patriotsko-crkveni i mi učimo omladinu na odbranu otadžbine i naroda sada kada je vojska ukinuta. Obaveza je odbrana svoje države i naroda. Ovo je letnji kamp koji traje samo deset dana, a ne tokom cele godine. Roditelji sami šalju decu" kaže za Blic episkop SPIC-a Akakije.

Srpska istinska pravoslavna crkva je otcepljena frakcija SPC, a njenog vođu vladiku Akakija je patrijarh Irinej proterao iz SPC. Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije je naglasio je da ovim kampom treba da se pozabave država i policija.

21. januar 2013. (e-Novine)

Pripadnici falange Naši iz sastava srbijanskih borbenih snopova koji su gostovali kod svoje ideološke braće u Moskvi - izvesnog udruženja "Kosovski front", pohvalili su se najzanimljivijim momentima sa turneje ilustrujući ih video snimkom iz takozvanog pravoslavno vojno-sportskog kluba za mlade smeštenog u podrumu jedne crkve, u kojem njihove ruske kolege obučavaju naoružanu decu vojnim veštinama i indoktriniraju idejama fašizma. Snimak skorijeg datuma nastao je tokom posete šturmera falange Naši svojim ruskim istomišljenicima - izvesnom udruženju "Kosovski front", a sve radi, kako navode srbijanski ekstremi, jačeg povezivanja i saradnje srpskih i ruskih organizacija, te razmene iskustava u radu, obuke i usavršavanja. U "Centru ruskog rukopašnogo boja", kako slovi pun naziv ovog pravoslavno-militarističkog matinea, mladi uče borilačke veštine, preživljavanje u prirodi, marširanje, strategija, gađanje, bacanje noževa, topografiju, a jednom nedeljno imaju i razgovor sa sveštenikom. Međutim, zaprepašćujuća je izjava organizatora vojnih vežbi da kao polaznike primaju i decu od samo četiri godine starosti. 

Organizacija "Kosovski front" nastala je 2008. godine, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Prvi i osovni cilj "Kosovskog fronta" po osnivanju, prema tvrdnjama utemeljivača, bio je direktno učešće u "oslobađanju Kosova i Metohije". "Kosovski front" je ideološki vrlo blizak srbijanskoj ekstremističkoj organizaciji Naši, pa se stoga, očito je, vrlo dobro razumeju i sarađuju. Svakako, KF sarađuje i sa ostalim ruskokolonašima iz Srbije, među kojima je i udruženje "Patriotski front".

18. jul 2012. (e-Novine)

U nedelju 15. jula 2012. godine, u Banji Junaković kod Apatina je otvoren takozvani Međunarodni omladinski edukativni kamp "Sabor 2012", treći po redu. Glavni organizator manifestacije je izvesno ekstremnodesničarsko udruženje Patriotski front, koje je postalo poznato javnosti nakon što je pre nekoliko godina vrbovalo srpsku decu za desničarske kampove u Rusiji, gde su male Srbe učili sve u vezi oružja - kako da ih sklapaju i rasklapaju, pucaju iz njih, bacaju bombe jašući na konju, učestvuju u borbama, ali i kako da ojačaju dušu i telo. Desničarske bahanalije u Banji Junaković, koje je otvorio predsednik Opštine Apatin, dr Živorad Smiljanić iz Socijalističke partije Srbije (SPS), podržala je ruska ambasada u Beogradu i nekoliko desničarskih i neofašističkih organizacija iz Rusije. Moto desničarskog skupa je - "Zdrav život-zdrava mladost". Otvaranju skupa prisustvovali su, takođe, Dejan Drakulić, donačelnik Opštine Vukovar iz Republike Hrvatske, Mirko Pušara, predsednik Opštine Bač, Mirko Cvetićanin, zamenik predsednika SO Apatin i visoki predstavnici ORVS Apatin, Petog centra za obuku Vojske Srbije iz Sombora i Policijske uprave Sombor. U otvoreni pravoslavni kamp je sa Kosova stigla i grupa pitomaca sa kojima je i Veroljub Petronić, savetnik predsednika Opštine Kosovske Mitrovice.

Prvog dana kampovanja, funkcioneru SPS dr Živoradu Smiljaniću je uručena prestižna povelja počasnog člana ekstremističkog Patriotskog fronta.

Patriotski front se u osnovi finansira iz budžeta SO Bačka Palanka i AP Vojvodine, a manjim delom od privatnih lica, pojedinih institucija i organizacija, odnosno donatora sa prostora Srbije i inostranstva, navodi se na sajtu tog udruženja, koje je osnovano 28. juna 2007. godine kao nevladina organizacija sa sedištem u Bačkoj Palanci.

22. maj 2012. (Srbska Akcija blog)

Duhovna, idejna i fizička sprema aktivista jesu bedemi na kojima treba čvrsto da stoji svaki nacionalni pokret. S tim u vezi, od počeka svog delovanja Srbska Akcija je ovakvo svoje viđenje političkog vojinstva svedočila insistirajući na neprestanom izgrađivanju svojih aktivista, što je do sada pokazalo rezultate u svakom pogledu. Svojom posvećenošću na fizičkoj spremnosti, kao i učešćima na takmičenjima u borilačkim disciplinama, poput MMA, naši borci su delom posvedočili jednu od naših lrilatica ("Sport, Zdravlje, Rodoljublje"), pozivajući i ostale rodoljube na takvo pregalaštvo. Sa tim u vezi, od skoro u srbskoj Prestonici postoji sjajan projekat koji će zasigurno biti prepoznat i sa oduševljenjem prihvaćen od strane srbskih rodoljuba. U pitanju je "Boot Camp Serbia", koji predvode mladi, obrazovani i posvećeni ljudi, koji svakako predstavljaju primer mladosti kakvu želimo u budućoj Srbiji, slobodnoj i ujedinjenoj. Dakle, Boot Camp je:

- Bazični vojni trening dostupan rekreativcima i sportistima

- Odličan način da dostignete vrhunac telesnih mogućnosti

- Praktičan, jer se odvija tokom cele godine, u otvorenom ili zatvorenom prostoru

- Zabavan, zato što je svaki zadatak drugačiji i još veći izazov od prethodnog

- Efikasan program koji angažuje sve velike mišićne grupe i pomaže sagorevanje velikog broja kalorija

I još...

21. oktobar 2010. (RSE)

Posle svedočenja dece koja su na ekskurziji u Sibiru, u organizaciji udruženja veterana "Patriotski front", učila da pucaju i bacaju bombe, reakcije nadležnih nema. U okviru konkursa za najbolji literarni rad, ovo udruženje pohvalio se uspomenama mališana iz Rusije na svom sajtu još pre dve godine. Istraživali smo ko je odgovoran, ali i koji roditelji svoju decu šalju na ovakve obuke?

Nebojšu Kuzmanovića, oca jednog od dečaka koji su putovali u Rusiju, našli smo u Bačkoj Palanci. U ovom gradu je i sedište organizacije Patriotski front, čiji je Kuzmanović član. Platu međutim prima kao načelnik Odeljenja za društvene delatnosti u istoimenoj opštini. Sina je u Sibir poslao da se uči tradicionalnim vrednostima. To što, u ovom slučaju, obuhvataju i svojevrsnu vojnu obuku, ne vidi kao problem: "Pa nisu oni pucali sa pravim oružjem, to nije bojeva municija nego ona… uopšte to nije pravo oružje."

Uz očiglednu roditeljsku podršku, gotovo iste utiske iz Rusije donose i devojčice. 

Generalni sekretar Patriotskog fronta Zoran Vranešević, međutim, tvrdi da se ta organizacija zalaže za borbu protiv poroka današnjice, kao što su droga i alkohol. U tome im pomažu ruske organizacije veterana, kao i one koje se bave patriotskim obrazovanjem mladih. "To je ruski program, pazite, koji je neprilagođen našim programima. Mi nemamo tu nameru, niti to radimo, niti smo to uradili. Niko normalan ne želi da izlaže svoje dete bilo kakvoj opasnosti, riziku, a kamoli ovome.U Rusiji smo bili posmatrači, videli smo, ali nisu svi kampovi takvi." Patriotski front je u Srbiji registovan kao nevladino udruženje. Iako postoji zakon koji uređuje pitanje njihovog osnivanja i eventualne zabrane, brojnost ekstremističkih grupa, koje su svoju snagu demonstrirale poslednjih nedelja u Beogradu i Italiji, pokazuje da primene nema.

U Ministarstvu omladine, kažu da oni sa tim nemaju nikakve veze.

Dok vlasti prebacuju odgovornost jedni na druge, Patriotski front planira nove kampove. Usled nedostatka novca, držaće se Srbije i okruženja, kaže Zoran Vranešević i odbacuje mogućnost zabrane njihove organizacije: "Sve stranke su zastupljene u Glavnom odboru ove organizacije. Ne možete optužiti nekoga za klerofašistu ko je član Demokratske stranke ili Demokratske stranke Srbije i sedi za istim stolom. Neću vam dati njihova imena zato što je to interna tajna. Jednostavno, cilj kampova je borba protiv poroka današnjice, droga, alkohol, nezdrav život i tako dalje. Iduću godinu i naredne godine baziraćemo na organizaciji kampova u Srbiji i okruženju. Konkretno ove godine smo već dogovorili sa Makedonijom, Češkom, sa Republikom Srpskom, Crnom Gorom. Jednostavno, takvo je bilo naše iskustvo u Rusiji tada, a deca kao deca, imaju svoje utiske”.

Kakve ljude možemo očekivati za desetak godina kada deca sa utiscima iz Rusije stasaju, budući da se i bez obuke sadašnje generacije dobro snalaze u primeni sile. Umesto da se vlasti i stučna udruženja oglase povodom još jednog u nizu primera koji pokazuje ravnodušnost u odnosu na prisutvo nasilja među mladima, i slučaj mališana na vojnim kampovima u Rusiji uglavnom prolazi nezapaženo.

Kampovanje... ludom radovanje.

***

Da rezimiramo priču o kampovanju:

Zlatiborsko kampovanje nije prvi takav slučaj, niti su njegovi učesnici i organizatori po prvi put u tome. Patriotski, vojni i verski način kampovanja u Srbiji postoji, sudeći po vesti iz 2010. najmanje još od 2008. godine, baš kao i konstantna i neprekinuta saradnja između ovdašnjih i ruskih patriota, veterana, nacionalista, militarista ili kako god već želite da nazovete ekipe privatnih vojnih plaćenika koji sve što rade, rade sa saznanjem da su državni organi o tome obavešteni i da neće reagovati, pa se čak na njih i pozivaju (u zlatiborskom i apatinskom slučaju direktno je prozvana Vojska Srbije).

U svemu (sa)učestvuju i neki od državnih funkcionera (od Bačke Palanke i Apatina, preko Kosovske Mitrovice, do Čajetine), barem što se tiče onih koji se ne kriju, a koliko tek ima onih čija se imena ne znaju... Jedan od glavnih organizatora kampa na Zlatiboru je čovek koji uopšte ne krije da je zastupnik navodnih interesa Ruske Federacije na teritoriji Republike Srbije - za šta u narodu postoji sasvim prigodna reč, koju i on sam obilato u poslednje vreme koristi. Taj isti, istovremeno slovi i za jednog od najgrlatijih protivnika aktuelnog kradikalskog režima.

Više je nego jasno da se sve vreme radi prvenstveno o deci organizatora ovakvih "kampovanja", i da su oni listom učestvovali u ratnim sukobima devedesetih godina. Nije, doduše, jasno da li su bili pripadnici regularne JNA (poput većine učesnika ratova u kojima Srbija nije učestvovala) ili paravojnih jedinica sa kojima - jelte - niko iz režima devedesetih tj. tih istih sada, nema ama baš nikakve veze. Uopšte.

Takođe je jasno da duži niz godina Srbijom špartaju, organizuju kampovanja i "edukativna" gostovanja u inostranstvu, takozvani i samozvani ruski instruktori, veterani, bajkeri, patriote - jednim imenom: plaćenici - i da su državni organi RS/RF i državne SPC/RPC o svemu itekako dobro obavešteni. Što se naše strane tiče, sve ovo ide na dušu kako kradikalima, tako i nacionalsocijalistima, ali i gospodi demokratama.

Šta još reći, kada se na sve ovo doda i podatak da je pre desetak godina, u nekoj šumi kraj Niša, grupa mladih ljudi organizovala šatorski kamp, u kome su nosili crne i maskirne uniforme, brijali glave, učili "lov na cigane" po šumi, ujutru uz podignutu ruku pozdravljali podizanje zastave Trećeg Rajha... O da, naravno da za to ne znate, jer su mediji sve to tada prećutali. Govorimo o postpetooktobarskim medijima, čisto da se razumemo. O tome ste mogli da saznate jedino u ličnom razgovoru, npr. sa ocem jednog od uhapšenih "kampera", koji je kukao kako mora da potegne sve svoje ex-julovske veze da mu sina "prebace iz Niš u Zabelu, da barem nauči neki zanat, jer će ga u Niš sve upropaste".

Konačno, celoga dana je postavljano pitanje na koje, oni koji pitaju, znaju da neće dobiti odgovor. Barem ne od ovih na vlasti. Pitanje glasi:

- Da li bi ministar Nebojša rasklopio zlatiborski boot-camp da jedan od glavnih organizatora nije bio čajetinski predsednik opštine Stamatović, koji je takođe jedan od članova Vrhovne komande nacional-patriotskog opozicionog bloka u najavi?

Silna se prašina digla oko učešća maloletne dece u ovoj kamp-ujdurmi, a da niko ne reaguje na stvarnu suštinu toga. OK, možda i na to da se u Srbiji uopšte nije prestajalo sa obukom paravojnih formacija, čak ni nakon 2000. godine, ali kako to da niko ne vidi glavnu stvar: militarističko-kleronacionalističko angažovanje svih mišićnih grupa i sagorevanje velike količine kalorija?!

Zaista nemate razloga da brinete, svi ti kampovi su odavno sklopljeni.

Na nečiju komandu.
Čisto sumnjam da je to bio Akakije.

From Russia with love

Nakon što je izduvao sve svećice na slavskom kolaču i poželio sebi (al' u sebi, da ne čuje zlo) tajnu želju povodom kućne slave, Aca Vukac se direkt iz Moskve obratio negotincima, i to sledećim rečima:

- Dragi moji negotinci, svi vi - vas tri hiljade i kusur - koji ste platili kartu da me vidite u nedelju i mislite da sam vas ispalio, obećavam vam besplatan autobuski prevoz i besplatne ulaznice za koncert koji će u Beogradu održati Aca Lukac na dočeku nove 2018. godine. I zapamtite, ja vas nisam nikada zajebao, već je to uradio onaj Šuntanovac koji u subotu pobeže iz Negotina umesto da se sam preda policiji pred dolazak predsednika, to jest Mene. Volim i ja vas, pamtite pa vratite!

To reče, pa ugasi poslednju žišku tamjana, pred odlazak na vojni otpad po novi protivgradni sistem.

pop, domaćin i bračni drugovi

Kako info-portal bijeljinske TV BN danas javlja, "Vučić osveštao slavski kolač" u poslovnim prostorijama SPC a.d. u Moskvi. Tom prilikom je naš vladika izjavio da je "Vučić prvi predsednik Srbije koji je u ovu crkvu ušao od završetka Oktobarske revolucije". Na kraju, kažu da će Vučić u toku dana imati sastanak sa Putinom, kada će dogovoriti isporuku raketnog sistema S-300.

Naprednjačkim novogovorom rečeno - trostruko autovanje:

1. Slavski kolač, žito i vino se nose u crkvu ili pop dolazi u dom da osvešta i reže slavski kolač - a ne domaćin slave. Glodur medija iz grada u kome je postojala kafana sa cenovnikom "kafa - dinar, kava - dva, kahva - metak u čelo", morao bi to da zna (s obzirom na teritorijalno-metafizičku pripadnost jednoj od ortodoksnih džamahirija).

2. Srbija je u vreme i nakon Oktobarske revolucije imala kraljeve, predsednike prezidijuma i predsedništava, ali prvog predsednika u svojoj istoriji izabrala je tek 1990. godine. Do danas, predsednici su bili Slobodan Milošević (dva puta), Milan Milutinović (jednom), Boris Tadić (dva puta), Tomislav Nikolić (jednom) i Aleksandar Vučić (?). Ako ste uočili mandatnu matricu 2-1-2-1-?, onda ćete lako pogoditi šta je to Vučić tajno (u sebi) poželio dok je duvao u slavske svećice.

3. Ukoliko ste, grešni, kojim slučajem pomislili da je odgovor na prethodno pitanje (o predsednikovoj tajnoj želji) "ruska nuklearna podmornica" - pogrešili ste. To se ne dobija niti pazari pod svetlom voštanica u dimu tamjana, već na vojnim otpadima. Ili u presedničkom kabinetu novog ruskog cara, koji je sto godina nakon Oktobarske revolucije konačno izbrisao sve razlike između crvenih i belih (ne samo Rusa). Tu prvoveličanstvenost Vučićeve posete pokvario je jedan od mrziteljsko-zlobničko-nedostojnoljudskih komentara na ovu vest BN portala:

- E moj sine Alek, na moju i u moju slavu ideš da trguješ oružjem. Baš ti hvala.

Inače, bosanski BN je doslovce prepisao od beogradskog blatoida Alo! ovu vest, koja tamo jedino ima drugačiji naslov - "Vučić sekao slavski kolač u Moskvi". Baš kao što važi za osveštanje, isto važi i za sečenje: slavski kolač se ili nosi u crkvu ili sveštenik dolazi u porodični dom, gde sprovodi obred osveštanja i sečenja slavskog kolača. Tek nakon toga pop, domaćin i ostali lome lebac. Ništa Vučić, ništa Moskva... jasno? Džabe, "sekao" ili "osveštao", fake news su jedna od glavnih kradikalskih tehnologija razvučenog očuvanja vlasti.

Takvima je potpuno nebitna činjenica da je sve do sad opisano činilo privatno lice Aleksandar Vučić, a ne javni službenik / predsednik Aleksandar Vučić. Razlika je ogromna, kako u interpretaciji tako i de profundis (ma koliko vas ubeđivali da se radi o istom karakteru u dva pakovanja).

O ceni i kvalitetu dogovorene "isporuke" ćemo nekom drugom prilikom.

Vjačnaja slava.

Ispala se nastavlja.

Srbija: Autokratija uz blagoslov EU i Rusije (2. deo)

Serbia – An Autocracy Blessed by EU and Russia

Asja Francisti (Intelligencer Post, 10.04.2017)

Izbori

Nakon 2012. godine, opozicija u Srbiji kao da ne postoji. Demokratska stranka je izgubila ogroman deo podrške usled odbijanja da prizna odgovornost za izostanak raskida sa nasleđem devedesetih i nesposobnosti da zemlju vodi kroz period tranzicije. Na kraju su završili kopajući sebi raku pod rukovodstvom koje je bilo u potpunosti diskreditovano i koje se bavilo svojim (bivšim) glasačima koji su okrenuli im leđa, više nego sobom i sopstvenim greškama. Na kraju, i sam uspon naprednjaka zasnovan je na autokratskom ponašanju lidera demokrata.
Bivši Ombudsman Saša Janković nije imao čvrstu ideološku platformu, njegova kampanja je više bila fokusirana na suprotstavljanje Vučiću i ono što je od osnovnog značaja za osvešćene građane - "pristojnost, red, pravila i principi". To ukazuje na koliko su zapravo niskom nivou standardi u ovom trenutku, oko čega to srbijanski glasači još uvek pregovaraju i vode raspravu sa političarima. Pojavio se i jedan potpuno neočekivani kandidat tokom kampanje, obraćajući se sloju mladih ljudi koji su u potpunosti izgubili poverenje u politički sistem. Luka Maksimović je krenuo u kampanju pod svojim alter egom "Ljubiša Preletačević", satirično grotesknom imitacijom prosečnog srpskog političara. Njegovo "prezime" je postalo kost u grlu uobičajenoj praksi ovdašnjih političara da preleću iz jedne u drugu, u potpunosti ideološki suprotnu partiju - čim ona na izborima pobedi ili izgubi. I pored svega, oni su na izborima ipak izgubili - shodno podacima organizacije CRTA, Vučić je osvojio 54,9% glasova, drugi je bio Janković sa 16,2% a za njim Maksimović sa 9,4%.

Kako je to bilo moguće, i zašto za većinu ljudi to nije bilo iznenađenje? SNS se veoma ozbiljno bavila ovim izborima, dok su opozicionim kandidatima bile vezane ruke i noge. Uz nekoliko izuzetaka koji ipak imaju slabiji uticaj na javnost, mediji u Srbiji su manje ili više otvoreno bili glasnogovornici vlasti, tako da je sve ono što je bilo objavljivano tokom izborne kampanje - daleko od fer, legalnih i demokratskih principa - predstavljalo sve drugo samo ne "vesti". Po istraživanju NVO "Transparentnost Srbija", Vučić je bio neprikosnoven u izveštajima dnevne štampe. On je bio 98 puta spomenut u pozitivinom smislu, u odnosu na 27 puta Maksimovića, 18 Jankovića i 10 Vuka Jeremića. Svi ostali kandidati zajedno imali su manje od 20% pozitivnog izveštavanja. Ukoliko pogledamo izveštaje u negativnom kontekstu, Janković ih ima 40 a Jeremić 31. Nekadašnja spikerka RTS, Jeremićeva supruga Nataša, beskrupulozno je od strane naprednjaka Milenka Jovanova oklevetana da je "vođa srpskog narko kartela". Tri četvrtine sveukupnog TV izveštavanja je takođe bilo posvećeno Vučiću, koji je u predsedničkoj trci koristio i svoju funkciju premijera. Odnos minuta i naslova u medijima je identičan.
Osvojiti srca i umove glasača u Srbiji i nije tako težak posao, gde opšta politička kultura i dalje ostaje na veoma niskom nivou, zaglavljena negde na početku XX veka. Na stranu viševekovna okupacija od strane Otomanskog carstva, ali veći deo savremene srpske istorije čine ratovi, politička nestabilnost, kriza identiteta i čuveni Kult Vođe. Srpski narod je imao malo vremena da izgradi zdrav demokratski sistem i poverenje u institucije, usled čega je i dalje slabo zaštićen od pesme sirena koju mu podmeću autokrate. Bez obzira da li je to bio doživotni predsednik Tito, komunistički odmetnik i nacionalista Milošević, demokratski revolucionar Đinđić ili ljigavi centrista Tadić - srpski narod voli svoje lidere. Čak i srpski izraz "vlada" ukazuje na duboko ukorenjen nedostatak kapacitet društva da političare vidi kao javne, zamenljive službenike, upravljače i administrativce - njegovo bukvalno značenje je identičnom pojmu "rule" (vladati, nasuprot "govern" - upravljati) u engleskom jeziku.

Tamo gde naprednjaci nisu uspeli da osvoje srca i umove glasača, među ljudima koji nisu zadovoljni svojim životnim standardom ili u manjinskim zajednicama koje imaju razvijenu sopstvenu političku kulturu, uspešno je primenjena strategija ucenjivanja i maltretiranja. Od ljudi koji su zahvaljujući partijskoj knjižici dobili posao, privilegije i povlastice, zahtevano je da dokažu svoju lojalnost. Prema izveštajima, njihovi zadaci su se kretali od besomučnih telefonskih poziva potencijalnim glasačima, kampanje na terenu, sakupljanja spiskova "sigurnih glasova", klevetanja i blaćenja političkih protivnika po medijima i na internetu, pa sve do uvaljivanja krivice za neizbežan haos koji sledi u slučaju poraza. Kada je ceo sistem institucija ugrađen u partokratiju (što je još uvek živo nasleđe Komunističke partije nekadašnje Jugoslavije), onda svako ko u njemu učestvuje ima veliki interes da on opstane, i to je razlog zašto je ovaj vid korupcije još uvek duboko ukorenjen u srpskom društvu. Dok su neki unutar tog sistema i dalje željni toga da sačuvaju svoje privilegijei moć, iako je bara zvana "državni budžet" gotovo presušila, većina ljudi se već sada bori za gole otpatke, zarad čega prodaje svoj glas u zamenu za ostanak na poslu i platu od 200 evra sa kojom će verovatno morati nekako da prehrane sebe i svoje porodice.

Šta čini Vučića toliko uspešnim?

Aleksandar Vučić ne ume da upravlja državom - ali vrlo dobro zna kako da stekne i zadrži moć, zbog čega njegov način vladavine predstavlja jedan perpetuum mobile stalne kampanje i vanrednih izbora.

- Bira svoje bitke
Iako ponavlja mnoge obrasce ponašanja svojih prethodnika i gurua iz devedesetih, on takođe uči iz njihovih grešaka i obećava da ih neće ponoviti. Vučić zna kako da podjednako zadovolji i Ruse i Evropljane. On zna kako da uradi to što se mora uraditi, i kako da se iz toga izvuče na verbalan način: cirkularni "aštaćemosa-izmi" (tako dragi mnogima u Staljinovo vreme, a i posle), emotivno kukumavčenje i ad-hominem napadi, zajedno predstavljaju glavna obeležja njegovog javnog diskursa. Za srpski narod, Trampova snishodljivost i nasrtaji na medije upravo izgledaju kao recept koji je ispao pravo iz Vučićeve kuhinje. Kad smo već kod medija, Vučić je odbio da učestvuje u nečemu što treba da bude osnovni deo demokratskog izbornog procesa - izbegao je javnu debatu predsedničkih kandidata. Inače, on je veoma dobro izverziran na polju verbalnog maltretiranja onih koje smatra inferiornim, kao što su voditeljke TV programa i manje značajne javne ličnosti. On je dovoljno pametan da prepusti tabloidima, armiji botova i nižim partijskim zvaničnicima blaćenje svakog uglednog, snažnog, rečitog pojedinca za koga smatra da predstavlja ozbiljnu pretnju, jer mu na taj način ruke ostaju čiste pa stoga može da uskoči kao Spasitelj koji će osuditi takve napade.

- Zna ko su mu saveznici

Vučić dobro zna da je Kosovo njegova ulaznica na briselske balove. Potpisivanjem Briselskog sporazuma on je već pristao na brojne kompromise i ustupke; međutim, Dušan Janjić (direktor Foruma za etničke odnose u Srbiji) naglašava u svom intervjuu za Dojče Vele da "manjak transparentnosti u međunarodnoj zajednici povodom tog sporazuma, ostavlja dosta prostora za spekulacije i različita tumačenja". Vučić zna kako da iskoristi tu situaciju, spinujući u medijima svaki novi veći ustupak tako što ga predstavlja kao pokvaren i jednostrani potez kosovske strane. Činjenica je da Kosovo ima svoju Skupštinu, Vladu, pravosuđe, policiju, međunarodni pozivni telefonski broj, baš kao što postoji i obaveza srpskih zvaničnika da za svaki skup koji žele da održe na Kosovu moraju dobiti dozvolu tamošnjih vlasti. Saradnja Srbije i Kosova zapravo i nije stvar njihovog slobodnog izbora, tako da niko ne može kriviti Vučića što sedi za pregovaračkim stolom; međutim, itekako ga može kriviti za licemerje i zapaljive govore koji njega zadržavaju na vlasti a srpsku javnost i kosovske Srbe u mraku.
Vojna i strateška saradnja sa Rusijom - potput "poklonjenih" aviona koji će zapravo morati da budu plaćeni - možda i nisu dobri za građane Srbije i njihove potrebe, ali svakako održavaju Vladimira Putina zadovoljnim. Na sličan način je, tokom vladavine Borisa Tadića, Naftna industrija Srbije (NIS) po diskutabilno niskoj ceni bila prodata ruskoj kompaniji "Gazprom Neft". To je bio Tadićev rizičan kockarski potez, delimično motivisan potrebom da zadrži rusku političku podršku za (već izgubljenu) "kosovsku stvar". Dok je Tadić tokom svog mandata postajao sve kočoperniji po pitanju te sporne teritorije, Vučić je znao da na bolji način zadrži rusku naklonost i tako održi njihove interese u regionu.

- Ne povlači beskorisne poteze
Vučić voli da sebe poredi sa pokojnim srpskim premijerom Zoranom Đinđićem. Prorežimski tabloidi su čak izbacili u javnost nekoliko teorija zavere o tome kako je i Vučić u opasnosti da na njega bude izvršen atentat. Naravno, on nije povukao nijedan potez zbog koga bi dospeo u takvu (laskavu?) opasnost, i to predstavlja ogromnu razliku u odnosu na harizmatičnog, liberalnog demokratu Zorana Đinđića koji se usudio da dirne u osinje gnezdo srpskog organizovanog kriminala, što ga je na kraju koštalo života. Đinđićevi naslednici ne samo da se nikada nisu usudili da urade tako nešto, već se nikada nisu usudili čak ni da istraže političku pozadinu njegovog ubistva, koje još uvek nije u potpunosti razjašnjeno.

Da li ovo može večno da potraje?

- Vreme prolazi
Nakon raspada Jugoslavije početkom devedesetih godina, njene nekadašnje republike postale su žarište nadmetanja Zapada i Rusije oko uticaja u tom delu Evrope (i šire). Ove, 2017. godine, Slovenija i Hrvatska su članice EU, dok su Srbija, Makedonija i Bosna i Hercegovina kandidati za članstvo u Uniji. Crna Gora je trenutno u procesu prijema u NATO. Zapadni uticaj preovladava na većem delu Balkana, stoga u EU postoji dovoljno samopouzdanja da sebi mogu dopustiti ograničen nivo ruskog interesa u regionu. Osim nekoliko sitnih varnica i uobičajenih tenzija koje služe samo za domaće (lokalne) političke potrebe, situacija na Balkanu je ipak stabilna. Zbog Bregzita, izbegličke krize i sukoba na Srednjem Istoku koji su na vrhu liste prioriteta, lideri EU imaju slab interes da se petljaju sa unutrašnjim stvarima Srbije. Tokom devedesetih godina, zbog kritičkog odnosa prema Miloševićevom režimu, opozicija i nevladin sektor su imali izdašnu finansijsku i moralnu podršku Zapada. Danas, 2017. godine, ti izvori su presušili.

- Balansiranje
Sudeći po abrovima koji dopiru iz pristupnih kancelarija, EU u skorije vreme neće primati nove članice zbog čega neće vršiti pritisak na Srbiju da vuče poteze na bilo kom polju brže od laganog hoda po ledu. Unija je već pokazala spremnost da zažmuri na razne nedostatke i sumnjive poteze srpskih vlasti u zamenu za neke druge kompromise i ustupke. Skandalozan slučaj rušenja u Svamali i potonji građanski protesti volšebno su "ispali" iz godišnjeg izveštaja Evropske komisije o napredovanju Srbije na evropskom putu, uprkos činjenici da je upravo vladavina zakona bila centralna tačka tog izveštaja. Ove flagrantne zloupotrebe i kršenje zakona, uprkos javnim pohvalama ovdašnjem pravosudnom sistemu, nalaze se u jednom od rekordnih 325 amandmana na Izveštaj, koje su podneli brojni poslanici Evropskog parlamenta. Sama činjenica da je na taj izveštaj podneto preko tri stotine amandmana ukazuje da briselska administracija nije preterano zainteresovana za suštinsko ponašanje Srbije kao kandidata za članstvo u Uniji.

Uzrok ovako sramnog ponašanja leži u nezainteresovanosti same Unije za prijem novih članica kao i potrebi da obezbedi podršku sopstvenom opstanku. Konačno, bugarsko, rumunsko ili hrvatsko društvo i demokratija su, u manjoj meri, podjednako opterećeni sličnim problemima poput srpskog, pa su ipak dobili svoju ulaznicu u EU. Dojče Vele izveštava da je iza zatvorenih vrata EU nešto više kritički orijentisana prema vlastima u Srbiji, ali njihova osnovna briga pred sastanak Saveta EU za opšte poslove koji se održava u Beogradu krajem aprila, ostaje "negativan imidž evrointegracija u Srbiji". Dobro je poznato da ta negativna slika potiče i od netransparentnog ponašanja srpskih vlasti u vezi manje prijatnih elemenata tog procesa. Takođe je opšte poznata činjenica da je evroskepticizam odlika ultradesničarskih političara i proruskog lobija u Srbiji. Bilo bi veoma mudro od strane briselskih političara da dvaput porazmisle o tome koliko se snažna podrška Vučiću odražava na njihov imidž među pripadnicima leve opcije srbijanskog političkog spektra, koji bi zapravo trebalo da budu njihovi prvenstveni saveznici. Izgedi za proširenje EU koji ne predstavljaju deo pomenutog protokola i retki zahtevi za sinhronizaciju beogradske i briselske spoljne politike (što je jedan od preduslova za prijem novih članova), dodatno ukazuju na to da EU u dogledno vreme ne vidi Srbiju kao svog člana. Oni znaju da Vučić ne može doveka da balansira - ali mogu sebi da dopuste ovakav status kvo neko vreme, dok sa druge strane građani Srbije osećaju kako im je mladost protraćena u tom iščekivanju.

- Kriza identiteta EU
Ovo iskušenje razotkriva još jedan, daleko dublji problem EU - sopstvenu krizu identiteta, međusobno isključivu realnost istovremenog bivanja prvaka u odbrani ljudskih prava i demokratije (sa jedne) i postojanja u formi političkog subjekta koji ima potrebu da obezbedi sopstveni uticaj, značaj i opstanak (sa druge strane). To je jedna od stvari koja iznutra razara EU - sve veća distanca između Brisela i ljudi koji u sve većoj meri osećaju da su tu samo da služe stotinama birokrata koji ne rade ništa u njihovom interesu. Sve veća razlika između onoga što projekat EU daje i uzima od naroda, prisutan je i u slučaju Srbije: projekat Unije je otvoreno stavljen ispred interesa građana Srbije. Može se ispostaviti da je to bila dobra kratkoročna strategija za održanje kontrole na Balkanu, u svetu u kome skoro sve izgeda kao da je krenulo naopako. Međutim, na duge staze Brisel gubi poverenje i dragocenu podršku tradicionalnih saveznika u srpskom društvu, stvarajući tako plodno tle za nastavak sopstvene krize čak i pre (ako uopšte do toga dođe) nego što Srbija postane članica EU.

Tokom vikenda nastavljeni su protesti građana u Beogradu, uz veće okupljanje demonstranata širom cele Srbije; njima su se pridružili i sindikati vojske i policije. Desetine hiljada ljudi na ulici, svakodnevno, nisu dovoljno važna vest za urednike informativnog programa glavnih TV stanica i novina, koje su pod kontrolom vlasti. Premijer/predsednik Vučić, sa druge strane, besno i samouvereno je upao u krug spomenute fabrike "Goša" (u kojoj je jedan radnik sebi oduzeo život, razočaran zbog siromaštva, bede i nepravde). "Spasitelj" je došao u pratnji desetak reporterskih ekipa, koje su ga snimale dok je čvrsto obećavao da će kazniti menadžere koji su odgovorni za stanje u fabrici, trenutnu isplatu 500 evra svakom radniku i uplatu zdravstvenog osiguranja. Kolege preminulog radnika su na sve to odgovorile aplauzom... U svom dobro poznatom maniru kojim se obraća javnosti, Vučić je ponovo optužio demokrate za sve probleme, iako su oni odavno otišli sa vlasti u trenutku kada je klupko krize u toj fabrici počelo da se odmotava. Potom je nastavio uz obavezno spominjanje "onih" koji mu misle zlo, završivši obraćanje retoričkom piruetom - kuknjavom zbog sopstvene zlehude sudbine, jer on sad mora da rešava sve te probleme, lukavo prećutkujući da zapravo njegova vlada novcem domaćih poreskih obveznika finansira privatni biznis koji krši domaće zakone. Na taj način, on je još jednom jasno potvrdio da se građani Srbije koji traže bolji život i pravdu ne mogu osloniti na institucije, zakone ili neku podršku iz dalekog Brisela - njihovi kompletni životi su postali predmet volje i milosti jednog čoveka.
Danas, kada su sve karte na stolu, još uvek nema odgovora na pitanje:
- Jesu li građani Srbije voljni da i dalje igraju ovu igru, ili će ovog aprila konačno razbiti taj zatvoreni krug?

(prvi deo)

***

U međuvremenu, desetak dana nakon objavljivanja ovog teksta, desio se turski referendum na kome je Sultan Erdogan sebi obezbedio većinu sličnu Gospodar-Vučićevoj, kako bi mogao da uvede sistem vladavine sve-u-jedan sličan Vučićevom, nosio je kockalone sako identičan Vučićevom (i onom koji takođe nosi makedonski "glavonja" Gruevski), na svojoj verziji Sline praktikovao je špansku kragnu sličnu Vučićevoj, protiv njega su građani izašli na ulice poput onih koji su to uradili zbog svega što radi Vučić... i tako to.
Pa ipak, postoje i neke razlike: Erdogan, iako balansira poput Vučića, trpi žestok pritisak EU povodom načina na koji je referendum bio organizovan, kao i zbog silovanja medija i medijskog silovanja protivnika (slično Vučiću) tokom kampanje.
Pa opet, Vučić nije popio niti jednu kritiku zbog svega sličnog ili istog.
Kako to?

Zato što Vučićevo dupe ravnomerno istovremeno balansira na evropskom i ruskom kolenu, dok Erdoganova guzica u poslednje vreme previše vuče ka Moskvi (bez obzira šta on javno govori). Veliki brat Evrazije mu je ipak više ašikli nego onaj u Okeaniji. Vučić, za razliku od Erdogana, ne preti otvaranjem brane koja zaustavlja plimu izbeglica u Evropu, već im ovde daje državljanstvo, subvencije da otvore biznis pa čak i biračko pravo. Nakon najave vanrednih izbora u UK od strane premijerke Tereze Mej, politička mapa Evrope i sveta polako ali sigurno sve više liči na podelu sveta u Orvelovoj "1984". I Srbija i Turska će se u takvoj podeli karata naći neizostavno u Evraziji, lokalne Vođe će sve više glumatati oborknezove svojih sve manjih vilajeta (šta god da javno lupetaju o tome), njihove velike partije su već postale piramidalne "tursoc" i "srbsoc" verzije "engsoca", građani su sve bliže utoravanju u prolovsku bezličnu masu. Ministarstva istine rade punom parom, baš kao i sobe 101. Polučasovna dva minuta mržnje u pola osam ili po minut-dva svakog ružičastog sata, predstavljaju surovu realnost balkanoidnog stila dezinformisanja.
To, što jednog od njih Velika sestra tapše po glavi a drugome čupa uši, ne znači apsolutno ništa i može se promeniti preko noći.
Nikoga od njih nije apsolutno briga za običnog čoveka.
Biće ih, onda kada taj isti mali čovek toliko pretrne od straha da jednostavno pregori pa se ili slomi ili usprotivi, kada prekine da se drogira onim što mu serviraju razni pinkovi i informeri širom - još uvek - Evrope. Strah podjednako ume da bude parališuća ali i pokretačka snaga, a ovde ga nikada nije nedostajalo. Za razliku od hladne glave i zdravog razuma, koji odavde konstantno beži iako je upravo on najjači i najbolji lek za ludilo u kome živimo.
Za zdrav razum nije potreban ničiji blagoslov, bio on podjednako sa Zapada ili Istoka.
Njega ili imaš ili nemaš, a imaš ga samo ako ga gajiš, čuvaš i ne daš.
Blagoslovljeni mi bili sami sebi, to je izgleda jedino moguće rešenje.