O gluposti

Samo su dve stvari beskrajne: univerzum i ljudska glupost. U stvari, za univerzum nisam sasvim siguran.

Albert Ajnštajn

Što Albert Ajnštajn jednom reče: "Samo su dve stvari beskrajne - univerzum i ljudska glupost." Međutim, od same gluposti je daleko više rasprostranjeno ponašanje kada se ljudi pretvaraju da su glupi, gluvi i slepi.

Fridrih Salomon Perls

O gluposti

Glupost je opasniji neprijatelj dobra od zla. Protiv zla se možemo pobuniti, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom. Zlo u sebi uvek nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni. Tu ne možemo ništa postići protestima ili silom; argumenti ne vrede ništa, činjenicama koje govore protiv predrasuda jednostavno se ne veruje - u takvim slučajevima glup čovek čak postaje kritičan - a kada činjenice postanu nepobitne, one bivaju potisnute kao nedosledne i incidentne. U svemu tome, glup čovek, za razliku od zlonamernog, u potpunosti biva zadovoljan samim sobom, on postaje čak i opasan jer se lako razdraži i pređe u napad. Zbog toga moramo biti obazriviji sa glupanima nego sa zlonamernicima. Uopšte ne treba pokušavati da glupana ubedimo argumentima, jer je to besmisleno i opasno.

Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo pokušati da shvatimo njenu prirodu. Jedno je sigurno: glupost u suštini nije defekt intelekta, već ljudskosti. Postoje ljudi visokog intelekta a glupi, baš kao i oni slabijeg intelekta koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama. Utisak da je glupost urođena slabost nije tako snažan kao onaj da ljude u određenim situacijama čine glupima, tj. da oni to sami dopuštaju da im rade. Možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni. Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.

Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak uspon moći u javnoj sferi - političkog ili verskog tipa - inficira glupošću veliki broj ljudi. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon: moć jednih zahteva glupost drugih. Ne radi se o tome da određeni ljudski kapaciteti, poput intelekta, bivaju umanjeni ili nestanu. Naprotiv, čini se da uticaj porasta nečije moći lišava ljude sopstvene nezavisnosti, i oni - manje ili više nesvesno - odustaju od sopstvenog nezavisnog položaja u takvoj situaciji. Ne dopustite da vas zavede činjenica da je glup čovek istovremeno i tvrdoglav, pa vas to obmane u verovanju kako je i samostalan. U razgovoru sa glupanom, veoma brzo primetite da uopšte nemate posla sa osobom već sa sloganima i parolama kojima je on opsednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u suštini svog bića. Pretvoren u bezumni i bezvoljni instrument, glup čovek je u stanju da počini svakakva zla, a da pritom uopšte nije sposoban da to zlo spozna kao takvo. Upravo u tome vreba opasnost od dijabolične zloupotrebe koja je sposobna da u potpunosti razori čoveka.
Pa ipak, u ovom trenutku je potpuno jasno da jedino oslobađanje, a ne instruiranje, može nadvladati glupost. Moramo se pomiriti sa činjenicom da je u većini slučajeva stvarno unutrašnje oslobađanje moguće samo ukoliko mu prethodi oslobađanje spolja. Dok do toga ne dođe, moramo odustati od bilo kakvih pokušaja ubeđivanja sa glupim ljudima. Ovakvo stanje stvari objašnjava zašto su naši pokušaji da u takvim okolnostima saznamo šta "Narod" zaista misli potpuno uzaludni, i zašto je to pitanje toliko irelevantno za nekoga ko odgovorno razmišlja i deluje. Biblijska tvrdnja kako "strah od Boga predstavlja početak mudrosti" poručuje sledeće: unutrašnje oslobođenje čoveka da živi odgovoran život (pred Bogom) predstavlja jedini istinski način za prevazilaženje gluposti.

Ove misli o gluposti nude takođe i utehu tako što nam u potpunosti brane da većinu ljudi smatramo glupima u određenim situacijama. Sve to u stvarnosti zavisi od toga da li se oni koji poseduju moć (vlast) više oslanjaju na glupost ljudi, nego na njihovu ličnu nezavisnost i mudrost.

Ditrih Bonhefer: Nakon deset godina (Pisma iz zatočeništva, 1951)

Ditrih Bonhefer, pastor luteranske Konfesione crkve, filozof, esejista, disident i borac protiv nacizma, ovu analizu fenomena ljudske gluposti napisao je 1943. tokom boravka u vojnom zatvoru Tegel, u pokušaju da shvati i objasni kako je bilo moguće da cela nemačka nacija, naizgled, tako lako podlegne ludilu nacista. Baš kao što su to pokušali i učinili Milton Majer, Martin Nimeler i brojni drugi znani i neznani.

Ubijen je u koncentracionom logoru Flosenbirg 9. aprila 1945. godine, tačno mesec dana pred konačni slom nacističke Nemačke.

***

Aktuelna vlast u Srbiji XXI veka se, kao unapređena modifikacija ove priče, oslanja na sopstvenu glupost i potpunu sluđenost "Naroda". Odgovorno razmišljanje i delovanje su bezbroj svetlosnih godina daleko odavde, kako u prostoru tako i u vremenu.
I tako, opet smo se vratili na Ajnštajna.

Bili su ubeđeni da to samo grmi...

Mislili su da su bili slobodni: 

Nemci 1933-1945

Ova vrlo bitna knjiga govori o tome kako su i zašto "pristojni ljudi" postali nacisti, kroz kratke biografije deset građana koji su se striktno držali zakona. Milton Majer, američki novinar nemačko-jevrejskog porekla, na fascinantan način nam pruža uvid u živote, razmišljanja i emocije jedne grupe ljudi uhvaćenih u vrtlog nacističkog pokreta. Ovo je knjiga koja će svakoga naterati da zastane i porazmisli - ne samo o Nemcima već i o sebi.
(Ernest S. Pisco)

Ali tada je već bilo kasno

(odlomak, glava XIII)

Ono, što izgleda niko nije primetio, reče moj kolega filolog, bio je sve širi jaz, posle 1933. godine, između vlasti i naroda. Zamislite samo koliko je taj prostor bio širok na početku, ovde u Nemačkoj, a vremenom je postajao sve veći. Znate, narod nije blizak sa svojom vlašću samo zato što je neko rekao kako je to narodna vlast, istinska demokratija, ili zato što se ljudi prijavljuju u civilnu odbranu, ili izlaze na izbore. Sve to ima veoma malo veze, skoro nikakve, sa spoznajom ko je zaista na vlasti.
To što se ovde desilo, zapravo je postepeno navikavanje ljudi, korak po korak, na vladavinu raznim iznenađujućim potezima, na prihvatanje odluka koje se donose u tajnosti; da poveruju kako je situacija veoma komplikovana pa je vlast morala da deluje shodno informacijama koje su za mnoge nerazumljive, ili su toliko opasne - čak i da ima onih koji ih razumeju - da ne bi smele da budu puštene u javnost zbog pitanja nacionalne bezbednosti. I njihov osećaj identifikacije sa Hitlerom, njihova vera u njega, samo su olakšali širenje tog jaza i razuverili one koji bi se inače zbog toga zabrinuli.
To razdvajanje vlasti od naroda, širenje tog jaza, održavano je postepeno i veoma neprimetno, koracima prikrivenim (čak možda i ne uvek sa namerom) kao neka hitna mera, kao istinska patriotska obaveza, ili u neku realnu društvenu svrhu. Sve krize i reforme (i one istinske, takođe) toliko su okupirale pažnju naroda da niko nije obraćao pažnju na spor i prikriven proces ispod svega toga, kojim je vlast bivala sve dalja i dalja.
Razumećete me kada vam kažem da je moj klasni status u Nemačkoj predstavljao moj život. Ja sam samo o tome vodio brigu. Bio sam naučnik, specijalista. I onda, iznenada, upao sam u jednu sasvim novu aktivnost, kao da je sam Unverzum bio uvučen u sasvim novu situaciju; sastanci, konferencije, intervjui, ceremonije i, iznad svega, silna papirologija koju je trebalo popuniti, izveštaji, bibliografija, spiskovi, upitnici. Povrh svega toga stajali su zahtevi zajednice, stvari u kojima je pojedinac morao da učestvuje, od njega se to "očekivalo", a koje ranije nisu postojale ili nisu bile bitne. Sve su to bile besmislice, naravno, ali na njih smo trošili svu svoju energiju umesto na ono što smo zaista trebali da radimo. Vidite kako je onda sasvim lako bilo moguće ne razmišljati o osnovnim stvarima u životu. Jednostavno, niste imali vremena za to.

To su bile reči mog prijatelja pekara, rekoh. Nije bilo vremena za razmišljanje, toliko se toga dešavalo.

Vaš prijatelj pekar je bio u pravu, reče moj kolega. Diktatura, i ceo proces njenog nastanka, iznad svega se sastoje od odvraćanja. To je obezbedilo izgovor onima koji ne razmišljaju da tako i dalje čine. I pritom ne mislim na Vašega "malog čoveka", pekara i njemu slične; mislim na svoje kolege i sebe samog, učene ljude, na one poput Vas. Većina nas nije želela da razmišlja o osnovnim stvarima jer to nikada nismo ni radili. Nije bilo potrebe za tim. Nacizam nam je dao neke užasne, fundamentalne stvari o kojima je trebalo misliti - pobogu, bili smo pristojni ljudi - i koje su nas držale okupirane stalnim promenama i "krizama" koje su nas fascinirale - o da, bili smo fascinirani silnim mahinacijama "državnih neprijatelja", spoljašnjih i unutrašnjih, tako da nam nije preostalo vremena da razmišljamo o tom užasu koji je narastao, korak po korak, svuda oko nas. Pretpostavljam da smo podsvesno bili na tome zahvalni. Pa kome je trebalo još i da razmišlja?
Živeti u takvom procesu podrazumeva da ste apsolutno nesposobni da to primetite - molim vas, pokušajte da mi verujete - osim ukoliko posedujete daleko veći stepen političke svesti i oštrine nego što je većina nas ikada imala priliku da razvije. Svaki njihov korak je bio tako mali, tako naizgled nevažan, tako dobro obrazložen i ponekad "pokajnički", da - osim ako niste bili izuzeti iz celog procesa od samog početka, ili ste shvatili o čemu se tu u principu radi - sve te "sitne mere" nijedan "nemački patriota" ne bi mogao prezreti i uvideti gde će ih sve to jednog dana dovesti. Niste mogli da vidite kako to raste iz dana u dan, ništa više nego seljak koji gleda kukuruz u svom polju kako raste. Jednostavno, jednoga dana to naraste preko njegove glave.
Kako se to moglo izbeći među običnim ljudima, čak i onima visokoobrazovanim? Iskreno, ne znam, ne vidim - čak ni sada. Puno, puno puta otkad se sve to dogodilo razmišljao sam o paru čuvenih maksima "Principiis obsta" i "Finem respice" - odupri se početku, razmisli o posledicama na kraju. Ali, morate predvideti kraj da bi ste se odupreli, ili makar videli sam taj početak. Čovek mora jasno i sigurno predvideti kraj i kako da to uopšte uradi, bio on običan ili čak poseban. Možda su stvari mogle da se promene pre nego što je sve otišlo predaleko; nisu, a možda su mogle. Danas se svi pozivaju na to možda.
Ti mali ljudi, Vaši prijatelji nacisti, u principu nisu bili protiv nacionalsocijalizma. Ljudi koji poput mene jesu, činili su veliki prestup, ne zato što smo više znali (bilo bi ipak preterano reći tako nešto) već zato što smo bolje naslutili šta se sprema. Pastor Nimeler je mislio na hiljade i hiljade ljudi poput mene (misleći preskromno i na sebe) rekavši kako mu je bilo malo nelagodno kada su nacisti napali komuniste, ali on nije bio komunista i na kraju nije preduzeo ništa tim povodom. Kada su napali socijaliste, bilo mu je malo nelagodnije, ali on nije bio ni socijalista i ponovo nije preduzeo ništa. Na red su potom došle škole, štampa, Jevreji i tako dalje, njemu je svaki put bilo još malo nelagodnije nego prethodni, i nije ništa učinio. Onda su napali Crkvu, a on je bio njen čovek, pa je nešto preduzeo - samo što je tada već bilo kasno.

Da, rekoh.

Vidite, nastavio je moj kolega, čovek zapravo ne vidi tačno šta i kako treba da uradi. To je istina, verujte mi. Svaki čin, svaka prilika, gori su od prethodne, ali samo malo gori. I vi čekate sledeću, pa sledeću... Čekate na jedan veliki šokantan događaj, misleći kako će vam se u trenutku tog velikog šoka ostali nekako pridružiti u otporu. Vi ne želite sami da delate, ni da govorite; ne želite ni da se odreknete svoga načina života niti da pravite probleme. Zašto ne? Pa, zato što niste navikli da to radite. To što vas sputava, to nije samo strah da ostanete sami, već i osećaj potpune nesigurnosti.
Nesigurnost je veoma bitan faktor, koji umesto da se smanjuje kako vreme prolazi, sve više raste. Napolju, na ulici, u društvu - svi su srećni. Proteste ne čujete, i naročito ne vidite. Znate, u Francuskoj i Italiji ćete naći parole protiv vlasti napisane po zidovima i ogradama; u Nemačkoj, izvan velikih gradova, možda nema čak ni toga. U univerzitetskoj zajednici, u vašoj ličnoj sredini, vodite privatne razgovore sa svojim kolegama od kojih neki svakako osećaju isto što i vi. I, šta od njih možete da čujete? Kažu vam "pa i nije tako loše" ili "priviđaju ti se stvari" ili "ti si paničar".
Zapravo, ispada da zaista paničarite. Govorite im dokle će sve to logično i neizostavno dovesti, ali za to nemate dokaza. O da, tu zaista ima tih sitnih početaka; ali kako u to možete biti sigurni kada ne znate kako će se završiti, i kako da uopšte znate ili makar pretpostavite kakav je kraj? Na jednoj strani su vaši neprijatelji koji vas zastrašuju - zakon, režim, Partija. Sa druge strane su vaše kolege koje vas proglašavaju pesimistom, pa čak i neurotičarem. Preostali su vam samo najbliži prijatelji, ljudi koji su, prirodno, uvek mislili poput vas.
Tih prijatelja je sve manje. Neki su otišli ili se "udubili" u svoje radove. Više ih nema onoliko koliko ih je nekada bilo na sastancima i okupljanjima. Neformalne grupe postaju sve malobrojnije, brojnost se smanjuje na male organizacije koje i same sve više venu. Danas, po malim okupljanjima najbližih prijatelja, imate utisak kao da pričate samo sa sobom, da ste potpuno izolovani od realnosti. To vam još više oslabljuje samopouzdanje i dodatno zastrašuje... čime? Postalo je jasno da, ukoliko nameravate nešto da preduzmete, moraćete da stvorite priliku za to a tada ćete očigledno postati problematični. I zato sedite, i čekate.

A ta velika i šokirajuća Prilika, kada će vam se pridružiti desetine, stotine ili hiljade ljudi - nikako da dođe. U tome je problem. Da je poslednji i najgori potez režima došao odmah posle prvog i najmanjeg, hiljade, milioni njih bi bili dovoljno šokirani: na primer, da je ubijanje Jevreja gasom 1943. sledilo odmah nakon lepljenja etikete "Nemačka firma" 1933. na izloge prodavnica čiji vlasnici nisu bili Jevreji. Ali, naravno, stvari se nisu tako odvijale. U međuvremenu su se desile stotine sitnih koraka, neki od njih neprimetno, ali svaki je služio tome da vas pripremi kako ne biste bili šokirani narednim. Potez C nije bio mnogo gori od poteza B, pa ako niste zauzeli stav o potezu B, zašto biste to onda učinili po pitanju poteza C? I tako dalje, do poteza D.

A onda jednog dana, prekasno, svi vaši principi (ako ste ih ikada imali i do njih držali) vam se vrate pravo u lice. Taj teret samoobmana postane pretežak, i neki manji incident vam sve uruši (u mom slučaju je to bio moj sinčić, nešto malo stariji od bebe, koji je izgovorio "jevrejska svinja"), i vi tada shvatite da se sve, ali baš sve promenilo u potpunosti i to pred vašim nosem. Svet u kome živite - vaša nacija, vaš narod - sada više nije uopšte onaj u kome ste bili. Sve forme su i dalje tu, ohrabrujuće netaknute, kuće, prodavnice, radna mesta, obroci, posete, koncerti, bioskopi, praznici. Ali duh, na koji nikada niste obraćali pažnju zato što ste načinili doživotnu grešku poistovećujući ga sa formama, sada se promenio. Odjednom živite u svetu mržnje i straha, a ljudi koji se mrze ili plaše međusobno jedni druge čak i ne poznaju; kada svi postanu transformisani, a u stvari niko nije transformisan. Sada živite u sistemu koji vlada bez ikakve odgovornosti, čak ni prema Bogu. Sam sistem nije imao takvu nameru na početku, ali u težnji da se održi bio je primoran da ide do kraja.
U to ste se upleli skoro u potpunosti sopstvenom zaslugom. Život je neprekidan proces, poput nekog toka, to uopšte nije samo puko nizanje koraka i događaja. Taj tok se izdigao na jedan viši nivo, poneo vas sa sobom, bez ikakvog pokušaja otpora sa vaše strane. I onda na tom nivou živite, vaš život je postajao svakoga dana sve lagodniji i udobniji, donoseći neki novi moral, nove principe. Prihvatate stvari na koje ne biste pristali pre pet godina, ili pre godinu dana, stvari koje vaš otac nije mogao da zamisli, čak ni u Nemačkoj.
A onda, iznenada, sve se to najednom sruši. Ugledate sebe, šta ste to radili ili, tačnije, šta to niste uradili - zato što ste radili tačno ono što su od vas očekivali: da ne preduzmete ništa. Prisećate se onih prvih sastanaka svog odseka na Univerzitetu, kada ste očekivali da ako se jedan pobuni, možda uz njega ustanu svi - a nije niko. Nekakva sitnica, npr. kada je trebalo zaposliti nekog od kandidata, a vi ste se odlučili baš za jednog umesto drugog koga je zaista trebalo angažovati. Sada se odjednom setite svega, i srce vam se slomi. Prekasno. Pređena je crta preko koje više nema povratka.
Šta vam u tom trenutku preostaje? Dođe vam da dignete ruku na sebe. Neki su to učinili. Možda da "prilagodite" sopstvene principe? Mnogi su to pokušali, pretpostavljam da su neki u tome i uspeli; ja, međutim, nisam. Ili naučite da do kraja života živite sa sopstvenom sramotom. Ovo poslednje je, s obzirom na okolnosti, bilo nešto najbliže heroizmu: sram. Mnogi Nemci su postali ta vrsta jadnih heroja; bilo ih je, mislim, mnogo više nego što to svet zna ili ga je za to briga.

Ne rekoh ništa. Pomislih, tu više nema šta da se kaže.

Mogu da vam pričam, nastavi moj kolega, i o jednom čoveku iz Lajpciga, sudiji. Nije on bio nacista, osim nominalno, ali svakako nije bio ni protiv nacista. Jednostavno, on je bio samo - sudija. Negde 1942. ili 1943. godine (mislim da je ipak to bilo početkom 1943.), dovedoše mu na suđenje jednoga Jevrejina sa optužbom za umešanost, i to samo uzgredno, u vezu sa jednom Arijevkom. To je bilo smatrano za "rasni zločin", nešto što je Partija posebno nameračena da iskoreni. U konkretnom slučaju, međutim, sudija je imao moć da tom čoveku presudi za "nerasni" prekršaj i pošalje ga u običan zatvor na duže vreme, spasavajući ga na taj način od "obrade" koju bi mu priredila Partija a što je podrazumevalo koncentracioni logor ili, još verovatnije, deportaciju i smrt. Međutim, čovek je bio nevin po osnovu "nerasne" optužbe, po mišljenju sudije, pa ga je on, kao jedan častan sudija, oslobodio krivice. Naravno, Partija je uhapsila Jevrejina odmah po izlasku iz sudnice.

A sudija?

Da, sudija. On nikako nije mogao da izbriše taj slučaj sa svoje savesti - slučaj, zamislite samo, u kome je oslobodio nevinog čoveka. Mislio je da je trebalo da ga ipak osudi i tako ga ipak spasi da ne padne u ruke Partije; ali kako, kada nikako nije mogao da osudi nevinog čoveka? To ga je sve više i više proganjalo, on je osećao potrebu da to nekome kaže - prvo svojoj porodici, zatim svojim prijateljima, na kraju i poznanicima. (čuo sam da je tako bilo) Posle pokušaja puča 1944. godine bio je uhapšen. Šta se potom s njim desilo, ne znam.

Ponovo ništa nisam rekao.

A kada je rat počeo, nastavio je moj kolega, otpor, protest, kritika, žalbe - sve je to sa sobom ponelo umnoženu verovatnoću najtežih kazni. Povećani nedostatak entuzijazma, ili neuspešno pokazivanje istog u javnosti, smatrani su za "defetizam". Pretpostavljate da su postojali spiskovi onih sa kojima bi se kasnije "pozabavili", posle pobede. Znate, Gebels je igrao vrlo pametno. Sve vreme je obećavao "pobedničke orgije" na kojima će se "obračunati" sa onima koji su pomislili da je njihov "izdajnički stav" ostao neprimećen. On je to zaista mislio, nije se radilo o pukoj propagandi. To je bilo dovoljno da stavi tačku na svaku dalju nesigurnost.
Onda, kada je rat počeo, vlada je mogla da uradi bilo šta što je bilo "neophodno" da ga dobije. To je bio slučaj sa "konačnim rešenjem" jevrejskog pitanja, o čemu su nacisti oduvek pričali ali se nisu usudili da to preduzmu (o, da - čak i nacisti), sve dok im rat i njegove "neophodnosti" nisu stavili do znanja kako bi mogli i da se provuku s tim. Ljudi u inostranstvu su mislili da bi vođenje rata protiv Hitlera moglo da pomogne Jevrejima, a nisu bili u pravu. I ljudi u samoj Nemačkoj - koji su na početku rata još uvek razmišljali o žalbama, protestima, otporu - kladili su se na to da će Nemačka izgubiti rat. Bila je to jedna duga opklada. Nije preostalo mnogo njih koji su joj dočekali kraj.

Milton Mayer "They Thought They Were Free: The Germans 1933-45"
The University of Chicago Press (1955)
ISBN: 978-0-226-51192-4

***

Na početku knjige lepo piše: Zašto ljudi ništa ne preduzimaju protiv diktatora?
I na kraju: A šta biste vi učinili?
Umesto komentara dovoljno je pročitati samo naslove pojedinačnih delova i poglavlja ove knjige, ništa više.
I ništa manje.

Povezani tekstovi:
Post #005: Horovi & čopori (08.08.2008)
Post #039: 70 godina kasnije (09.11.2008)
Post #454: Hronika palanačkog uma VII deo (23.08.2012)
Post #652: Fascism begins at home (09.05.2014)
Post #730: Daleka grmljavina (08.10.2014)
Post #735: Drugačija boja dana (18.10.2014)