Hronika Palanačkog Uma - VII deo

Jednostavno, palanački um izgleda neuništiv. A nije.

Palanački um, takođe, ne izgleda nešto naročito opasan. Jeste, jeste...

Zbog toga, nastavljam sa Hronikom Palanačkog Uma.

Ovih dana domaće dahije se utrkuju u obilaženju istorijskih stratišta naroda, koji žele iz srpskog da prekomponuju u srBski. Nepodobna prezimena po direktorskim kancelarijama se zamenjuju podobnijim, ustašolatinična signalizacija zamenjuje srBokiriličnom, žuti japiji ustupaju pozicije naprednjačkijoj varijanti tih parazita. Vrhovni jahači magle svakodnevno brkaju početak i kraj digestivnog trakta.
Pojam kolonizacije u Srbiji danas, dobija sasvim drugačije značenje: masovno uvlačenje drugima i sebi u debelo crevo (lat. colon). Nego, da pređemo sa anatomije za 1. semestar I godine Medicinskog fakulteta, na sociopatoplošku kategoriju poznatu kao "politika u Srbiji". Na njoj će mnogi mentori i konsultanti budućih doktorata tek zarađivati.

Elem, Vojvoda Republike Srbije i Premijer Unutrašnjih Poslova iste nam, poslednjih dana ispolagaše silne vence po Beogradu i Kragujevcu, troprsto se krstivši uz bruj pop-muzike u pozadini, sve začinjeno dimnom zavesom od tamjana. To što ortodoksni dušebrižnici tvrde da u njihovoj tradiciji tj. kodeksu ponašanja, polaganje venaca na grobove ima šizmokatoličku etiketu, očigledno da tradinaciosvešćene glavešine mnogo ne brine. Dogovoriće se, kao i oko svega drugog. 

Oči bode šumarički tronožac, na kome je bio postavljen venac sa lentom, na kojoj je miroslavljevim fontom bilo zlatopisanije "predsednik republike". Odmah do njega, na zemlji, venac sa crno-crveno-zlatnožutom lentom, tj. bojama postnacističke, nove Nemačke. Države Vilija Branta, koji se nije uzdizao, iako je bio antifašista, već kleknuo u Aušvicu i u ime svog naroda zatražio oprost od svih žrtava stradalih od ruke i čelika najgoreg taloga koji je izrodio nemački narod. Čak i Tadićeva semihipokritna izvinjenja po Bosni i Hrvatskoj imaju nekakvu, makar malu dozu ozbiljnije namere i naznaka svesti o tome šta smo to radili devedesetih po komšiluku. Međutim, kao i svaki narcisoidan i polusumanut vladar, koji vlast i državu piše velikim V i D, i vidi ih samo kao oficijelne zgrade, diplomatska fotografisanja, molitvene fruštuke i granično kamenje, Boris je apsolutno zaboravio da u toj državi postoje i živi ljudi, građani, oni koji nisu članovi samo njegove stranke.
Sa druge strane, Vojvoda Tomislav Nikolić nema čak ni to, i ne čudi me. Predsednik bez osećaja za diplomatski takt, trenutak i mesto kada i šta treba reći, mrzovoljno-paćeničke grimase koju nosi u radno vreme i domaćinski pecarski čučanj u slobodno - da, takav lik ne razume kako mali potezi mogu da odaju veličinu nekoga čoveka. Milošević je obožavao da se drvi pred strancima (sve dok ne dobijemo po nosu zbog njega), ovaj bi najradije da ne promoli nos. Ili, makar da se nasmeje.

Ne radi se ovde o stupidno-prostačkoj logici: oni su nas streljali u (mojim rodnim) Šumaricama i zato će njihov venac da bude na zemlji, a naš/moj na tronošcu, jer smo svojim žrtvama dokazali da smo narod nebeski kome zulum vazda čine sile belosvetske, koje za Boga, Čoveka i Svete Teritorije ne mare, no za profitom besomučno trče. Da se razumemo, ovo nije rekao Ivica Dačić - ali kao da jeste. Jer mu je baš to sve vreme na umu. Zato su Dačić i NIkolić (a ne Tadić) idealan par. Njima kao treći prst ne odgovara ni sumanuti Koštunica, zato je tu uvek dežurni Dinkić da pripomogne - uz odgovarajuću kompenzaciju, naravno.
Hoćete još neki dokaz? Eto vam najnovijeg Nikolićevog gafa oko Bosne - sada ni njega nisu dobro razumeli, kao Dačića onomad.

Spomen pobijenom narodu u Šumaricama i dalje služi prvenstveno kao estradna manifestacija (sve teže prikrivane) rusofilije, te teške bolesti nervnog sistema nacije. Umesto da to bude mesto pokajanja i pomirenja srpsko-nemačkog, i nikoga više, naši foteljaši se i dalje drže logike nadgornjavanja sa Svetom. Jednostavno, trebalo je odavno da oba venca (neka budu simbol sekularnosti dvaju država, a ne religijašenja) budu na zemlji, u podnožju spomenika. Tako se ne vređa ni ruska mečka niti srBstvo, već iskazuje poštovanje državi koja je priznala svoj greh. Tako se otvara staza sopstvenom otrežnjenju.
Tako se staje za vrat fašizmu u sopstvenim redovima, makar simbolično, za početak.

Pored ovoga, nikako mi nije jasno šta tu traži bilo koji predstavnik Rusije. Rusi nisu oslobodili Kragujevac (štagod to da znači) kao što jesu Beograd. Ako predstavljaju pobedničke sile iz WW2, gde su onda Amerikanci, Englezi, Francuzi? I koga bi onda tu, zapravo, predstavljala Nemačka?!

Sramota. Sreća da je prag tolerancije stranaca daleko veći od našeg infantilizma.

Domaći političari-kvaziantifašisti nikako da se ugledaju na jednog pravog antifašistu. 

Zašto, jer je bio Nemac?!

Jozef Šulc jeste bio vojnik Vermahta, učesnik vojnih operacija 1941. godine u okolini Smederevske Palanke. Kada su 20. jula te godine dobili naređenje da streljaju 16 zarobljenih partizana, odbio je da puca, bacio šlem, pušku i uprtače. Streljan je zajedno sa zarobljenicima. Oficir koji je izdao naredbu za streljanje, pedantno je sve zabeležio i slikao, što je potom olakšalo identifikaciju mesta i učesnika. Uteha, pa makar i takva.

Porodici da je javljeno kako je Šulc stradao u borbi.

Priča je bila namerno zataškana kako ne bi pokvarila arhetipsku sliku Nemaca kao vekovnih srpskih neprijatelja i fašista. U SFRJ se nije tačno znalo ime ovog nemačkog vojnika (posle rata se čak tvrdilo da je to neki Hrvat u nemačkoj uniformi), sve dok početkom sedamdesetih godina brat Jozefa Šulca nije došao u Smederevsku Palanku i potvrdio identitet. U to vreme je Šulcu spomenik podigla jedna žena, kraj puta ispred svog dvorišta, koji je tadašnja vlast oborila i zabranila. Kasnije je spomenik ponovo uzdignut a jednoj ulici u Palanci dodeljen naziv po njemu. Zbog protesta "boračkih" organizacija, Šulcovo ime nije stajalo na prvobitno postavljenom spomeniku streljanim partizanima, na mestu događaja. Dodato je tek 1981. godine, kada komemoraciji po prvi put prisustvuje i ambasador Nemačke. 

Po ovom događaju je Zastava Film 1973. godine snimila kratkometražni poludokumentarac "Joseph Schultz", koji je potom prihvaćen kao pomoćno učilo američke Asocijacije filmskih arhiva, kao i deo školskog priručnika "Teaching the Holocaust" izraelske Torah Aura produkcije.
Neonacisti i dan danas tvrde da je cela priča izmišljena i negiraju učešće Jozefa Šulca u njoj. Naravno, stoka i ne zna za drugačije.

Jozef Šulc stoji rame uz rame sa Martinom Nimelerom, Tomasom Manom i Vilijem Brantom.
Srđan Aleksić stoji rame uz rame, kao srpski (nažalost, ne i srbijanski) Jozef Šulc.

A ove naše sitne duše? Oni ne stoje nigde, niti će ih se sutra iko sećati.

***

I šta sad, sa ovakvim osvrtom na prethodni vikend - kakve bre ovo ima veze sa Filosofijom Palanke, hronikama palanačkog uma?!
Ima.

Neki mediji prenose ovih dana izjave domaćih javnih ličnosti na temu prekomponovanja novosadske gradske vlasti, ali i tumbanja po upravama javnih preduzeća i ustanova u nadležnosti tog grada. Najčešće citirani pojmovi su "palanački" i "puzajući fašizam", i vežu ih za neoljotićevštinu oličenu u organizaciji "Dveri", kao i potezima koje povlači naprednjačko-socijalistička gradska vlast, sa sve pripadajućim im poznatim i proverenim političkim supozitorijama, koje konstantno kolonijalno orbitiraju oko velikih.

Lamentira se i kuka nad funkcijama, prvenstveno u sferi kulture, na to lepi fašistička markica sa poštanskim žigom iz Centralne Srbije. Zaboravlja se, pritom, da je Novi Sad u poslednje vreme leglo fašističkih organizacija - srBskih i mađaronskih ponajviše. Takvi su prizivali i konačno dobili ovakvu gradsku vlast. Oni, koji su ranije dobili glasove građana da to zlo iskorene, svoje mandate protraćili su u besomučnoj pljački i foliranju po Grandovima i sličnim leglima prostakluka, tog prirodnog staništa fašizma srpske palanke.

Ne znam da li je Mirko Ðordevic na umu imao baš 'Hitlera iz mog sokaka', kada je spomenuo "palanački fašizam", ali...

novosadski nastavnik fizičkog, u kameradenšaftraum stroju

Fašizam/nacizam palanke predstavlja pojam koji je definisao Radomir Konstantinović u "Filosofiji palanke", i nema veze sa zločinačkom ideologijom idiota koji su izazvali II Svetski Rat. Međutim, ima veze sa duhom i stilom koji preovlađuju u srpskom puku već nekoliko vekova, gde taj isti narod uopšte ne pokazuje nameru da ga se otarasi, ali (nasuprot tome) itekako ima običaj da eliminiše pojedince - poput Dositeja Obradovića, Kneza Mihajla Obrenovića, Zorana Ðinđića, Dimitrija Tucovića - koji se trude da ga razotkriju i razveju. Puka je slučajnost da Konstantinović nije skončao na isti način; povukao se u samoizolaciju, što ga je uklonilo sa nišana tih i takvih. Mada, imali su oni i druga posla u poslednjih par decenija - po pitanju tih nišana, jelte.

Moguće je, palanačkim poimanjem antifašizma, Šešelja i Nikolića pogrešno videti i tumačiti kao ne-fašiste. Radi se o ljudima čiji se profil lika i dela najviše poklapa sa onim Josifa Visarionoviča Džugašvilija Čeličnog (nadimak mu potiče od nemačke reči stahl - čelik). SRS je svoj duboko ukorenjeni boljševizam sve vreme krila iza navodnog četništva, okupljajući prvenstveno one kojima SPS nije bio dovoljno - radikalan, naravno. Šešelj i Nikolić su najobičniji (nimalo originalni) rusofilski foliranti, neopašićevske zamlate, i takvima ih treba (po)smatrati.

Problem Srbije, pored strahovite inertnosti u glavama, leži i u palanačkom nepoimanju fašizma; za fašizam postoje jasno definisani kriterijumi identifikacije, koji se kod nas (naravno, kao i sve ostalo) kreativno tumače. Moguće je tu negde uklopiti i to palanačko nepoimanje antifašizma, za čije perjanice jasno markiram Dačićevu pseudolevičarsku udrugu, politički posve neutralno aromatičnu i obezglavljenu DS (niti smrde, nit' mirišu), agroliberalne kameleone kardinalskih kolorita, te sumanutog Vuka Draškovića sa šačicom simpatizera fotografija obrijanog kraljevskog pukovnika Mihailovića. Oni su utkani u podlogu na kojoj buja crkvenjačko-kokardaški duh navodnog antikomunizma, a zapravo se radi o onom istom hajdučko-šićardžijskom geačini koga su redovno podmetali svaki čas Austrijancima, Rusima, Turcima, Karađorđevićima ili Svetosavlju, puneći mu glavu slamom, začepljujući uši vunom, sa pravom od njega očekujući da bez ičije pomoći sam žmuri pred Svetom i Vremenom - jer tako treba.
Srbijom i danas vlada ovčarsko-svinjarski mentalitet: grebatorski, sebičan i sumanut.
Proširimo tezu i na palanačko anti i ehteseuropejstvo, na sam život i njegov smisao.

razglednica iz Negotina, avgust 2005. 

(Negotinski Fokus #2)

Takav narod ne može da iznedri prosvetiteljsku elitu.
Takav narod samonikle niše razuma obavezno proglašava izrodom, izoluje ih, ukoliko je to moguće i istrebljuje.
Odatle potiče tolika agresivnost prema slobodnim intelektualcima, nezavisnim medijima, savremenom obrazovanju, internetu, Nevažećima, Belim listićima, bojkotašima, REKOMu, Ženama u crnom, ateistima, Prajdu. Pojedincima. Svemu što se ne uklapa u palanački "sistem". Homofobija jeste jedan od kriterijuma za dobijanje značke na kojoj piše "fašizam", radilo se o palanci ili ne.
U palanci su promene nedopustive, jer obavezno dovode do provale tora i ulaska svetla u burdelj.

Napomena:
Burdelj je poluukopan objekt/stanište, u kome borave čobani zajedno sa stokom; sastoji se od jedne zajedničke prostorije sa ognjištem. Izraz se koristio u brdsko-planinskom, pretežno stočarskom delu Istočne Srbije. (Glasnik Etnografskog Muzeja 31-32, Negotinska Krajina, 1968-1969 Beograd, str. 243)
Nije povezan sa francuskom reči koja se odnosi na javne zgrade za relaksaciju gospode.
 

Nema preciznijeg opisa Srbije, već dugo vremena.