O gluposti

Samo su dve stvari beskrajne: univerzum i ljudska glupost. U stvari, za univerzum nisam sasvim siguran.

Albert Ajnštajn

Što Albert Ajnštajn jednom reče: "Samo su dve stvari beskrajne - univerzum i ljudska glupost." Međutim, od same gluposti je daleko više rasprostranjeno ponašanje kada se ljudi pretvaraju da su glupi, gluvi i slepi.

Fridrih Salomon Perls

O gluposti

Glupost je opasniji neprijatelj dobra od zla. Protiv zla se možemo pobuniti, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom. Zlo u sebi uvek nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni. Tu ne možemo ništa postići protestima ili silom; argumenti ne vrede ništa, činjenicama koje govore protiv predrasuda jednostavno se ne veruje - u takvim slučajevima glup čovek čak postaje kritičan - a kada činjenice postanu nepobitne, one bivaju potisnute kao nedosledne i incidentne. U svemu tome, glup čovek, za razliku od zlonamernog, u potpunosti biva zadovoljan samim sobom, on postaje čak i opasan jer se lako razdraži i pređe u napad. Zbog toga moramo biti obazriviji sa glupanima nego sa zlonamernicima. Uopšte ne treba pokušavati da glupana ubedimo argumentima, jer je to besmisleno i opasno.

Da bismo znali kako da izađemo na kraj s glupošću, moramo pokušati da shvatimo njenu prirodu. Jedno je sigurno: glupost u suštini nije defekt intelekta, već ljudskosti. Postoje ljudi visokog intelekta a glupi, baš kao i oni slabijeg intelekta koji su sve samo ne glupi. To, na vlastito iznenađenje, otkrivamo u određenim situacijama. Utisak da je glupost urođena slabost nije tako snažan kao onaj da ljude u određenim situacijama čine glupima, tj. da oni to sami dopuštaju da im rade. Možemo da vidimo da ljudi koji žive odvojeno od ostalih, usamljeni, tu manu ređe poseduju nego ljudi ili grupe ljudi koji imaju potrebu za druženjem ili su na to upućeni. Čini se, dakle, da je glupost više sociološki nego psihološki problem. Ona je rezultat delovanja izvesnih istorijskih okolnosti na čoveka, psihološki fenomen koji prati određene spoljašnje prilike.

Ako to razmotrimo malo detaljnije, pokazuje se da svaki jak uspon moći u javnoj sferi - političkog ili verskog tipa - inficira glupošću veliki broj ljudi. Da, to gotovo zvuči kao neki socio-psihološki zakon: moć jednih zahteva glupost drugih. Ne radi se o tome da određeni ljudski kapaciteti, poput intelekta, bivaju umanjeni ili nestanu. Naprotiv, čini se da uticaj porasta nečije moći lišava ljude sopstvene nezavisnosti, i oni - manje ili više nesvesno - odustaju od sopstvenog nezavisnog položaja u takvoj situaciji. Ne dopustite da vas zavede činjenica da je glup čovek istovremeno i tvrdoglav, pa vas to obmane u verovanju kako je i samostalan. U razgovoru sa glupanom, veoma brzo primetite da uopšte nemate posla sa osobom već sa sloganima i parolama kojima je on opsednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u suštini svog bića. Pretvoren u bezumni i bezvoljni instrument, glup čovek je u stanju da počini svakakva zla, a da pritom uopšte nije sposoban da to zlo spozna kao takvo. Upravo u tome vreba opasnost od dijabolične zloupotrebe koja je sposobna da u potpunosti razori čoveka.
Pa ipak, u ovom trenutku je potpuno jasno da jedino oslobađanje, a ne instruiranje, može nadvladati glupost. Moramo se pomiriti sa činjenicom da je u većini slučajeva stvarno unutrašnje oslobađanje moguće samo ukoliko mu prethodi oslobađanje spolja. Dok do toga ne dođe, moramo odustati od bilo kakvih pokušaja ubeđivanja sa glupim ljudima. Ovakvo stanje stvari objašnjava zašto su naši pokušaji da u takvim okolnostima saznamo šta "Narod" zaista misli potpuno uzaludni, i zašto je to pitanje toliko irelevantno za nekoga ko odgovorno razmišlja i deluje. Biblijska tvrdnja kako "strah od Boga predstavlja početak mudrosti" poručuje sledeće: unutrašnje oslobođenje čoveka da živi odgovoran život (pred Bogom) predstavlja jedini istinski način za prevazilaženje gluposti.

Ove misli o gluposti nude takođe i utehu tako što nam u potpunosti brane da većinu ljudi smatramo glupima u određenim situacijama. Sve to u stvarnosti zavisi od toga da li se oni koji poseduju moć (vlast) više oslanjaju na glupost ljudi, nego na njihovu ličnu nezavisnost i mudrost.

Ditrih Bonhefer: Nakon deset godina (Pisma iz zatočeništva, 1951)

Ditrih Bonhefer, pastor luteranske Konfesione crkve, filozof, esejista, disident i borac protiv nacizma, ovu analizu fenomena ljudske gluposti napisao je 1943. tokom boravka u vojnom zatvoru Tegel, u pokušaju da shvati i objasni kako je bilo moguće da cela nemačka nacija, naizgled, tako lako podlegne ludilu nacista. Baš kao što su to pokušali i učinili Milton Majer, Martin Nimeler i brojni drugi znani i neznani.

Ubijen je u koncentracionom logoru Flosenbirg 9. aprila 1945. godine, tačno mesec dana pred konačni slom nacističke Nemačke.

***

Aktuelna vlast u Srbiji XXI veka se, kao unapređena modifikacija ove priče, oslanja na sopstvenu glupost i potpunu sluđenost "Naroda". Odgovorno razmišljanje i delovanje su bezbroj svetlosnih godina daleko odavde, kako u prostoru tako i u vremenu.
I tako, opet smo se vratili na Ajnštajna.

Posle grmljavine

Bili su ubeđeni da to samo grmi...

Pre 76 godina, i tačno 66 kristalnih noći posle, Rajh je spavao mirnim snom pravednika. Tako se tada mislilo, ali i godinama potom, sve dok Milton Majer deset godina posle završetka rata nije objavio svoju knjigu o Nemcima, nastalu iz priča njegovih prijatelja o onome što se dešavalo deset godina pre završetka tog istog rata.

Zaista, kako je tako nešto bilo moguće i kako se niko nije protiv toga pobunio, koliko god trovanje naroda bilo sitno, malim koracima i prikriveno, ali uporno?
Pa, nije baš da se niko nije pobunio, na ovaj ili onaj način. 

Bilo je Nemaca und... nemaca.

Aktivan otpor: Nimeler - ratnik, pop, kukavica, heroj ili pesnik?

Pastor Martin Nimeler (Martin Niemöller), autor čuvenih stihova "Prvo su došli...", 1938. godine biva uhapšen od strane Gehajmštatpolicaja i ekspresno deportovan u samicu posebnog odeljenja konclogora Zahsenhauzen; odatle je 1941. prebačen u Dahau, u kome je jedva preživeo do oslobođenja 1945. godine. Kako je bilo moguće da se tako nešto desi čoveku, koji je po svim kriterijumima koji su tada važili, za Nemce bio oličenje ratnog i nacionalnog heroja?
Čovek, koga su nazvali "Hitlerovim ličnim zatvorenikom"?

Nimeler je nekadašnji mladi oficir Kajzerove ratne mornarice, koji je tokom Prvog svetskog rata uspeo da napreduje do mesta zapovednika jednog od sumarena koji su predstavljali užas savezničkih mornara. Posle rata, učestvuje u Rurskom ustanku (1920) kao oficir Frajkorpsa, razoružanih ali ne i raspuštenih bivših vojnih jedinica (pardon, "studentskih"), zapravo antikomunističkih paravojnih formacija kojima je daleko od stranog bilo prebijanje pa čak i likvidacija nepodobnih demokrata, socijalista, socijaldemokrata, komunista - Nemaca. U tom istom Frajkorpsu, zanat su pekli i Hitler, Rem, Himler i Hes, budući komandant Aušvica. Neki od istaknutih članova su, međutim, uvideli koliku opasnost po Nemačku predstavlja pomenuta ekipa, pokušali da spreče Hitlerov minhenski puč u pivnicama, i posle "noći dugih noževa", tokom čistke unutar NSDAP, završili pred streljačkim strojem kao "patološki neprijatelji (nacističke) države" (1934).

Po sopstvenim tvrdnjama, iako antikomunista i nacional-konzervativac, Nimeler uviđa kakvo zlo rat i nasilje predstavljaju za ljudski rod, pronalazi boga u sebi i već 1919. se okreće crkvi, studijama teologije. Naravno, baš kao i u armiji, tokom te decenije uspešno napreduje u kirhdinst karijeri do mesta protestantskog pastora jedne od berlinskih prigradskih opština (1931).

Malo je poznato da je Nimeler u početku podržavao politiku NSDAP, baš kao i veliki broj crkvenih službenika, jer su im se Hitler & Co. prikazali kao jedina brana od komunista-antihrista, vajmarskih boljševika, internacionalističkih izdajnika nacije. Ta ista crkva je (i on sam, kao "njen čovek") Jevrejima preporučivala da ne provociraju naciste i više "sede u svoja četiri zida" nego da izlaze na ulicu. Nimeler, kasnije, priznaje kako je u sopstvenim propovedima nalazio crkveno opravdanje za antisemitizam i nacistički progon Jevreja ponavljajući otrcanu mantru "to je jedan visoko nadaren narod koji je proizveo mnoge ideje za dobro čovečanstva; ali, šta god oni radili, to se na kraju uvek pretvori u otrov, proizvede stradanja i mržnju - oni su ubili Hrista, predali ga rimljanima da ga razapnu".
Prvo žuljanje mozga doživljava kada Rajh uvodi rasne zakone koji se dotiču direktno njegove pastve - bez obzira na pokrštavanje i prelazak iz judaizma u hrišćanstvo (što uopšte nije bilo retko u to vreme), pod udar zakona i progone potpadaju svi jevrejskog porekla kao i oni koji sa njima sklapaju brakove. Drugi žulj, daleko bolniji po ovog "božjeg čoveka", predstavlja otvoreni pokušaj nacističkog preotimanja nemačkih protestantskih crkava, pa čak i formiranja tzv. Nazikirche. Nimeler postaje jedan od najaktivnijih lidera Nemačke Konfesionalne crkve, otvoreno se suprotstavljajući nacističkim nasrtajima na luterane ali i, konačno, na sve nepodobne i neupodobive građane Nemačke.

Tek kada su proradile fabrike smrti za Jevreje, započele oružane provokacije susednih država, Hitler se otvoreno umešao u organizaciju i poslove lokalnog SIZ-a Nebeskog, tek tada su se popovi osetili ugroženima, pobunili, bivali hapšeni. I opet - ne svi. Nimeler je bio jedan od onih koji jesu; sam je do kraja života izjavljivao da se gorko kaje zbog svojih stavova tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka.

Martin Nimeler je najviše poznat po svojim stihovima koji glase:
Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista.
Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po katolike, a ja se nisam pobunio, jer ja sam bio protestant.
Kada su došli po mene, više nikoga nije bilo da se pobuni.

Međutim, u prvoj verziji stihova, za koju je Nimeler tvrdio da je originalna, napisana u logoru, redosled je sledeći: 
1. komunisti 2. neizlečivo bolesni 3. jevreji 4. ja, poslušni i nemi Nemac
Tačno onim redom kojim su nacisti na početku punili konclogore.
- Politički i socijalni "elementi" ometaju stvaranje željenog sistema koji predstavlja preduslov svih potonjih koraka. Ovde slobodno možemo smestiti i verski nepodobne pojedince.
- Bolesni (u koje su svrstani i Romi, kao društvena bolest) nisu samo nesposobni za rat već i za rad, tj. stvaranje profita pravih gazda naci-partije. Prisilna eutanazija (i prethodno izvođeni in vivo medicinski eksperimenti) nad psihijatijskim bolesnicima, bogaljima, epileptičarima, senilnima, deci sa Daunovim sindromom, neizlečivim bolesnicima (tu su svrstali Rome) i teško povređenima, kriminalcima... sprovođena je sistematski, po "zakonu" kasnije nazvanom T4. Ubijeno je najmanje 70 hiljada ljudi (registrovan broj), mada se procenjuje da ih je bilo preko 200 hiljada.
- Jevreji, podjednako kao kohezivni faktor zgrušavanja rovitog društva ali i eliminacija konkurencije, bogatih pripadnika i industrijalaca nepodobnih obrva, boje kose i dužine nosa. 
- Ja? Neželjeni svedok, koji odbija da ćuti čak i kada je saučesnik, koliko god sitan bio.
Iz ovih stihova se jasno vidi kako je bilo moguće da jedan ceo narod, i naročito njegova inteligencija, bude atomiziran do nivoa pojedinca, takav bude polako i temeljito sluđen usled puzajućeg i sveprisutnog straha, erotske jeze od smrti i crnih uniformi, pa onda ponovo oblikovan u kolektvno nehospitalizovanog bolesnika koji se domogao ogromne količine savremenog i sveže proizvedenog oružja. Nemačko društvo je natenane, korak po korak, dan za danom, bilo "oslobađano" od nepoželjnih sopstvenih elemenata, koji su kvarili sliku o njemu: prvo političkih, pa zdravstvenih, socijalnih, potom 'rasnih', i na kraju svakoga ko je imao oči da vidi, ruku da upre, hrabrosti da napiše. Da, prvo istrebiti svoje pa krenuti na ostale - na taj način zaista je bilo moguće uraditi sve što su nacisti uradili ljudskom rodu.
A neko je na svemu tome, bogami, i podebelo zaradio.
Stihove do danas svaki čas menjaju mnogi, kako je kome zgodna slika i prilika. A prilika i dalje ima koliko hoćete, čak i kada nećete. Mnogi su se pitali kako je bilo moguće da jedan narod, poput Nemačkog, toliko kolektivno izgubi samokontrolu i potone u podršku nacistima? 
Nimeler je pokušao da ponudi jedan od mogućih odgovora, zasnovan na ličnom iskustvu, greškama i patnji.

Lični otpor: Landmeser ili Vegert?

Da li ima iole obaveštenog korisnika interneta, a da ne zna za ovu fotografiju?

Kada je 1936. godine u hamburškom brodogradilištu "Blom i Fos" porinut vojni školski brod "Horst Vesel", Adolf Hitler je bio prisutan. Među okupljenim radnicima (moguće dobrovoljno okupljenim ali i pod prinudom tzv. radne obaveze koju Balkanci obožavaju), histerično ushićenim prisustvom Vođe, bio je jedan koji nije pao pod uticaj te hipnoze. Onaj, na slici, koji odbija da nacipozdravi Hitlera, za razliku od ostalih oko njega. Iskreno bi, ipak, bilo reći da nije bio jedini, ali ostali nisu tako uočljivi na fotografiji.
Ko je taj čovek?
Zvao se August Landmeser (August Landmesser), kako to tvrdi 99% pogodaka kada izguglate ovu sliku. Ko je on, odakle mu tolika hrabrost, kakva je bila njegova sudbina?
Landmeser se prvi put povezuje sa ovom fotografijom 1991. godine, kada je bila objavljena u nemačkim novinama. Ne može se u potpunosti utvrditi da li je to on na slici, osim činjenice da jeste bio radnik tog brodogradilišta i da liči na čoveka sa slike.
Landmeser se 1931. godine učlanio u NSDAP u nameri da lakše dođe do posla, što mu je potom i uspelo kada je Partija preuzela vlast. Pa, u čemu je onda problem? U samom Augustu, koji se bio oženio Irmom Ekler. Jevrejkom. Počinio je "rasni zločin", prekršio Nirnberški zakon o čistoti rase, s njom imao i dve kćeri. To je i za običnu nacibirokratiju, lokalne mastiljare, bilo previše, pa mu 1936. Rajh poništava brak, i zabranjuje da se u javnosti pojavljuje zajedno sa Irmom. Prethodno izbacivanje iz nacionalsocijalističke partije i ova zabrana postaju dovoljan razlog Augustu Landmeseru da svakoga trenutka javno krši zabranu i pokazuje svoj odnos sa suprugom. Kada su 1937. godine pokušali da pobegnu u Dansku, bivaju uhapšeni. Na sudu su se branili izjavom kako niko od njih dvoje nije znao da je Irma poreklom Jevrejka, tako da nakratko bivaju oslobođeni usled nedostatka "dokaza". Zbog ponovljenog nepoštovanja zakona i "uvredljivog ponašanja", opet bivaju uhapšeni 1938. godine - Irmu odvode u konclogor Ravensbrik, gde rađa drugu kćer, a zatim 1942. godine u ženski Centar za eutanaziju Bernburg, gde su je nacisti ubili zajedno sa desetinama hiljada drugih žena nepodobne genetike. Deca su im dodeljena starateljskim porodicama, i dugo godina posle rata nisu znala pravu sudbinu svojih roditelja.
A nesrećni August? On je posle hapšenja bio odvojen od supruge i poslat u koncogor Bergemor, odakle ga puštaju 1941. godine i šalju na rad u jednu špeditersku firmu. Odatle je bio mobilisan i poslat na Balkan, gde je, po arhivima Vermahta, sredinom oktobra 1944. godine poginuo u sukobu sa jugoslovenskim partizanima negde u Slavoniji.
Tek 1951. godine gradske vlasti Hamburga poništavaju sve presude protiv Augusta i Irme Landmeser, proglašavajući posthumno njihov brak legalnim.

Landmeser ili Vegert?

Problem sa ovom fotografijom nastaje 1996. godine kada se lokalnim novinama u Hamburgu, videvši ovu sliku, obraćaju deca izvesnog Gustava Vegerta (Gustav Wegert) koji je baš te godine radio kao metalski radnik u tom istom brodogradilištu. I bio tog dana prisutan. Naslednici su čak imali i dokaz (radnu knjižicu) da im je otac bio zaposlen u brodogradilištu "Blom i Fos", što baca novo svetlo na prethodnu tvrdnju kako je na slici August Landmeser - čiji identitet zapravo nikada nije bio dokazan, jer je njegova kćerka izjavila da je on u tom brodogradilištu radio tek 1939. i to kao zatvorenik.
U ovoj priči je bitan Vegertov problem sa samim propagandnim porinućima brodova, koja su se po pravilu odvijala nedeljom prepodne, u vreme crkvenih misa. Vegertova omiljena rečenica je, kao verniku, bila "slušaj Boga a ne čoveka", i verovatno je uticala da se ne priključi kolektivnom otpozdravljanju Hitleru koji je te godine već ušao u otvoreni sukob sa nemačkim luteranima čiji je jedan od najglasnijih eksponenata bio Martin Nimeler. To nije bio jedini put da se Vegert ovako ponašao, zbog čega je trpio česte ukore ali i pretnje na poslu. Srećom, zbog nedostatka dobrih radnika, sam poslodavac ga je, osim blagih ukora, štitio od kazni i mobilizacije.
Gustav Vegert je preživeo Drugi svetski rat, i doživeo objavljivanje knjige Miltona Majera.

I dalje ostaje otvorenim pitanje ko je zaista čovek koji odbija da pozdravi Hitlera nacističkim pozdravom. I Landmeser i Vegert liče na onoga sa slike; mada su podaci iz Vegertove biografije autentičniji, opšteprihvaćena teza je da se radi o Landmeseru. A možda je to ipak samo proizvod nemačke štampe posle pada Berlinskog zida, željne neke romansirane priče iz neslavnih vremena nacionalne istorijske sramote koju je trebalo ublažiti i osnažiti ponovno nacionalno ujedinjenje. Ko bi to mogao znati?
Manje je za ovu priču bitno ko je zaista čovek sa ove fotografije, koliko ono što te dve ličnosti simbolično predstavljaju: duboko lično razočaranog i pogođenog člana Partije ili duboko religioznog dobrog metalskog radnika. Da li je Landmeser očigledan primer trećeg Nimelerovog stiha, tj. da li je Vegert primer Nemca koji je uspeo da preživi četvrti stih - procenite sami.
Sam čin otpora (a ne sedenja) prekrštenih ruku, u luda vremena, ipak jeste herojski.

***

Majer je prilikom pisanja knjige o Nemcima svojim sagovornicima postavio pitanje 'zašto se nisu usprotivili, uradili nešto protiv diktatora'. Jedan od njih mu je dao sledeći odgovor:
"Pastor Nimeler je govorio u ime hiljada ljudi poput mene, rekavši: kada su nacisti napali komuniste, bilo mu je malo neugodno, ali ipak, on nije bio komunista pa nije preduzeo ništa; i tako, kada su napali socijaliste, bilo mu je još malo neugodnije, ali on nije bio ni socijalista pa ni tu nije preduzeo ništa; onda su na red došle škole, štampa, Jevreji i tako dalje, njemu je bivalo sve neugodnije, ali i dalje nije uradio ništa. A onda, kada su napali Crkvu, a on jeste bio njen čovek, konačno je nešto uradio - ali tada je već bilo kasno."
Zaista, a šta bi svako od nas učinio u toj situaciji - pitanje je kojim biva zaključena knjiga o Nemcima.
Ovaj tekst nije pokušaj da se opravdaju konvertiti i pokajnici, niti (nasuprot tome) da se dezavuišu ljudi koji činjenično, rečju i delom, u jednom istorijskom momentu jesu pokušali da se odupru kolektivnom ludilu sopstvenog dodeljenog trenutka Vremena. Radi se o nečemu drugom: Truth be told.
Istinu treba reći. 
Istinu, da je iskreno pokajanje zaista moguće, dokazano pravim delima i to ponajviše na uklanjanju posledica svojih nedela i nedelanja, baš kao i činjenju dobra, umesto ljigavog prenemaganja pred stranim moćnicima i prskanja testosteronom po domaćem terenu. Istinu, da je moguć stvarni otpor, čak i u vremenu najvećeg očaja i počinjenog zla, i da je otpor sve jači što je manje onih koji okreću glavu ili dižu ruku umesto pesnice.
U suprotnom, posle grmljavine uvek sledi gromoglasan bat čizama u noći, jeka kundaka i polupanih izloga, miris spaljenih knjiga i ljudske kose.



Povezani tekstovi:

Post #652: Fascism begins at home (09.05.2014)
Post #730: Daleka grmljavina (08.10.2014)

Post #736: Bili su ubeđeni da to samo grmi... (22.10.2014)