Na slici, naravno, nije kuća sa svetlećom reklamom njenog "vlasnika" - otimača od onih stvarnih, bez apostrofa. Ali to, naravno, ne znači da tzv. Dom Narodne skupštine Republike Srbije nije kuća Vojislava Šešelja. Jeste, jer se tu on oseća (figurativno ali i bukvalno, baš kao i većina njegovog nakota sa i bez "k" ispred radikalne pripadnosti) više nego igde drugde kao svoj na svome, bezbedan u sigurnoj kući, u svom elementu, na tronu povrh gomile otpada koju je ta trbušina iznedrila pa zatrpala celu Srbiju.
Neonski font "Miroslavljevo" (koji Šešelj svojata kao da ga je lično on izmislio za naziv bande koju vodi i za naslove ukoričenih bulažnjenja koja besomučno štampa u Zemunu) iznad ulaza u Skupštinu, sa gardom kraj crvenog tepiha, samo bi bio konačni ekser u mrtvačkom sanduku parlamentarizma u Srbiji. Glogov kolac za Srbiju je poneo još onomad, kada je krenuo ka Kući cveća, promašio put i "zalutao" u Hrvatsku i Bosnu, pa se potom preko Haga vratio nazad na polaznu tačku. U Zemun, tj. u Hrtkovce.
Spodoba, koja po domaćim i međunarodnim zakonima i običajima nikako ne bi mogla - ni smela - da bude zvanični predstavnik bilo koga i bilo čega, tj. narodni poslanik, sedi u Skupštini i zadovoljno vari sve ono što je za prethodnih trideset godina izbalegao po Srbiji.
Sedi, i sija od sreće kada nezaobilazni Vesić na Glavnom o(d)boru SNS ničim izazvan bulazni o tome šta i ko je stranka čiju člansku kartu trenutno konzumira, pa kaže:
"Srpska napredna stranka nije obična politička stranka. Mi smo veliki narodni pokret promena i reformi kakav je Srbija imala samo jednom ranije u svojoj novijoj političkoj istoriji, i to kroz Narodnu radikalnu stranku u drugoj polovini 19. veka."
Podsetimo se istorijata te em narodne em radikalne "stranke", u koju se kunu Šešelj i Vesić - šta to beše:
Narodna radikalna stranka je prva politička stranka u Srbiji, osnovana 8. januara 1881. godine. Na početku svog delovanja borila se za socijalističko društvo, jednodomnu skupštinu, skupštinsku kontrolu nad budžetom, ali je vremenom napuštala svoje stavove i postajala sve bliža režimu. Autori njenog političkog programa bili su Svetozar Marković, Adam Bogosavljević i Milija Milovanović. Narodna radikalna stranka se na samom početku distancirala od Markovićevog agrarnog socijalizma, jer kolektivno vlasništvo (kakvo su zamišljali ruski socijalisti) verovatno ne bi privuklo srpske seljake. Jedan od prvih ideologa i organizatora radikala bio je novinar Pera Todorović, koji je program stranke saobrazio prema programu francuskih radikala.
Bila je to prva politička stranka u Srbiji koja je mobilizovala seljačke mase i lokalnu inteligenciji u unutrašnjosti Srbije, privukavši ih obećanjima o lokalnoj samoupravi, suzbijanju birokratske samovolje, slobodi zbora i dogovora, smanjenju poreza i drugih državnih nameta. U svom ustavnom nacrtu iz 1883. radikali su se zalagali za ograničenje uloge monarha čime bi on imao samo simboličnu ulogu bez ikakvog uticaja na sastav i rad vlade. Sva vlast bi bila skoncentrisana u Narodnoj skupštini, a vojska bi bila narodna uz malo stajaćeg kadra, koja bi se mogla mobilisati samo odlukom Narodne skupštine.
Nakon Timočke bune (1883), nekoliko prvaka Narodne radikalne stranke, zajedno sa odsutnim Pašićem (koji je pobegao u Bugarsku) osuđeni su na smrt. Posle izvesnog vremena kralj Milan Obrenović amnestira neke od osuđenih radikala, koji nakon velikih unutrašnjih sporova postižu dogovor sa kraljem i dolaze na vlast 1887. Nakon amnestije, Nikola Pašić i radikali su napustili i poslednje Markovićeve ideje i usvojili buržoasku politiku i nacionalizam kao svoje glavne ideologije.
Radikalska represija nad političkom manjinom svoj vrhunac je doživela u periodu od 1887. do 1896. godine, kada su u obračunima koji su imali političku pozadinu stradale 384 pristalice Srpske napredne stranke. U tom periodu naprednjaci su ostali skoro izvan zakona, bez ikakve zaštite od napada svojih protivnika. Posebnu pažnju privlače događaji iz juna 1887, kada se odigrao najveći pogrom naprednjaka, i napad na zbor Srpske napredne stranke 14. maja 1889. u Beogradu. "Veličanstvenim narodnim odisajem" nazvala je radikalska štampa događaje posle pada vlade Milutina Garašanina. Ipak taj "odisaj" se vrlo brzo izmetnuo u hajku na naprednjake. Do pravih krvavih obračuna nije došlo u Beogradu nego u unutrašnjosti. Linč naprednjaka nije obuhvatio celu zemlju: masovni napadi izvršeni su u požarevačkom, ćuprijskom, aleksinačkom i zaječarskom okrugu - zapravo, okruzima gde su radikali imali neprikosnovenu većinu. U tim oblastima nasilje se širilo kao zaraza. U ostalim delovima zemlje dolazilo je samo do pojedinačnih napada. [1]
Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana (1894), za koji su bez dokaza optuženi radikali, stranački prvaci na čelu sa Pašićem našli su se na optuženičkoj klubi. Pod pretnjom da bude osuđen na smrt, Pašić je na sudu optužio sopstvenu stranku za buntovnički rad i izjavio da je zbog toga treba raspustiti, što mu je donelo pomilovanje, ali zbog čega je izgubio i autoritet među članovima stranke.
Nakon Majskog prevrata (1903) Narodna skupština Srbije vraća na snagu Ustav iz 1888. godine, sa izmenama: ukida se Senat i uvodi jednodomno narodno predstavništvo. Posle neuspelog pomirenja sa starijim radikalima Nikole Pašića, mlađi radikali su 1905. obrazovali svoju stranku pod imenom Samostalna radikalna stranka čiji su predsednici bili Ljubomir Stojanović i Ljubomir Davidović, a iz koje će posle Prvog svetskog rata nastati Demokratska stranka.
Počev od svrgavanja sa vlasti "germanofilske" dinastije Obrenovića i dovođenja "rusofilskih" Karađorđevića, Pašićeve radikale je u sve većoj meri "bio" glas da su na platnom spisku obaveštajne službe carske Rusije (zajedno sa Apisovom "Crnom rukom"). [2]
Istorija korupcije srpske građanske politike neizbežno je povezana sa radikalima. Pašić je tolerisao, pa i hrabrio korupciju svojih saradnika, među kojima su se naročito istakli Lazar Marković, Velizar Janković, Milan Stojadinović i drugi, ali centralna figura radikalske korupcije je bio Pašićev sin Radomir koji je oko sebe okupio čitavo društvo mlađih radikalskih korumpiranih političara. Nije bilo gotovo nijednog od istaknutih radikalskih ministara ili lokalnih veličina koji nisu bili upleteni u razne afere oko nabavki, licitacija, davanja koncesija itd. Svi su oni počeli svoje političke karijere mahom kao siromašni ili bez imovine, a završavali ih kao milioneri sa imovinskim interesima u bankama i industrijskim preduzećima. [3]
Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Protiću da bi oslabio Pašićev položaj. Zbog Protićevog nacrta ustava, u kome je predviđeno obrazovanje samoupravnih oblasti, uglavnom u istorijskim granicama, došlo je do sukoba Pašića i Protića. Pašić je odneo pobedu, a Protić je napustio stranku. Radikali su zajedno sa Demokratskom strankom i strankama Slovenaca, muslimana i nacionalnih manjina izglasali centralistički Vidovdanski ustav.
Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra (1929), NRS bila je zabranjena.
Tokom Drugog svetskog rata radikali su bili podeljeni u više frakcija: uz pokret Draže Mihailovića, uz vladu Milana Nedića, kao i uz vladu u emigraciji. Nakon Drugog svetskog rata došlo je do likvidacije svih stranaka, osim Komunističke partije Jugoslavije i nakratko Demokratske stranke Milana Grola, pa time i do ukidanja Radikalne stranke.
izvori:
Čudo jedno šta sve zna taj Vesić, tj. onaj ko mu je podmetnuo najkraću slamku pa mu popustio lanac. Kada pročitate ovako na brzinu sklepan istorijat (k)radikala, teško je oteti se utisku da je Narodna radikalna stranka u Srbiji na vlasti neprekidno od svog osnivanja pa do danas. I da narod to voli.
Ma samo nek' je narodno, sve se onda daleko lakše proguta i svari.
Još malo o radikalnom boljševizmu pre boljševika, uzdasima i odisajima narodnim, kaldrmašima i batinašima, kao i o studentu-grebatoru koji je izučavajući politehniku spremao teren za potonji iskonski strah radikalnih magaraca da im gvozdeni konji ne poplaše krave - koji traje do dana današnjeg:
Dakle, radikali su uništili naprednjake i liberale, a osnovali demokrate; vek kasnije, demokrate su im vratile partiju, vlast i većinu članstva (uključujući Vesića) ne bi li postali napredni. Kradikali. Eto kako silno prethodno pisanije može stati u jednu rečenicu.
U stvari, nisu se oni odrekli ni svoje (nacional)socijalističke note - pored Vučića, o tome povremeno lanu i koalicioni "partneri" poput Dačića i Krkobabića. Ovaj potonji od nedavno ima jednu epohalnu ideju.
Evo šta zna faraon Milan I:
"Ministar zadužen za regionalni razvoj Milan Krkobabić sastao se sa predsednikom Saveza udruženja učesnika ORA (omladinske radne akcije) Srbije Momčilom Talijanom kako bi razmotrili modele eventualnog angažovanja akcijaša u obnovi objekata u Srbiji koji su devastirani dugogodišnjom nebrigom. Sastanak je organizovao bivši državni sekretar MUP-a Srbije Dragan Marković Markoni koji je naglasio da državna politika određuje da li država ide putem neoliberalizma ili putem socijalne države. 'S obzirom da se zalažem za socijalnu državu onda ima mesta i prostora za obnavljanje radnih akcija i samoorganizovanja građana oko obavljanja društvenog korisnog rada te iz tog razloga sam organizovao sastanak ministra za regionalni razvoj i predsednika SORAS' objasnio je Marković. 'Želimo da se uključimo u izgradnju seoskih puteva, obnovu domova kulture i ujedno na taj način negujemo tradiciju omladinskih radnih akcija', ukazao je Talijan. Na sastanku je Krkobabić obećao Talijanu da će sa timom za preporod sela razgovarati oko mogućnosti angažovanja akcijaša i da će o tome obavestiti Talijana na novom sastanku za desetak dana."
Odlična ideja! Evo, u Srbiji već postoji političar-akcijaš-udarnik idealniji od idealnih Vulina&Vesića zajedno. Lik koji je uspešno odradio sve metamorfoze kroz koje je Srbiju provukao njen radikalizam - od omladinca-akcijaša, preko doktoranda iz čije je disertacije volšebno nestala svaka stranica na kojoj autor hvali JBT-a (pocepana, iz ama baš svakog štampanog primerka), preko četnika, pa sve do "mwzitelja Amewke, te največe fašsčke zemlje na svijetu" i fanatičnog "TwumpoljuБca" (tj. predsednika te iste NFZNS).
Da, baš taj - ćosavi Pašić, Hitler bez brčića. Pardon - čosav i bez bwčiča. Oličenje svega što Vučić bezuspešno pokušava da sakrije, kako od sebe tako i od svih. Uzurpator povećeg dela zapremine enterijera u Kući Voj... pardon, u Domu Narodne skupštine Republike Srbije.
Vojislav Schešelj.
Čista šizofrenija.
p.s.
Dom Narodne skupštine Republike Srbije = DNSRS = Dom Napredne radikalne stranke Srbije.
Jasno.
