Sch

Na slici, naravno, nije kuća sa svetlećom reklamom njenog "vlasnika" - otimača od onih stvarnih, bez apostrofa. Ali to, naravno, ne znači da tzv. Dom Narodne skupštine Republike Srbije nije kuća Vojislava Šešelja. Jeste, jer se tu on oseća (figurativno ali i bukvalno, baš kao i većina njegovog nakota sa i bez "k" ispred radikalne pripadnosti) više nego igde drugde kao svoj na svome, bezbedan u sigurnoj kući, u svom elementu, na tronu povrh gomile otpada koju je ta trbušina iznedrila pa zatrpala celu Srbiju.

Neonski font "Miroslavljevo" (koji Šešelj svojata kao da ga je lično on izmislio za naziv bande koju vodi i za naslove ukoričenih bulažnjenja koja besomučno štampa u Zemunu) iznad ulaza u Skupštinu, sa gardom kraj crvenog tepiha, samo bi bio konačni ekser u mrtvačkom sanduku parlamentarizma u Srbiji. Glogov kolac za Srbiju je poneo još onomad, kada je krenuo ka Kući cveća, promašio put i "zalutao" u Hrvatsku i Bosnu, pa se potom preko Haga vratio nazad na polaznu tačku. U Zemun, tj. u Hrtkovce.

Spodoba, koja po domaćim i međunarodnim zakonima i običajima nikako ne bi mogla - ni smela - da bude zvanični predstavnik bilo koga i bilo čega, tj. narodni poslanik, sedi u Skupštini i zadovoljno vari sve ono što je za prethodnih trideset godina izbalegao po Srbiji.

Sedi, i sija od sreće kada nezaobilazni Vesić na Glavnom o(d)boru SNS ničim izazvan bulazni o tome šta i ko je stranka čiju člansku kartu trenutno konzumira, pa kaže:

"Srpska napredna stranka nije obična politička stranka. Mi smo veliki narodni pokret promena i reformi kakav je Srbija imala samo jednom ranije u svojoj novijoj političkoj istoriji, i to kroz Narodnu radikalnu stranku u drugoj polovini 19. veka." 

Podsetimo se istorijata te em narodne em radikalne "stranke", u koju se kunu Šešelj i Vesić - šta to beše:

Narodna radikalna stranka je prva politička stranka u Srbiji, osnovana 8. januara 1881. godine. Na početku svog delovanja borila se za socijalističko društvo, jednodomnu skupštinu, skupštinsku kontrolu nad budžetom, ali je vremenom napuštala svoje stavove i postajala sve bliža režimu. Autori njenog političkog programa bili su Svetozar Marković, Adam Bogosavljević i Milija Milovanović. Narodna radikalna stranka se na samom početku distancirala od Markovićevog agrarnog socijalizma, jer kolektivno vlasništvo (kakvo su zamišljali ruski socijalisti) verovatno ne bi privuklo srpske seljake. Jedan od prvih ideologa i organizatora radikala bio je novinar Pera Todorović, koji je program stranke saobrazio prema programu francuskih radikala.
Bila je to prva politička stranka u Srbiji koja je mobilizovala seljačke mase i lokalnu inteligenciji u unutrašnjosti Srbije, privukavši ih obećanjima o lokalnoj samoupravi, suzbijanju birokratske samovolje, slobodi zbora i dogovora, smanjenju poreza i drugih državnih nameta. U svom ustavnom nacrtu iz 1883. radikali su se zalagali za ograničenje uloge monarha čime bi on imao samo simboličnu ulogu bez ikakvog uticaja na sastav i rad vlade. Sva vlast bi bila skoncentrisana u Narodnoj skupštini, a vojska bi bila narodna uz malo stajaćeg kadra, koja bi se mogla mobilisati samo odlukom Narodne skupštine.
Nakon Timočke bune (1883), nekoliko prvaka Narodne radikalne stranke, zajedno sa odsutnim Pašićem (koji je pobegao u Bugarsku) osuđeni su na smrt. Posle izvesnog vremena kralj Milan Obrenović amnestira neke od osuđenih radikala, koji nakon velikih unutrašnjih sporova postižu dogovor sa kraljem i dolaze na vlast 1887. Nakon amnestije, Nikola Pašić i radikali su napustili i poslednje Markovićeve ideje i usvojili buržoasku politiku i nacionalizam kao svoje glavne ideologije.

Radikalska represija nad političkom manjinom svoj vrhunac je doživela u periodu od 1887. do 1896. godine, kada su u obračunima koji su imali političku pozadinu stradale 384 pristalice Srpske napredne stranke. U tom periodu naprednjaci su ostali skoro izvan zakona, bez ikakve zaštite od napada svojih protivnika. Posebnu pažnju privlače događaji iz juna 1887, kada se odigrao najveći pogrom naprednjaka, i napad na zbor Srpske napredne stranke 14. maja 1889. u Beogradu. "Veličanstvenim narodnim odisajem" nazvala je radikalska štampa događaje posle pada vlade Milutina Garašanina. Ipak taj "odisaj" se vrlo brzo izmetnuo u hajku na naprednjake. Do pravih krvavih obračuna nije došlo u Beogradu nego u unutrašnjosti. Linč naprednjaka nije obuhvatio celu zemlju: masovni napadi izvršeni su u požarevačkom, ćuprijskom, aleksinačkom i zaječarskom okrugu - zapravo, okruzima gde su radikali imali neprikosnovenu većinu. U tim oblastima nasilje se širilo kao zaraza. U ostalim delovima zemlje dolazilo je samo do pojedinačnih napada. [1]
Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana (1894), za koji su bez dokaza optuženi radikali, stranački prvaci na čelu sa Pašićem našli su se na optuženičkoj klubi. Pod pretnjom da bude osuđen na smrt, Pašić je na sudu optužio sopstvenu stranku za buntovnički rad i izjavio da je zbog toga treba raspustiti, što mu je donelo pomilovanje, ali zbog čega je izgubio i autoritet među članovima stranke.
Nakon Majskog prevrata (1903) Narodna skupština Srbije vraća na snagu Ustav iz 1888. godine, sa izmenama: ukida se Senat i uvodi jednodomno narodno predstavništvo. Posle neuspelog pomirenja sa starijim radikalima Nikole Pašića, mlađi radikali su 1905. obrazovali svoju stranku pod imenom Samostalna radikalna stranka čiji su predsednici bili Ljubomir Stojanović i Ljubomir Davidović, a iz koje će posle Prvog svetskog rata nastati Demokratska stranka.
Počev od svrgavanja sa vlasti "germanofilske" dinastije Obrenovića i dovođenja "rusofilskih" Karađorđevića, Pašićeve radikale je u sve većoj meri "bio" glas da su na platnom spisku obaveštajne službe carske Rusije (zajedno sa Apisovom "Crnom rukom"). [2]
Istorija korupcije srpske građanske politike neizbežno je povezana sa radikalima. Pašić je tolerisao, pa i hrabrio korupciju svojih saradnika, među kojima su se naročito istakli Lazar Marković, Velizar Janković, Milan Stojadinović i drugi, ali centralna figura radikalske korupcije je bio Pašićev sin Radomir koji je oko sebe okupio čitavo društvo mlađih radikalskih korumpiranih političara. Nije bilo gotovo nijednog od istaknutih radikalskih ministara ili lokalnih veličina koji nisu bili upleteni u razne afere oko nabavki, licitacija, davanja koncesija itd. Svi su oni počeli svoje političke karijere mahom kao siromašni ili bez imovine, a završavali ih kao milioneri sa imovinskim interesima u bankama i industrijskim preduzećima. [3]
Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Protiću da bi oslabio Pašićev položaj. Zbog Protićevog nacrta ustava, u kome je predviđeno obrazovanje samoupravnih oblasti, uglavnom u istorijskim granicama, došlo je do sukoba Pašića i Protića. Pašić je odneo pobedu, a Protić je napustio stranku. Radikali su zajedno sa Demokratskom strankom i strankama Slovenaca, muslimana i nacionalnih manjina izglasali centralistički Vidovdanski ustav.
Nakon uvođenja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra (1929), NRS bila je zabranjena.
Tokom Drugog svetskog rata radikali su bili podeljeni u više frakcija: uz pokret Draže Mihailovića, uz vladu Milana Nedića, kao i uz vladu u emigraciji. Nakon Drugog svetskog rata došlo je do likvidacije svih stranaka, osim Komunističke partije Jugoslavije i nakratko Demokratske stranke Milana Grola, pa time i do ukidanja Radikalne stranke.

izvori:

- Vikipedija: Narodna radikalna stranka 

[1] Mirko Popović: "Narodni odisaj" i dolazak Narodne radikalne stranke na vlast (BOŠ, 2007)
[2] Istorija građanskih stranaka u Jugoslaviji - Tom I (Institut za savremenu istoriju, 2008, str. 12-15, 95-153)
[3] Istorija građanskih stranaka u Jugoslaviji - Tom I (Institut za savremenu istoriju, 2008, str. 151-152)

Čudo jedno šta sve zna taj Vesić, tj. onaj ko mu je podmetnuo najkraću slamku pa mu popustio lanac. Kada pročitate ovako na brzinu sklepan istorijat (k)radikala, teško je oteti se utisku da je Narodna radikalna stranka u Srbiji na vlasti neprekidno od svog osnivanja pa do danas. I da narod to voli.

Ma samo nek' je narodno, sve se onda daleko lakše proguta i svari.

Još malo o radikalnom boljševizmu pre boljševika, uzdasima i odisajima narodnim, kaldrmašima i batinašima, kao i o studentu-grebatoru koji je izučavajući politehniku spremao teren za potonji iskonski strah radikalnih magaraca da im gvozdeni konji ne poplaše krave - koji traje do dana današnjeg:

- O gvozdenim magarcima (22.03.2013)

- Narodni izdisaji (08.10.2015)

- Reanimacija: 1-2-3 (10.10.2015)

- Kaldrmaši (30.11.2017)

- Novi odisaji, u najavi? (16.08.2018)

Dakle, radikali su uništili naprednjake i liberale, a osnovali demokrate; vek kasnije, demokrate su im vratile partiju, vlast i većinu članstva (uključujući Vesića) ne bi li postali napredni. Kradikali. Eto kako silno prethodno pisanije može stati u jednu rečenicu.

U stvari, nisu se oni odrekli ni svoje (nacional)socijalističke note - pored Vučića, o tome povremeno lanu i koalicioni "partneri" poput Dačića i Krkobabića. Ovaj potonji od nedavno ima jednu epohalnu ideju.

Evo šta zna faraon Milan I:

"Ministar zadužen za regionalni razvoj Milan Krkobabić sastao se sa predsednikom Saveza udruženja učesnika ORA (omladinske radne akcije) Srbije Momčilom Talijanom kako bi razmotrili modele eventualnog angažovanja akcijaša u obnovi objekata u Srbiji koji su devastirani dugogodišnjom nebrigom. Sastanak je organizovao bivši državni sekretar MUP-a Srbije Dragan Marković Markoni koji je naglasio da državna politika određuje da li država ide putem neoliberalizma ili putem socijalne države. 'S obzirom da se zalažem za socijalnu državu onda ima mesta i prostora za obnavljanje radnih akcija i samoorganizovanja građana oko obavljanja društvenog korisnog rada te iz tog razloga sam organizovao sastanak ministra za regionalni razvoj i predsednika SORAS' objasnio je Marković. 'Želimo da se uključimo u izgradnju seoskih puteva, obnovu domova kulture i ujedno na taj način negujemo tradiciju omladinskih radnih akcija', ukazao je Talijan. Na sastanku je Krkobabić obećao Talijanu da će sa timom za preporod sela razgovarati oko mogućnosti angažovanja akcijaša i da će o tome obavestiti Talijana na novom sastanku za desetak dana."

- Krkobabić: Moguće uvođenje radnih akcija kako bi se obnovila sela (Danas, 19.09.2019)

Odlična ideja! Evo, u Srbiji već postoji političar-akcijaš-udarnik idealniji od idealnih Vulina&Vesića zajedno. Lik koji je uspešno odradio sve metamorfoze kroz koje je Srbiju provukao njen radikalizam - od omladinca-akcijaša, preko doktoranda iz čije je disertacije volšebno nestala svaka stranica na kojoj autor hvali JBT-a (pocepana, iz ama baš svakog štampanog primerka), preko četnika, pa sve do "mwzitelja Amewke, te največe fašsčke zemlje na svijetu" i fanatičnog "TwumpoljuБca" (tj. predsednika te iste NFZNS).

Da, baš taj - ćosavi Pašić, Hitler bez brčića. Pardon - čosav i bez bwčiča. Oličenje svega što Vučić bezuspešno pokušava da sakrije, kako od sebe tako i od svih. Uzurpator povećeg dela zapremine enterijera u Kući Voj... pardon, u Domu Narodne skupštine Republike Srbije.

Vojislav Schešelj.

Čista šizofrenija.

p.s.
Dom Narodne skupštine Republike Srbije = DNSRS = Dom Napredne radikalne stranke Srbije.
Jasno.

Narodni izdisaji

"Pritvaranje" po Pou (1849)

Danas, 166 godina od njegove misteriozne smrti, još uvek nije sasvim jasno šta je zaista dotuklo američkog pisca Edgara Alana Poa. Kako stoje stvari, postoji dvadesetak teorija zavere na tu temu, koje su godinama sledile jedna drugu. Činjenice su sledeće:
27. septembra 1849. Po kreće iz Ričmonda za Filadelfiju, da bi tamo uredio jednu zbirku pesama. Šest dana kasnije, izjutra 3. oktobra, prolaznici nalaze pisca u jednoj baltimorskoj uličici, koji polusvestan bleži u slivniku, obučen u jeftinu i dronjavu odeću koja očigledno nije njegova. Iako su ga preneli u lokalnu Univerzitetsku bolnicu, gde su se lekari odmah za njega pobrinuli, Po nikada više nije dovoljno povratio svest da bi objasnio gde je bio i šta mu se to dogodilo. Potpuno izbezumljen, preminuo je 7. oktobra 1849. godine.

Lekari i njegovi prijatelji su već tada bili podeljeni oko toga šta bi mogao da bude uzrok Poove smrti: neki su tvrdili da je previše popio, mada je Po u tom trenutku bio šestomesečni apstinent, i odbio je ponuđeni alkohol u samom smrtnom času; drugi su smatrali da je umro od besnila, koje je najverovatnije navukao preko svoje mačke (tvrdili su to, pozivajući se na delirijum i ostale simptome koje je imao); treći...
Elem, evo liste uzroka Poove smrti, koji su do danas razmatrani, odbacivani, ponovo potezani (poređano hronološki):

1857 - preminuo od posledica teških batina (pijan se zakačio sa siledžijama oko neke ženske)

1875 - epilepsija

1921 - dipsomanija (neutaživa "potreba" za alkoholom, do besvesti)

1926 - bolest srca

1970 - trovanje

1977 - dijabetes

1979 - hipoglikemija (što bi naš narod rekao "ode mu šećer u aut")

1984 - preminuo od posledica alkoholne dehidratacije

1989 - porfirija (nasledni poremećaj metabolizma tj. krvi, karakterističan za vampire i vukodlake)

1992 - delirium tremens (narodski - prepio se)

1996 - besnilo

1997 - infarkt

1998 - ubistvo (ubila su ga braća žene, na koju je u to vreme "bacio oko")

1999 - epilepsija

1999 - trovanje ugljen-monoksidom (isparenja iz lampi po tadašnjim krčmama)

1999 - trovanje živom i drugim teškim metalima iz leka za koleru (koja tada besnila u SAD)

2000 - tumor na mozgu

2014 - grip, koji se kod Poa pretvorio u smrtonosnu upalu pluća

Međutim, teorija o uzroku njegove smrti koja ima najviše pristalica, jeste ona sa političkom pozadinom. Po se obreo u Baltimoru na sam dan izbora za lokalnog šerifa, i to u lokalu koji je istovremeno bio i krčma i glasačko mesto. U to vreme, u Američkim izbornim aktivnostima bila je veoma popularna metoda zastrašivanja građana sa pravom glasa, koji su prvo bili odvođeni u "pritvor" (kako su tu metodu ubeđivanja nazivali njeni ljubitelji), najčešće u neku kafanu ili podrum u blizini glasačkog mesta. Nije mali broj slučajnih prolaznika, koji su na prepad bili hvatani i "pritvarani". Mnogima je tu davan alkohol, kao nagrada jer su glasali ispravno; nemali broj onih koji su se opirali, prvo su bili prebijani, pa primoravani da glasaju "pametno", ponovo odvođeni u "pritvor" gde su bili opijani ili drogirani, potom presvlačeni u tuđu garderobu (neretko im je stavljana perika, lažna brada, brkovi ili su bivali obrijani), pa zatim ponovo odvođeni da glasaju. I tako više puta, dok se ne obeznane od alkohola - na koji je Po, iako navučen, bio posebno slabo otporan. Na kraju, umesto poslednje doze, takvi su dobijali teške batine od kojih su neki i umirali.

Moguće je da je Edgar Alan Po bio jedan od njih; postoji puno direktnih i još više indirektnih dokaza koji navode na takav zaključak.

"Narodni odisaj" radikala (1887-1896)

Stefan Aleksić u tekstu "Još jedan odisaj" (Peščanik, 20.09.2013) i Kiklop u "Malo podsećanje na narodni odisaj, Srbija 1887-1896" (Zokster, 27.04.2011) podsećaju na događaje u Srbiji krajem 19. veka, koji su nešto detaljnije bili opisani u eseju Mirka Popovića "Narodni odisaj i dolazak narodne radikalne stranke na vlast" (BOŠ, 2007). Popović opisuje tehnologiju obračuna radikala sa naprednjacima, posle rotacije na vlasti koja se desila nakon izbora u Srbiji održanih u proleće 1887. godine.

Slika iz francuskog časopisa L'illustration, uz vesti o događajima u Srbiji 1887. godine

Represija nad političkom manjinom svoj vrhunac je doživela u periodu od 1887. do 1896. godine, kada su u obračunima koji su imali političku pozadinu stradale 384 pristalice Srpske napredne stranke. U tom periodu naprednjaci su ostali skoro izvan zakona, bez ikakve zaštite od napada svojih protivnika. Posebnu pažnju privlače događaji iz juna 1887, kada se odigrao najveći pogrom naprednjaka, i napad na zbor Srpske napredne stranke 14. maja 1889. u Beogradu.
"Veličanstvenim narodnim odisajem" nazvala je radikalska štampa događaje posle pada vlade Milutina Garašanina. Ipak taj "odisaj" se vrlo brzo izmetnuo u hajku na naprednjake. Do pravih krvavih obračuna nije došlo u Beogradu nego u unutrašnjosti. Linč naprednjaka nije obuhvatio celu zemlju: masovni napadi izvršeni su u požarevačkom, ćuprijskom, aleksinačkom i zaječarskom okrugu - zapravo, okruzima gde su radikali imali neprikosnovenu većinu. U tim oblastima nasilje se širilo kao zaraza. U ostalim delovima zemlje dolazilo je samo do pojedinačnih napada.
U "Videlu", listu napredne stranke, objavljen je 24. juna spisak postradalih naprednjaka. Broj žrtava "narodnog odisaja" 1887. bio je 140 ubijenih, otprilike isto toliko zlostavljanih, bilo je oko 50 slučajeva rušenja naprednjačkih domova i 70 slučajeva paljevina. Ubistva su počinjena na vrlo brutalan način. Nad telom polumrtvog opštinskog pisara u Bobovi, Jovana Živkovića, igralo je kolo, zabeleženi su slučajevi da su žrtve naticane na ražanj ili premlaćivane kocem. Stradale su čitave porodice. Prilikom novog talasa nasilja 1889. mnoge porodice su prebegle u Rumuniju. Posebno zadovoljstvo masi je pričinjavalo zlostavljanje. Najčešći oblik zlostavljanja bilo je jahanje naprednjačkih prvaka. Mestimično su žrtve pružale otpor, što je u vladinim novinama predstavljano kao izazivanje i žrtve su proglašavane krivcima.
Nasilje je trajalo nekoliko nedelja i za to vreme reakcija vlasti je bila nedopustivo mlaka. Optuženi za zločine su tvrdili da im je rečeno da za 15 dana mogu činiti šta im je volja sa naprednjacima a da za to neće odgovarati. Objašnjenje koje je pružala vladina štampa da su napadi činjeni iz osvete za Timočku bunu ne stoji, jer ćuprijski i požarevački okrug u Timočkoj buni nisu stradali.
Drugi talas terora izbio je u samoj prestonici, 14. maja 1889. I pored intervencije policije i samog ministra, batinanje se proširilo po celom gradu. Hvatan je svaki dobro odeven čovek iz unutrašnjosti i bijen. Trgovac, seljak, pop, činovnik, sve je to bilo izloženo rulji, koja je bez zazora i bez obzira tukla i prebijala sve odreda. Ni maltretiranje naprednjaka u prestonici nije moglo proći bez, već ritualnog, jahanja. Nemiri su trajali i 15. maja, a onda se prestonica umirila, nakon što je vojska izašla na ulice. Bilans uličnih sukoba prema zvaničnim izveštajima bio je: 20 povređenih žandarma, 11 naprednjaka i 4 izgrednika, od kojih je jedan umro.
Juna 1889. desilo se još jedno grozno političko ubistvo u selu Lisoviću, okrugu beogradskom. Jedanaest izgrednika, nakon što su polupali seosku mehanu, krenulo je, naoružano prošćem, ka seoskoj školi, u kojoj je stanovao učitelj Jovan Janković, naprednjak. Nasilnici su učitelja sustigli pri pokušaju bekstva i mučki ubili.

"Narodni odisaj" je pratio sve radikalne vlade, ali je počeo odmah posle završetka sedmogodišnje naprednjačke vladavine i prvog dolaska radikala na vlast. Političko nasilje je obeležilo dolazak radikala na vlast i kao metod političke borbe ostalo u narednim godinama. Pogrešno bi bilo "narodni odisaj" razumeti kao niz slučajnih i nepovezanih incidenata koji su posledica izliva narodnog gneva protiv mrskih naprednjaka. "Narodni odisaj" je zapravo proces koji je potrajao više godina, a nasilje nad političkom manjinom i neistomišljenicima postalo je obrascem političke kulture u Srbiji. Da je reč o procesu, a ne o skupu izolovanih incidenata, govori i podatak da je stradanje naprednjaka trajalo gotovo celu deceniju i da je njegov konačan bilans 384 ubijena.
Teško je ovaj koloplet političkog terora objasniti samo iracionalnim porivima, premda zaista postoji nešto monstruozno i razumu neshvatljivo, posebno u događajima iz 1887. Ako je iracionalnu komponentu "narodnog odisaja" teže opisati, političke posledice obračuna sa naprednjacima su očigledne. Dok je društveno nasilje moguće objasniti kao spoj racionalnog i iracionalnog u neodređenoj meri, političko nasilje je aktivnost u kojoj svest, racionalni momenat, preteže nad iracionalnim. Nema političkog nasilja a da se ono ne vrši sa određenim ciljem. Dok je iracionalno nasilje samo sebi cilj, političko nasilje je sredstvo da se do nekog drugog cilja dođe.
Radikalna stranka je svoje političke ciljeve predstavljala kao ciljeve samog naroda, a svoju borbu kao narodnu borbu. Radikalna partija je uspela da se identifikuje sa narodom, kao stranka "seljačke demokratije" i verovanje u stranku i njen program postalo je kao "religiozna dogma". Radikalna stranka je uvela narodnu masu u politiku i koristila ju je kao ključno sredstvo političke borbe. Sa druge strane, poistovećujući narodne ciljeve sa stranačkim, a stranku sa državom, radikali su u državnu upravu uveli načelo stranačke države. U svakom slučaju, "narodni odisaj" 1887. nije samo posledica narodnog gneva. Taj narodni gnev morao je neko podsticati, omogućiti i, na kraju, izgrednike ostaviti nekažnjenima. I upravo je ta činjenica veoma bitna za razumevanje ovog procesa obračunavanja sa političkim protivnikom. To je svest o neodgovornosti za počinjene zločine, a ta neodgovornost davala je zamah "odisaju", a bila je posledica neaktivnosti državnih organa. Jednom označena kao neprijatelj, Napredna stranka je postala legitimna meta političke represije.
Mnogo ozbiljnija posledica nego što je uklanjanje Napredne stranke sa političke scene, jeste potpuni poraz projekta političke modernizacije Srbije koji je pokrenula Srpska napredna stranka 1880. "Narodni odisaj" je u simboličnom smislu trijumf antimodernizma i to u jednoj zemlji u kojoj su načinjeni tek prvi koraci ka izgradnji modernih političkih institucija. Naravno, mora se napomenuti da stanje kakvo je nastalo u Srbiji juna 1887. ima svoju predistoriju u dubokoj krizi koja je zahvatila zemlju, u činjenici da je zloupotreba vlasti u partijske svrhe već postala uobičajena praksa i da se reformatorskog programa iz 1880. odrekla i sama Napredna stranka. I pored svega "narodni odisaj" ostaje kao jedinstven primer represije nad političkim protivnikom. Pogrešno bi bilo reći da sa dolaskom radikala na vlast nasilje postaje očigledno obeležje političke kulture u Srbiji. Nasilje, kao komunikacijska osnova u političkom delovanju, pa i kao politička praksa, prisutno je i pre pojave radikala kao političkog činioca. Ali ne smeju se zbog toga izgubiti iz vida promene koje je radikalizam doneo. Društvo koje se hvalilo slobodoumnim ustavom (1888) nije bilo takvo u praksi, a pravna nesigurnost i opšta raspuštenost u narodu postali su obeležje radikalske vladavine. “Nova era”, po Pašiću, donela je političku nestabilnost, a nasilje kao oblik političkog delovanja ostalo je konstanta srpske političke istorije. Politički poredak izgubio je razvojni element i političke institucije umesto da se kroz proces stalnog jačanja sve više nameću kao stožer napretka društva postale su sredstvo stranačkih obračuna. U jednoj predmodernoj državi, kakva je Srbija bila krajem 19. veka, političke elite morale su svoju ulogu da ozbiljnije shvate. Politička elita je izneverila ideal moderne države. Dublja istraživanja pokazaće da li je i to konstanta srpske istorije.  
Vaistinu.

"Demokratski vir" timočki (između dva svetska rata)

U okolini nekoliko tzv. Timočkih sela u opštinama Zaječar i Negotin, između dva svetska rata postojalo je mesto koje je narod zvao "Demokratski vir". To je bilo posebno mesto, podalje od radoznalih očiju, na kome su politički protivnici bili prevaspitavani - npr. iz predmeta Politička ihtiologija (kako to da ribe dišu pod vodom, a ti ne?) - ukoliko uporno odbijaju da vide koja je strana prava, tj. za koga treba glasati. U to doba, glavni protivnici u Krajini bili su radikali i tzv. "demokrati", gde su ovi drugi često morali da glume naprednjake iz vremena "narodnog uzdisanja".
Beše to prava preteča potonjih partijskih škola, gde je nemali broj predavača bio baš iz redova ljubitelja "demokratskih virova". Radikali potom na glave natakoše šubare i kokarde, ali ih vrlo brzo poskidaše i zameniše kačketima i kožnim mantilima.
Ipak, svlak zmijinji na bezbednom mestu zakopan osta. Jer, ovde se nikad ne zna...

"Mobilizacija" po Mići Štubičancu (1996)

Posle su se neki radikali opet presvukli, a neki nisu...
U ludo vreme lokalnih izbora 1996. godine, negotinska koalicija "Zajedno" za svog odborničkog kandidata u selu Štubik istakne mladog Miću. Čovek hrabro izađe na crtu protivniku iz SPS i - u tri ponovljena izborna vikenda, svaki put ispade pata karta: obojica imaju potpuno isti broj glasova, u listić. Nijedan nevažeći! Videvši da tu nema vrdanja, i da će, ukoliko "američki špijuni" pobede u Štubiku, socijalisti morati da traže novu jazbinu u kojoj bi glodali jagnjeće kosti i takmičili se u podrigivanju i prdenju "na špricer", dosete se nečeg već praktikovanog: između treće i četvrte izborne iteracije, oni lepo uruče poziv za "vojnu vežbu, negde na Jugu" našem Mići i još trojici sigurnih glasača, uz obavezno "Srbija te zove" (ako odbiješ, letiš pravo u vojni zatvor, a to ti je isto).
U četvrtom krugu, SPS kandidat konačno uspe da pobedi domaće izdajnike & strane plaćenike. Pogađate, naravno - sa 4 glasa razlike.
p.s.
Mića je danas član kradikala.
Pardon - naprednjaka.

Fruškogorska krečana (2000)

Kum nije dugme, pa da ga nestaneš tek tako.
Demokratski vir zamenila je fruškogorska krečana. Miloševićevim batinašima je u zimu 1996. bilo naređeno da biju "samo one sa patikama"; ta naredba očigledno nije nikada bila opozvana.

 

"Karantini" napredno-demokratski (2012-2015)

Pa, o ovome se ionako sve zna: savremene demokrate i naprednjaci se već nekoliko godina igraju Toma i Džerija, otimajući, krijući ili pritvarajući svoje i tuđe poslanike, odbornike, kandidate pa čak i glasače; zatvarajući ih pojedinačno u sopstvene stanove i kuće, ili zaključavajući u grupama po udaljenim hotelima i barakama, kako bi tamo na miru doneli ispravnu odluku. Da raščiste u svojim glavama šta im je ispravno činiti, da im glave (u suprotnom) ne bile raščišćene spolja. "Karantini" su smišljeni da ne bi došlo do inficiranja spolja, ali samo pogrešnim ne i ispravnim odlukama. Pa kada se izbistre, onda ih lepo sve privedu da to i odglasaju.

Pored raznih primera širom Srbije, koji svaki čas iskrsnu po medijima u izborna vremena, zabeležen je i slučaj zatvaranja odbornika i članova opštinske izborne komisije u Negotinu, i to članova DS i SPS, kada je trebalo rušiti kvorum u lokalnom parlamentu i blokirati rad Komisije, kako bi bili provocirani vanredni lokalni izbori. Ta lica su ujutru dovedena u zgradu nekadašnjeg Komiteta, gde su i inače sedišta DS i SPS, i kolektivno zatvorena u veliku salu "Dunav" osiguranja, koju 25 godina svojataju socijalisti. Odbornici i članovi Komisije su u toj sali bili zaključani zajedno sa par desetina kilograma roštilja, da se ne baci. Lokalna vlast, oličena u bećarima Radmile Gerov, uz pomoć odbornika G17, radikala i nekih solera, ipak je uspela da obezbedi kvorum, a kao nagradu, kvorumaši su u sali SO Negotin bili "otključani" zajedno sa duplo većom roštiljskom masom. Fundamentalna greška svih ovih "izolacija" je u tome, što karantin služi da bolest ostane unutra i ne izađe napolje; ali bolest nikako da bude dijagnostifikovana (iako je među onima pod ključem nemali broj lekara), još manje lečena. Bolest postoji, i to je već jasno samo po činjenici da se u Srbiji nije promenilo ništa od vremena "narodnog odisaja", a da nisu strane ni tehnologije koje su došle glave Edgaru Alanu Pou.
Ono što se danas naziva Srpskom naprednom strankom, zapravo su preostali nepresvučeni radikali s početka devedesetih, potpomognuti masom već presvučenih. Sada su se svi ti silni radikali kolektivno presvukli u svoje nekadašnje žrtve - u naprednjake, a nasilje nad njima preusmerili na predratne protivnike, demokrate. Sve što se u poslednje vreme po Srbiji dešava, samo je ublažena verzija radikalsko-naprednjačkog sukoba iz 1887-1896, ovoga puta u kradikalsko-demokratskoj izvedbi za 21. vek. Onomad je, na kraju, Napredna stranka prestala da postoji, a liberali nastavili još neko vreme da se kurvaju sa radikalima. Danas, sudbina demokrata, počev od izdaje naprednog i reformatorskog programa, preko lopovluka i davanja infuzije partijskoj državi, pa do dolaska na samu ivicu ponora prestanka postojanja, u mnogome liči na sudbinu naprednjaka iz doba vladavine Obrenovića. Srećom, još uvek nije došlo do nabijanja nepodobnih na ražanj, iako se nekima čak i to još uvek vrzma po usijanim tintarama. A i zašto bi, pored medija koji su sada apsolutno svi pod kontrolom kradikala. Tek taj kolac nije za bacanje.
Mada, i on ima dve strane...

"Hleba i igara" - kako to lepo zvuči. Samo, kada hleba nema - čak ni onog od 3 dinara i 7 kora - ni igre se nemaju na šta namazati. Nema problema, slobodno možete da odahnete, jer kada neku vlast spopadne ovakvo ludilo, to znači da joj se bliži kraj. Praksa je pokazala da je to matrica od koje se ovde ne odstupa, a istorijski događaji su se povazdan razlikovali jedino po dužini otpora nizbrdici i količini nasilja kojom se pokušava da spreči neminovno.
Dakle, slobodno možete da odahnete.
Izdahnete.

O gvozdenim magarcima

Nikola Pašić završio je politehniku 1872. godine u Cirihu. No u želji da se što bolje osposobi kao inženjer za izgradnju železnica, koji je posao predstojao Srbiji u to doba, obratio se nadležnim vlastima u zemlji molbom da mu se omogući ostvarenje njegove želje. To pismo je po svojoj sadržini vrlo interesantno, radi čega ga donosimo u celini.

 Ono glasi:

"Gospodinu Ministru Prosvete i Crkvenih dela

Poznato će biti g. Ministru da ću kroz po meseca sa inžinirskom naukom gotov biti. Poznato će biti i to g. Ministru da sam poslan od pređašnjeg g. Ministra naročito zato da izučim postrojavanje željeznica. Pre četiri godine kad sam za državnog pitomca izabran beše inžinirska struka s' pogledom na postrojavanje željeznica na ciriškoj politehnici najbolje zastupljena, ali opet zato nije tako udešena da se i praktika za vreme teoriskog učenja izuči. Kako je pak za inžinjira, koji bi posao samostalno preduzimao i vršio, neobhodno nužno i praktično znanje i kako je to osobito onde nužno gde inžinirstvo u početku stoji, kao što je kod nas slučaj: to molim g. Ministra a odnosno ministarski savet da mi dozvoli da ostanem na strani bar još jednu godinu radi praktike.

Kazaću ukratko misli, koje mi povoda daju mojoj molbi.

Srbija je država, koja ako hoće živiti mora ući u tok evropske industrije i civilizacije. Ako li se tome usprotivi to se mora osuditi na sasvim odvojeni i stacionarni život i uvek se braniti od poplave evropske industrije i civilizacije i nikad neće biti sigurna da je neće evropski događaji silom prinuditi da dopusti slobodan tok evropskom saobraćaju.

Današnji pravac proizvodstva - industrije - tako je da željeznica ništa drugo nije do jedan deo toga pravca, t. j. željeznica je nužno sljedstvo današnje industrije. Fabrike kakvih izvesnih produkata zamenjuju sav ručni rad tih produkata i to u takvoj daljini okolo sebe dokle produkti sa putnim troškom mogu konkurenciju izdržati sa ručnim radom. Što su mašine savršenije i što je bolje sila prirodna upotrebljena, tim je veći trg tih produkata. I oni su uspeli da trg svoj svetskim učine, počeli su u stanju bili da sami sebi put polože, kojim su prepreke vremena iliti prostora skratili. Težnja je današnje industrije da sve ljudske poslove zameni fabričnim i da sve prirodne sile (vodu i ugljen) upotrebi mesto ljudske. Karakteristična crta današnjega veka - otuda dolazi to da se fabrike neprestano umnožavaju i da se željeznice od severo-zapada k' jugo-istoku kao bujice valjaju. Ni jedan predeo nije mogao zabraniti (a upravo samu stvar nije ni zabranjivao no su se borili okolo podele koristi od upotrebe prirodnih blaga) da željeznica ne prođe kroz njega i da se fabrike nepodignu, kad mu koristi donose. Talasi evropskog trga već udaraju o granicama Srbije.

Srbija je uvidila i pokazala je u raznim prilikama da se zanima ozbiljno sa tom stranom narodnoga napredka. Željeznice će preći preko Srbije čim ova stoji u trgovačkom saobraćaju sa ostalim industrijalnim svetom. Zadatak je svake vlade da napredak industrije dovede u saglasnost sa narodnim interesima. Na nedopusti da industrijalna preduzeća od kojih blagostanje naroda zavisi padnu u ruke takih preduzimača, kojih interesi dijametralno narodnim stoje. Srbija gradila sama željeznicu ili dala kakvom društvu, mora gledati da se prvi i najveći uslov ispuni a taj je da željeznica nebude od štete kako narodnoj slobodi tako i narodnom blagostanju. Strana društva prete tom uslovu najviše. Istorija nas tome uči. Prvo je načelo stranog preduzimačkog društva da što više dobije neobazirući se ni najmanje u koliko su tuđi interesi povređeni. Kapitalistično društvo redko je humanistično spram svojih sugrađana a još ređe spram tuđih državljanina. Osigurati stranom kapitalu dobit a sačuvati narodni interes često je vrlo teško.

Nadzor kako pri izvršivanju kakve građevine kako pri upotrebi iste, treba da je potpuno tačan i svestran, pa tek onda može se reći da se ima uslova da će se ugovor tačan i neizvrnut izvršiti.

Nadzornik treba da stepen današnje nauke (teorije) i treba da zna koliko se je mogla ista u praktici izvršiti; jer će se inače dogoditi da se stvari odbačene upotrebe ili će se tražiti nešto da se izvrši što nije moguće ili što bi kao eksperimenat služilo.

Iz toga ću kao sljedstvo napomenuti da su državi pri preduzećima narodnjim iliti državnim preko nužni inžinjiri, koji bi bili sposobni da samostalno preduzeće izvrše ili ako ih je malo da mogu svestrani i tačni nadzor nad preduzetim radom vršiti.

I iz toga držim da je molba moja da bar jednu godinu na strani u praktici ostanem u interesu našeg otačastva. Moja ličnost neutiče ni najmanje u tome, jer sam potpuno osiguran, čim mi je država dala tolika sredstva da sam postao samostalna jedinica u svetu.

Osim željeznih putova, koji će kad tad preko Srbiju preći pa ma pod kojim vodom, ima Srbija da izvrši još i druga preduzeća, koja su s' njenim napredkom tesno skopčana, a ta su: da poveće reke reguliše i očisti i da ih plovnim napravi i da pomanje i gorske reke i potoke tako reguliše da se poplave otklone. Posle ovog ima Srbija da preduzme da se tačno premeravanje Srbije izvrši i da se katastri urede.

Sve to Srbija mora izvršiti i to u kratko vreme a sva ta preduzeća nemogu se stranim društvima dati, jer bi onda Srbija bila na svagda stranim kapitalom pokorena.

Što je kraće vreme za koje se mora što izučiti to se zahteva da su sredstva veća koja će se oko toga učenja upotrebiti.

Da se svršeni inžinjir potpuno u svemu onome što je teoriski izučio i praktički izvežba nužno je više od jedne godine. Za jednu ili dve godine mogu se napraktikovati samo pojedine grane inžinjirske nauke.

Da se rešenje, kojim sam na stranu poslan da naročito postrojavanja željeznica izučim doista izvrši moram biti u praktiku, t. j. pre nego što ću moći preduzeti da kakav rad samostalno izvršim moram najpre da taj posao izvršim pod nadzorom kakvog veštog praktičara. Dakle ja moram biti u društvu, koje je preduzelo da kaki predugotovni rad izvrši - pri trasiranju - posle trebam da budem u birou društva, i u polju pri pravljenju kakve veće ćuprije, pri tunelu, pri vodovodu i t. d.

Da sve te radove u jednoj godini pređem moram dakle kratko vreme kod svakog biti, upravo toliko dok ga neizučim. Iz toga sljeduje da se nemogu zadržavati pri jednoj željeznici (što i netreba, jer građenje željeznice zavisi mnogo od zemljišta na kom se gradi) no ću morati da tražim radove, koje potrebujem. Iz toga opet sljeduje da se nemogu stalno i pod platom primiti da radim na izvršenju kakvog posla, jer često jedan jediti posao, koji se za kratko vreme može izpraktikovati potrebuje polovinu i više od jedne godine.

Ja dakle neću moći da budem za rad prevezan no ću raditi dotle dok se neizvežbam pa ću onda dalje ići.

Da se za tako kratko vreme pređu svi radovi oko željeznica moraju se imati veća sredstva no što sada imam.

Zbog toga molim g. Ministra a odnosno Ministarski savet da mi blagodejanje uveća sa još 200 talira godišnje ili da mi plaća sve putne troškove, koji će se oko putovanja iz jednog mesta u drugo učiniti.

Prvo ću ići u Ungarsku, počem će se tamo za kratko vreme više novi pruga preduzeti. Dokle rada potrebnog nalazio budem dotle ću i ostati. Docnije kad sve radove izučim nameran sam ako g. Ministar dopusti ići u Francusku i Englesku da postrojavanje željeznica u tim zemljama sravnim sa nemačkim sistemom. Ovo je nužno za nas, jer se nezna hoće li sama država građenje preduzeti ili će dati kakvom stranom (nemačkom, engleskom ili francuskom) društvu. I da se sačuvamo da neupotrebljujemo one stvari, koje jesu u drugim zemljama odbačene (Pruska je prošle godine izaslala neke svoje inžinjire da prouče engleske željeznice i da ih sravne sa nemačkim).

Iz svega ovoga molim gospodin Ministra da mi rešenjem svojim dozvoli:

1. Da ostanem najmanje jednu godinu u praktici na strani.

2. Da mi blagodejanje sa 200 talira poveća.

3. Da mi se putni trošak do Pešte pošalje i to što skorije.

4. Da mi dozvoli da mogu kući na 20-30 dana doći ako nebudem odma zanimanje našao.

8. marta 1872. god. u Cirihu

Državni pitomac Nikola Pašić, inžinjir

Adresa: Schönbühlstrasse No. 11, Stock 1, Hottingen Zürich"

Ta molba poslata je Ministarstvu građevina, koje je odobrilo: 

"Naknada da se Nikoli dozvoli, da jednu godinu provede u praktiki i to da praktikuje u Ungarskoj pri građenju gvozdenih putova kao što on traži, a nigdi više, i da se i njemu kao i ostalim pitomcima dade 100 talira godišnje, pa iz te sume da podmiruje putne i druge troškove, a ništa više na to ime da mu se ne daje."

Pošto je Nikola Pašić proveo godinu dana u Ungarskoj vratio se 1873. godine u Otačastvo. Kao i svima državnim pitomcima i njemu je poslato jednomesečno blagodejanje na ime nagrade po završetku študija, kao i putni trošak od Pešte do Beograda, sve u ukupnom iznosu od 668 groša poreskih.

Iako željan da se što više i bolje osposobi i usavrši u samom građenju železnica, Nikola Pašić to svoje znanje nije uopšte praktično upotrebio kao graditelj po povratku u Srbiju, već se naprotiv potpuno posvetio politici odnosno Radikalnoj stranci, koja je bila najogorčeniji protivnik železnica u Srbiji, čiju je izgradnju sprovela Naprednjačka stranka, dok je pak samu obavezu za tom izgradnjom primila Liberalna stranka na Berlinskom kongresu 1878. godine.

Nikola Pašić bio je docnije ministar građevina, predsednik vlade, kao i šef Radikalne stranke, i sa tih položaja svakako da je želeo da posrednim putem doprinese poboljšanju železničke mreže u Srbiji, ali kao graditelj - kako je to i pismeno obećavao da će biti - nije nikad uzeo učešća u tim poslovima.

inž. Stanislav M. Velimirović 

"Pioniri Timočke Krajine u izgradnji srpskih državnih železnica"

Razvitak br. 3 1966. Zaječar

*

Izgradnja prve železničke pruge u Srbiji bila je planirana u Timočkoj Krajini.

inž. Stanislav M. Velimirović

Razvitak br. 1 1967. Zaječar

**

Aprila 1880. Srbija je bila primorana da potpiše novu konvenciju koja se isključivo odnosila na izgradnju pruge. Rok za izgradnju pruge bio je opet tri godine, odnosno 27. juni 1883. godine. Krajem 1880. godine vlada je raspisala licitaciju na koju se javilo jedno francusko društvo iz Pariza – "Generalna unija". Knez Milan Obrenović je srebrnim budakom 15. jula 1881. godine udario temelj Srpskim državnim železnicama. Ovaj događaj zbio se "kraj mosta na Mokroluškoj rečici do Topčiderskog puta" (to mesto je u blizini današnjeg mosta "Gazela" u Beogradu). Posle samo godinu dana "Generalna unija" je bankrotirala, pa je radove nastavilo novoformirano Društvo za izgradnju i eksploataciju Srpskih državnih železnica. Zbog toga je prvi svečani voz na pruzi Beograd–Niš zakasnio čitavih petnaest meseci i protutnjao Moravskom dolinom 4. septembra 1884. godine.

sajt Kluba ljubitelja Timočkih pruga

***

Ako zanemarimo Pašićevu gramatiku serbsku XIX veka, i usredsredimo se na suštinu njegovog teksta, neće nam biti teško da shvatimo kako je jedan takav demagog, više nego očigledan uvlakač i prakonvertit, dospeo toliko visoko, menjajući političke strane i patrone, da ga čak na kraju neki od sumanutijih autora istorijskih pogleda (Zapadna varijanta) nazivaju "ocem Južno Slovenske države". U svojoj biti, palanačko šićardžijski mentalitat državnog pitomca Nikole - koji je on dokazao proneverom uloženih narodnih para u to za šta ih je od (bezbroj puta pominjanog) naroda potraživao - ubrzo se ispoljio po zasedanju na čelo Radikalne stranke, i to baš po pitanju gradnje železnica u Srbiji. Kao jedan od glavnih argumenata protiv njihove gradnje, radikali su navodili ubedljiv argument: lokomotive plaše srpske krave, zbog čega one ne daju mleko.

Zaista ne znam da li je američkim bizonima presušilo mleko, po spajanju američke Transkontinentalne železnice 1869. godine, i da li je baš to uticalo na potonji mortalitet populacije indijanaca. Čisto sumnjam da su bizoni o svom strahu brzojavima ili telepatski to dojavili svojim rođacima u Srbiji tog doba. 

Btw, kukuruz je poreklom iz Amerike, krajem XVIII veka ga Osmanlije donose po prvi put u Srbiju (zato je nazvan "tursko žito", po narodski). Tada nikome nije palo na pamet da se raspituje za aflatoksin. Da je više pio mleko ili nešto drugo umesto raznih destilata, možda ni magistar Velja Ilić svojevremeno, u svojstvu ministra za ajzenban&ostalo, ne bi izjavio "ću razmontiram prugu od Požarevca preko Zaječara do Prahova, jer od nje nema leba i samo pravi troškove".

Zamislite danas situaciju u kojoj LDP potpiše obavezu Srbije da gradi železnicu, SNS je stvarno izgradi, a SRS kuka da im to sokoćalo plaši goveda...
Posle bidecenijskog izučavanja potonjeg lika i dela Nikole Pašića u sopstvenom političkom praktikantstvu, stiče se utisak da se konvertibilni Aleksandar Vučić danas ponaša baš onako kako je u pismu govorio Nikola Pašić, naš državni pitomac i strani đak. Eto, lepo piše u pismu ono o vodenim tokovima, kanalima i navodnjavanju - a sadašnji napredni ministar Bačević prepisuje.

Državni pitomac do pitomca o narodnom trošku, prirodno.
Pardon - organski.

O magarcima je ovde već bilo pisano:
05.02.2009. Post #77 - Municipalna genetika i stečena pristojnost
06.02.2009. Post #78 - San zimske noći

p.s.

Ukoliko u Pitomčevom pismu negde naiđete da je spomenuo Rusiju, obavestite njegovog sledbenika vojvodu Tomislava Nikolića. On će to odma' proslediti atamanima Koštunici i Šešelju - kao šuga.