Narodni izdisaji

"Pritvaranje" po Pou (1849)

Danas, 166 godina od njegove misteriozne smrti, još uvek nije sasvim jasno šta je zaista dotuklo američkog pisca Edgara Alana Poa. Kako stoje stvari, postoji dvadesetak teorija zavere na tu temu, koje su godinama sledile jedna drugu. Činjenice su sledeće:
27. septembra 1849. Po kreće iz Ričmonda za Filadelfiju, da bi tamo uredio jednu zbirku pesama. Šest dana kasnije, izjutra 3. oktobra, prolaznici nalaze pisca u jednoj baltimorskoj uličici, koji polusvestan bleži u slivniku, obučen u jeftinu i dronjavu odeću koja očigledno nije njegova. Iako su ga preneli u lokalnu Univerzitetsku bolnicu, gde su se lekari odmah za njega pobrinuli, Po nikada više nije dovoljno povratio svest da bi objasnio gde je bio i šta mu se to dogodilo. Potpuno izbezumljen, preminuo je 7. oktobra 1849. godine.

Lekari i njegovi prijatelji su već tada bili podeljeni oko toga šta bi mogao da bude uzrok Poove smrti: neki su tvrdili da je previše popio, mada je Po u tom trenutku bio šestomesečni apstinent, i odbio je ponuđeni alkohol u samom smrtnom času; drugi su smatrali da je umro od besnila, koje je najverovatnije navukao preko svoje mačke (tvrdili su to, pozivajući se na delirijum i ostale simptome koje je imao); treći...
Elem, evo liste uzroka Poove smrti, koji su do danas razmatrani, odbacivani, ponovo potezani (poređano hronološki):

1857 - preminuo od posledica teških batina (pijan se zakačio sa siledžijama oko neke ženske)

1875 - epilepsija

1921 - dipsomanija (neutaživa "potreba" za alkoholom, do besvesti)

1926 - bolest srca

1970 - trovanje

1977 - dijabetes

1979 - hipoglikemija (što bi naš narod rekao "ode mu šećer u aut")

1984 - preminuo od posledica alkoholne dehidratacije

1989 - porfirija (nasledni poremećaj metabolizma tj. krvi, karakterističan za vampire i vukodlake)

1992 - delirium tremens (narodski - prepio se)

1996 - besnilo

1997 - infarkt

1998 - ubistvo (ubila su ga braća žene, na koju je u to vreme "bacio oko")

1999 - epilepsija

1999 - trovanje ugljen-monoksidom (isparenja iz lampi po tadašnjim krčmama)

1999 - trovanje živom i drugim teškim metalima iz leka za koleru (koja tada besnila u SAD)

2000 - tumor na mozgu

2014 - grip, koji se kod Poa pretvorio u smrtonosnu upalu pluća

Međutim, teorija o uzroku njegove smrti koja ima najviše pristalica, jeste ona sa političkom pozadinom. Po se obreo u Baltimoru na sam dan izbora za lokalnog šerifa, i to u lokalu koji je istovremeno bio i krčma i glasačko mesto. U to vreme, u Američkim izbornim aktivnostima bila je veoma popularna metoda zastrašivanja građana sa pravom glasa, koji su prvo bili odvođeni u "pritvor" (kako su tu metodu ubeđivanja nazivali njeni ljubitelji), najčešće u neku kafanu ili podrum u blizini glasačkog mesta. Nije mali broj slučajnih prolaznika, koji su na prepad bili hvatani i "pritvarani". Mnogima je tu davan alkohol, kao nagrada jer su glasali ispravno; nemali broj onih koji su se opirali, prvo su bili prebijani, pa primoravani da glasaju "pametno", ponovo odvođeni u "pritvor" gde su bili opijani ili drogirani, potom presvlačeni u tuđu garderobu (neretko im je stavljana perika, lažna brada, brkovi ili su bivali obrijani), pa zatim ponovo odvođeni da glasaju. I tako više puta, dok se ne obeznane od alkohola - na koji je Po, iako navučen, bio posebno slabo otporan. Na kraju, umesto poslednje doze, takvi su dobijali teške batine od kojih su neki i umirali.

Moguće je da je Edgar Alan Po bio jedan od njih; postoji puno direktnih i još više indirektnih dokaza koji navode na takav zaključak.

"Narodni odisaj" radikala (1887-1896)

Stefan Aleksić u tekstu "Još jedan odisaj" (Peščanik, 20.09.2013) i Kiklop u "Malo podsećanje na narodni odisaj, Srbija 1887-1896" (Zokster, 27.04.2011) podsećaju na događaje u Srbiji krajem 19. veka, koji su nešto detaljnije bili opisani u eseju Mirka Popovića "Narodni odisaj i dolazak narodne radikalne stranke na vlast" (BOŠ, 2007). Popović opisuje tehnologiju obračuna radikala sa naprednjacima, posle rotacije na vlasti koja se desila nakon izbora u Srbiji održanih u proleće 1887. godine.

Slika iz francuskog časopisa L'illustration, uz vesti o događajima u Srbiji 1887. godine

Represija nad političkom manjinom svoj vrhunac je doživela u periodu od 1887. do 1896. godine, kada su u obračunima koji su imali političku pozadinu stradale 384 pristalice Srpske napredne stranke. U tom periodu naprednjaci su ostali skoro izvan zakona, bez ikakve zaštite od napada svojih protivnika. Posebnu pažnju privlače događaji iz juna 1887, kada se odigrao najveći pogrom naprednjaka, i napad na zbor Srpske napredne stranke 14. maja 1889. u Beogradu.
"Veličanstvenim narodnim odisajem" nazvala je radikalska štampa događaje posle pada vlade Milutina Garašanina. Ipak taj "odisaj" se vrlo brzo izmetnuo u hajku na naprednjake. Do pravih krvavih obračuna nije došlo u Beogradu nego u unutrašnjosti. Linč naprednjaka nije obuhvatio celu zemlju: masovni napadi izvršeni su u požarevačkom, ćuprijskom, aleksinačkom i zaječarskom okrugu - zapravo, okruzima gde su radikali imali neprikosnovenu većinu. U tim oblastima nasilje se širilo kao zaraza. U ostalim delovima zemlje dolazilo je samo do pojedinačnih napada.
U "Videlu", listu napredne stranke, objavljen je 24. juna spisak postradalih naprednjaka. Broj žrtava "narodnog odisaja" 1887. bio je 140 ubijenih, otprilike isto toliko zlostavljanih, bilo je oko 50 slučajeva rušenja naprednjačkih domova i 70 slučajeva paljevina. Ubistva su počinjena na vrlo brutalan način. Nad telom polumrtvog opštinskog pisara u Bobovi, Jovana Živkovića, igralo je kolo, zabeleženi su slučajevi da su žrtve naticane na ražanj ili premlaćivane kocem. Stradale su čitave porodice. Prilikom novog talasa nasilja 1889. mnoge porodice su prebegle u Rumuniju. Posebno zadovoljstvo masi je pričinjavalo zlostavljanje. Najčešći oblik zlostavljanja bilo je jahanje naprednjačkih prvaka. Mestimično su žrtve pružale otpor, što je u vladinim novinama predstavljano kao izazivanje i žrtve su proglašavane krivcima.
Nasilje je trajalo nekoliko nedelja i za to vreme reakcija vlasti je bila nedopustivo mlaka. Optuženi za zločine su tvrdili da im je rečeno da za 15 dana mogu činiti šta im je volja sa naprednjacima a da za to neće odgovarati. Objašnjenje koje je pružala vladina štampa da su napadi činjeni iz osvete za Timočku bunu ne stoji, jer ćuprijski i požarevački okrug u Timočkoj buni nisu stradali.
Drugi talas terora izbio je u samoj prestonici, 14. maja 1889. I pored intervencije policije i samog ministra, batinanje se proširilo po celom gradu. Hvatan je svaki dobro odeven čovek iz unutrašnjosti i bijen. Trgovac, seljak, pop, činovnik, sve je to bilo izloženo rulji, koja je bez zazora i bez obzira tukla i prebijala sve odreda. Ni maltretiranje naprednjaka u prestonici nije moglo proći bez, već ritualnog, jahanja. Nemiri su trajali i 15. maja, a onda se prestonica umirila, nakon što je vojska izašla na ulice. Bilans uličnih sukoba prema zvaničnim izveštajima bio je: 20 povređenih žandarma, 11 naprednjaka i 4 izgrednika, od kojih je jedan umro.
Juna 1889. desilo se još jedno grozno političko ubistvo u selu Lisoviću, okrugu beogradskom. Jedanaest izgrednika, nakon što su polupali seosku mehanu, krenulo je, naoružano prošćem, ka seoskoj školi, u kojoj je stanovao učitelj Jovan Janković, naprednjak. Nasilnici su učitelja sustigli pri pokušaju bekstva i mučki ubili.

"Narodni odisaj" je pratio sve radikalne vlade, ali je počeo odmah posle završetka sedmogodišnje naprednjačke vladavine i prvog dolaska radikala na vlast. Političko nasilje je obeležilo dolazak radikala na vlast i kao metod političke borbe ostalo u narednim godinama. Pogrešno bi bilo "narodni odisaj" razumeti kao niz slučajnih i nepovezanih incidenata koji su posledica izliva narodnog gneva protiv mrskih naprednjaka. "Narodni odisaj" je zapravo proces koji je potrajao više godina, a nasilje nad političkom manjinom i neistomišljenicima postalo je obrascem političke kulture u Srbiji. Da je reč o procesu, a ne o skupu izolovanih incidenata, govori i podatak da je stradanje naprednjaka trajalo gotovo celu deceniju i da je njegov konačan bilans 384 ubijena.
Teško je ovaj koloplet političkog terora objasniti samo iracionalnim porivima, premda zaista postoji nešto monstruozno i razumu neshvatljivo, posebno u događajima iz 1887. Ako je iracionalnu komponentu "narodnog odisaja" teže opisati, političke posledice obračuna sa naprednjacima su očigledne. Dok je društveno nasilje moguće objasniti kao spoj racionalnog i iracionalnog u neodređenoj meri, političko nasilje je aktivnost u kojoj svest, racionalni momenat, preteže nad iracionalnim. Nema političkog nasilja a da se ono ne vrši sa određenim ciljem. Dok je iracionalno nasilje samo sebi cilj, političko nasilje je sredstvo da se do nekog drugog cilja dođe.
Radikalna stranka je svoje političke ciljeve predstavljala kao ciljeve samog naroda, a svoju borbu kao narodnu borbu. Radikalna partija je uspela da se identifikuje sa narodom, kao stranka "seljačke demokratije" i verovanje u stranku i njen program postalo je kao "religiozna dogma". Radikalna stranka je uvela narodnu masu u politiku i koristila ju je kao ključno sredstvo političke borbe. Sa druge strane, poistovećujući narodne ciljeve sa stranačkim, a stranku sa državom, radikali su u državnu upravu uveli načelo stranačke države. U svakom slučaju, "narodni odisaj" 1887. nije samo posledica narodnog gneva. Taj narodni gnev morao je neko podsticati, omogućiti i, na kraju, izgrednike ostaviti nekažnjenima. I upravo je ta činjenica veoma bitna za razumevanje ovog procesa obračunavanja sa političkim protivnikom. To je svest o neodgovornosti za počinjene zločine, a ta neodgovornost davala je zamah "odisaju", a bila je posledica neaktivnosti državnih organa. Jednom označena kao neprijatelj, Napredna stranka je postala legitimna meta političke represije.
Mnogo ozbiljnija posledica nego što je uklanjanje Napredne stranke sa političke scene, jeste potpuni poraz projekta političke modernizacije Srbije koji je pokrenula Srpska napredna stranka 1880. "Narodni odisaj" je u simboličnom smislu trijumf antimodernizma i to u jednoj zemlji u kojoj su načinjeni tek prvi koraci ka izgradnji modernih političkih institucija. Naravno, mora se napomenuti da stanje kakvo je nastalo u Srbiji juna 1887. ima svoju predistoriju u dubokoj krizi koja je zahvatila zemlju, u činjenici da je zloupotreba vlasti u partijske svrhe već postala uobičajena praksa i da se reformatorskog programa iz 1880. odrekla i sama Napredna stranka. I pored svega "narodni odisaj" ostaje kao jedinstven primer represije nad političkim protivnikom. Pogrešno bi bilo reći da sa dolaskom radikala na vlast nasilje postaje očigledno obeležje političke kulture u Srbiji. Nasilje, kao komunikacijska osnova u političkom delovanju, pa i kao politička praksa, prisutno je i pre pojave radikala kao političkog činioca. Ali ne smeju se zbog toga izgubiti iz vida promene koje je radikalizam doneo. Društvo koje se hvalilo slobodoumnim ustavom (1888) nije bilo takvo u praksi, a pravna nesigurnost i opšta raspuštenost u narodu postali su obeležje radikalske vladavine. “Nova era”, po Pašiću, donela je političku nestabilnost, a nasilje kao oblik političkog delovanja ostalo je konstanta srpske političke istorije. Politički poredak izgubio je razvojni element i političke institucije umesto da se kroz proces stalnog jačanja sve više nameću kao stožer napretka društva postale su sredstvo stranačkih obračuna. U jednoj predmodernoj državi, kakva je Srbija bila krajem 19. veka, političke elite morale su svoju ulogu da ozbiljnije shvate. Politička elita je izneverila ideal moderne države. Dublja istraživanja pokazaće da li je i to konstanta srpske istorije.  
Vaistinu.

"Demokratski vir" timočki (između dva svetska rata)

U okolini nekoliko tzv. Timočkih sela u opštinama Zaječar i Negotin, između dva svetska rata postojalo je mesto koje je narod zvao "Demokratski vir". To je bilo posebno mesto, podalje od radoznalih očiju, na kome su politički protivnici bili prevaspitavani - npr. iz predmeta Politička ihtiologija (kako to da ribe dišu pod vodom, a ti ne?) - ukoliko uporno odbijaju da vide koja je strana prava, tj. za koga treba glasati. U to doba, glavni protivnici u Krajini bili su radikali i tzv. "demokrati", gde su ovi drugi često morali da glume naprednjake iz vremena "narodnog uzdisanja".
Beše to prava preteča potonjih partijskih škola, gde je nemali broj predavača bio baš iz redova ljubitelja "demokratskih virova". Radikali potom na glave natakoše šubare i kokarde, ali ih vrlo brzo poskidaše i zameniše kačketima i kožnim mantilima.
Ipak, svlak zmijinji na bezbednom mestu zakopan osta. Jer, ovde se nikad ne zna...

"Mobilizacija" po Mići Štubičancu (1996)

Posle su se neki radikali opet presvukli, a neki nisu...
U ludo vreme lokalnih izbora 1996. godine, negotinska koalicija "Zajedno" za svog odborničkog kandidata u selu Štubik istakne mladog Miću. Čovek hrabro izađe na crtu protivniku iz SPS i - u tri ponovljena izborna vikenda, svaki put ispade pata karta: obojica imaju potpuno isti broj glasova, u listić. Nijedan nevažeći! Videvši da tu nema vrdanja, i da će, ukoliko "američki špijuni" pobede u Štubiku, socijalisti morati da traže novu jazbinu u kojoj bi glodali jagnjeće kosti i takmičili se u podrigivanju i prdenju "na špricer", dosete se nečeg već praktikovanog: između treće i četvrte izborne iteracije, oni lepo uruče poziv za "vojnu vežbu, negde na Jugu" našem Mići i još trojici sigurnih glasača, uz obavezno "Srbija te zove" (ako odbiješ, letiš pravo u vojni zatvor, a to ti je isto).
U četvrtom krugu, SPS kandidat konačno uspe da pobedi domaće izdajnike & strane plaćenike. Pogađate, naravno - sa 4 glasa razlike.
p.s.
Mića je danas član kradikala.
Pardon - naprednjaka.

Fruškogorska krečana (2000)

Kum nije dugme, pa da ga nestaneš tek tako.
Demokratski vir zamenila je fruškogorska krečana. Miloševićevim batinašima je u zimu 1996. bilo naređeno da biju "samo one sa patikama"; ta naredba očigledno nije nikada bila opozvana.

 

"Karantini" napredno-demokratski (2012-2015)

Pa, o ovome se ionako sve zna: savremene demokrate i naprednjaci se već nekoliko godina igraju Toma i Džerija, otimajući, krijući ili pritvarajući svoje i tuđe poslanike, odbornike, kandidate pa čak i glasače; zatvarajući ih pojedinačno u sopstvene stanove i kuće, ili zaključavajući u grupama po udaljenim hotelima i barakama, kako bi tamo na miru doneli ispravnu odluku. Da raščiste u svojim glavama šta im je ispravno činiti, da im glave (u suprotnom) ne bile raščišćene spolja. "Karantini" su smišljeni da ne bi došlo do inficiranja spolja, ali samo pogrešnim ne i ispravnim odlukama. Pa kada se izbistre, onda ih lepo sve privedu da to i odglasaju.

Pored raznih primera širom Srbije, koji svaki čas iskrsnu po medijima u izborna vremena, zabeležen je i slučaj zatvaranja odbornika i članova opštinske izborne komisije u Negotinu, i to članova DS i SPS, kada je trebalo rušiti kvorum u lokalnom parlamentu i blokirati rad Komisije, kako bi bili provocirani vanredni lokalni izbori. Ta lica su ujutru dovedena u zgradu nekadašnjeg Komiteta, gde su i inače sedišta DS i SPS, i kolektivno zatvorena u veliku salu "Dunav" osiguranja, koju 25 godina svojataju socijalisti. Odbornici i članovi Komisije su u toj sali bili zaključani zajedno sa par desetina kilograma roštilja, da se ne baci. Lokalna vlast, oličena u bećarima Radmile Gerov, uz pomoć odbornika G17, radikala i nekih solera, ipak je uspela da obezbedi kvorum, a kao nagradu, kvorumaši su u sali SO Negotin bili "otključani" zajedno sa duplo većom roštiljskom masom. Fundamentalna greška svih ovih "izolacija" je u tome, što karantin služi da bolest ostane unutra i ne izađe napolje; ali bolest nikako da bude dijagnostifikovana (iako je među onima pod ključem nemali broj lekara), još manje lečena. Bolest postoji, i to je već jasno samo po činjenici da se u Srbiji nije promenilo ništa od vremena "narodnog odisaja", a da nisu strane ni tehnologije koje su došle glave Edgaru Alanu Pou.
Ono što se danas naziva Srpskom naprednom strankom, zapravo su preostali nepresvučeni radikali s početka devedesetih, potpomognuti masom već presvučenih. Sada su se svi ti silni radikali kolektivno presvukli u svoje nekadašnje žrtve - u naprednjake, a nasilje nad njima preusmerili na predratne protivnike, demokrate. Sve što se u poslednje vreme po Srbiji dešava, samo je ublažena verzija radikalsko-naprednjačkog sukoba iz 1887-1896, ovoga puta u kradikalsko-demokratskoj izvedbi za 21. vek. Onomad je, na kraju, Napredna stranka prestala da postoji, a liberali nastavili još neko vreme da se kurvaju sa radikalima. Danas, sudbina demokrata, počev od izdaje naprednog i reformatorskog programa, preko lopovluka i davanja infuzije partijskoj državi, pa do dolaska na samu ivicu ponora prestanka postojanja, u mnogome liči na sudbinu naprednjaka iz doba vladavine Obrenovića. Srećom, još uvek nije došlo do nabijanja nepodobnih na ražanj, iako se nekima čak i to još uvek vrzma po usijanim tintarama. A i zašto bi, pored medija koji su sada apsolutno svi pod kontrolom kradikala. Tek taj kolac nije za bacanje.
Mada, i on ima dve strane...

"Hleba i igara" - kako to lepo zvuči. Samo, kada hleba nema - čak ni onog od 3 dinara i 7 kora - ni igre se nemaju na šta namazati. Nema problema, slobodno možete da odahnete, jer kada neku vlast spopadne ovakvo ludilo, to znači da joj se bliži kraj. Praksa je pokazala da je to matrica od koje se ovde ne odstupa, a istorijski događaji su se povazdan razlikovali jedino po dužini otpora nizbrdici i količini nasilja kojom se pokušava da spreči neminovno.
Dakle, slobodno možete da odahnete.
Izdahnete.

ArtTerorizam#29

- n a s t a v e k -

for Ines

... Zbog toga što bol i strah od smrti pamtimo življe nego zadovoljstvo, i zato što su naša osećanja vezana za blagotvorne vidove nepoznatog bila oduvek podložna konvencionalnim religioznim ritualima, ona mračnija i zlotvornija strana kosmičke misterije upadljivo je istaknuta u našem folkloru prožetom natprirodnim.

Hauard F. Lavkraft

"Nama Amerikancima dopala je sreća da to rasvetljavanje (misleći na povest neobične priče i kratke proze u celini) nastane kod nas, u ličnosti našeg najslavnijeg i nesrećnog sunarodnika - Edgara Alana Poa", reći će još Lavkraft. I zaista, Po je jedan od najslavnijih, najznačajnijih pripovedača i kao što smo imali priliku da saznamo iz biografije, vrlo nesretan bio. Pa ipak, može se, dakle, slobodno reći da je Po izmislio kratku priču u njenom sadašnjem obliku.
Dok tragične okolnosti njegovog ličnog života polsedica su i uzrok urođene žudnje za ponorom i ništavilom, za tzv. "lunarnim" znanjem, koje stvarno postoji u nekim osobama.
Njegov uticaj ne samo na način pripovedanja, odabir tema i forme, biće duboko snažan i veliki na čitavu plejadu potonjih stvaralaca u umetnosti.

Činjenica da je bolest, izopačenost i raspadanje uzdigao na ravan tema koje se mogu izraziti na pravi umetnički način, što je bilo i beskonačno dalekosežno i po posledičnom dejstvu, jer kada ju je žudno ščepao, prigrlio i ojačao Poov slavni obožavalac, prevodilac, izuzetni kritičar, esejista, estetičar, pravi dandy, Pesnik Šarl Bodler, postale su srž glavnih estetičkih pokreta u Francuskoj, tako da se Po u izvesnom smislu može posmatrati i kao preteča dekadenata i simbolista XIX veka. U XX veku, uz tehnološki progres, pojavu filma, popularnost zabavne muzike, Po je postao i inspiracija, nadahnuće pa i utočište za mnoge. Od Rahmanjinova koji je komponovao "Zvona", istoimenu pesmu Edgara Poa, preko nekih ekspresionističkih slikara, filmova iz '50, '60, '70, fenomenalnog Vinsenta Prajsa, do današnjih raznih rimejkova ali i odličnih muzičkih skupina kao što su Sopor Aeternus, Ildfrost i mnogi, mnogi drugi u ekstremnijim varijantama moderne-zabavne muzike, i njihovim nijansama.

Poove priče (o kojima će najviše biti reči) dele se naravno na više vrsta, neke sadrže čistiju bit natčulne strave nego druge. Takođe, tu su i one u kojima preovladava logika i zaključivanje, prethodnice moderne detektivske priče, koju će i više razviti ser Artur Konan Dojl i Agata Kristi. Poov Arsen Dipen, francuski dendi, amater-detektiv koji se kao glavni junak javlja u više priča ("Ubistvo u ulici Morg", "Ukradeno pismo" itd.) preteča je (preslikanog) Šerloka Holmsa.
Pripovetke koje se bave abnormalnom psihologijom, ludilom, paranojom, monomanijom, možemo smatrati za njegova najbolja dela. One izražavaju stravu, užas, ali ne i neobičnost. Najverovatnije pod Hofmanovim uticajem (Ernest Teodor Vilhelm Hofman 1776-1822), te pripovetke nose u sebi zastranjenost koja se uzdiže na ivici groteske. A setimo se da je Po još za života izdao zbirku pripovedaka "Groteske i arabeske". U njoj užas je u pojedincu, to dolazi iz njega, iznutra, pretvarajući stvarnost, javu u groznu noćnu moru. Takve su priče "Đavo perverznosti", "Izdajničko srce", "Čovek gomile", "U škripcu", "Crna mačka", "Ovalni portret", "Bačva amontiljada", "Prevremeni pokop", "Vilijem Vilson" i druge.
Poova svest nikada nije udaljena od strave, truleži i raspadanja, i mi se u svakoj njegovoj priči, pesmi, filosofskom dijalogu srećemo sa stvaraočevom napetom žudnjom da pronikne u neispitane, nemerljive tamne ponore duše, da razgrne veo smrti i u mašti zavlada kao gospodar stravičnih tajni vremena i prostora, onostranog. Ne smemo smetnuti sa uma, da je gubitak starateljevog doma i udobnosti, gubitak voljene osobe, smrt i ukletost koje su se kao senka vukle za njim, i same otvarale, pisale neke teme i priče. Bizarne ideje, delirijum, strah od prevremenog pokopa, živog sahranjivanja, bekstvo su iz svakodnevnog očaja. Kao i njegov alkoholizam, opijanje, konzumiranje opijuma, apsinta i nekih otrova.

Takođe, gotovo svi njegovi junaci su zanesenjaci, melanholični i umni, beskrajno osetljivi, ćudljivi, samotni i katkad pomalo ludi, turobni i asocijalni, što (čini se) proističe iz psihologije samoga Poa, koji je svakako nosio u sebi potištenost, osetljivost, ludu težnju, samotnost i nastranu čudnost, ona svojstva koja se pripisuju svim ponesenim i samotnim žrtvama Sudbine. Bez obzira što taj termin potiče iz Francuske i najčešće se i odnosi na tamošnje pesnike, umetnike, i Po je poéte maudit i pripada toj grupi istinskih "ukletih pesnika", kao ih je nazvao jedan od samih, takođe predstavnika tog kulta Pol Verlen.
Što se tiče poezije Edgara A. Poa, i ona prodire u svekoliku gnojnu, truležnu stravu, odslikanu opsenu koju nazivamo postojanjem. On se služi arhaičnim, poistočnjačenim stilom u kome je svaki stih ukrašen dragim kamenom, kvazibiblijskim ponavljanjem i refrenom. On ostvaruje lirsku fantaziju koja je narkotična, od čega i sami čitaoci gube razum uživajući u sjaju sna i jeziku sna, sa natprirodnim bojama i grotesknim slikama oslikanim u čudnoj simfoniji odgovarajućeg zvuka. Morbidno i stravično, nežno i osetljivo. Gnojave rane koje iznova ključaju, otvaraju se pred novim užasom. To su pesme, soneti, poeme "San u snu", "Dolina nemira", "Lenora", "Eldorado", "Zvona", "Israfel", "Grad u moru", vrlo poznata "Anabel Li", fantastični "Gavran".
On je karijeru pisca i započeo kao pesnik, izdao tri sveske pesama a onda tek objavio svoje priče. Za života napisao je nešto više od sedamdeset priča, novela, pripovedaka i nekih pedesetak pesama; tri teorijsko-kritička teksta, ali su mnogi delovi, prikazi, rasuti po mnogobrojnim časopisima, magazinima; dva romana, jednu dramu i nekih 333 poznata pisma. Kao i većina autora iz tog vremena, i njegova književna produkcija u najvećoj meri bila je po časopisima. Danas često u bolje opremljenim knjižarama, pored mnogih zbirki priča, možete u originalu naći sabrana ili izabrana dela Edgara Alana Poa.

Lava što neumorno valja
svoje sumporne tokove niz JAANEK
u ledenim klimama pola -
što stenje dok teče niz brdo JAANEK
u carstvu polarne zore

E.A.Po
("Doživljaji Artura Gordona Pima")

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Kao i u svakom Artterorizmu, i ovde postoji jedno - ALI - i ono je vezano za našu sredinu, našu stvarnost, a tiče se zbirke pod nazivom "Melcelov šahist i druge poučne priče". Kada su još za života neki jalovi poslenici kulture i javnog života, ne ceneći (ili pre ne shvatajući najbolje) to što on piše, rekli da je on samo sledbenik nemačkih romantičara, Po je odgovorio:
"Užas ne stiže iz Nemačke, stiže iz moje duše."
Nakon tačno sto šezdeset godina od Poove misteriozne i prerane smrti, na srpski jezik je ostalo neprevedeno nekih dvadesetak priča od kojih se većina može smatrati vrhuncem autorovog proznog umeća. Razlozi su svakako neuzvišeni i gnusni, ako se ima u vidu da se radi o lenjosti.
Svaku Poovu zbirku od dvadesetih godina prošlog veka, preko Cvijićevih prevoda, pa preko šezdesetih godina do dvehiljaditih, krase uglavnom jedne te iste priče. Naravno, uglavnom već poznata remek-dela, kao što su "Pad kuće Ašer", "Bunar i klatno", "Kralj Kuga", "U Maelstromskom vrtlogu", "Maska crvene smrti", "Čovek gomile", "Morela", "Legija ćutanja" (bajka), "Senka" (parabola), "Prevremeni pokop", "Duguljasti sanduk", "Vilijem Vilson" i dr.
Stoga je ova zbirka značajna jer donosi osam potpuno novih priča. To su: "Ti si taj", "Nikad se ne kladiti u glavu sa Đavolom", "Sfinga", "Melcelov šahist", "Mistifikacija", "Priča o iskrzanim planinama", "Melonta Tauta" i "Hiljadu i druga Šeherezadina priča". Sve osim "Melonta Tauta" priče, koja je objavljena u hrvatskom prevodu sa kraja osamdesetih, nikada nisu bile prevedene na naš jezik. Takođe zanimljivo je da izbor ovih priča ima i malo postmoderniju notu, tragikomičnost naboja kakav je svojstven uglavnom današnjim pripovedačima. Grotesknost je višeslojna, ironija jezovita a humor uglavnom mračan i ciničan, i podseća na neke priče Embrouza Birsa.

Priče u ovom izboru se račvaju, seku, imamo pravu energiju groteskne strave, ironičnog užasa u "Ti si taj", izuzetno duhovitoj i poučnoj kako i sam naslov kaže "Nikad se kladiti u glavu sa Đavolom", iracionalna napetost, fantazmagorična sanjarenja, racionalna sumnja u "Priči o iskrzanim planinama", visokoeruditsko parodijsko variranje mitova, svojstveno postmodernistima (priče "Sfinga", "Mistifikacija") ali i utopijska, satirična i pomalo negativna epopeja "Melonta Tauta", koja se dešava 1. aprila 2848. godine i govori o naprednijem umu (mašini?) koji razmišlja o Zemlji, svim postojećim stvarima, o čoveku koji "iz neobjašnjivih razloga smatra ženino prirodno uvećanje onog dela tela, ispod krsta, za znak velike lepote" premda je to za ovo biće znak nakaznosti. Fantastična priča u vidu dnevnika i potpuno ruganje čovekovom lažnomoralu. Na kraju zbirke tu je i "Hiljadu i druga Šeherezadina priča" koja svojom fascinantnošću prevazilazi brojne pisce i tumače sličnih preokupacija.
Ova zbirka je izašla '99. a pre dve godine imali smo priliku da uživamo u još jednom Poovom remek-delu. To je roman "Neuporediva avantura Hansa Pfala", koji je izdao Rad.
Koliko je meni poznato, ostalo je još jedno remek-delo (šire dimenzije, obimnijeg sastava) a to je krimi sastav "Tajna Mari Rože". Ako je veliki romantičar za života bio nesretna Enigma za svoje savremenike, mi danas na to ne možemo pristati, a verujem da bi i Pou svakako bilo drago da vidi kako se bavimo njime i njegovim delom; u ostalom, verujem da će nam to i reći kada ga sretnemo u Carstvu Senki.
Kao što je on u "Filozofiji kompozicije" izjavio:
"Pisanje jedne pesme je intelektualni čin, a ne dar muze."
Muze su za nešto drugo.

iz magle
Saša D. Skalušević Skala
~ 03. IV 1981. - 03. IV 2369. ~

ArtTerorizam#28

(Skalina prePoruka)

TMINE

Ovde sam, neko drugi je tamo, i strašan je spokoj:
mi smo nesrećnici i Sotona nas veje po lobanji svojoj.

Patim i neko drugi pati, i svi su putevi
skriveni između nje i mene, nema ni reči
ni ruke od nje prema meni.

Jedino noć koja je sveopšta i neobjašnjiva
Noć kad se ne stvara delo niti se strašna
ljubav zbiva.

Pažljivo slušam, i sâm sam, i strava je velika.
Osećam sličnost njenog glasa sa odjekom krika.
Osećam slab vetar i kosa se moja na glavi
uspinje. Spasi je od smrti i propasti strašnih
žvala Životinje!

Ponovo osećam ukus smrti među zubima svojim.
Grčeve, želju za povraćanjem i bol dok stojim.

Sam bejah u mulju, gazio sam grožđe u
zanosu svog greha,
noćas dok sam teturao od zida do zida
kidajući se od smeha.

Da li će onaj koji je stvorio oči bez očiju
da me vidi?
Da li će onaj koji je stvorio uši bez ušiju
da me čuje?

Znam da tamo gde greh je milosrdnost
vaša u izobilju cveta.
MOLIMO, JER JE TRENUTAK KNEZ SVETA.

Pol Klodel
(1868-1955)

for Ines

Postoje ljudi sa kojima sam oduvek želeo da se sretnem, ma kako to bilo nemoguće. Nemoguće (iako ne znamo da li smisao te reči zaista postoji), dok smo ovde gledamo zalazak Sunca, hodamo po prašini, zemlji, uhvatimo svoj odraz u ogledalu (iako često nakazan, ne verujemo da smo to mi), bore, trulež koji ga načinje, grize, ne štedi.
Moguće, još nismo zakoračili u Carstvo Senki, videli s one strane, legli u les ispod iste prašine, zemlje, prekriveni pokrovom na kome je sada naš odraz. Nije li onda ovo priča mrtvih o živima, i živih o mrtvima.
"Zaista! Ja idem kroz dolinu Senki" kaže nam jedan Psalm Davidov, a onaj koga ću upoznati (i dalje to verujem, iako je od našeg prvog susreta prošlo bezmalo dve decenije, i ne znam koliko će još proći dok me celog ne pojedu debeli crvi, pretvorim se u prah i prestanem da postojim) reći će nam i ovo: "Vi koji ovo čitate još ste među živima; ali ja koji pišem biću već odavno otišao u carstvo senki. Jer zaista, neobične će se stvari dogoditi, i tajne će se stvari saznati, i mnogi vekovi će proći pre nego što ove uspomene budu viđene od ljudi ..."
Ko bude pročitao verovaće Mu do kraja života, a možda najviše nakon istog. Jer onaj koji je obuzet do ludila, neoborivom činjenicom da živi u svetu propadanja i raspadanja, gde se sve: život, ljubav, lepota, pretače u veliki levak iz kojeg ističe, curi u besmislenost ništavila i sve postaje za samog života besmisleno, njemu ne možete ne verovati. U mom slučaju kroz detinjstvo, poput vihora, dunavskih vrtloga koje su moji preci, locovi sa Dunava, alasi i brodograditelji trajno urezali u kapi krvi moje, njihove, genetski kod, tako su se i trojica, pomalo uplašenih ljudi, "oni koji pričaju priče" Tusitala, obratila meni. Bili su to Robert Luis Stivenson, Franc Kafka i Edgar Alan Po.

Od ovog poslednjeg ću saznati da jezovita je sudbina onoga ko je samo stranac u stranom svetu, u svetu gde je sve samo privid, iluzija, prah i pepeo, gde se sve osipa i topi; tu je i duša samo pusti pepeo, lagani prah kojim se hladni vetar poigrava i razvejava ga u očaj, u nepovrat.
Shvatiću da čitavo njegovo delo je zapravo duga i bolna ispovest. U ovom i narednom Artterorizmu potrudiću se da Vam prenesem dao te ispovesti. Pošto će se naći skeptici koji će se usuditi da poveruju da dotičnog poznaju, uzeću jednu manje poznatu knjigu priča i početi svoju priču o njemu.
Naime, to je knjiga u kojoj se nalaze priče koje su po prvi put tada prevedene na srpski. Naizgled retka knjiga, rekli bi. Sve knjige su retke jer svaka osim priče koja je u njoj ima i onu drugu o sebi, o onome ko je poseduje, gde je sve bila, ko ju je sve otvarao, imao, uzimao. Kao Žena.
Ta knjiga je

Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe)
MELCELOV ŠAHIST I DRUGE POUČNE PRIČE

izbor i prevod s engleskog
Nemanja i Svetislav Jovanov

izdavač: Solaris, Novi Sad
godina: 1999 (godina Tomahavka)

Stvarnost je čudnija od mašte.

(stara izreka)

KO JE (ZAISTA) TO?
Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe 1809-1849)
Kako pisati o onome ko se rodio pre ravno dvesta godina, koga tobož znaju svi a ko je i danas za mnoge terra incognita. Zašto je to tako za pisca, pripovedača, pesnika, esejistu, klasika kakav je veliki američki umetnik Edgar Alan Po?
Jezgro problema možda leži u ovome što će nam reći drugi američki pripovedač, gospodar "kosmičke strave" (kao što je Po majstor unutrašnje, one ludila i užasa) Hauard Filips Lavkraft, jedini dostojan naslednik Poovog onostranog užasa: "Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog". I zaista šta čoveka može više uplašiti od saznanja da razum (na primer) ne poseduje samo on, da nije sam, kao sveznajuće biće, već da se tu pojavljuje još neko, sa možda većim znanjem, da taj neko preuzima i vrh, tron lestvice ishrane. Na skali nemilosrdnosti prema drugim živim bićima, To je sada na prvom mestu, a ne on, čovek. O, užasa li!
No, krenimo (ne)redom.
Bez užasa.
Edgar Alan Po rodio se (ali, pazi) baš u Bostonu. Iz doista zanimljivog, šaljivog, verovatno nekad romantičnog braka. Bez takvih roditelja, manje više ljudi koji se možda vole, jedan drugom u vrat dišu, glumaca putujućeg pozorišta koji nisu znali šta će sa detetom. Ono - "draga, imamo dete" prilično američki. Napušten, ali odmah nakon toga posinjen, usvojen (kod nas) od zaista i tada ali i danas značajnog čoveka, tajkuna, velikaša iz Ričmonda, država (zajebana) Vrdžinija. To je bio G-din Alan (no name).

Nazovi značajna porodica Alan, zajedno sa šestogodišnjim Edgarom Poom (naravno) pohađa (razume se, o svom trošku, ipak nisu oni Vuk Jeremić & Boris King Kong Tadić) 1815. godine Englesku, gde i ostanu nekoliko godina, Edgar otpočne svoje školovanje koje će nedugo zatim nastaviti na Virdžinijskom univerzitetu. Bio je veoma bistro dete, zanimljivog uma i ponašanja, mladić, ali verovatno zbog neočinskog nazora, vrlo rano (klinac Po) odao se ne gudri, tapkama, planinarenju, bildovanju (debila), već hazardnim igrama i opijenosti. Zato već (opet) 1829. godine leti iz škole, kada će izdati svoju prvu zbirku pesama "Tamerlan/Al Araf". Nemajući kud (a najlakše) stupa (pazi sad!) pod lažnim imenom (još uvek se ne slažemo pod kojim, mi poznavaoci Edgara, a ja želim da verujem da se osvetio istovremeno za nj, ukaljao sveto ime novobogataša, ljakse Alana) u vojnu (uvek jaku) akademiju u Vest Pointu.

Ali, kao i sve u to doba, napredno doba, prosvetiteljsko doba, doba progresa, doba kada Srbi još uvek vode bune, ratove, bojeve za oslobođenje od nevernika, seldžuka, Turaka, Vest Point je bio utočište, stecište, prava razbojnička špilja gde se kartalo i opijalo. Alkoholisalo. I, šta biva - i odatle naravno biva izbačen, otpušten, nazovite to vojnim jezikom 1831. godine. Kada se iste godine kod Gosp. Alana, ovaj duboko razočaran u izbor, (pazi) svoj izbor, sina, deteta, jedinog koje je posinio, i naravno takav isteruje ga bez nešto previše novaca na ulicu 1833. godine.
On, kao i svaki zaljubljenik u svoje reči, štampa ono prvo izdanje svojih pesama (ponovo nagrade, stečaj - znači, kintu) za svoju pripovetku ali i za pesmu. Kada 1834. godine umre dosadni, nikada sa stilom, potpuno nerazumni, budala (slobodno ga nazovimo tako zbog svoje greške prema Edgaru), Gosp. Alan, koji ne samo da mu ne ostavlja ništa od svog zaista bogatog (krvavo sticanog) nasledstva, već verovatno na nagovor kvaziprijatelja, izopštava ga, odričući se po svim zakonima Sjedinjenih Američkih Država, pre građanskog rata gde je država Virdžinija već odmetnik. Ovaj nemajući kud (a i gde ćemo, mi pripovedačke bitange) posvećuje se literaturi, i postaje saradnik mnogobrojnih listova i časopisa.

Kada se nekako nađe, upozna sa svojom, tj. Gosp. Alana sestrom, svojom nazovimo nerodnom tetkom Marijom Klem, koja je žena u godinama i koju će kasnije verovatno u svom ludilu opaljivati, on se ženi njenom kćerkom, nazovimo to nerođenom sestrom, Virdžinijom Klem (kuzinom, kako se taj nerodbinski odnos naziva). Ona sva metiljava, nikakva, rano će umreti, već 1847. godine, a onda ...
I ovako, a i oduvek, bio je naklonjen toj, pa nazovimo je mračnoj strani života. Jer, istina ili ne ali optimistični, zdravi, kulerski duh odbija nesreće, zlu sudbu, kob, ali i sklonost, ljubav iskrenu, naklonost, žuri u susret nevolji, ludilu, beznađu, lošoj sreći, sranju, što je najčešće posledica psihe prijemčive za poraz i nesreću. On je nakon smrti sestričine, ne rođene, koju celog života zove Sissy (što je deminutiv od sestra, kod nas bi značilo seka) potpuno poludeo, priviđa mu se, sve se više opija, ne uspeva da se uklopi, puca, naročito materijalno, ali i moralno. Muva neke matorke, ali one, sve udate (što se može videti iz "Pisama"), odjebu ga, odjebavaju ...

Nakon ipak brojnih književnih uspeha, ali i prekobrojnih alkoholnih, a sada već i narkotičko ozbiljnih delirijuma, "Priče Arabeske i Groteske" 1845. godine, "Gavrana" kojeg je zaista napisao za lovu, čudnovate "Eureke" 1848. godine i zaista brojnih, brojnih priča, pripovedaka, dva romana, jedne drame, užasno mnogo pesama, eseja, kritičkih tekstova, sarađivanja i uredništava u bezbroj časopisa (kao što je najpoznatiji Burton's Gentleman's Magazine), ali i svi drugi relevantni, književni u to vreme (o kojima će tek biti reči), u polusvesnom, bunovnom, delirijumskom, ludilom potpuno prožetom stanju, biva nađen na žalost na ulici, donesen (hej!) u bolnicu, jadnu, šugavu, kao i sve te 1849. godine u Baltimoru, gde takav polulud, u nesvesnom stanju, iako poznat a neprepoznat, na žalost - umire.

NASTAVIĆE SE ...