Slepilo i groznica

Niko ne zna

šta će se uskoro dogoditi

sav net golim okom

vidljivi usrani svet

užaren od prenadutosti

sranja i naklapanja

krkljanja i očigledne poremećenosti

jedne zamućenosti o mogućoj apokalipsi

ne vaskrslih

već poludelih

niko ne zna

šta će se uskoro dogoditi

makaze u rukama napraviće

već neki rez

ili završiti u međunožje Evrope

zadihane kulture na aparatima

za disanje

neka dvosekla sekira već

rascopaće komšiji glavu

dok turira auto

jednog izuzetno ledenog jutra

niko ne zna

šta se dešava u gubavim soliterima

džanki alkosi doduše retka vrsta

skalpiraće roditelje

baku deku dalje rođake

nervozne prolaznike

u potrazi za bilo kakvim plenom

niko ne zna

kakva nas nasilna simetrija zločina čeka

gde će se dogoditi sledeća pljačka

gaženje teretnim kamionom

masakr ili bombaški napad

verskih fanatika

fundamentalista i umišljenih terorista

a svi kenjaju

samo i jedino o tome

Saša Skalušević Skala (1981, Negotin)

Od 1998. godine objavljuje u književnoj periodici kod nas i u regionu. Objavio je knjige pesama "Mitovi i senke" (2014), "Plastična Aleksandrija" (2019) i "Rekreacija pre pakla" (2020), iz koje je preuzeta pesma "Slepilo i groznica". Zastupljen je u više pesničkih antologija i zbornika. Jedan je od osnivača Krajinskog književnog kluba. Od 2019. godine urednik je časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Buktinja". Pored toga, autor je više tekstova na blogu Građanski krug.

tagovi: artterorizam, odbrana artterorizma, buktinja, skala

Goodreads
Mitovi i senke
Plastična Aleksandrija
NG portal

Buktinja #60

Član sam tajne organizacije koja radi na pripremi rušenja vladajućeg režima. U kafani na Slaviji sastajem se sa čovekom, kako mi je rečeno, iz vrha organizacije, od koga treba da dobijem uputstva za dalji rad. To je prijatan, mlad čovek. Srdačno razgovaramo o mnogim stvarima. Osvaja me svojom otvorenošću, inteligentnim analizama i zaključcima o stanju u zemlji. U jednom trenutku u kafanu ulaze dva čoveka. Prilaze našem stolu, vade službene legitimacije i kažu da sam uhapšen. Čovek s kojim sam do tada razgovarao ustaje, dobacuje mi podrugljiv pogled i izlazi iz kafane. Policajci mi stavljaju lisice na ruke.

- Miroljub Todorović: Lisice (iz zbirke kratkih priča "Nastupila Su El Vremena")

Kiš i Zid su pali zajedno, 1989. "Danila su uklonili, Kiša su ubili, Kiš i nije umro, ubili su ga a potom zloupotrijebili" reći će Borislav Pekić. I Zid su tako. Suvenirno ga umrvili, razmrvili, učinili ga prašinom, a prašina se ne može preskakati. Tako da znate, Borise Davidoviču, uzalud skačete, pijesak je nepreskočiv.

Komesari su urlali - odmah razdvajajući svoja urlanja na urlanje na srpskom, urlanje na hrvatskom, urlanje na bosanskom, urlanje na crnogorskom. Danila nije imao tko urlati. Nitko ga ne bi imao čuti ni da je urlan. Komesari su se zaurlali, izurlali, odrali grla kao Mikša, "Onaj koji odire".

- Darko Cvijetić: Arondisman za mrtvi jezik (Ekscept eseja o gušenju na srpskohrvatskom, povodom Danila Kiša)

U smrdljivoj bolnici nemaju vaj-faj

a izgleda ni dovoljno

sredstva za čišćanje

Kuga kao da još uvek

šeta ovim hodnicima

i pritisak je sve veći

kašljanje je češće

Tonemo u žagor baba

kojima je dosadno kod kuće

i onih nestrpljivih što

kažu - Meni treba samo pečat

I nama treba, gospodine,

svima nam taj pečat fali

pa da pređemo u novi krug pakla

- Radojka Plavšić: Kod Dantea

60. Broj "Buktinje", časopisa za književnost, umetnost i kulturu, posvećen je nedavno preminulom Goranu Vučkoviću (1965-2019), pesniku, izdavaču i nekadašnjem uredniku tog časopisa.

Vučko je bio poslednji sekretar negotinskog ogranka GSS, do majskog lapota iz 2007. Bio je i jedan od osnivača udruženja "Građanski krug" i pokretača istoimenog bloga, krajem jula 2008. godine.

Hvala mu.

Rada, Hilda, Slađa, Violeta, Steva, Miki, Darko, Skala, Senad, Ema, Lale...

- Goodreads

- Krajinski književni klub

- NG Portal

- Vučko

I Magarac ugleda Anđela

Marina Abramović koja je svojevremeno utekla iz tamnice umetnosti, iz mrske socijalističke Jugoslavije, vratila se u kapitalističku Srbiju, a preporođena otadžbina primila ju je na velika vrata: na raspolaganju joj je čitav muzej i vascelo jedno godišnje doba. Za ovaj praznik kulture Vlada je potrošila barem 78 miliona dinara. U bespuću interneta negde sam nabasao i na tristo hiljada evra potrebnih da se kupe aparati i alati bez kojih umetnosti M. A. nema. Ne znam da li tih tristo hiljada pripadaju još neprežaljenoj polovini već pomenute polovine milijarde evra, ili su to zasebni novci, ali se sa izdatkom, koliki god bio, niukoliko ne slažem, ne odobravam ga: u okv. sv. mogućnosti mu se, a to je ovde, baš protivim.

Ali se ja svemu protivim.
1. Da je umetnica rođena samo u Temišvaru, i da joj je prezime Abramesku, nipošto ne bi dobila ovo što joj je podastro Beograd, sve i da je, kao Rumunka, zaslužila planetarnu slavu: izvođačica je upala u mrežu naše vlastele koja svuda po kugli zemaljskoj vija slavne Srbe, mrtve ili žive, potrošeni su mudraci iz NASA-e, iz Tesle se izvuklo i recikliralo sve što se moglo, preuspešni (prigrlio sam, vidite, savremeni maternji jezik) matematičar Stojan, odlikovan laptopom, vraćen je u zemlju Postanja, plačite Arabljani, košarkaši, pak, nisu uzeli zlato i medalje nisu peške odnete na Kosovo, Đoković nije osvojio US open, daj Marinu!
2. Država nepokolebljivo veruje u reklamu, i neodustajno se opija veličinom, šampionstvom, sve to hoće da navede na svoju upropašćenu vodenicu i sve umetnike, naučnike i sportiste spremna je da upotrebi kao dokaz da joj stanovništvo živi u blagostanju. Za svoj zamysel ne pita šta košta, nju zapravo ništa i ne košta.
3. Zašto je sada poziv prihvaćen? Zato što je Muzej savremene umetnosti opet oživeo, ili zato što ga je u svečani ponovni opticaj pustila baš ova družina? Da li gošću, ili povratnicu, uopšte zanima zajednica kojoj predstavlja svoje životno delo?
4. Ako umetnici nije važno ko ju je pozvao, i kako se njezin domaćin ophodi prema podanicima, zašto bi mene zanimala puka njena umešnost i umetnost?
5. Da. U nakani da se prikaže boljom no što jeste, država je i inače umela da troši novac stanovništva na honorare estradnih zvezda, pa ti velikani pevaju na trgovima, a sirotinja cupka u ritmu srpske bosanove i besplatno čeka novu godinu u kojoj će joj biti još gore nego u staroj, ali ovde nemamo čak ni taj slučaj! Nije Vlada potrošila sedamdeset osam miliona da namiri sve troškove izložbe, pa da onda besplatno otvori dveri ljubiteljima kulture, ne, za izložbu se prodaju karte koje koštaju šeststo dinara, a popust imaju neki staleži prema kojima je država tobože bolećiva.

- Ljubomir Živkov: Jednočlani bojkot (Peščanik, 25.09.2019)

John Linnell - The Prophet Balaam and the Angel (1859)

Hajde da se, nakon opservacije Ljube Živkova - koju, poput svakog njegovog teksta, nikako ne treba čitati doslovce i shvatati bukvalno - vratimo na naslov ovog teksta.

Za početak, naslov je prevod naziva knjige Nika Kejva "And The Ass Saw The Angel", koji se, inače, može tumačiti na još jedan način (o kome ovde ipak neće biti reči).

Elem, starozavetni lik Balaam beše kananitski prorok koga je kralj Balak od Moaba poslao - uz podeblju finansijsku podršku - da prokune i sabotira Jevreje koji uđoše u Svetu zemlju nakon egzodusa iz Egipta.

I tako, ustane Balaam ujutro, ošamari svoga magarca i ode s moapskim knezovima. Srdit zbog toga, Jahve posla anđela na put da ga spreči. Kad magarac opazi anđela Jahvina kako stoji na putu s isukanim mačem u ruci (Mihael, "Mač Božji"?), skrene sa staze i pođe preko polja. Balaam pobesni i poče tući magarca štapom. Balaam nije video anđela, magarac koji ga je spazio, triput zaredom se izmače spasivši svoga gospodara od mača. Umesto Balaamove zahvalnosti, sva tri puta dobio je batine. Nakon trećeg puta anđeo omogući magarcu da progovori. Nemo živinče ljudskim glasom prozbori i spreči prorokovo bezumlje, požalivši mu se:
- Šta sam ti uradio da si me tukao tri puta? Zar ja nisam tvoj magarac na kome si jahao svega svoga veka do danas? Jesam li ti običavao ovako?

- Nisi, odgovori Balaam.

Tada Jahve otvori oči Balaamu i on opazi anđela Jahvina kako stoji na putu s golim mačem u ruci. Pognu on glavu i pade ničice. Onda će njemu anđeo Jahvin:

- Magarac me opazio i preda mnom se uklonio sva tri puta. Da mi se nije uklanjao, već bih te ubio, a njega ostavio na životu.

Balaam odustade od nauma Balakova i krenu da propoveda reč Jahveovu, ne činivši više ništa protiv Izabranog Naroda, što se potom osvetilo carstvu Kananita jer ih ti isti Izraeliti ubrzo sve pobiše i istrebiše.

(iz Starog zaveta, Knjiga brojeva)

Jedna od potonjih polemika povodom ovog dela starozavetnih pisanija, nastala usled različitih prevoda sa aramejskog na grčki, latinski i potom savremene jezike, bila je i o tome da li se ovde radilo o magarcu ili magarici. Iako de profundis homocentričan, Stari zavet ovog puta - čini se - u originalnom tekstu mudrost stavlja u usta nemog živinčeta koje je ženskog roda. Kako i zašto... pa, čudni su nebeski putevi Gospodnji i njegovih nameštenika po SIZ-ovima ovozemaljskim.

A prorok-preobraćenik - nekad radikalni Kananit potom napredni Izraelit Balaam - šta ćemo s njim? Da li je dojahao na magarcu ili dovukao magaricu, da se Narod izabrani manje čudi šta ga je sve to snašlo s njim, Prorokom naaduvenih i balaavih usana, na čelu? Da li je tih pola od pola milijarde plus trista hiljada evra, sto hiljada dolara ili sedamdesetosam miliona rajhsdinara dovoljno da se popravi totalno upropašćen ugled Srbije u Svetu, sistematski razaran upravo od strane Proroka i njegovih magaraca?

Da li će sve te pare biti sjebane samo da bi iznova na površinu pokuljao standardni i naizgled neuništivi duh blata antimodernizma i zatvorenosti Palanke ovdašnje, praćen kanonadom srboslavnih anatema na račun Sveta po ko zna koji put opet i ovde? I sve to samo da bi Prorok pokazao Svetu sa kakvim ludim narodom ima posla, da niko drugi osim njega sa tom stokom ne ume onako kako treba?

Sudeći po količini idiotizma koji se danima prosipa po društvenim mrežama, ispada da je Balaam ovdašnji u pravu - barem što se zatucanosti rajinske tiče. Ali ne i lopovluka svoje ekipe, koji pokušava tom i takvom pričom da sakrije. Što mu, po običaju, uglavnom ne polazi za rukom sve dok u vatru ne ubaci neku novu smrdljivu bombu, mamac za naivne, šargarepu za magarce i magarice.
Ovo dovođenje ultra-alt-artiste Marine Abramović od strane Vučićevog režima, naizgled suštinski suprotno od dubokog palanaštva i zatucanosti istog, uopšte se ne razlikuje od farse koju znamo kao premijerku Ana Brnabić duboko sumnjive navodne gej-orijentacije, te drešiteljica kese na konto magarogledateljice. Ne razlikuje se ni od čuvene Koštuničine izjave da nema ništa protiv koncerata The Residents i Iggy Popa u Beogradu zato što su oni antiglobalisti. Duboko radikalno palanaštvo ovdašnjih političara (ali i biračkog tela) se ne da prikriti farsičnim pokušajima (samo)prikazivanja u naprednom, modernističkom svetlu, jer - kad oni, takvi, upale sijalicu, tada zavlada još veći mrak. Svrha ove izložbe nije da puk ovdašnji razume "takvu" umetnost, već da se o tome što više i što glasnije lupeta.
Sve je ovo ipak samo poznata Vučićeva uvežbana taktika pravljenja privida podrške, koja se u inostranstvu parama svih građana kupuje a na domaćem terenu - uteruje.
Da parafraziramo Ljubu Živkova, poput gorespomenutih pevaljki po trgovima širom naše zemlje ponosne, i ovde će od ponuđenog honorara ostati ponešto i "za naše" da se utale. Biće makar povraćaja PDV-a, jer se roba nakon kupovine iznosi iz zemlje. Stara je to formula za kalkulaciju troškova, odavno poznata Vođama i Vođinima.
Vraćali su drugi, vraćaće i ona.

***

Kako god bilo, magarci će i dalje svakodnevno gledati iscereni i podbuli lik Proroka koji "zna kako će da skonča". Ili Anđela garavog lica, što mu izađe na isto. Sa malih ekrana naših nacifrekventnih TV prijemnika, naravno.

Čist art-terorizam, pa još projektni.

I tačka.

Rukopisi ipak gore

Šta vam mogu reći, sada, kada sam eto na kraju svog puta?

Rodio sam se u jednom veku a umirem u drugom. Živeo sam u zlatnom Carstvu, počivaću u tek novostvorenoj državi. Biće mi to i otadžbina i domovina. Otadžbina - jer je san i nasleđe naših otaca, domovina - jer je to sad moj dom. Samo mi je ime ostalo isto, iako mi i ono na drugom jeziku napisano izgleda drugačije.

Ja sam Maks Brod, izbeglica iz Evrope. Razrušene Evrope.

Rodio sam se u XIX veku koji mi danas izgleda kao maloletna mlada pred udaju, dok gazim drugu polovinu XX stoleća. Žuto-crna monarhija, carska Austro-Ugarska, nestala je a sa njom Prag, Beč i Berlin kakve poznajem. Fortuna me je pogledala, te sam bio neverovatne sreće da sam evropski kontinent napustio upravo pre Velikog požara koji će početkom četrdesetih godina zahvatiti gotovo vasceli svet. Umesto nemačkog, uglavnom koristim hebrejski i engleski jezik, ponekad jidiš. A moj dom je država Izrael.

Sve što nam se desilo, još pre prvih plamičaka, najavio je moj dobri drug Franc. Sve to je on već video i opisao. Još u ranim danima našeg poznanstva, prve decenije dvadesetog veka, u našim čestim večernjim melanholičnim šetnjama Pragom, on mi je o svemu pričao. U svojim snovima, dnevnim vizijama, on je video Oganj, Kaos, Smrt i Greh - kao u starozavetnim pričama. Opominjao me je da će sve nestati, u plamenu se urušiti, da će ljudi postati samo brojevi. Nisam mu tada verovao. Mislio sam da je to samo spisateljska groznica, pripovedačka euforija u koju je upao okončavši delo pod nazivom "Proces". Kakva sam budala bio.

Nastavili smo naše šetnje i kada se nesretno oženio. Uostalom, pisanje i druženje sa mnom su mu bili istinski hrana i piće. Uživanje. Sve ostalo obavljao je s mukom. Bolešljiv, prestravljen svojim košmarima, rano je preminuo ostavljajući mi svoju želju da celokupno njegovo delo, za šta on nejak nije imao snage, spalim pre no što to učini Veliki požar. Obećao sam mu, ali sam svakim danom odlagao. 

Nakon deset godina stalnog iščitavanja, mnogih mojih prepravki, shvatio sam da to nije rešenje. Zašto bih, zbog koga to radio - ta, nikakvog požara nije bilo na vidiku?! Onda sam to isto delo krenuo da posmatram kao gotovo svoje, a ne svog dobrog prijatelja.

Upravo tada se na horizontu, najpre Nemačke i Nove Austrije - ukazao plameni trag. Država u kojoj smo bili rođeni i živeli, već je bila pokopana jednim užasnim ratom; sada se spremalo nešto mnogo gore. Odmah sam spakovao svoje stvari i naše delo.

Našavši se u još uvek bezbednoj Švajcarskoj, preko radija čuo sam kreštavi glas pun prezira: doktora Gebelsa, njegovu presudu našem delu i najstrašniju pesmu praćenu, poput simfonijskog orkestra, ogromnom lomačom knjiga. Onaj Rus, koji beše kazao da rukopisi ne gore - pogrešio je. Sve iole vredno na nemačkom jeziku, jeziku velikih evropskih naroda, gorelo je na toj lomači praćeno pesmom mladih piromana u crnim košuljama. Dakle, to je bio taj Požar što ga je moj prijatelj video i opisao u svojim spisima.

Požar koji će, to sada znamo, zapaliti sve - od Urala do crnog kontinenta. Požar i dim Holokausta, genocida, istrebljenja - sve je to moj prijatelj predvideo. On je govorio u slikama, teško je bilo razumeti njegov svet živog pakla. Zato mi je ostavio u nasleđe svoje delo, da ga spalim nakon čitanja. Potajno se ipak nadao da ću shvatiti pre no što bude prekasno.

Ponavljam: moje ime je Maks Brod, a njegovo Franc Kafka.

Saša Skalušević Skala

***

Skala is back. Zaslužio je ovaj, petstokecti blogpost po redu.

Da dodam još i ovo: gornji tekst biće objavljen u jednom od narednih brojeva negotinskog časopisa za umetnost i kulturu "Buktinja". Tema broja - vatra. Poput prethodnih brojeva, i ova Buktinja biće namenjena čitanju, a ne...

ArtTerorizam#36

teroriše i piše: S.S.Skala

... zvjeri, naime, ne možemo umaći sve dok živimo u zvjerskim vremenima.

Goran Babić

... i to će proći.

Ivo Andrić

1867. Amerikanac Lisijen Smit patentirao je bodljikavu žicu.

*

Slušajući pojedince i pojedinke, perjanice naših havarisanih državnih kola (za prevoz), shvatam da i nakon deceniju i pol, nije moguće nešto promeniti u tim ludim glavama. Razmišljam, petnaest godina nakon II Svetskog rata, počele su već '60-te i Nemačka, odnosno njen zapadni deo je već bio oporavljen i gotovo normalan (iako još malo sumnjiv) član svetskog društva. Nakon svega ...
A mi ...


Početak: Pakao na Zemlji
423. godine Atinjane su porazili Sirakužani u bitkama na kopnu i moru. Mnoge su pobili, mnoge posle bitke zadavili. Sedam hiljada spustiše na Siciliju, na Latomiju. Bio je to kamenolom, koji začudo još postoji. Dug 2km, dubok 30m. Nešto više od 70 dana, taj antički logor je "radio". Od prvobitnog broja zatočenih tek stotinak izmrcvarenih, krastavih, poludelih živih leševa je ostalo. Nijedno zlo ih nije zaobišlo. Sledovanje: četvrt litra vode i šaka zrnevlja žita po čoveku na dan. Iz kamenoloma je bilo nemoguće pobeći.

"Peloponeski rat", Tukidid

Da li vam je ovo poznat opis, slika koju ste sigurno videli nekad. Ovo je najstariji opis koji beleži karakteristike logora, konclogora, radnog kampa, apsane, tamnice, pakla, zovite ga kako vam nedrago, no - idemo dalje.

Metode: Glagoli
Kragna, voda, veštičina uzda, ulje, probadanje, krupna so, benzin, čizme, bambus, istezanje, elektrošokovi, biber, žigosanje, cement, klečanje na lancima, trokut, komadanje, zmajeva stolica, strvinareva kći, papagaj, ricinus, venecijanska ogledala, tučak i avan, senzorno izolovanje, ražanj, lanac, spaljivanje muda, vatra, zmija, pauci, kidanje bradavica, jaja na žaru, raspinjanje sa i bez klinova, igle, hemija, neuroleptici, gorenje, šivenje Svete Agate, bušenje uživo, lestve, bod na bod, čmarisanje, almanah, kabina, glasačko sanduče (ne u Negotinu), izolator, čvrčaonica, proba, kaučukovo crevo, čeljust, Masijevo kupatilo, cvrtanje u viticu, udisanje vode, krastača, bičevanje, kolac, bačva, daščice, miš u ruci, igre bez granica, suvo davljenje, špalir, stroj smrti, topli zec, žablje skakutanje ...

Jovica Aćin, "Gatanje po pepelu"
(književna logorologija)

Ako je neko od čitalaca pomislio da su ovo grupe na Facebooku, vara se ... Ovo su nazivi poznatih mučenja iz logora, gulaga, sa Golog Otoka.
Čovek o kome će u narednom delu teksta biti reč preživeo je nešto od ovoga u Getu i logorima u Moldaviji i Rumuniji, Olteniji i Černovicama.

Paul Celan
* FUGA SMRTI *

OBJASNI
1920. pod pravim imenom rođen je Paul Ančel (Antschel), jedinac Fridirike i Lea, u Černovicama, Rumunija (ondašnjem SSSR) od jevrejskih roditelja, čiji je jezik, kao hasidskih jevreja bio NEMAČKI.
Maturirao je u rumunskoj gimnaziji, ali kao Jevrejin nije mogao da studira, te počinje isto u Turu (Francuska). Studije medicine će zbog početka rata zameniti studijama filologije u Černovicama.
1940. ulaskom sovjetskih trupa u Černovice, ruski postaje obavezan jezik.
1941. u junu, ulaskom rumunskih trupa zajedno sa SS jedinicama, formira se Geto.
1942. deportuju Paulove roditelje, koji umiru u nemačkom konclogoru u Ukrajini.
Od jula 1942. do februara 1944. Paul je na prinudnom radu u rumunskim logorima u Moldaviji i Olteniji, a zatim u Černovicama, od kojih se do kraja života neće oporaviti.
1947. publikuje svoje prve pesme pod pseudonimom Paul Celan, na rumunskom jeziku i beži preko Mađarske u Beč, odakle će preći u Pariz.
1952. ženi se slikarkom Žizel de Letranž, a sledeće godine će im umreti rođeno dete, nakon trideset sati po rođenju.
1955. rodiće se drugo dete, Erik.
Nakon brojnih zbirki i nagrada za iste (grada Bremena, Bihnerova itd.) 1962. prvi put poravi u psihijatrijskoj klinici.
1965. u nastupu ludila, prvi put pokušava ubistvo Žizel de Letranž, svoje supruge. Prisilno ga zadržavaju u psihijatrijskoj klinici.
1967. drugi pokušaj ubistva supruge i pokušaj samoubistva. Od tada Žizel de Letranž živi odvojeno sa sinom radi svoje lične bezbednosti.
Do 1969. ostaće na psihijatriji, a nakon toga odlazi u Izrael, gde čita svoje pesme i stupa u ljubavnu vezu sa Ilanom Shumudeli koju poznaje iz Bukovine.
1970. vraća se u Pariz i u noći između 19. i 20. aprila izvršava samoubistvo u Seni. Sahranjen je 12. maja.

DELA
Mak i Sećanje (Mohn und Gedächtnis 1952)
Prag do Praga (Von Schwelle zu Schwelle 1955)
Rešetke Jezika (Sprachgitter 1959)
Ničija Ruža (Die Niemandsrose 1963)
Preokret Daha (Atemwende 1967)
Nitasta Sunca (Fadensonnen 1968)
Prinudna Svetlosti (Lichtzwang 1970)
Snežna Deonica (Schneepart 1971) posthumno
Majur Vremena (Zeitgehöft 1976) posthumno
Vučika (Lupine) zaostavština

OBJASNI/MOŠA!
Teodor V.Adorno je rekao da posle Aušvica poezija ne može postojati. Jednom dogođena, katastrofa ljudskosti uskraćuje mogućnost pesničkog jezika, razarajući same njegove izvore, ruinirajući njegove moralne osnove, pretvarajući jezik u mržnju, osudu i oruđe zla.
Ja se iskreno ne slažem sa tim, čak naprotiv, mislim da se baš Poezijom, umetnošću treba odupreti zverstvu koje je iza nas, koje je ispred nas ...
Uostalom, tako je mislio i Celan.
Njegovo lirsko stvaralaštvo, nastavlja tradiciju tzv. građanske poezije prethodnih razdoblja koja je uvek utkana u margine empirijskog iskustva kao pesnička slika vidljive stvarnosti. Njegove pesme teže da slome postojeće granice konvencije, svojim impresijama, dejstvom, da nađu nove metričke prostore, sadržaje i jezičke ekspresije.
Možemo slobodno reći da on pripada grupi i tradiciji tzv. "ukletnika", "prokletih pesnika" (PoEts maudits) kako ih je nazvao jedan od samih predstavnika ovog kruga Pol Verlen (kome su pripadali u Verlenovo doba i Bodler, Tristan Korber, Vivijen de Lil Adam, Artur Rembo, Stefan Malarme, a nešto kasnije Apoliner, Pol Valeri i drugi). Ovi avanturisti pesničke reči, ljubitelji ogoljenog života, iskreni do kosti prema sebi i drugima, dovoljno nesrećni i smeli da se uhvate u koštac s užicima i paklom, da se suprotstave postojećim normama tradicije, napuštajući konvencionalne domene građanskog bespuća, krećući se strmoglavim kaldrmama čovekovog unutrašnjeg sveta.
Celanovo (kao i Poéts maudits) "mračno" pevanje, nemirno obigrava oko mogućnosti koju ne možemo fiksirati, a kamo li jasno iskazati. Ta poezija urla i odjekuje potpuno (za to vreme) novim i nečuvenim tonovima, dok njen jezik, krik, postaje sistem znakova, simbola sa izrazito subjektivnim tonom. Duboki ekstremni subjektivizam, "egomanijanstvo" kako bi ga nazvali nevernici, okrenut je isključivo previranjima i nemirima sopstvene duše, stvarajući temelje za potonju "hermetičku poeziju" (Poesia ermetica), čije subjektivno izražene asocijacije odgovaraju isključivo svetu pesničkih vizija (ala kenjam, no šta mogu kada volim Poesiu). Isto kao i maštanja, uzdrhtale pesme preplašene viđenim i doživljenim stoje pred raskršćem zagonetnog sveta i same tišine, večnog sna, koji se nad njim ponovo zatvara darujući posve novi užas.

FUGA SMRTI

Crno mleko preranosti mi ga pijemo s večeri
pijemo ga u podne i jutrom pijemo noću pijemo pijemo
kopamo grob u vazduhu gde neće nam biti tesno
u kući živi čovek sa zmijama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
on piše pred kuću izlazi svetlucaju zvezde
on zviždi dobavljuje pse izbavljuje svoje Jevreje
naređuje da se u zemlji iskopa grob
zapoveda igru da sviramo

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo jutrom u podne pijemo s večeri pijemo pijemo
u kući živi čovek sa zmijama se igra
pod suton u Nemačku piše tvoja kosa od zlata Margreto
tvoja kosa od pepela Sulamko
kopamo grob u vazduhu gde nam neće biti tesno

On viče kopajte dublje u zemlju a vi drugi
pevajte svirajte za pojasom gvožđa se maša
i vitla njime oči su njegove plave
dublje ašovom a vi za igru svirajte

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
mi te pijemo jutrom u podne pijemo s večeri pijemo pijemo
u kući živi čoveka tvoja kosa od zlata Margreto
tvoja kosa od pepela Sulamko on se sa zmijama igra

Viče smrt svirajte slađe SMRT JE MAJSTOR IZ NEMAČKE
viče prevlačite tamnije gudalom po violini
pa ćete kao dim u vazduh se vinuti tada
u oblak biće vam grob i neće vam biti tesno

Crno mleko preranosti mi te pijemo noću
pijemo te u podne SMRT JE MAJSTOR IZ NEMAČKE
pijemo te s večeri jutrom pijemo pijemo
smrt je majstor iz Nemačke njegove oči su plave
olovnim zrnom te pogađa tačno te pogađa
u kući živi čovek tvoja kosa od zlata Margreto
pujda pse na nas grob nam u vazduhu poklanja
igra se s zmijama smrt je majstor iz Nemačke

Tvoja kosa od zlata Margreto
tvoja kosa od pepela Sulamko

NADGROBNI NATPIS ZA FRANSOA

Oboja vrata sveta
stoje otvorena:
ti si ih otvorio
u dvostrukoj noći.
Čujemo ih gde lupaju i lupaju
i odnosimo neizvesno
zelenilo u tvoju večitu zimu.

PSALM

Niko nas opet ne mesi od zemlje i gline,
niko nam prah ne oslovljava.
Niko
slava ti, Niko.
Tebi za ljubav ćemo
cvetati.
Tebi
u susret.
Bili smo
Ništa, i jesmo, i to ćemo
ostati, cvetajući:
Ruža Ničeg, ruža
ničija.
Sa stabljikom
svetlom kao duša
sa prašnikom pustim kao Nebo,
sa krunom crvenom
od purpurne reči koju smo
pevali iznad, o iznad

Interesantno da je Celan iako je "njegova smrt, majstor iz Nemačke", pisao i žalno pevao i nakon rata na nemačkom. Naravno, nikada se nije otrgnuo užasu pred kojim je sanjao i koji je preživeo u logoru.

Otuda i verovatno njegovo poznije ludilo i samoubistvo. Veliki pesnik i golemi nesrećnik, taj Paul.
Koga zanimaju ili je zaboravio nešto od ljudskosti, neka obiđe LAGER NISCH, da pokupi savest; Sajmište i Jajinci gotovo da nemaju postavku, Jasenovac, trenutno ima neku sramnu o kojoj će tek biti reči, a Keraterm, Omarska, Trnopolje više ne postoje osim možda u nama.
Od knjiga potražite sledeće naslove:
Dragoljub Jovanović, "Muzej živih ljudi" (višetomno delo, zapisa o Golom Otoku)
Aleksandar Solženjicin, "Arhipelag Gulag" i "Jedan dan Ivana Denisoviča"
Jovica Aćin, "Gatanje po pepelu" (književna logorologija)

Dosta za početak ...

05. II 2010.
zagledan u tminu neizvesnosti
jedne studene zime
Saša Skalušević Skala