Dušan K

Retardi su ovog čoveka pobrkali sa drugim, istog imena i prezimena, koji zaista jeste preminuo. Nisu znali ko je ko (verovatnije, ne znaju ni da postoje dvojica), stoga su u svojoj "vesti" prilepili i novinar i advokat. Jedni brljaju, a buljuci drugih kao po komandi to prenose i dalje šire. Pa kome smeta što je umro, a nije, neka se sam javi. Šta oni imaju tu da sad lupaju glavu oko toga ko je ko i da li jeste ili nije umro. A ako se ne javi, još bolje. Mir, mir, mir niko nije živ.

Jozef K je bio uredno optužen, procesuiran i osuđen na smrt, a da do poslednjeg trenutka svog nasilno prekinutog života nije saznao zbog čega i koga. Važno da je sve bilo po zakonu.

Kriv si.

Zašto?

Zato što si kriv.

Ali nisam.

Jesi, tako kaže Sud.

Živ sam.

Nisi.

Ali jesam!

Nisi, tako kažu tabloidi.

I tačka.

Ko nije čitao Kafkin roman "Proces" i Nimelerovu pesmu "Došli su" neka odmah prione.

Ko jeste, neka se priseti dok još nije kasno.

A kasno je.

Prekasno.

Metamorfoze

Jednog jutra, probudivši se, nesrećni Gregor Samsa otkriva da se pretvorio u ogromnog insekta.

- Franc Kafka, "Metamorfoza" (1915)

Srbija je uplatila dva miliona dolara Fondaciji Klinton za susret Obame i Vučića. Na konstataciju novinara RTS-a i magazina "Oko" Gorislava Papića da u trenutku kada Klintonovi gube podršku u svojoj zemlji, Vučić njima pruža podršku, premijer Srbije odgovara da je to uradio "zato što je pametan".

- Intermagazin, 11.11.2016.

Neki potezi Donalda Trampa su od značaja, poput toga što je prvi telefonski razgovor posle izbora za predsednika SAD pozvao Marin le Pen. Time je Tramp otvorio neku vrstu novih procesa, on menja stvari i uliva nadu drugom delu sveta da je moguće da stvari budu drugačije. U tome je učestovao i Putin i Kina, koja menja balans moći. Nisam javno podržao Hilari Klinton, to što sam bio na tribini ne znači da sam je podržao. Postoji velika nervoza kod mojih političkih protivnika koji ne mogu da se dokažu svojim idejama, a na moju žalost, Šešelj pokazuje manje nervoze od njih.

- B92, 20.11.2016.

Srbija je jedna od retkih zemalja čiji je narod ozbiljno podržavao izbor predsednika Trampa. Pozvao sam Trampa da dođe u Srbiju i on je nezvanično prihvatio tu ideju. Ne znam kada će i da li će uopšte doći do te posete, ne mogu da govorim o detaljima eventualne posete Trampa Beogradu, ali mislim da je realno da predsednik SAD Donald Tramp poseti Srbiju tokom 2018. godine. Inače, moj američki kolega Donald Tramp me je pitao da li sam igrao košarku i da li se danas bavim košarkom, jer mu ličim na nekog košarkaša, a ja sam mu na to odgovorio da sam nekada bezuspešno pokušavao i da sam nizak i fizički slab za sve one koji se danas time bave. Četiri puta smo se rukovali.

- Pink, 20.09.2017.

Potvrđujem, u dva navrata sam razgovarao sa Trampom. Rekao je da su Srbi veliki narod i da ja predstavljam veliki narod. Ovo je rekao pred 25 ljudi. Ponosan sam jer je on, pored Putina, ovde u Parizu najveća zvezda.

- Blic, 11.11.2018.

Ekselencijo, poštovani predsedniče,
Vašim ljubaznim pismom od 14. decembra još jednom ste istakli spremnost Sjedinjenih Američkih Država da pomognu u dijalogu Beograda i Prištine, kako bi se našlo rešenje za vekovni problem Kosova i Metohije. Verujte, poštovani predsedniče, da nikom nije više stalo do rešenja do mojoj zemlji, jer je problem Kosova i Metohije teško breme, pre svega, za Srbiju i srpski narod. Međutim, Srbija ne može da reši taj težak problem sama. Želim ovim pismom da još jednom istaknem i svoju čvrstu opredeljenost da zajedničkim snagama obogaćujemo odnose naših dveju zemalja. Podsećajući se našeg istorijskog savezništva kroz taj svetli primer zajedničke prošlosti, želim da Vam još jednom uputim poziv da posetite Srbiju kao prvi američki predsednik posle, bezmalo, četrdeset godina. Uz srdačne pozdrave, primite, ekselencijo, najbolje želje za dalji napredak Vaše zemlje i blagostanje američkih građana, kao i izraze mog dubokog uvažavanja.

- Alo!, 31.01.2019.

Predsedniče Tramp,
šaljem Vam najbolje rođendanske želje za dobro zdravlje i ličnu sreću, kao i mnogo uspeha na odgovornoj dužnosti. Dozvolite da Vam i ovom prilikom uputim poziv da posetite Srbiju, jer nijedan predsednik SAD nije to učinio skoro četiri decenije. Podsetio bih Vas i da, kao i svi građani Srbije, znam da SAD imaju poseban odnos prema Kosovu i Metohiji, smatrajući ga za nezavisnu državu, koju su uvek podržavali i pomagali, posebno kroz delovanje administracije bivšeg predsednika Vilijama Džefersona Klintona. Prateći Vaš energičan rad, poštujući hrabrost ideja i otvorenost za različit, ponekad i neočekivan pristup u rešavanju problema, uveren sam da biste Vi vodili drugačiju politiku po tom pitanju.

- Blic, 14.06.2019.

Čestitam Vam Dan nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država uz želje za dalji napredak zemlje i blagostanje svih njenih građana. Podsetiću Vas na svetle primere našeg savezništva u velikim istorijskim trenucima: u smiraj Prvog svetskog rata, američki predsednik Vudro Vilson je rekao da su načela za koja se Srbija viteški borila i zbog kojih je propatila u tom ratu, identična onima za koja se zalažu SAD. Uz nadu da ćete nas uskoro posetiti, kao i srdačne pozdrave, primite, ekselencijo, izraze mog dubokog uvažavanja.

- N1, 04.07.2019.

***

Zanimljivi primeri fasadne dihotomije jednog insektoida - za domaće prilike si uholaža, za svetske dupelaža.

Zapravo, radi se samo o jednom velikom kotrljanu - i ništa više.

Veliki Brat nas posmatra 70 godina - 2. deo

Kafka, Orvel, Haksli: Država nadzora u literaturi

Mnogo godina pre nego što je Edvard Snouden objavio to što je objavio, bilo je poređenja između ovlašćenja američke bezbednosne agencije NSA (i Države nadzora uopšte) i distopijskog klasika "1984" Džordža Orvela. Nakon Snoudenovih objava iz 2013, zamisao da nas država neprekidno posmatra, analizira i prikuplja ogroman broj raznih podataka o svakome od nas u bilo kom trenu, pretvorila se od sumorne vizije distopijske budućnosti u zabrinjavajuću istinu o stvarnosti u kojoj trenutno živimo.
Orvel opisuje naizgled sveopšti uvid koji Policija misli ima, u jednom naročito bitnom pasusu:

• Bilo je čak moguće da oni nadgledaju svakoga sve vreme. U svakom slučaju, uvek su mogli da se povežu na vaš kanal kad god to požele. Morali ste da živite - živeli ste, iz navike koja je prerasla u instinkt - u pretpostavci da oni čuju svaki zvuk koji napravite i, osim u mraku, proučavaju svaki pokret koji učinite.

Orvelova vizija predstavlja svet u kome niko nije slobodan da uživa u pravu na slobodu i privatnost, svi su ujedinjeni pod svevidećim okom Velikog Brata i Policije misli. Jedna od najistaknutijih tačaka, koja izdvaja ovo delo od ostalih autora sumornih svetova (poput Kafke i Hakslija), predstavlja činjenica da su u orvelijanskom društvu svi ljudi svesni nesreće u kojoj žive, a da je problem u tome što oni ne smatraju da imaju snage da se protiv toga bore. Niko ne želi da se zameri Partiji, osim glavnog junaka Vinstona i njegove male grupe pobunjenika, zato što se svaki otpor smatra uzaludnim.

Postoji suptilna razlika između Orvelove vizije i nadrealnih i grozomornih svetova iz Kafkinih dela. Neki kritičari smatraju da su današnja ovlašćenja bezbednosnih agencija više kafkijanska nego orvelijanska. Šta, zapravo, podrazumeva pojam "kafkijanski"? Taj izraz se često koristi da opiše situaciju koju karakteriše besmislena, dezorijentišuća, često i preteća kompleksnost.
Međutim, Frederik Karl, autor opsežne kritičke biografije Franca Kafke, veruje da stvari zapravo stoje kompleksnije nego što se to obično smatra.

• "Šta je to kafkijanski?" upitao se on u intervjuu za Njujork Tajms 1991. "To je kada uđete u nadrealni svet u kome svi vaši kontrolni obrasci, svi vaši planovi, kompletan način na koji ste konfigurisali svoje ponašanje, krene da se raspada u sitne komadiće, kada se suočite sa silom koja ne funkcioniše na način na koji vi doživljavate svet... Vi ne odustanete, ne legnete dole i ne umrete. Ono što uradite je borba protiv toga svim sredstvima kojima raspolažete, bilo čime što dohvatite. Ali, naravno, nemate nikakvih šansi da se izvučete. E, to je kafkijanski."

Iz ovog daleko prikladnijeg opisa možemo videti kako aktivnosti Države nadzora naizgled ispunjavaju sve ono što je neophodno da postanemo zarobljenici jednog kafkijanskog sveta. Ne znamo ko je glavni kontrolor, čini se kao da nemamo mogućnost izbora. Ne znamo ko je odgovoran, pa stoga i sama odgovornost postaje besmislena. Jedino nam preostaje da uradimo sve što možemo protiv takvog sistema, ali na kraju sve može postati beznadežno.

U slučaju Edvarda Snoudena možemo povući snažnu paralelu sa Kafkinim najpoznatijim romanom "Proces", u kome glavni lik Jozef K. (iako u potrazi za istinom) biva osuđen za neimenovani zločin, od strane neimenovanog suda, pred naizgled beskonačnim nizom advokata i sudija koji rade u tajnosti. Svi njegovi postupci i čitav njegov život postaju deo suđenja, procesa, bez obzira da li on o tome nešto zna ili ne. Ovde paralela između "Procesa" i tajnih FISA sudova, koje američka vlada koristi da progura određene zakone - postaje sve očiglednija.
Fridrih Karl ide još dalje, tvrdeći da su kod Kafke vreme i prostor preuređeni tako da:

• "mogu raditi i za i protiv glavnog junaka; užas takvog sveta je u tome što čovek nikada ne zna šta se stvarno dešava, ili kada... eto kafkijanskog u Kafkinom svetu: ta upornost da se otkrije ono što ne može biti okriveno, da se vrati ono što ne može biti vraćeno."

Čini se da su sličnosti između Kafke i Orvela u odnosu na Državu nadzora fokusirane na borbu protiv sile koja je prevelika i previše moćna da bi pojedinac mogao s njom da izađe na kraj ili na nju utiče. Međutim, slučaj "Snouden protiv svevidećeg oka NSA" pokazuje da nade ima za većinu ljudi koji su sada postali svesni nezakonitih radnji bezbednosnih agencija poput američke NSA i britanske GCHQ. Problem koji narasta, i predstavlja najveću opasnost po samog Snoudena, leži u tome da će objave - u kojima je on razotkrio korumpirani sistem moći koji kontroliše naše živote - biti gurnute pod tepih. Jakob Apelbaum, aktivista u borbi za pravo na privatnost, tvrdi u dokumentarcu "Građanin4" (Citizenfour) da jedan od najvećih problema sa kojima se suočava njegova generacija leži u defetističkom mentalitetu ljudi, koji se radije prepuštaju stavu "znam da me Vlada špijunira" ili ih čak uopšte nije briga - jer "nemaju šta da kriju".
To nas dovodi do poređenja sa još jednim klasikom distopije - Hakslijevim "Vrlim novim svetom".

U svom pismu Orvelu, povodom objavljivanja "1984", Haksli kaže:

• "Pitanje je da li je zaista realna i moguća beskonačna politika čizmom-po-licu. Lično, verujem da će vladajuća oligarhija naći manje naporne i rasipničke načine vladanja i zadovoljenja sopstvene žudnje za moći, i ti će načini biti nalik onima koje sam opisao u Vrlom novom svetu." 

Hakslijeva muka, i Snoudenova, nije u tome da će ljudi biti naterani na prinudnu saradnju sa "vladajućom manjinom", već da oni neće biti svesni svoje pokornosti, ili će čak biti srećni da to prihvate.
Haksli nastavlja:

• "Žudnja za moći može podjednako biti u potpunosti zadovoljena sugerisanjem ljudima da vole svoju pokornost kao i uterivanjem iste uz pomoć biča i batina. Drugim rečima, čini mi se da je sudbina užasa 1984 predodređena mutiranjem u užas sveta koji ima daleko više sičnosti sa onim koji sam opisao u Vrlom novom svetu."

Utisak je da Haksli smatra kako je daleko lakše držati ljude podalje od neslaganja sa određenom strukturom moći ukoliko ih ubedite da poveruju kako u tome nema ničeg lošeg. Slobodna ljubav, moćna droga Soma i mnoge druge tehnike "Vrlog novog sveta", primenjuju se kako bi ljudi "voleli svoju pokornost". Danas postoje brojne slična sredstva koja služe postizanju istog cilja - od prekomerne upotrebe lekova za mentalne poremećaje do preteranog oslanjanja na tehniku zarad trenutne dostupnosti ali po cenu gubitka privatnosti.

Da zaključimo: dovoljno je zabrinjavajuće to što je svaki od ova tri velikana književnosti zamislio svoj svet koji objedinjuje određene fragmente ovog našeg danas; međutim, od njih možemo naučiti i da sama književnost ima moć da utiče i uputi izazov strukturama moći koje se trude da minimiziraju negativne efekte svog ponašanja. Postoji razlog zašto su knjige poput "1984" zabranjene u mnogim savremenim diktaturama, i zašto je jedina osoba u "Vrlom novom svetu" koja ima pravo pristupa literaturi upravo Vođa lično: književnost može obezbediti moć ljudima. Kafka, Orvel i Haksli su predvideli brojne užasne aspekte modernog doba. Takođe, oni su pružili nadu i prkos mnogima koji se sa tim problemima danas suočavaju.

- Matt Bluemink: Kafka, Orwell, Huxley - The surveillance state in literature (Blue Labyrinths, 09.03.2015)

Veliki Brat nas posmatra 70 godina - 1. deo

Vek Metamorfoze

U čemu je tajna istrajnosti istine koja leži već čitav vek u kafkinoj "Metamorfozi"?

Knjiga treba da bude sekira za zaleđeno more u nama.

Poruka "Metamorfoze" i danas snažno odjekuje, zato što se ona bavi nečim što je duboko usađeno u bit čovečastva: predrasudama prema "drugome". Pojedinci koji odbijaju da se povinuju uobičajenim i poznatim normama, prečesto bivaju ocrnjeni kao da su neka vrsta odvratnih životinja: štetočine, bubašvabe, pacovi - da ne zaboravimo hijene i domicilne ništarije; iako je to prividno neka druga priča, zapravo je ista, prava kafkijanska i nedovršena - i brojne druge. Takvo etiketiranje smešta pojedinca/žrtvu u jednu određenu kategoriju diskvalifikovanih, u kojoj on više ne zaslužuje da bude smatran za čoveka. Shodno tome, sezona lova može da počne.
Kafkina priča nam pokazuje kako se žrtva, po imenu Gregor Samsa, i njegova porodica podjednako prilagođavaju iznenadnoj promeni - metamorfozi: jednog jutra, probudivši se, nesrećni Gregor otkriva da se pretvorio u ogromnog insekta. I pored toga što nije počinio nikakav zločin, on/žrtva ipak oseća krivicu, dok se porodica i prijatelji (očekivano?) ograđuju i udaljuju od njega. Zar ovo nije iskustvo tako dobro poznato članovima raznih manjinskih grupa u društvu širom sveta, kada talas adrenalina (izazvan iskrom ko zna čega sve ne, pa i strahom od "drugih") obuzme većinu koja potom krene na njih? Bez obzira da li su do juče bili rođaci, prijatelji, poznanici ili potpuni stranci, žrtve postaju "oni drugi" - tuđini. Taj proces je obavezujući i teško onome ko ga ne ispoštuje: postaće i sam žrtva. Sav užas efikasnosti ovog ksenofobičnog stereotipa leži baš u toj samoodrživoj podrazumevajućoj obaveznosti, kako za žrtvu tako i za sve ostale.
Svaka jedinka u masi i svaki od njenih strahova, na neki način, predstavljaju određenu vrstu manjine za sebe. To ukrupnjavanje "žrtava" i "strahova" u većinu, masu koja hrani samu sebe i povremeno iznađe žrtvenog jarca pukog opstanka ludila radi, predstavlja činjenicu koja se odražava na živote svih nas, bez izuzetaka.
Kamo sreće da je drugačije, ali - nije.

"Metamofoza" (ili "Preobražaj", kako je kod nas još preveden naslov) Franca Kafke stara je čitav vek. To je kratka priča o čoveku koji se najednom obreo u telu insekta, ali je prihvatanjem uloge žrtve zaista postao insekt (drugi, drugačiji), još uvek poseduje moć da nas šokira, punih sto godina nakon što je bila objavljena po prvi put. Kafka nimalo slučajno nije izabrao metamorfozu Gregora Samse u formu insekta, bića koje izaziva možda i najveću odbojnost kod većine ljudi; cilj ovakve "podele uloga" i jeste bio da do maksimuma naglasi ne razliku, kao nekakav povod, već odbojnost samu i sve njene posledice.
Kada je ova kratka priča bila objavljena, u oktobru ratne 1915. godine, Kafka je bio građanin (ne i podanik) Austrougarske monarhije, i tek je započeo svoje književno delovanje po kome je i danas poznat i uticajan. Kao svojevrstan insekt, ni kriv ni dužan ubačen u vrtlog Svetskog rata, odbio je da se s tim pomiri i to pretvorio u priče poput "Metamorfoze", "Procesa", "Dvorca", "Kažnjeničke kolonije" ili "Seoskog doktora". "Metamorfoza" je u vremenu sveopšteg ratnog ludila, istraga poturica, špijuna i izdajnika, besomučnom traženju žrtava za sopstveno (kolektivno) saučestvovanje pa i uzrokovanje sukoba, itekako predstavlja opasnu knjigu. Kako po pisca, pojedinca, tako i po samu Carevinu. Mnogi kritičari još uvek smatraju "Metamorfozu" najboljim delom u istoriji književne fikcije.

Film Nila Blomkvista "District 9" predstavlja modernu, možda i jednu od najboljih (ne samo filmskih) refleksija "Metamorfoze" - od preobražaja glavnog lika u insektoidnog vanzemaljca do kolektivne histerije koja vlada među ljudima, nipodaštavanja u strahu i odbojnosti prema "tuđinima", oličeno u južnoafričkom aparthejdu. "Insekti" su samo zamenili "obojene", sve je drugo ostalo isto.

Pjotr Dumala: Franc Kafka (kratki animirani film, 1992)

Prethodnih stotinu godina zaista predstavljaju vek najvećih promena ljudskog društva u istoriji, i to ne uvek na bolje. Možda je vreme za novi preobražaj, metamorfozu - ovoga puta iz insekata u ljude? Kafka bi danas, garantovano, imao odgovor na ovo pitanje.

čitalište:
Franz Kafka: The Metamorphosis (PDF e-book, English)

The enduring truth of Kafka’s Metamorphosis
Kafka’s Metamorphosis - 100 thoughts for 100 years 
Kafka's Metamorphosis and its mutations in translation

Rukopisi ipak gore

Šta vam mogu reći, sada, kada sam eto na kraju svog puta?

Rodio sam se u jednom veku a umirem u drugom. Živeo sam u zlatnom Carstvu, počivaću u tek novostvorenoj državi. Biće mi to i otadžbina i domovina. Otadžbina - jer je san i nasleđe naših otaca, domovina - jer je to sad moj dom. Samo mi je ime ostalo isto, iako mi i ono na drugom jeziku napisano izgleda drugačije.

Ja sam Maks Brod, izbeglica iz Evrope. Razrušene Evrope.

Rodio sam se u XIX veku koji mi danas izgleda kao maloletna mlada pred udaju, dok gazim drugu polovinu XX stoleća. Žuto-crna monarhija, carska Austro-Ugarska, nestala je a sa njom Prag, Beč i Berlin kakve poznajem. Fortuna me je pogledala, te sam bio neverovatne sreće da sam evropski kontinent napustio upravo pre Velikog požara koji će početkom četrdesetih godina zahvatiti gotovo vasceli svet. Umesto nemačkog, uglavnom koristim hebrejski i engleski jezik, ponekad jidiš. A moj dom je država Izrael.

Sve što nam se desilo, još pre prvih plamičaka, najavio je moj dobri drug Franc. Sve to je on već video i opisao. Još u ranim danima našeg poznanstva, prve decenije dvadesetog veka, u našim čestim večernjim melanholičnim šetnjama Pragom, on mi je o svemu pričao. U svojim snovima, dnevnim vizijama, on je video Oganj, Kaos, Smrt i Greh - kao u starozavetnim pričama. Opominjao me je da će sve nestati, u plamenu se urušiti, da će ljudi postati samo brojevi. Nisam mu tada verovao. Mislio sam da je to samo spisateljska groznica, pripovedačka euforija u koju je upao okončavši delo pod nazivom "Proces". Kakva sam budala bio.

Nastavili smo naše šetnje i kada se nesretno oženio. Uostalom, pisanje i druženje sa mnom su mu bili istinski hrana i piće. Uživanje. Sve ostalo obavljao je s mukom. Bolešljiv, prestravljen svojim košmarima, rano je preminuo ostavljajući mi svoju želju da celokupno njegovo delo, za šta on nejak nije imao snage, spalim pre no što to učini Veliki požar. Obećao sam mu, ali sam svakim danom odlagao. 

Nakon deset godina stalnog iščitavanja, mnogih mojih prepravki, shvatio sam da to nije rešenje. Zašto bih, zbog koga to radio - ta, nikakvog požara nije bilo na vidiku?! Onda sam to isto delo krenuo da posmatram kao gotovo svoje, a ne svog dobrog prijatelja.

Upravo tada se na horizontu, najpre Nemačke i Nove Austrije - ukazao plameni trag. Država u kojoj smo bili rođeni i živeli, već je bila pokopana jednim užasnim ratom; sada se spremalo nešto mnogo gore. Odmah sam spakovao svoje stvari i naše delo.

Našavši se u još uvek bezbednoj Švajcarskoj, preko radija čuo sam kreštavi glas pun prezira: doktora Gebelsa, njegovu presudu našem delu i najstrašniju pesmu praćenu, poput simfonijskog orkestra, ogromnom lomačom knjiga. Onaj Rus, koji beše kazao da rukopisi ne gore - pogrešio je. Sve iole vredno na nemačkom jeziku, jeziku velikih evropskih naroda, gorelo je na toj lomači praćeno pesmom mladih piromana u crnim košuljama. Dakle, to je bio taj Požar što ga je moj prijatelj video i opisao u svojim spisima.

Požar koji će, to sada znamo, zapaliti sve - od Urala do crnog kontinenta. Požar i dim Holokausta, genocida, istrebljenja - sve je to moj prijatelj predvideo. On je govorio u slikama, teško je bilo razumeti njegov svet živog pakla. Zato mi je ostavio u nasleđe svoje delo, da ga spalim nakon čitanja. Potajno se ipak nadao da ću shvatiti pre no što bude prekasno.

Ponavljam: moje ime je Maks Brod, a njegovo Franc Kafka.

Saša Skalušević Skala

***

Skala is back. Zaslužio je ovaj, petstokecti blogpost po redu.

Da dodam još i ovo: gornji tekst biće objavljen u jednom od narednih brojeva negotinskog časopisa za umetnost i kulturu "Buktinja". Tema broja - vatra. Poput prethodnih brojeva, i ova Buktinja biće namenjena čitanju, a ne...

ArtTerorizam#12

- n a s t a v a k -

Kazna odgovara krivici: da nam bude uskraćeno svako zadovoljstvo življenja, da smo dovedeni do najvišeg stepena odvratnosti prema životu.

Kjerkegor

Zanimanje i bavljenje Kafkinim hermetičnim ali svakako privlačnim rukopisom, veoma zahvalnim za stanje unutrašnjeg nemira, odškrinulo je dugi niz takođe pomalo zapostavljene ali svakako nezaobilazne teme ukoliko su nam istina i događaji koji su prethodili današnjim Procesima na srcu i - cilj.

Poput kamiona-hladnjača što izranjaju s vremena na vreme, stradanje što nedužnih, što (svakako nekome) dužnih, negotinskih čivuta, jevreja, jeste dar te Pandorine kutije. Ko je tu bio revnosniji, disciplinovaniji i vredniji, da li tzv. arijevski čistunac, građanin Vajmarske republike, bečke škole, nakljukan spanaćem i dunavskom ribom (omiljeni obed kancelara i führera) ili lokalni gedža što se oseća na radžu, kancelarijski aparatčik i miš tek izašao iz opanaka, etička beda navikla i svikla na zulum, spreman da se dovija, služi i preživi što je moguće duže ... To i slična pitanja ostaviću za nešto hladnije vreme jer pepeo tih peći i ognja osetiće se nadaleko a sada nam je dovoljan ovaj džulski (da ne kažem julski) pakao.
No, vratimo se Kafki i konfuziji koju stvara, a koju pokušavamo da razbijemo. Tu je mnoštvo tumačenja, verzija i simbola, koji često više govore o tumačima nego o samom delu. Danas bi slobodno za tako nešto mogli optužiti Maksa Broda, za niz mistifikacija, obmanjivanja, gotovo lažiranja, jer osim što je (kako ste mogli saznati iz prethodnog teksta) priređivao, objavljivao, ne poštujući Kafkinu predsmrtnu želju da delo uništi, Maks Brod je prekrajao, dopisivao i menjao delo a onda po sopstvenom uverenju tobož pronašao i "ključ" za razumevanje i čitanje Kafke u vidu niza religioznih simbola i Kafkine opsednutosti verom i jevrejstvom. Što je, ako mene pitate, pre samo jedan ključić u gomili drugih ključeva za čitanje Franca Kafke. Elem, tako je sa svakim kompleksnim i vrednim delom. A ovo je remek-delo svakog vremena, subjektivno i patološko pripovedanje koje predočava latentne porive ljudske naravi i trajna stanja ljudske egzistencije i povesti - što tako dobro možemo uočiti u zbirci koja je pred nama.

Franc Kafka
SINOVI: TRI POVESTI

izdavač: Rad, Beograd, edicija "Reč i misao", knjiga #500
godina: 1999
izvornik:

Franz Kafka
Die Söhne: Drei Geschichten
Der Heizer/Die Verwandlung/Das Urteil
Fischer TV, Bd.9501, Frankfurt am Main

ZA FRANCA KAFKU SE MISLI ...
Rođen 3. jula 1883. godine u Pragu, Austrougarska. U porodici jevrejsko-češkog trgovca koji će kasnije postati imućan. Franc će do smrti biti pod dubokim i opterećujućim dojmom svog autoritativnog oca (taj odnos je čest na brojnim stranama Kafkinog dela) koji je svog sina smatrao za nesposobnog, nejakog, sklonog jalovim fantazijama, nespremnog da se uhvati u koštac sa materijalnim obavezama trgovačkog zanimanja.
Kao osamnaestogodišnjak (1901) otpočinje sa studijama germanistike i prava, ovo drugo će diplomirati 1906. i narednu godinu obavljati sudsku praksu, dok će između 1908. i 1922. biti činovnik jednog osiguravajućeg zavoda, tj. pravnik u Zavodu za osiguranje radnika od nesrećnih slučajeva. Tu je ostao sve do invalidskog penzionisanja 1922. godine. Koncem 1917. prvi put mu je pošla krv na usta. Bio je to tuberkulozni izliv. Od te bolesti će umreti nekoliko godina docnije, 3. juna 1924.
Kafka je živeo veoma usamljenički i patnički, razdiran brojnim sumnjama i teškim pitanjima smisla vlastitog života. Njegov društveni život bio je veoma skroman, gotovo anoniman. Prijateljstvovao je sa piscima M.Brodom, F.Verfelom (koji je bio jedan od najznačajnijih činilaca ekspresionizma, pokreta u nemačkoj književnosti početkom XX veka), kontaktirao tek sa nekolicinom (M.Buber, J.Urzidil) mislilaca i pripovedača.

Njegov odnos prema ženama bio je veoma komplikovan i opet (kao i neki drugi odnosi) mazohistički. Mučen strahovima, nesigurnošću, željom da se preda jedino umetnosti, iako je želeo brak, nije se odvažio da uđe u nj. 1914. je dva puta objavljao zaruke sa češkom nemicom Felicijom Bauer, i oba puta ih raskidao. Od te veze ostala su "Pisma Feliciji" sakupljena u knjigu tek 1967. godine. U poslednjim godinama svog kratkog života, već bolestan ući će u dve značajne veze: od 1920. do 1922. sa češkom spisateljicom Milenom Jesenski-Polak ("Pisma Mileni" objavljena su 1952. godine) a 1923. zaljubljuje se u glumicu Doru Diamant, sa kojom će živeti u Berlinu sve dok zbog galopirajuće bolesti ne ode u sanatorijum Kierling kod Beča, gde i umire 1924. godine.
Za Kafkina života objavljene su (samo) dve zbirke njegovih pripovedaka ("Posmatranje" 1913. i "Seoski lečnik" 1919.), kao i nekoliko pojedinačnih pripovedaka ("U kažnjeničkoj koloniji", "Presuda", "Preobražaj"). Najveći deo opusa objavljen je posthumno. Maks Brod, koga je Kafka odredio za izvršioca svoje "poznate" oporuke da celo delo, ostavštinu, pisma spali - to nije učinio.
Kafkino delo, koje se sastoji iz fragmenata, crtica i više verzija iste radnje, Brod je strastveno izučavao, sređivao ali, kao što znamo, i dopisivao. Njegova istina o tome kako treba čitati Kafku, nepotpuna je ali on je svakako zaslužan za slavu i popularnost koju je Kafka stekao, naročito nakon II Svetskog rata.

Kao što je sumnjao u sebe samog, verovatno od malih nogu, detinjstva, frustriran i neurotičan zbog silnih očevih prekora, austrougarske obazrivosti prema jevrejima, latentnog antisemitizma, Kafka je sumnjao i u svoj rad, svoje delo. Večito u otklonu, bojažljiv nije mogao naći snage i hrabrosti da sam svom delu i spisima presudi. Pa opet, čini se (sa ove istorijske distance) da njegov zahtev da Maks Brod spali sve njegove rukopise, nije bio potpuno iskren, kao da ipak nije želeo da za njim ne ostane ništa. Uostalom, znamo (ili sada saznajete) da mu je Brod još za života rekao da on to neće učiniti. Mogao je Kafka da učini to sam, jaka stvar kresnete šibicu i BUM, vatreni jezici ližu sve: i prošlost, i obraz, čoveka, zemlju, kamen - a neće papir. Ali, zapamtite i ovo:

HARAM JE PALITI KNJIGE!

Kafka, koji je sebi dopuštao malo toga, nije se usuđivao da polaže pravo ni na svoje delo. Ima umetnika koji takođe smatraju sa stvoreno delo više ne pripada samo umetniku, već svima, da ono ima neki svoj zasebni život. Gotovo kao biće, kao biljka. On je prepustio da jedini iskreni - sud vremena - odluči o tome i, gle, uopšte nije pogrešio.

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Zbirka "Sinovi" koju je Kafka nameravao još za života da objavi, sadrži tri priče, ili tri povesti kako je on to lično nazvao. To su:

Ložač: fragment (Der Heizer)
Preobražaj (Die Verwandlung)
Presuda (Das Urteil)

Kao što se može videti iz naslova zbirke (Sinovi/Die Söhne) vezivno tkivo sve tri (is)povesti je glavni lik - sin. Naravno, u svakoj od tri to je neki drugi lik (u "Ložaču" to je Karl Rosman, u "Preobražaju" Gregor Samsa, dok je u "Presudi" to Georg Bendeman), ali kao i u ostalim pripovetkama, romanima, fragmentima i ovde je to sam Kafka. Čak, možda i više nego u drugim delima vidimo tu Kafkinu zbilju.

Nelagodnost, kompleks i neuroze ovde su predstavljene na samom početku (is)povesti. Kafka je poznavao teoriju psihoanalize Sigmunda Frojda kao i Jungov rad ali verujem da su se kockice pre same od sebe poklopile. U "Ložaču" on nam predstavlja Karla Rosmana koga su njegovi siromašni roditelji poslali u Ameriku jer ga je zavela služavka i dobila s njim dete. Ako razmislimo, videćemo da razlog izgnanstva jednog šesnaestogodišnjeg siromaha ne može biti skandal i građanski nemoral, jer on nije deo elite da bi ga sparivanje sa nekom tamo nimfom-služavkom ugrozilo, već je sam taj čin za Kafku nešto ogavno i pogrešno, nalik na greh, zbog čega on mora da ispašta, i tu je stalno prisutno stanje mazohizma.

U "Preobražaju" Gregor Samsa pri buđenju iz nemirnih snova ustanovljuje da se u svom krevetu pretvorio u ogromnu bubu. Tu, na početku, mi ne znamo (nalik na "Proces") zbog čega je ne baš voljeni sin kažnjen, preobražajem u nešto tako odvratno kao što bi bila tvrdoopnasta, džinovska, crna buba. Znajući da je ovu izvanrednu, fantastičnu i fantastično dobru priču napisao (a to je i kraj 1912.) i da tada još nije bio (ili znao) bolestan, mi taj doživljaj, tu atmosferu možemo posmatrati kao osećaj koji je Kafka celog svog života imao. Kako u svojoj porodici (u "Preobražaju") tako i u društvu, preduzeću u kome je radio. Usled svojih strahova i nemira on je sebe uvek video kao drugačijeg, iako je i sam deo te iste porodice, on je bio taj element nemira, različitosti, kao da je sam bolestan (a možda delom vidovit, kakav jeste, već je naslućivao svoju bolest), gubav ili šugav, leprozan, da iz njegovog daha izlaze sve zaraze i prljavštine ovog i onog sveta, kao da ima AIDS (iako će to tek za šest decenija postati poznato) i svi ga se klone i preziru ga. To može biti i narkoman, sramota za svoju porodicu, koga ista zaključava u sobu, stideći se njegovog prisustva i sve čekajući da što pre odahne, otegne papke ili u ovom slučaju dlakave nožice.
"Presuda" je povest koja je posvećena Feliciji Bauer, upoznaje nas sa Georgom Bendemanom (takođe) mladim, ovoga puta trgovcem, koji je u nedoumici šta da radi sa svojim nesrećnim prijateljem koji životari u dalekoj Rusiji i koga on u svojim redovnim pismima izveštava lažno o svom životu i poslovima, prećutkujući deo o svojoj sreći. Njegov zločin je u tome što ni sretan nije po volji svoga oca koji ga zbog laži, zanemarivanja (njega - oca), zbog toga što je oženio laku ženu koja je dizala suknje, osuđuje (proklinje) na smrt da bude udavljen vodom.
Kako mora da je bio tužan odnos Kafkinih roditelja, posebno oca, prema njemu kada je napisao takve priče?! U njima je on uvek odvratan, kažnjen, izgnan a ako je i sretan i ima sređen život, svoju porodicu, onda je "mali glupan", "pakleno biće" ("Presuda"), za druge nema mira sve dok on ne skonča svoj bedni život ("Preobražaj", "Presuda").
To bi bio tek jedan od neizbežnih simbola ove tri Kafkine povesti. Tu je i permanentno neznanje ili ubeđenost junaka da to što je učinio nije njegova krivica ("Ložač"), nije zatucani nesposoban trgovački putnik ("Preobražaj"), time što prećutkuje istinu svom prijatelju spasava ga ogromnog razočarenja.

Nije nepoznato i to da je sve tri povesti ove zbirke Kafka napisao iste godine (1912), s tim što je fragment "Ložač" završio početkom 1913. godine. On je taj fragment doista pisao za roman "Nestali" (nezavršen, vrlo duhovit roman koji će kasnije, posthumno, verovatno zbog svog motiva, biti poznat pod naslovom "Amerika", i mi ga danas pod tim imenom znamo), ali ga je uvek gledao kao samostalnu priču, kao završenu povest.
Sve tri, bilo zajedno ili samostalno, predstavljaju jezgro Kafkine pripovedačke umetnosti, spregnutost potpunog ostvarenja tela i duša, sve strahove i vizije koji su mučili tog genijalnog i zaplašenog čoveka. Jer, to je on bio najpre - čovek. Iako je sebe video kao sve drugo.
Grotesku, kakva je povest "Preobražaj", iskarikirana, o svetu neosećajnosti, poraza logike, naći ćemo i u drugim Kafkinom povestima kakvi su npr. "Umetnik u gladovanju" ili roman "Zamak". Otuđenje kao završni čin svih sparivanja, razmnožavanja i odnosa, onakvo kakvo ga poznajemo danas slobodno bi mogli reći - prvi je najavio Kafka svojim delom. Njegovi junaci (on sam), gurnuti nekim čudnim spletom (da li zbog porekla) okolnosti u vrtlog čudnih događaja, nerazuma, iz kojih se nikada više neće moći izvući. On se jadanjem, sarkazmom najpre postavlja prema tim zbivanjima jer ga pritiska da se opravdava, da shvati šta se dešava, ali sve što saznaje je da je bespomoćan i da je sve uzaludno.
Nešto poput njegovih sunarodnika i rođaka koje će deceniju kasnije neki drugi odvesti na tuširanje ...

Neće li, na posletku, svaki put koji izaberemo biti slepi put?

NAPOMENA
I kada bih želeo da ustuknem, da se uklonim od Kafke i njegovih spisa, to je nemoguće. On se poput dobrog duha uvek vraća. Sam nas pronalazi, nekim novim otkrićem, zaturenim spisom, zaboravljenim crtežima. Zato, čitajte Kafku ili mu se još bolje vraćajte s vremena na vreme, čisto da se ne uplaši da smo ga zaboravili, a i same sebe sa njim.

Ovde nije kraj jer sva Kafkina dela su nezavršena, u fragmentima, pa tako i ovaj spis u njegovu čast.

između dve kiše i jaka pljuska
u Negotinu 08.VII 09.
Skala