Dušan K

Retardi su ovog čoveka pobrkali sa drugim, istog imena i prezimena, koji zaista jeste preminuo. Nisu znali ko je ko (verovatnije, ne znaju ni da postoje dvojica), stoga su u svojoj "vesti" prilepili i novinar i advokat. Jedni brljaju, a buljuci drugih kao po komandi to prenose i dalje šire. Pa kome smeta što je umro, a nije, neka se sam javi. Šta oni imaju tu da sad lupaju glavu oko toga ko je ko i da li jeste ili nije umro. A ako se ne javi, još bolje. Mir, mir, mir niko nije živ.

Jozef K je bio uredno optužen, procesuiran i osuđen na smrt, a da do poslednjeg trenutka svog nasilno prekinutog života nije saznao zbog čega i koga. Važno da je sve bilo po zakonu.

Kriv si.

Zašto?

Zato što si kriv.

Ali nisam.

Jesi, tako kaže Sud.

Živ sam.

Nisi.

Ali jesam!

Nisi, tako kažu tabloidi.

I tačka.

Ko nije čitao Kafkin roman "Proces" i Nimelerovu pesmu "Došli su" neka odmah prione.

Ko jeste, neka se priseti dok još nije kasno.

A kasno je.

Prekasno.

Veliki Brat nas posmatra 70 godina - 2. deo

Kafka, Orvel, Haksli: Država nadzora u literaturi

Mnogo godina pre nego što je Edvard Snouden objavio to što je objavio, bilo je poređenja između ovlašćenja američke bezbednosne agencije NSA (i Države nadzora uopšte) i distopijskog klasika "1984" Džordža Orvela. Nakon Snoudenovih objava iz 2013, zamisao da nas država neprekidno posmatra, analizira i prikuplja ogroman broj raznih podataka o svakome od nas u bilo kom trenu, pretvorila se od sumorne vizije distopijske budućnosti u zabrinjavajuću istinu o stvarnosti u kojoj trenutno živimo.
Orvel opisuje naizgled sveopšti uvid koji Policija misli ima, u jednom naročito bitnom pasusu:

• Bilo je čak moguće da oni nadgledaju svakoga sve vreme. U svakom slučaju, uvek su mogli da se povežu na vaš kanal kad god to požele. Morali ste da živite - živeli ste, iz navike koja je prerasla u instinkt - u pretpostavci da oni čuju svaki zvuk koji napravite i, osim u mraku, proučavaju svaki pokret koji učinite.

Orvelova vizija predstavlja svet u kome niko nije slobodan da uživa u pravu na slobodu i privatnost, svi su ujedinjeni pod svevidećim okom Velikog Brata i Policije misli. Jedna od najistaknutijih tačaka, koja izdvaja ovo delo od ostalih autora sumornih svetova (poput Kafke i Hakslija), predstavlja činjenica da su u orvelijanskom društvu svi ljudi svesni nesreće u kojoj žive, a da je problem u tome što oni ne smatraju da imaju snage da se protiv toga bore. Niko ne želi da se zameri Partiji, osim glavnog junaka Vinstona i njegove male grupe pobunjenika, zato što se svaki otpor smatra uzaludnim.

Postoji suptilna razlika između Orvelove vizije i nadrealnih i grozomornih svetova iz Kafkinih dela. Neki kritičari smatraju da su današnja ovlašćenja bezbednosnih agencija više kafkijanska nego orvelijanska. Šta, zapravo, podrazumeva pojam "kafkijanski"? Taj izraz se često koristi da opiše situaciju koju karakteriše besmislena, dezorijentišuća, često i preteća kompleksnost.
Međutim, Frederik Karl, autor opsežne kritičke biografije Franca Kafke, veruje da stvari zapravo stoje kompleksnije nego što se to obično smatra.

• "Šta je to kafkijanski?" upitao se on u intervjuu za Njujork Tajms 1991. "To je kada uđete u nadrealni svet u kome svi vaši kontrolni obrasci, svi vaši planovi, kompletan način na koji ste konfigurisali svoje ponašanje, krene da se raspada u sitne komadiće, kada se suočite sa silom koja ne funkcioniše na način na koji vi doživljavate svet... Vi ne odustanete, ne legnete dole i ne umrete. Ono što uradite je borba protiv toga svim sredstvima kojima raspolažete, bilo čime što dohvatite. Ali, naravno, nemate nikakvih šansi da se izvučete. E, to je kafkijanski."

Iz ovog daleko prikladnijeg opisa možemo videti kako aktivnosti Države nadzora naizgled ispunjavaju sve ono što je neophodno da postanemo zarobljenici jednog kafkijanskog sveta. Ne znamo ko je glavni kontrolor, čini se kao da nemamo mogućnost izbora. Ne znamo ko je odgovoran, pa stoga i sama odgovornost postaje besmislena. Jedino nam preostaje da uradimo sve što možemo protiv takvog sistema, ali na kraju sve može postati beznadežno.

U slučaju Edvarda Snoudena možemo povući snažnu paralelu sa Kafkinim najpoznatijim romanom "Proces", u kome glavni lik Jozef K. (iako u potrazi za istinom) biva osuđen za neimenovani zločin, od strane neimenovanog suda, pred naizgled beskonačnim nizom advokata i sudija koji rade u tajnosti. Svi njegovi postupci i čitav njegov život postaju deo suđenja, procesa, bez obzira da li on o tome nešto zna ili ne. Ovde paralela između "Procesa" i tajnih FISA sudova, koje američka vlada koristi da progura određene zakone - postaje sve očiglednija.
Fridrih Karl ide još dalje, tvrdeći da su kod Kafke vreme i prostor preuređeni tako da:

• "mogu raditi i za i protiv glavnog junaka; užas takvog sveta je u tome što čovek nikada ne zna šta se stvarno dešava, ili kada... eto kafkijanskog u Kafkinom svetu: ta upornost da se otkrije ono što ne može biti okriveno, da se vrati ono što ne može biti vraćeno."

Čini se da su sličnosti između Kafke i Orvela u odnosu na Državu nadzora fokusirane na borbu protiv sile koja je prevelika i previše moćna da bi pojedinac mogao s njom da izađe na kraj ili na nju utiče. Međutim, slučaj "Snouden protiv svevidećeg oka NSA" pokazuje da nade ima za većinu ljudi koji su sada postali svesni nezakonitih radnji bezbednosnih agencija poput američke NSA i britanske GCHQ. Problem koji narasta, i predstavlja najveću opasnost po samog Snoudena, leži u tome da će objave - u kojima je on razotkrio korumpirani sistem moći koji kontroliše naše živote - biti gurnute pod tepih. Jakob Apelbaum, aktivista u borbi za pravo na privatnost, tvrdi u dokumentarcu "Građanin4" (Citizenfour) da jedan od najvećih problema sa kojima se suočava njegova generacija leži u defetističkom mentalitetu ljudi, koji se radije prepuštaju stavu "znam da me Vlada špijunira" ili ih čak uopšte nije briga - jer "nemaju šta da kriju".
To nas dovodi do poređenja sa još jednim klasikom distopije - Hakslijevim "Vrlim novim svetom".

U svom pismu Orvelu, povodom objavljivanja "1984", Haksli kaže:

• "Pitanje je da li je zaista realna i moguća beskonačna politika čizmom-po-licu. Lično, verujem da će vladajuća oligarhija naći manje naporne i rasipničke načine vladanja i zadovoljenja sopstvene žudnje za moći, i ti će načini biti nalik onima koje sam opisao u Vrlom novom svetu." 

Hakslijeva muka, i Snoudenova, nije u tome da će ljudi biti naterani na prinudnu saradnju sa "vladajućom manjinom", već da oni neće biti svesni svoje pokornosti, ili će čak biti srećni da to prihvate.
Haksli nastavlja:

• "Žudnja za moći može podjednako biti u potpunosti zadovoljena sugerisanjem ljudima da vole svoju pokornost kao i uterivanjem iste uz pomoć biča i batina. Drugim rečima, čini mi se da je sudbina užasa 1984 predodređena mutiranjem u užas sveta koji ima daleko više sičnosti sa onim koji sam opisao u Vrlom novom svetu."

Utisak je da Haksli smatra kako je daleko lakše držati ljude podalje od neslaganja sa određenom strukturom moći ukoliko ih ubedite da poveruju kako u tome nema ničeg lošeg. Slobodna ljubav, moćna droga Soma i mnoge druge tehnike "Vrlog novog sveta", primenjuju se kako bi ljudi "voleli svoju pokornost". Danas postoje brojne slična sredstva koja služe postizanju istog cilja - od prekomerne upotrebe lekova za mentalne poremećaje do preteranog oslanjanja na tehniku zarad trenutne dostupnosti ali po cenu gubitka privatnosti.

Da zaključimo: dovoljno je zabrinjavajuće to što je svaki od ova tri velikana književnosti zamislio svoj svet koji objedinjuje određene fragmente ovog našeg danas; međutim, od njih možemo naučiti i da sama književnost ima moć da utiče i uputi izazov strukturama moći koje se trude da minimiziraju negativne efekte svog ponašanja. Postoji razlog zašto su knjige poput "1984" zabranjene u mnogim savremenim diktaturama, i zašto je jedina osoba u "Vrlom novom svetu" koja ima pravo pristupa literaturi upravo Vođa lično: književnost može obezbediti moć ljudima. Kafka, Orvel i Haksli su predvideli brojne užasne aspekte modernog doba. Takođe, oni su pružili nadu i prkos mnogima koji se sa tim problemima danas suočavaju.

- Matt Bluemink: Kafka, Orwell, Huxley - The surveillance state in literature (Blue Labyrinths, 09.03.2015)

Veliki Brat nas posmatra 70 godina - 1. deo

ArtTerorizam#11

- uvod -

Pljujem na svoj život. Odričem ga se. Ko nije bolji od svog života?

Anri Mišo

Ubijeni ide ispred ubice
Smrti okrenuo leđa
A gleda joj u lice
To je ta paklena međa ...

anonimni
student filosofije

Pišući o gotovo tabu temama, događajima i likovima, jedna stara a iznova nova (poput istorije koju nismo savladali) - što dokazuje da je za sva vremena, ва вјеке вјекова što bi kazali današnji dušopaćenici, tema sama od sebe nametnuta iako je (što se mene tiče) u stvarnosti u nas uvek prisutna bila.

Franc Kafka. Naravno i "Proces".
U svetlu novih otkrića, "iščaranih" zahvaljujući najsavremenijoj elektronskoj tehnologiji, a posle mnogo muka, Roland Roje i njegovi saradnici su iskoristili pristup značajnoj arhivi Kafkinih rukopisa i došli do frapantnog otkrića, gotovo čuda. Original "Procesa" se zapravo može čitati u najmanje šesnaest verzija (sic!). Sva izdanja na srpskom (i jezicima ostalih/bivših) do ove najnovije (izdanje KOV, Vršac 2009. god.) u prevodima Jovice Aćina, Branimira Živojinovića, Ranka Sladojevića i drugih bili su samo (ili zapravo) izvori i verzije Maksa Broda. On je, ne poštujući Kafkinu posmrtnu želju da sva njegova dela spali, a ne želeći da mu prijatelj i REMEK DELO (kakvo je Kafkino) ostanu zaboravljeni, sam priređivao, konstruisao, intervenisao i objavljivao. Ponegde čak i završavao. Dakle - dopisivao. To je bio slučaj sa "Procesom". Sa "Amerikom". Ko zna sa čim sve.
Istraživač, omađijani pripovedač, esejista i prevodilac, zaljubljenik u Kafkino delo, retkost kakve nema na svetu a naše "faune flora" Jovica Aćin, preveo nam je i predstavio i taj spis. On, koji se do sada služio Pazlijevim originalom (Malkolm Pazli, engleski germanista koji je zaslužan za prvi do tada poznati original) kao osnovom i Rojsovim kao potkom, ovim prevodom doprineo nam je da pomislimo da smo bliži cilju. Da smo na kraju "Procesa" - ne, to je nemoguće, jer koliko osećam on je poput Borhesovog "Vrta koji se račva". Taman pomislite da ste na kraju, iza ove krivine, sigurni ste da je tu, sada, pred vama izlaz, stvori se nova staza. Novi lavirint. Novi užas ili za nas uzbuđene čitaoce Kafkinog dela novi spas, nova sreća.
Nije nepoznanica da je "integralni" tobož verodostojni, pa zašto ne reći i novi vrt, ta verzija "Procesa" dosta tamnija, mračnija (što bi kazali naši roditelji), od verzije kakve se sećamo svi mi koji smo nekad čitali "Proces".

Kad smo kod sećanja, ne mogu se oteti utisku nostalgije poslednje dve decenije a ne pomenuti da je već toliko spominjani Jovica Aćin priredio, našao, preveo i objavio "Snovi F.Kafke - Dnevnik Snova F.K.", "Dnevnici 1910-1923" i "Pisma Mileni" a pre tačno tri godine i novopronađene crteže Franca Kafke pod nazivom "Šetnja po krovu - Sabrani crteži F.Kafke", u izdanju Geopoetike.
Brod je zaslužan i za ispunjenje Kafkine želje, naravno ne za života i ne o uništenju dela. Naime, Kafka je želeo tokom svog kratkog života da objavi u jednoj knjižici tri priče ("Ložač", "Preobražaj/Metamorfoza" i "Presuda") pod nazivom "Sinovi". Tu svoju želju nije ostvario. Nakon nemačkog izdavača i mi ispunjavamo zanemareni piščev naum da navedene tri povesti budu čitane zamišljenim redosledom i u istim koricama. Jovica Aćin nam te dobro nam poznate 1999. godine to i omogućuje. Izdavač je bio (danas pojeden od proždrljivih ekonomskih zlih sila) Rad iz Beograda, edicija "Reč i misao" koja je u tom trenutku proslavljala pet decenija više nego uspešnog rada. Danas bi to bilo već šezdeset godina. Te divne, vredne i svakako korisne, cenjene izdavačke firme, preduzeća - više nema. Prepoznatljiva po svojim izdanjima i odabiru istih, ali i po svojoj formi, niko me ne može ubediti da je poslovala sa gubitkom, da je otišla u stečaj i da su je morali prodati. I u ovom "slučaju" je neko umešao prste. Tamne prste da zamute vodu, učine sebi ćar preko naše grbine, pleća ljudi koji su utkali sebe u istu.
Ali, poput mnogih drugih stvari u nas, nismo na vreme otvorili oči. Mogli smo i trebalo je da znamo, vrag kad-tad dođe po svoje. Preduzeće.
Ono što izroni iz groba sa ove naše strane, strane (kao)živih, otvori i ovde raku, rupu ili poput Pandorine kutije nešto što iziskuje pitanje, traži odgovore ...

Najpre, KO JE FRANC KAFKA?
Da, ko je?
Kakva je to ljudsko-kosmička univerzalnost "Procesa" da nas i danas proganja? Nakon II Svetskog rata, Holokausta, istrebljenja, Novog svetskog poretka, staljinizma, pada Berlinskog zida, NATO pakta, Al Kaide i svetske monopolske borbe protiv terorizma, naših versko-građanskih sukoba, paljenja i klanja, proizišlih iz rimske divide et impera. Zavadi pa vladaj!
Šta sa tim jevrejskim piscima? Literaturom. Šta je to jevrejski spisatelj?
Kao što rekoh, dugo skrivana, gurana pod tepih istina ili delo, poput prošlosti, kostura iz ormana ispada zahtevajući odgovore.
Krenuću, poput svih nelogičara - sa kraja.

Šta to kvalifikuje nekog pisca da bude "jevrejski"? Da li to što je jevrejske religije? A šta ako je ateista? Ili, možda to što je iz Izraela? Ili to što je autor jevrejskog porekla, koji se u svojim delima u većoj ili manjoj meri bavi temama koje su povezane sa jevrejskom tradicijom, istorijom, religijom, kulturom uopšte. Naizgled problem jevrejskog identiteta uopšte, a posebno u kulturi i književnosti, postoji u svim sredinama, nacijama, gde na različitim jezicima pišu i objavljuju "jevrejski pisci". Otvaranje ovog pitanja identiteta pokreće niz drugih pitanja, problema (raka) vezanih za jevrejsku književnost. Političke i rasne predrasude, zavere, tolerancije i netolerancije, prožimanje evropskih kultura, običaja i tradicije. Odgovori su svakako različiti ali pravog, utemeljenog, jedinstvenog i za sve sasvim zadovoljavajućeg - nema. Upravo zato, jer je problem jevrejskog identiteta u književnosti, literaturi, ali i na ukupnom društvenom planu, problem neraskidivo povezan, podjednako i kao politički i kao psihološki. Sartr je kazao "Jevrejin je čovek koga drugi ljudi drže za Jevrejina ..." i još "Njegov život je samo dugo bežanje od drugih i od sebe sama ..."

Da li je danas baš tako? Nismo li onda svi mi zdravomisleći, kulturološki raznovrsni - jevreji? Progonjeni. Od strane nezdrave mase koja radi na turbo-folk, idiotskih direktora Domova (ne)kulture, kvazitelevizije, korupcije u odvratnim institucijama, stupidnih i jalovih organa i poluga (šipki) vlasti ... i još, uf, koliko toga ...
Dobro, Kafka je jevrejin, na njega ćemo se vratiti ali tu su i drugi. Štefan Cvajg, Valter Benjamin, Martin Buber, Bruno Šulc, Isak Baševis Singer, David Grosman koji je relativno skoro gostovao u Beogradu i koji živi u Izraelu, to su samo neki od jevrejskih spisatelja, a i to je vrh evropske misli i pripovedanja.
Ili kod nas Judita Šalgo, Oskar Davičo, David Albahari, Filip David, tzv. polujevrejin Danilo Kiš. Da ne nabrajam tek slikare i druge umetnike i njihov značaj na polju inovacije, drugačijeg pristupa i razumevanja.
Da li svi oni nose frustraciju klasičnog antisemitizma iz kojeg poput bisera izranjaju njihova dela? Ili se tu radi o čisto materijalnim mogućnostima i težnji inferiornih za onim što će tužni Niče nazvati "voljom za moći", ili je pak to čista zavera vladara iz senki, NWO, masonerije, javnih i tajnih loža, tribina i galerija.
Jesu li baš svi oni disidenti, naročito danas, osuđeni na izgnanstvo, marginalizam, neintegrisanost u društvo. Uostalom, imamo i Pojas Gaze, izbeglički logor Džabrahila, Hebron, Hamas, Fatah ... Istina, Jaser Arafat je preminuo, ali tamošnja situacija je lakmus papir naših odgovora. Vi sami, dragi čitaoci, svako od vas, mora naći odgovor na to pitanje. Ali temeljno, bez predrasuda, površnosti, instant informacija. Što se mene lično tiče, ja taj problem nemam.

"Proces" bez obzira na najnovija otkrića, po svemu sudeći biće još dugo, dugo aktuelan. Naročito u nas, kod nas, iz nas. Koliko je samo nevidljivih sudija koji odlučuju o našoj i ovako žalosnoj sudbini. Koliko nevidljivih ali i vidljivih porotnika. Nije li u ovom viznom eci-peci-pec olakšanju i pokušaju u istom, Holandija, tj. njena Vlada, Vlada te fine zemlje naš - porotnik? Koje su sve to presude, klevetanja, optužbe i tužbe na nama? Za neke znamo, za neke saznamo čim izađemo negde vani, a za neke po svemu sudeći tek ćemo saznati. Hapšenja, što politička što ekonomska tu za one sa dugim prstima nisu novina ili presedan ali jesu, kao ona iz filma, da se u zatvor ide kao u kafanu. I treba. Za takve. Samo, to je drugi "slučaj", pardon - "Proces".
Uporno postavljano pitanje kada će se otvoriti zapečaćena arhiva BIA, DB, SUP, MUP, UDBA, OZNA, Miloševih pandura i dalje ostaje bez odjeka.
Kao da nem pita gluvog, da prostiš ...
Sve dok ne raščistimo sami sa sobom, drugi će nam tikve o glavu razbijati. Kao ministar policije, napuderisani papagaj Dačić koji ponavlja kako još nije vreme. A kada će biti, pitam ja. Verovatno nikad dok se on pita. Mogli su to da urade Slovaci, Česi, Poljaci, Mađari, Baltičke zemlje, gotovo celi SSSR pa i prilično teški Rusi, Slovenci (za Hrvate ne znam, oni ionako nikad nisu ništa krili, šta i kog hoće), samo mi ne možemo. Jer nije vreme.
E pa vreme je i treba sad, dok su svi servisno-uslužni, da obijemo te zabravljene arhive i ma koliko bilo čemerno pročitamo šta to tamo piše. O nama. O onome što je bilo. Možda o onome što će tek biti. Možda ćemo time sprečiti neko buduće zlo koje će svakako doći ako ostanemo tupi. Tupi i glupi.

Zvjeri, naime, ne možemo umaći sve dok živimo u zvjerskim vremenima.

Goran Babić

Cela misterija koja se ciklično ponavlja, ali i javlja oko samog Franca Kafke, simpatično postavlja pitanje ko je On? Sva ta fantomska igrarija tera nas da se prevarimo i iskusimo efektivan šok. Da ne znamo kada je "Proces" pisan i ko ga je napisao, pitali bi ko je Kafka? Jesam li ja Kafka? Ne, ja sam previše sirov za to filigransko mučenje. Energija sa sečivom, dominacija sa suptilnošću. A ovde je prisutniji mazohizam skoro pa kao kod Šulca. Da li je Lale - Kafka? Ne verujem, iako imaju sličnosti, ali ovaj prvi slabo sanja a i ne piše o tome. Opsedaju ga druge jame, ne Vavilonske - više komunalne.

Nije li omađijani (i ja njim) Jovica Aćin zapravo sam Kafka koji kao dobri mistifikator nameće samosvojni spisateljski lik kroz lik i delo Franca Kafke, pokušavajući zaludno da izgubi sopstveni identitet. Verujte, novi prevod Kafkinog "Procesa" će vas opčiniti, osetićete krik naše egzistencije u XXI veku. Kao da se srećete sa nepoznatim delom. Shvatate da je ovo o Kafkinom identitetu svakako šala, ali ne tako daleko od zbilje. Ne od nemogućeg. Zar nam se ne javljaju već likovi i dela zaogrnuti plaštom misterije, zakukuljeni maskom simbola i tema koje obrađuju, nepoznate čak transseksualne prošlosti. Mislim da nam budućnost sve više zbog naše zatrpanosti nepotrebnim informacijama donosi upravo takve pojave. Još samo da im dela budu vredna. Poput Kafkinih je nemoguće, ali barem približno.
Pošto je ovo bio samo uvod u takvu književnu gromadu da nisam mogao odmah preći na delo, knjigom "Sinovi: Tri povesti" Franca Kafke pozabavićemo se u sledećem broju. Što bi pisalo u stripovima, bilo da je Dilan Dog, ili češće Marti Misterija i Mister No:

NASTAVIĆE SE ...

iz afričkog Negotina
na samom početku jula
S.S.Skala