Buktinja #60

Član sam tajne organizacije koja radi na pripremi rušenja vladajućeg režima. U kafani na Slaviji sastajem se sa čovekom, kako mi je rečeno, iz vrha organizacije, od koga treba da dobijem uputstva za dalji rad. To je prijatan, mlad čovek. Srdačno razgovaramo o mnogim stvarima. Osvaja me svojom otvorenošću, inteligentnim analizama i zaključcima o stanju u zemlji. U jednom trenutku u kafanu ulaze dva čoveka. Prilaze našem stolu, vade službene legitimacije i kažu da sam uhapšen. Čovek s kojim sam do tada razgovarao ustaje, dobacuje mi podrugljiv pogled i izlazi iz kafane. Policajci mi stavljaju lisice na ruke.

- Miroljub Todorović: Lisice (iz zbirke kratkih priča "Nastupila Su El Vremena")

Kiš i Zid su pali zajedno, 1989. "Danila su uklonili, Kiša su ubili, Kiš i nije umro, ubili su ga a potom zloupotrijebili" reći će Borislav Pekić. I Zid su tako. Suvenirno ga umrvili, razmrvili, učinili ga prašinom, a prašina se ne može preskakati. Tako da znate, Borise Davidoviču, uzalud skačete, pijesak je nepreskočiv.

Komesari su urlali - odmah razdvajajući svoja urlanja na urlanje na srpskom, urlanje na hrvatskom, urlanje na bosanskom, urlanje na crnogorskom. Danila nije imao tko urlati. Nitko ga ne bi imao čuti ni da je urlan. Komesari su se zaurlali, izurlali, odrali grla kao Mikša, "Onaj koji odire".

- Darko Cvijetić: Arondisman za mrtvi jezik (Ekscept eseja o gušenju na srpskohrvatskom, povodom Danila Kiša)

U smrdljivoj bolnici nemaju vaj-faj

a izgleda ni dovoljno

sredstva za čišćanje

Kuga kao da još uvek

šeta ovim hodnicima

i pritisak je sve veći

kašljanje je češće

Tonemo u žagor baba

kojima je dosadno kod kuće

i onih nestrpljivih što

kažu - Meni treba samo pečat

I nama treba, gospodine,

svima nam taj pečat fali

pa da pređemo u novi krug pakla

- Radojka Plavšić: Kod Dantea

60. Broj "Buktinje", časopisa za književnost, umetnost i kulturu, posvećen je nedavno preminulom Goranu Vučkoviću (1965-2019), pesniku, izdavaču i nekadašnjem uredniku tog časopisa.

Vučko je bio poslednji sekretar negotinskog ogranka GSS, do majskog lapota iz 2007. Bio je i jedan od osnivača udruženja "Građanski krug" i pokretača istoimenog bloga, krajem jula 2008. godine.

Hvala mu.

Rada, Hilda, Slađa, Violeta, Steva, Miki, Darko, Skala, Senad, Ema, Lale...

- Goodreads

- Krajinski književni klub

- NG Portal

- Vučko

Orvel u 49. Buktinji

Sve dok Buktinja gori, Negotin neće pasti!

- Miodrag Zlatković

9. decembar 2016. godine od 18h, Todorčetov konak u Negotinu

Promocija 49. broja "Buktinje" - časopisa za književnost, umetnost i kulturu

Tema broja: Otuđenje

- Buktinja #49 (pdf)

Posle uvodnih reči domaćina i članova redakcije, ovu promociju - baš kao i štampanu verziju "Buktinje" - otvara Goran Paović sa svoje tri pesme, od kojih je, po mom mišljenju, Geneza njegovo najbolje delo otkad se bavi pisanjem poezije.

GENEZA

Gradovi prelaze u sela

sela se spuštaju u zemlju

zemlja se izdiže u čokote

čokoti se premeću u grozdove

grozdovi se muljaju u sokove

sokovi se pretvaraju u vino

vino se pretače u krv

a krv se proliva sa kolena na koleno.

U 49. broju je predstavljen roman "Devet i po nedelja", po kome je snimljen čuveni holivudski hit sa Mikijem Rurkom u glavnoj ulozi. Roman je na naš jezik 2015. godine prevela Vesna Prvulović, nastavnik Engleskog jezika iz Negotina, a 2016. objavila novosadska Čarobna knjiga.

Ovaj broj "Buktinje", posvećen temi otuđenja čoveka od sebe i društva, kao i njegovu promociju, zatvara esej "12+1 stvar koju niste znali o Životinjskoj farmi" preuzet sa bloga Građanski krug. Sledi petnaestominutna seansa neurolingvističkog deprogramiranja ispranih mozgova, na temu Orvela, Životinjske farme, totalitarizma, alijenacije, komunalizma, Hakslija & Berdžisa, ćutanja & žmurenja, Pinka, Osamdeset četvrte, Srbije & Sveta.

Transkript bonus, za one koji više vole da čitaju:

Da vas odmah, na početku, informišem - ovo nije neki tekst koji sam ja "napisao", pre bi se moglo reći "priredio". On se sastoji iz dva dela, ima dve celine: jedna je "12 stvari koje (možda) niste znali o Životinjskoj farmi Džordža Orvela", a druga je ona trinaesta stvar iz naslova "12+1" i tiče se jedne, nažalost istinite priče koja je vezana za snimanje crtanog filma Životinjska farma.

Biću sasvim iskren - uopšte nije lako u "Buktinji" objaviti tekst o Orvelu, zato što Orvel nije pisac iako ga takvim smatraju... Uđite u bilo koju stranu knjižaru, prodavnicu knjiga, biblioteku, zovite to kako hoćete... dućan za knjige, Orvela ćete naći na policama gde piše "fikcija". Svet koji je opisao Džordž Orvel je sve, samo ne fikcija. Nažalost. I sada, u časopis koji se bavi kulturom i umetnošću, treba uvrstiti nešto za šta će jedan broj ljudi sigurno reći "opet politika"... Ali, sve je politika. Ne politikantstvo - što se prodaje narodu već decenijama unazad, i ne ovde već u celom svetu - nego politika. Jedna časna stvar koja je, nažalost, sve više i više potisnuta na planetarnom nivou, da se ne bi neko dosetio 'šta to beše'.

Konkretno, priča Orvelove Životinjske farme - inače, puni naslov je Životinjska farma, još jedna bajka, originalni naslov koji su američki izdavači skratili pa su onda posle toga redom svi prevodioci uzimali zdravo za gotovo i prevodili samo kao Životinjska farma - je sledeća:
Neko će reći "to je priča za decu, basna, u kojoj životinje govore, nešto se tu vrti, dešava na nekoj farmi, šta je sad ovo?" Jednu svinju, kao, odredili za svinjokolj - biće čvaraka! - pa se onda neke životinje dosete: "Stani malo, ko je sledeći, šta će da bude?! Zašto ja radim kao konj, magarac, što ovi nas jedu za kilo čvaraka, što nas čerupaju, zašto ja lajem a nemam ništa od toga?" ... sledeći stadijum je da počnu krompir i luk da se bune... a farmer, sa svojom ekipom na to odgovara: "To? Pa to je prirodni poredak stvari."
Strašno je kada je tako nešto prirodan poredak stvari, a uopšte se ne radi o životinjama.

Postoji jedna varijanta priče o Životinjskoj farmi koju teško možete da nađete, a ima je na internetu; ona je malo drugačija od ove koju je Orvel napisao, ali jeste neka vrsta parafraze Orvelove Životinjske farme. U njoj se kaže: Priča je počela tako što je prvi majmun sišao sa drveta, našao neku granu, pa od nje napravio alat, a onda i motku kao oružje. Pa je onda shvatio da može da se bavi zemljoradnjom, da može u početku da sarađuje sa drugim životinjama, taj majmun, pa je shvatio da od zemljoradnje može da napravi biznis, napravio farmu i postao menadžer farme. A onda su jednog dana ostale životinje koje rade za njega rekle "Čekaj, stani malo, šta ti ovo radiš?" tom majmunu, koji je sišao s drveta, sa motkom u ruci. Pa mu rekle "Zašto ti nas iskorišćavaš kada smo svi isti?" Inače, u Životinjskoj farmi Orvela, postoji društveno uređenje koje se zove "animalizam"; ono ima neke svoje postulate u stilu "četvoronošci su dobri a dvonošci nisu", "sve su životinje jednake, ali neke su jednakije", "nijedna životinja ne sme da ubije drugu životinju, osim ako ima dobar razlog". Naravno, onaj menadžer farme je rešio da sve njih sredi tako što im je rekao "Znate, sad trenutno nemam para da vas sve platim, uzmite kredit. E, a mogu da vam platim u robi? A... mogu da vas lažem još malo?" Pa se potom životinje dignu. I onda ide prirodni deevolucioni postupak: kada više ne zna šta će, taj menadžer farme, a on pozove svoju braću u pomoć - majmune s motkama. I vrati se na početak priče.
A onda se vi pitate otkud alijenacija, ili otuđenje.

Strašno je kada imate neko društvo i imate otuđene ljude, koji jednostavno kao takvi ne mogu da čine društvo. Što je Miljan Ristić spomenuo malopre, otuđenje na internetu... zovite to kako hoćete.

Zamislite jednoga Vinstona Smita, činovnika Ministarstva istine u Orvelovoj 1984, koji sedi za onim svojim uređajem - "telekranom", tako se zove - i kuca notornu laž koju svi treba da progutaju tog dana. On zna da laže, i zna da prima platu za to da laže, i zna da će oni progutati tu laž. Neko kaže da on nije otuđen. Vinston Smit, svakoga dana kada dođe kući, traži ugao svoje sobe gde ga kamere ne vide. Tu sedi i piše dnevnik. Piše ga tako što svakoga božjeg dana uzme svesku na kojoj piše "Dnevnik Vinstona Smita", okrene, posle bezbroj dana, ponovo prvu, belu stranicu neispisanu, gleda u nju, sklopi i vrati nazad. Nema snage, od straha, da napiše prvu reč u svom dnevniku - ali ga piše. Uporno ga piše gledajući u bele stranice. Ako to nije otuđenje...

To je osnovna stvar, kako jedno društvo truje svoje atome strahom. Znači, vi se stalno nečega bojite. Životinje su stalno u nekom strahu od tog farmera. Zašto? Pa, to je prirodan poredak stvari. U redu, ali mi smo ljudi, nismo životinje.

Orvel se, inače, zvao Erik Artur Bler, i sve svoje prve radove je pod tim, originalnim imenom objavljivao, sve dok nije objavio 1945. Životinjsku farmu i 1949. (a ne 1948.) godine knjigu 1984.

Da bi ste razumeli taj svet o kome on priča, a to je ovaj današnji svet i njegov svet (u ono vreme) i svet pre njega - zato što je to Svet, ljudski, takav kakav je - trebalo bi čitati još neke autore. Treba čitati Aldosa Haksija, koji je napisao Vrli novi svet nekih petnaest, možda i dvadeset godina pre Orvelove Osamdesetčetvrte, zato što je Haksli opisao ovo što danas živimo. Bukvalno to: idiokratiju, reklamokratiju; trovanje besmislenom količinom besmislenih informacija koje uopšte nisu informacije - da bi nešto bila informacija, mora da ima vrednost. Vi gledate "nešto", do besvesti, u neki ekran tamo, i više se ne pitate ni o čemu. A to jeste otuđenje.

Možete da čitate Zamjatina, njegov roman Mi koji je takođe napisan pre. To je daleko agresivnija verzija od Orvelove 1984, o jednom sumanutom svetu kao i kod Orvela. Zamjatin priča samo o tadašnjem Sovjetskom savezu; on uopšte ne priča o celom svetu, poput Orvela, u kome imate samo tri superdržave - Okeaniju, Evraziju i Istaziju - i jedan ogroman ekvatorijalni pojas koji svi pljačkaju. Je li vam to poznato?

Postoji i "prirodan" nastavak Orvelove knjige koji se zove 1985, a napisao ga je Entoni Berdžis. On je u prvoj polovini knjige objasnio šta je Orvelovo "čudo" i zašto se njegovo (iz druge polovine) razlikuje tako kako se razlikuje.

Možete čitati i Pekića, triptih 1999, Atlantida i Novi Jerusalim. Tamo imate opisan totalitarni režim... Kao što malopre reče Ivica Trajković, direktor Muzeja, "šta će Goran (Paović) u Komunalnom, on treba da radi u Biblioteci" - ali, Ivice, mi svi živimo u Pekićevom "komunalizmu". Svi. To se tako zove, kada poslednji čovek, posle rata robota i ljudi, i atomskog, ostane sam na svetu, gde ga preostali roboti štite da i on ne bi umro, a on kopa po gulazima i nađe neku tablu pa ne zna, sad - imali su nekakvo društveno uređenje gde su živeli ljudi i pacovi zajedno - evo vam Farme! Na nekim ostrvima... Kakva ostrva u sred Sibira, on to ne zna, ali pročitao je da su bila neka ostrva i živeli su zajedno sa pacovima u simbiozi, čak su i sahranjivani zajedno, zagrljeni. Ljudi i pacovi. I poneki pas. I kako se to zvalo? On misli da je rekonstruisao tablu sa ulaza u to mesto, i da se ono zvalo Komunalizam. Strašno.

Orvel sada, u svojoj knjizi, priča o jednoj pobuni. Te se životinje nisu otuđile, šta one znaju, sirote. Takav je prirodni poredak stvari. Kada u jednom društvu stalno pričamo o prirodnom poretku stvari, onda se zna na šta smo došli - na jedan termin koji je Mikiju Stankoviću veoma drag: socijaldarvinizam. Socijaldarvinizam je samo na korak od fašizma ili staljinizma, to je isto. Životinje u toj priči dignu revoluciju. Orvel je tom pričom doslovno opisao istiniti istorijski događaj, pobunu građana i mornara u Kronštatu i Lenjingradu 1920-21 godine, kada su sovjetski čekisti i trockisti te ljude bukvalno streljali na ulici samo zato što su se pobunili "Zašto ste izdali Revoluciju, zašto smo i dalje gladni?" Orvel je bio levičar. On je (svojim delom) pitao Staljina "Zašto si izdao Revoluciju?" Orvel je bio i učesnik Španskog građanskog rata. Znate zašto je pošao odande? Ne zato što je Franko pobedio, već da bi preživeo staljinističke čistke među antifrankovskim snagama. Kao i Hemingvej, isto. I šta se onda dešava sa ovom pričom? Oni su se pobunili, i kao svaka priča sa revolucijom, revolucija je pojela svoju decu. Iskristalisala se kvazielita - da se manemo onih asocijalcija "Zašto baš svinje?" Eto, svinje. Recimo da su najinteligentnije, najlukavije, a vole i bisere. I, ko je ušao u pregovore sa farmerom? Pa svinje.

Kako piše, ona trinaesta stavka koja je dodata kao poseban tekst, celu priču iz Orvelove knjige zloupotrebila je američka obaveštajna služba (CIA) i naručila snimanje crtanog filma koji se zvao Životinjska farma, striktno kao antisovjetsku propagandu u Hladnom ratu. Inače, pojam "hladnog rata" izmislio je Džordž Orvel, isto. Uzeli su, međutim, i odbacili poslednji pasus iz knjige. Zašto? Zato što se u poslednjem pasusu, da parafraziram, kaže: Životinje čekaju ishod pregovora između ljudi i svinja. Stoje u dvorištu i kroz prozor gledaju ove unutra za stolom. Gledaju u ljude, pa u svinje, u ljude, pa u svinje, pa u ljude, pa u svinje, pa... ne znaju više ko je ko. Isti su. Znači, postali su isti. Izgrali su ih. To se nekome nije sviđalo, između ostalog, zato što Orvelova knjiga nije proamerička nego je antitotalitaristička.

U totalitarizmu vam je neizbežna posledica otuđenje ljudi, jer ljudi od straha nemaju šta drugo nego da se povuku u sebe. Ne može jedan Vinston Smit u Okeaniji, činovnik koji laže, da se bori protiv sistema, jer je on sistem. On se protiv sebe bori samo tako što stane u ćošak. Samo tako. I onda, namerno, čini greh tj. zločin ljubavi, sa osobom koja je slična njemu, i završava u mentalnoj ustanovi koja je u stvari konclogor na teritoriji Engleske, gde na kraju knjige on izda svoju partnerku, revidira stav, pokaje se i vrati pod skute Partije. Bev Džons, Smitov pandan iz 1985, posle slične životne priče, na kraju iskoči kroz prozor kaznionice i, kada svi pomisle da je konačno slobodan, dođe i uhvati se za ogradu od bodljikave žice pod naponom, jer bi samo tako uspeo da pobedi sistem zato što je nemoguće pobediti ga kada je takav, jer je prekasno.

Znate već za one priče i one pesmice iz Nemačke, iz trideset i neke, gde kaže "ćutao sam kada su dolazili po ovog, pa po onog, pa kada su došli po mene više nije imao ko da se buni".A ovaj (Smit) je još i lagao.

Pošto su životinje u Životinjskoj farmi bile izgrane na kraju, šta je njima preostalo nego da prihvate prirodni poredak stvari. Pa da li je baš tako? Da li je na nama da prihvatimo taj izmišljeni pojam prirodnog poretka stvari? Da li imamo pravo, ne samo prema sebi nego i prema budućnosti, da sedimo u našem toru i da gledamo u prozor na kome ide Farma, ova Pinkova, i da nema nikakve razlike između onih koji tamo sede i ovih koji su vodili pregovore o sudbini, zbog čega ćete i dalje da budete u totalitarnoj, Hakslijevskoj a ne Orvelovskoj državi - zato što nema, na sreću, globalnog sukoba i nema nekih preterano velikih izgleda da ga bude, ali ima izgleda da svi zaista budemo ispranog mozga, da se otuđimo od samih sebe pa, naravno, i od Skale, od Miljana, bilo koga, da živimo i mi u nekom svetu koji je neminovno mrtav već sada, pa da sutra neko dođe, kopa po našim kostima, traži pacove, bubašvabe... svinje, i kaže: "Gle, stvarno komunalizam."

Mislim da, najblaže rečeno, nije u redu doživeti takvu sudbinu ili, još gore, prirediti je sam sebi zatvaranjem i bežanjem pred istinom - a istina nije uošte naivna, niti je lepa. Ona može da bude bolja samo ako se ne žmuri i ne ćuti. Mislim da je Orvel zaslužio da se o njemu, njegovom delu i onome što je predvideo da će da se desi (i dešava se) nikako ne ćuti. Ja se nadam da ne ćutim, a ako neko ima ocenu da to nije tako... pa šta sad da radimo.
Pisaćemo, pričaćemo - i dalje.

Da se još jednom podsetimo: Džordž Orvel je bio u pravu.
I još uvek je.

Kult vatre

Tekst koji sledi, objavljen je kao tematski uvodnik 37. broja časopisa "Buktinja" (septembar 2013.), u celosti posvećenog pojmu vatre.

KULT VATRE

Pojam vatre

Vatra je prirodni, ali i kulturni fenomen. Otkriće vatre donelo je čoveku ugodniji život, sigurnost i tehnološki razvoj. Vatra je antropološki (mitsko-religijski) fenomen, ona je moćan pokretač materijalne i duhovne kulture. Dihotomija vatre ogleda se u tome, što ona predstavlja božansku tvorevinu ali i demonsko oruđe. Postoje mnogi obredi vezani za vatru, koji joj obezbeđuju apotropejsku i lustrativnu moć.
Reč vatra preuzeta je iz drevnog iranskog jezika, potiče od reči atar - koja znači "plamen, vatra". Zastupljena je u mnogim indoevropskim, balkanskim, slovenskim jezicima i označava plamen, ognjište, varnice. Reč oganj je praslovenska, potiče od staroindijske reči agni, koja predstavlja staroindijsko božanstvo vatre. U našem jeziku u upotrebi su obe reči: vatra i oganj.
U mnogim kulturama vatra zauzima veoma značajno mesto; ona je predmet obožavanja i poštovanja - što se vidi iz mitologije, religije, filozofije, književnosti, umetnosti. Sima Trojanović, naš najpoznatiji etnolog, kaže da je vatra "najuzvišeniji simbol duša i celokupne ljudske civilizacije". [1]

Mnogi naučnici svetskog glasa, kao što su Frejzer, Malinovski, Elijade, Hiderle, Levi-Stros, From, Frojd, Jung i drugi, bavili su se proučavanjem fenomena vatre. Za njima nimalo ne zaostaju i daju veliki doprinos našoj nauci i svetskoj kulturnoj baštini, domaći istraživači Sima Trojanović, Milenko Filipović, Jovan Cvijić, Tihomir Đorđević, Veselin Čajkanović, Ljubinko Radenković, Rabija Hasanbegović, Vidosav Stojančević, Tatomir Vukanović, Đorđe Milićević, Živojin Petrović i drugi.
Vatra se poštuje kao svetinja, doživljava kao čudno i moćno biće. Tragovi animističkog shvatanja vatre nalaze se u jeziku: vetra drhti, guta, ljuti se, plamen se poigrava, veseli, liže itd.
Vatra poseduje dvostruki karakter: čoveku pruža toplinu, zaštitu, svetlost, održava život. Simbol je ljubavi, čistog i mudrog. Druga strana prirode vatre je negativna: stihijska, razorna, proždire, uništava, guši. Vatra je božanska, blagoslovena (nebeska), ali je takođe i demonska (đavolska). Mirče Elijade iznosi verovanje koje potvrđuje demonsku prirodu vatre, a to je da ona nastaje u polnom organu veštice. [2]
Različite moći vatre prate razna verovanja i običaji. Svrha običaja je uspostavljanje sklada između ljudske zajednice i njenog okruženja. Veruje se da obredne vatre imaju moć da donesu ljudima, stoci i usevima plodnost i napredak. Obredi sa vatrom prate prirodni tok vremena, koji se poklapa sa kretanjem Sunca (zimski i letnji solsticij), kao i prelaze iz oskudice u obilje (zimske, pokladne, prolećne vatre). Običaji vezani za kalendarske praznike, posvećeni istaknutim ličnostima iz hrišćanskog kulta, sadrže brojne elemente iz predhrišćanskog vremena. Predhrišćansko poreklo obreda sa vatrom, dokazano je na primeru brojnih ritualnih aktivnosti, koje su istovremeno usmerene ka umilostivljavanju i uništavanju bića iz prirode, duhova i duša aktivnih u određeno doba godine.

Značenje vatre u mitologiji i religiji

Na svim kontinentima, kod mnogih naroda, postoje slični mitovi o nastanku vatre. Najčešći motiv u mitovima je krađa vatre (od bogova, demona ili životinja), a to čini kultni junak, donoseći ljudima božanski dar. Npr. mit o Prometeju koji govori o krađi vatre, ili o Svetom Savi kao kultnom junaku koji lukavstvom krade vatru od Anatema. [1]
U nekim mitovima vatra je nastala od Sunca (npr. u australijskim), u nekima je slučajno otkrivena (kao u bušmanskom mitu, gde žena nalazi vatru a njen je muž krade). Po indijskoj mitologiji (Upanišade), čovek postaje od vatre, i kada umre u nju se vraća. Vatra je obično u mitovima i legendama povezana sa vodom, Suncem, zmijom, zmajem, kamenom.
Na psihološkom planu vatra simbolizuje unutrašnja psihička stanja, potrebe i osećanja. Plamen vatre je simbol čovekovog srca, duše, ljubavi, strasti. U mnogim obredima inicijacije koristi se crvena boja kao simbol vatre, ali i sakralne zrelosti (ovu tezu zastupaju From i Jung). U religijskom smislu plamen vatre je simbol pročišćenja i prosvetljenja. U Starom Zavetu, Bog se javlja u vidu vatre, u Velikom Sudu vatra je simbol Hrista (Elijade).
U indijskoj mitologiji Agni je bog ognja, ogn je svetlost. Božanstvo vatre je imalo ulogu posrednika između ljudi i bogova, nosilac je poruke - grčki angelos je "anđeo, poslanik" (Trojanović).

Slovenska Mitologija poznaje boga ognja - Svaroga.
Indoevropski narodi pokazivali su poštovanje prema vatri, praveći velike lomače - "svete vatre" ili "večite vatre" bile su poznate Grcima, Rimljanima, Persijancima, gorele su u hramovima i imale svoje čuvare. U kući je vatru čuvao domaćin. Vatra na ognjištu bila je predmet kulta, ona je sveta, prinosile su joj se žrtve za napredak i zaštitu kuće. Vatra sa ognjišta nije obična; ona je čista, čedna, božanska i zato se održava i gasi na poseban način.

Ognjište kao kultno mesto

Kod naših naroda, ognjište je obično popločano, sa udubljenjem u kome gori vatra. U staroj srpskoj kući ognjište se nalazilo u samom središtu kuće (Trojanović), što simbolično izražava njegovu mitsko-religijsku važnost (predstavlja centar sveta).
Ognjište nije samo mesto gde se sprema hrana i okuplja porodica, ono je sveto mesto, ima ulogu oltara, žrtvenika; zbog toga je kultno, što potvrđuju mnogi običaji, obredi, tabui i verovanja vezani za ognjište. Ognjištu se prinosi krvna žrtva (npr. kokoška); ukoliko se na njemu kuva pređa, onda je to beskrvna žrtva - u vidu hleba, soli, žita, vina ili se stavlja metalni novac (Čajkanović).
Na tom svetom mestu često se gatalo, bajalo, i to predmetima povezanim za ognjište, kao što su: verige, sadžak, vatralj, mašice. Ovi predmeti su takođe kultni, korišćeni u religijskim i magijskim obredima ili lečenju (Rabija Hasanbegović).
Vatru su čuvali da se ne ugasi, nije se pozajmljivala (zarad dobrobiti porodice).

Ognjište je središte domaćeg kulta i na njemu se vrše mnogi obredi prelaza, od rođenja pa do smrti (npr. običaji o rođenju deteta - za prvo kupanje, šišanje - treba da obezbede zdravlje, rast, napredak detetu ili da mu pomognu da progovori, prohoda). Ovi obredi na ognjištu vezuju dete za porodicu i kuću, jer ono treba da produži porodični kult. Ognjište je simbol porodične zajednice, ali i integrativni činilac društva; takođe je i simbol veze sa kultom predaka i kultom mrtvih.
U mnogim starim religijama ognjište je središte duša; da tu borave duše predaka, potvrđuje i veoma stari običaj sahranjivanja pod pragom, na ulazu u kuću.
Kod nas, kada se nova porodica oformi ili deli od zajednice (zadruge), u novoj kući, domaćin ritualno pali vatru. "Zlom čoveku" rasturalo se ognjište, a iz zajednice proterivan je kletvama.
Kada mlada napušta roditeljsku kuću, ljubi ognjište - što predstavlja opraštanje od njenih predaka. Prilikom ulaska u mladoženjin dom, obilazi tri puta ognjište - što simbolično predstavlja uvođenje mlade u "novi" porodični krug. Ovim neverbalnim ritualom mlada iskazuje poštovanje muževljevim precima, zaštitnicima kuće i svih njenih članova.
Običaji vezani za Božić, Đurđevdan, Petrovdan i Poklade, ispunjeni su obrednim vatrama, što potvrđuje činjenicu da je vatra simbolička korespodencija sa dušama predaka, koje treba da nam obezbede zaštitu, napredak i blagostanje.

Vatra u godišnjim običajima i magijskim radnjama

Naš najpoznatiji etnolog, Sima Trojanović, napisao je studiju o vatri, kojom pokazuje da ćemo ritualno paljenje vatri i svetkovine sa upotrebom vatre bolje razumeti ako obrede posmatramo kroz godišnje običaje, jer tako dolazimo do kosmološkog značenja vatri. U zimskom  periodu, vatre se pale za Božić, Zadušnice, Bele poklade; ovi obredi prate prirodni tok vremena, koji se poklapa sa kretanjem Sunca.
Krsna slava posvećena je svecu zaštitniku, proslavlja se u krugu porodice uz odgovarajuće rekvizite: sveća, kolač, žito (koljivo), tamjan, ulje, vino. Po etnologu M.Milićeviću "bez krsne sveće, krsno ime se ne može slaviti". Veselin Čajkanović smatra da je praznik predaka, a patron porodice, vrhovni nacionalni Bog.

Za Božić, ovaj čuveni etnolog kaže "da je u vezi sa kultom predaka, i osnov je celokupne srpske religije", gde badnjak predstavlja idola, nekadašnjeg mitskog pretka, božanstvo htonskog sveta. Njegovo spaljivanje, simbolično predstavlja spaljivanje samog božanstva, koje na taj način umire i ponovo se rađa (poput Feniksa). Ritualne radnje za Badnje veče i Božić (24. i 25. decembar, tj. 6. i 7. januar), posvećene su dušama predaka (koje su tokom zimskih dana svuda oko nas), spremanje hrane i pića (mešovita žrtva), bacanje oraha u uglove prostorije, posipanje kuće slamom, paljenje sveće, radnje oko vatre, na ognjištu (nalaganje badnjaka), džaranje, darivanje, gašenje vinom, zabrana davanja vatre sa ognjišta (kako se ne bi "dala" sreća iz kuće) - imali su isti cilj: da se umilostive duše predaka, koje treba da obezbede porodici napredak i berićet.
Na zadušnice (pokretan praznik), žene na grobovima pale zadušne vatre. Veruje se da će sveća, koja se pokojniku tada pali, njemu obezbediti svetlost tokom cele naredne godine.
Paljenje kultnih vatri na Bele poklade (proštene, takođe su pokretan praznik) poznato je mnogim narodima Evrope: Francuska, Belgija, Nemačka, Austrija, Švajcarska itd. (Frejzer); imaju za cilj zaštitu od zlih sila. Ove vatre imaju različita imena: alalije, lile, oratnice, ljevke, ljarge, i prate ih mnoge pesme i igre. Ove se vatre preskaču, kako bi se ljudi sačuvali od požara. U Homoljskim selima vatre se pale na jednom mestu, tu se odigra kolo, a zatim se svi raziđu kućama da pokladuju (večeraju).

Etnolog Sava Milosavljević zabeležio je krajem 19. veka običaj zajedničkih vatri u Homolju. Alalije, ili praštanje kao zajedničko podušje: svako domaćinstvo kome je neko umro u protekloj godini, donosi drva za zajedničku vatru, žene donose hranu "da bog da prosti", a zatim sa upaljenim svećama igraju oko vatre. [3]
Ove vatre nazivaju se "priveg"i pale ih mrtvima za dušu, deli se kultna hrana: med, mleko, jaja. Varijante ovih vatri zabeležio je Slobodan Zečević u okolini Zaječara, Negotina i Tekije. [4]
U Tekiji se na pijačnom trgu ložila velika lomača, od nekoliko kola drva, i oko nje se igralo. U Resavi su se palile velike vatre na seoskom igralištu. Verovalo se da na priveg dolaze duše umrlih i zajedno igraju sa živima. Ovaj običaj deo je posmrtnog kulta i potiče iz predhrišćanskog vremena, kada su pokojnike spaljivali na lomači, verujući u čistilačku moć vatre. Takođe se verovalo da će se pokojnik na taj način lakše i brže pridružiti svojim precima. Vremenom je došlo do spajanja oba rituala u biritual.

Igranje oko vatre je tipičan deo kulta mrtvih. Igra se u krugu. Igrom se uspostavlja veza između živih i mrtvih (pomažući duši pokojnika da se pridruži precima). Ove igre imaju duboke korene, u najstarijim slojevima kulture, i predstavljaju kult predaka.
U našim narodnim verovanjima igranje u kolu posebno je privlačno za pokojnike.
Jedna od osnovnih briga živih je da pokojnicima preko paljenja vatri doture svetlost. Zajednički obed predstavlja žrtvu precima, njihov karakter je izrazito htonski, a htonska bića obezbeđuju plodnost - klasičan primer je mit o Orfeju i Euridici.
Vatri u čast mrtvih, u našim krajevima ima i o drugim praznicima: za Mladence, Blagovesti, Cveti, za Uskrs. Veliki Četvrtak se npr. smatra opštim praznikom mrtvih. Tada se pred kućama pale vatre za dušu pokojnika (pali se onoliko vatri koliko ima pokojnika iz te kuće). Vatre se lože slamom od burjana, a kad vatra izgori odlazi se na groblje i deli hrana "za dušu". Ovaj praznik se na vlaškom zove "Žoja mare", a u Resavi "Fokorelje". Svrha običaja pokazuje da je jedan od ciljeva ovih vatri bilo i grejanje duša mrtvih, pošto se veruje da na drugom svetu vlada hladnoća.
Obe grupe stanovništva Istočne Srbije poznavale su paljenje vatri, iz kulta mrtvih, ali su Srbi brže zaboravili svrhu paljenja ovih vatri, pa je proces nestajanja običaja bio brži. Stanovnici vlaške govorne grupe Istočne Srbije bili su uporniji u očuvanju etničkog individualiteta, praktikujući stare običaje.
Stanovnici vlaške govorne grupe Istočne Srbije nisu u potpunosti Sloveni ili Romani, niti direktni potomci tračkih plemena, ali očigledno je da imaju zajedničkih crta sa svima njima. Zato su u svojim običajima sačuvali mnoge slovenske rituale, koje su poneli iz jakog slovenskog substrata svoje etnogeneze. Po svemu sudeći, to je slučaj sa paljenjem obrednih vatri u čast mrtvih. (4)
Vatre su ložile devojke na Đurđevdan (23.april / 6. maj), rano ujutru, verujući da će im obezbediti sigurnu udaju.

Na Jeremijindan (1./15. maj) paljene su vatre koje su trebale da oteraju zmije. Verovalo se da sv. Jeremija ima moć da ukroti zmije. Praznik posvećen ovom svecu ima duboke korene u mnogo starijem kultu Tračkog heroja - mitskog junaka, koji predstavlja božanstvo mrtvih, i čiji su atributi zmija, konj, pas. Tračko božanstvo je prikazivano kao jahač na belom konju, ili zmija obavijena oko stabla. Zmija kao demonska životinja, zastupljena je u prolećnim obredima sa vatrom, ona predstavlja duše predaka a paljenje vatri ima za cilj da ih otera. U širem kontekstu, običaj pomaže očuvanju kohezije u zajednici.
Kultne vatre "lile", paljene su i na Ivandan (26. jun / 7. jul). Tada se ne obavljaju nikakvi poslovi u vinogradu, jer se verovalo da će se osušiti. Vatre su paljene na raskrsnicama ili kod kuće, protiv veštica i drugih demonskih bića. Čobani su ih palili radi zaštite stoke i udeva. Devojke su ložile tzv. živu vatru, koju su dobijale kresanjem varnice sa ognjila, igrale su u kolu okićene vencima od cveća, pred zoru odlazile su kućama, noseći po ugljen sa vatre i njime kadile kuću i staje protiv bolesti. Ivandan je jedan od šest praznika, koje je crkva posvetila ovom svecu. Po narodnom verovanju, postoji ukupno dvanaest sv. Jovana u godini; naučnici smatraju da način praznovanja Ivandana sadrži tragove starijeg praznika posvećenog solarnom božanstvu, koji se svetkovao u vreme letnjeg solsticija.
Paljene su vatre "buktinje", "lile" i "kresovi" za Petrovdan (29. jun / 12.jul) i to u periodu od četiri dana pre praznika posvećenog vrhovnim apostolima Petru i Pavlu, i tri posle svetkovanja. Ovaj period strogo je tabuisan (zabrana rada u vinogradu, pranja rublja, branja konoplje). Preskakane su obredne vatre kako bi sv. Petar pomogao da se veštici spale krila. Veruje se da je sam sv. Petar žnjeo noću i palio "lile" kako bi video dok radi. Za vatre je korišćena trešnjeva kora, za koju se verovalo da štiti od zlih očiju.

Ljudi pale kultne vatre kada svetkuju tzv. ognjevite svece: Ilindan (20. jul / 2. avgust), Ognjenu Mariju (17. / 30. jul), sv. Panteliju (27. jul / 9. avgust), Blagu Mariju (22. jul / 4. avgust), za koje su verovali da upravljaju munjama, gromovima; zato postoje tabuisane radnje, jer ako se ne poštuje njihov praznik, Ognjena Marija pali vatrom, a sv. Ilija bije gromom.
Postoji verovanje u narodu: kada grmi, sv. Ilija vozi kočije i bije đavole. Etnolog Sima Trojanović smatra da je sv. Ilija bog vremena, a petao njegov amblem kojii najavljuje dan i predskazuje promenu vremena. Pretpostavlja se da je sv. Ilija naslednik Peruna, boga-gromovnika kod starih Slovena, a petao je posvećen Perunu kao i biljka perunika. Ovu biljku ljudi stavljaju na krov kuće, kao zaštitu od groma. Tragovi Perunovog kulta očuvani su i u nekim toponimima.
Paljenje vatri u zimskom i letnjem solsticiju praćeno je određenim ritualnim radnjama (igranje, razuzdano ponašanje, preskakanje vatre, provlačenje kroz vatru ljudi i stoke), koje imaju za cilj da zaštite zajednicu od bolesti i podstaknu plodnost, što potvrđuje činjenicu da je ovaj kult povezan i sa agrarnim kultom.

Vatrom protiv vampira

Kod mnogih indoevropskih naroda - Graka, Rimljana, Germana, Kelta, Slovena - postojao je običaj spaljivanja pokojnika. Ako živi žele da se obezbede od povratka pokojnika, onda je spaljivanje najbolji način, jer je samo vatra u stanju da potpuno uništi demona. Herakle, jedan najvećih antičkih junaka, napao je zmiju Hidru koja je imala više glava, i nikako nije mogao da je ubije jer bi na mestu jedne odsečene glave izrasle bar dve nove. Ugarcima vatre ispekao je sasečeni vrat Hidre i tako je ubio. "Živim" ugarkom ubija se svako zlo, otuda verovanje da se zmija mora spaliti kako ne bi oživela.
Balkanski narodi su verovali da svaki čovek može da se povampiri (zli ljudi, oni koji su umrli nasilnom smrću, bez sveće i kađenja, ako ih je ubio grom, ako je preko pokojnikovog tela preletela ptica ili prošla mačka), a da se spaljivanjem može učiniti bezopasnim.
Podaci iz 14. veka govore o ponovnom iskopavanju pokojnika da bi ga spalili, kako se ne bi povampirio. Dušanov Zakonik brani ovakve postupke "kao teško sujeverje, ljudi koji vradžbinama uzimaju iz grobova te ih spaljuju, to telo koje toučini da plati vraždu, a ako bude pop na to došao da mu se ukine popstvo".

Vatra u obredima prelaza

U životnom ciklusu ćoveka vatra ima veoma značajnu ulogu. Paljena je u svim važnim životnim situacijama i kritičnim prilikama (venčanje, trudnoća, rađanje, šišanje, smrt).
Zbog svojih apotropejskih i lustrativnih svojstava, vatra se koristi kao odbrana i kao čistilačko sredstvo; ona ima i treću moć, a to je preobražajna. U svim obredima prelaza vatra ima magijsku ulogu. Da bi pojedinac prešao iz jednog statusa u drugi, vatra kao sredstvo preporoda - uvek pomaže (npr. smrt u jednom i rođenje u drugom stanju). Naučnik Mirče Elijade smatra da je vatra sredstvo transformacije (npr. kada od nezrelog, nedoraslog člana, čovek postane zreo, punopravan član zajednice, ili kada vatra pomaže da se iz statusa živog člana zajednice pređe u status predaka).
Bio da se radi o zajednici ili o pojedincu, kada se zlu ne može suprotstaviti iskustvom ili razumom, pripadnik tradicijske kulture koristi magične radnje u kojima vatra ima ključnu ulogu.
Sima Trojanović je u svojoj obimnoj studiji o vatri posvetio značajno mesto tzv. živoj vatri, koju su ljudi u tradicionalnoj kulturi koristili za lečenje (ljudi i stoke). Živa vatra se dobija trenjem: drvo se tare o drvo, ili se drveni štapić vrti u udubljenju drugog komada drveta, kresanjem ognjila o kamen, udaranjem čekićem po komadu gvožđa (tzv. gvozdeni oganj), propuštanjem sunčevih zraka kroz zakrivljeno staklo. Živa vatra se koristi na graničnim mestima (međa raskrsnica, direk, vrata), u vreme mladog meseca, u ponoć, povoljnim danima (nedelja, ponedeljak, četvrtak). Osobe koje "vade živu vatru" su "čiste" (časne, poštene, zdrave); obično su to starije, poštovane muške osobe.

Magijska logika lečenja ljudi i stoke ritualnim provlačenjem kroz "živu vatru", zasniva se na verovanju u čistilačku i spasonosnu moć vatre. Ovaj običaj primenjivan je u Škotskoj, Engeskoj, Irskoj i Nemačkoj (u slučajevima kuge ili rasprostranjene stočne bolesti); kod nas je ovaj običaj poznat kao "goveđa bogomolja" (o čemu su pisali naši etnolozi).
U ljubavnoj magiji vatra se koristila za postizanje željenog cilja, tj. da se zadobije željena ljubav voljene osobe (npr. "kako gori ova vatra, tako da izgori njegovo srce za mene"). Vatra, žar, vatralj i pepeo su sintagma nemuštog govora ljubavnih čini, a postupci su zasnovani na imitativnoj magiji (protiv uroka, zlih očiju).
Kađenjem dimom tamjana, zapaljenim đubretom, svećom, bosiljkom, postiže se zaštita od dejstva raznih demona (vampira, nekrštenog, babica, veštica, karakondžula i đavola).

Tabui vezani za vatru


Zabrane i ograničenja imaju za cilj da pravilno usmere i regulišu ponašanje ljudi u odnosu na vatru, kako ne bi došlo do skrnavljenja njene božanske prirode.

Vatru ne pali neumivena osoba, u vatru se ne pljuje, vatra se ne sme proklinjati niti udarati nogom. Kraj vatre se ne smeju izgovarati imena demona, trudnica ne treba da gleda u vatru da joj dete ne bude crveno ili da ima "žaravo lice", deca "ne valja" da se igraju vatrom da noću ne bi mokrila u krevet. Vatra se ne pozajmljuje iz kuće noću, ni petkom, niti ako je u kući trudna žena (da je ne zadesi nesreća na porođaju), kao ni određenim ljudima za koje se sumnja da su demoni (zduhaći, veštice i slično).
U našem narodu se veruje da postoje ljudi koji imaju posebne moći u odnosu na vatru (kao npr. zduhać), i koji su umeli da je prave i kontrolišu. Ovo verovanje ima duboke korene u indoevropskoj kulturi, gde su ljudi vatre imali svetu dužnost - da je pale i čuvaju na ognjištu. Gospodari vatre bili su u vezi sa božanskim i demonskim svetom, znali su kako da postupaju sa moćima vatre (stvaralačku i isceliteljsku moć vatre koristili su šamani, alhemičari, vračevi).
U našem narodu postoji izreka: Ko lako upali vatru, majka mu se obradovala na rođenju.

Gatanja pomoću vatre

Neprestano izloženi hirovima prirode i nesigurni u ishode svojih poslova, ljudi su gatali pomoću vatre (njom se proricalo vreme smrti, uspeh u ljubavi, poslu i slično). Ako vatra neće da gori, veruje se da u kući ima neprijatelja. Kada vatra "zapišti" veruje se da će u kuću stići kakav glas; da bi glas bio veseo, mora muško dete da štapićem džarne vatru. Kada se ugljen u vatri ispravi, veruje se da će doći gost; što je ugljen veći, gost je ugledniji.
Kod mnogih naroda, u različitim kulturama i istorijskim epohama, snovi o vatri imaju identično značenje: da predskazuju budućnost. Ako se sanja veliki požar, to znači da će biti velikog zla: bolest, smrt bliskog itd. Ako neko sanja malu vatru, onda je to sreća i blagostanje.

Savremeni psiholozi u mnogome podržavaju značenje vatre, koje ima u mitologiji, religiji i folkloru.

Vatra u jezičkim formama

Korišćenje reči "vatra" u kratkim jezičkim formama (kao što su kletve, zakletve, bajalice, poslovice i zagonetke), pokazuje kako je jezik u jednostavnim oblicima sačuvao ono drevno, mitsko-religijsko shvatanje vatre.
Veliki doprinos etnolingvistici dao je Sima Trojanović, kroz veoma brižljivo i detaljno uređen Atlas, u kome je data geografska rasprostranjenost reči "vatra" i "oganj", na srpsko-hrvatskom jezičkom području. Reč "vatra" dominira u Vojvodini, Šumadiji, Zapadnoj i Jugozapadnoj Srbiji, Bosni, Hercegovini i nekim delovima Hrvatske (Lika, Dalmacija). Reč "oganj" (koja označava vatru na ognjištu) koristi se u Istočnoj i Južnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, u delu Hercegovine i Hrvatske, kao i u Sloveniji. Trojanović analizira značenje reči "vatra" i "oganj" u našem narodnom i književnom jeziku, i to na osnovu sintagmi i izraza (npr. bol, strast, uzbuđenje, oružje).
U kletvama, vatra se priziva kao moćni izvor nesreće, koja se rečima usmerava na omrznutog, sa uverenjem da će se određenom slikovitom formom i uz određene magijske radnje, želja i ostvariti. Uvređeni, poniženi i nemoćni koriste vatru u svojim kletvama kao moćno oružje, npr. "kuća ti se zapalila", "živa ga munja spalila", "ognjište mu se ugasilo", "vatra te izgorela", "oganj te izeo".
Ljudi su se zaklinjali onim što im je najdragocenije i najsvetije (bog, deca, zdravlje, sreća, obraz, duša). Vatra i oganj u zaklinjanju imaju istaknuto mesto: "vatre mi", "živoga mi ognja", "tako mi sunca i žive vatre", "izgoreo ako lažem" itd.

Bajalice (basme) predstavljaju stare magijske verbalne formule, koje imaju za cilj otklanjanje uzročnika zla (demoni, zle sile, bolest). One sadrže u sebi vatru, kao važan i moćan sastavni element. Vatra ima apotropejsku, čistilačku moć, ali predstavlja i bitan atribut kulture "ljudskog" sveta, nasuprot "neljudskom" (htonskom), koji se opisuje kao pust, hladan, lišen vatre. Primer koji dočarava demonski svet: "idi u pustu zemlju, gde petao ne peva, gde pas ne laje, gde mačka ne mjauče, gde vodenica ne melje, gde vatra ne gori". U obredima bajanja vatra se javlja kao "bajalački rekvizit" uz predmete povezane sa vatrom, kao što su vatralj, preklad, ocilo. Primer: baje se na mestima magične snage (raskrsnica ili ognjište), uz svetlost sveće ili vatre od "živog uglja".
Analiza ovih kratkih arhaičnih govornih formula pokazuje nam bitna narodna shvatanja vatre i omogućuje nam da shvatimo suštinske elemente, ne samo naše srpske, nego i šire praslovenske i indoevropske mitologije vatre.
Basme i poslovice nam otkrivaju činjenicu da je vatra važno civilizacijsko dostignuće i bitna oznaka kulture uopšte. Ukoliko je vatra kontrolisana, od nje je korist velika, a ako se pojavi u vidu stihije, uzrok je nesreće ljudi. Kao elementarna opasnost, poredi se sa vodom (u poslovicama). Njeno mitološko poreklo vidi se iz poređenja sa zmajem (zagonetke). Animističko shvatanje vatre vidi se u primerima: "živa vatra", "oganj živi" (kletve, zakletve).
Dihotomija vatre ogleda se u poštovanju kao svetinje, božanstva koje donosi blagostanje, a istovremeno izaziva strah zbog svoje razorne moći.
Deci su davana imena poput Ognjenka, Vatroslav, Ignjat, Plamenka, koja su imala zaštitnu funkciju. Neki toponimi vezani su za vatru. Ona je simbol znanja i veština.

Postoje razne vatre, koje nastaju u prirodi (kao što su vulkanske), preko vatri koje se pale u hramovima, do vatri na ognjištima koje ljudi koriste za pripremu hrane.
Kult vatre je veoma star, prethodi dinastiji Ahemenide i epohi Zoroastra. Persijski sveštenici i mudraci imali su zadatak da u hramovima održavaju vatru mirisnim grančicama sandalovog drveta i mehovima. Pre nego što se sveštenik pojavi pred oltarom vatre, prvo obavlja ritualno umivanje svetom vodom. U Persiji postoje ostaci hramova posvećenih kultu vatre (u Palmiri, Persepolisu i Ispahanu).
Elementi drevne mitologije i religije ipak su najbolje sačuvani u obredima i običajima, što se vidi u primerima koji su navedeni u ovom tekstu.
Vatra u antropološkom smislu, kao kulturni fenomen, predstavlja simbol znanja i mudrosti; ima veoma važnu ulogu u čovekovom materijalnom, duhovnom i socijalnom svetu. Zbog svega toga kažemo da vatra ima kultni karakter. 

Emila Petrović

etnolog-kustos Muzeja Krajine

Ključna literatura:

[1] Sima Trojanović: Vatra u običajima i životu srpskog naroda (Srpska Kraljevska Akademija, Beograd, 1930)

[2] Mirče Elijade: Kovači i alhemičari (GZH, Zagreb, 1982)

[3] Sava M. Milosavljević: Običaji srpskog naroda iz sreza Homoljskog (Beograd, 1913)

[4] Slobodan Zečević: Priveg i druge vatre u Istočnoj Srbiji (Razvitak br.3, Zaječar, 1966)

Buktinje u Konaku

Negotin 22. maj 2013. od 19h
Konak kneza Todorčeta

Promocija časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Buktinja" br.35-36

Govorili:
- Ivan Tomić, moderator
- Goran Vučković, urednik "Buktinje"
- Emila Petrović, etnolog-kustos Muzeja Krajine, autorka teksta "Hajduk Veljko u stripu"
- Višeslav Živanović, autor teksta "Veljko u Karađorđevom protokolu"
- Saša Skalušević, Krajinski književni klub, autor teksta "Hajdučki sastanak iliti Veljkov silazak u andergraund"
- Dragoljub Firulović, autor ilustracija

Teme:
br.35 - umetnost
br.36 - Hajduk Veljko Petrović

video linkovi: 1.deo - 2.deo - 3.deo - 4.deo

Iz naslova se možda dala naslutiti nekakva piromanska priča.

Ipak, radi se o kulturi, onoj koja u poslednje vreme u Negotinu baš i nema svetlih trenutaka. Zahvaljujući višegodišnjem entuzijazmu ljudi okupljenih oko redakcije časopisa "Buktinja", i ova promocija privukla je dosta pažnje i pored dosadne kiše koja je u sredu Negotincima ponudila omiljeni izgovor za lenjost. Na žalost&štetu standardne palanačke učmalosti, izložbeni prostor Todorčetovog konaka je bio ispunjen Negotincima koji se ne daju odvratiti.

Od kulture, i zdravog razuma - naravno.

Napomena: Ovoga puta u publikumu nije bilo nikoga od komitetlija, tih čuvenih potomaka "druga Hajduk Veljka" - kako im se to prečesto umelo da omakne.

Što reče Višeslav Živanović, citirajući Hajduk Veljka:

Glavu dajem ali Krajinu ne dajem, rek'o sam i turcima ali i Đorđu. I Krajina, evo dvesta godina, ne da mene. Ne da mi ni da umrem ni da se smirim. Još buktim među vama, braćo moja, i smiriti se nikad neću, dokle god je vas i vašeg poroda.

A sad, svi na svoje radne zadatke.

Hajduk Veljko u stripu

Za jednog antropologa i etnologa, tema za istraživanje ima svuda; ukoliko se pažljivo posmatra i analizira, inspiracija je neiscrpna. Ideju za ovaj rad dali su mi delovi stripa o Hajduk Veljku "Nikad robom", izloženi u stalnoj postavci Muzeja Krajine. Videćemo kako su mnogi autori prikazali ovu (nesumnjivo) značajnu istorijsku ličnost.
Strip-autori (crtači, scenaristi) teme nalaze u folkloru, mitovima bajkama, pesmama, istorijskim događajima itd. Pored zabavnog, strip ima i edukativni karakter, prenosi nam poruku lepote - što je i cilj umetnosti.

Strip jeste umetnost, koja se zasniva na pripovedanju u povezanim slikama, praćenih rečima, poznat je kao "deveta umetnost"; strip ima svoja likovna, dramska i književna obeležja. Koreni stripa nalaze se u pećinskom slikarstvu. Likovno pripovedanje, od paleolita, kroz istoriju menja svoje oblike: od fresaka, ikona, preko grafike, murala - do stripa.

Savremeni strip, u današnjem obliku, počeo je da se formira u XIX veku; bio je veoma omiljen, imao zabavni karakter ali i ozbiljne teme, koje obrađuje na humorističan način. Ima značajno mesto u umetnosti, i kao umetnička forma izučava se na akademskom nivou. Postoje mnoge škole stripa, koje se bave različitim žanrovima (vestern, pustolovni, superheroji, kriminalistički, komični, erotski, naučnofantastični).

Svetski centri stripa formirani su u zemljama kao što su Sjedinjene Američke Države, Japan, Italija, Francuska i Belgija, u kojima postoji sasvim različita tradicija stripa. U SAD, osnovu američke industrije stripa čine tzv. superheroji. Stripovi su u formi sveščica od dvadesetak stranica (comoc books), smatraju se razbibrigom, kao i crtani romani u obliku albuma (graphic novels), i imaju umetnički karakter. Najpoznatiji autor je Frenk Miler (Povratak Crnog Viteza, Grad greha). Iako japanski strip spada u najmlađe, u Japanu se nalazi jedan od najvećih svetskih centara stripa. U japanskim stripovima pazi se na radnju, dok je sam crtež sporedan. Strip magazini "manga" čine 40% ukupnog štampanog materijala u Japanu. Strip "tankobon" - u sveskama od po 200 stranica - zastupljen je masovno na tržištu. Značajno mesto imaju i "dajinshi" - amaterski stripovi. Najpoznatiji autor je Osamu Teruka (Astro boj, Blek Džek). Italijanski strip dao nam je prepoznatljive likove: Alan Ford, Zagor, Mister No, Korto Malteze, Teks Viler, Kapetan Miki, Maks Magnus, Dilan Dog, Marti Misterija... U Francuskoj i Belgiji je do 1960. godine bila negirana umetnička strana stripa. Sa razvojem stripa "za odrasle" (posle 1960.), strip je tretiran kao umetnost, a autori stripa postaju veoma cenjeni i imaju viši status nego u Americi ili Japanu. Stripovi su u formi albuma, od četrdesetak velikih stranica, na kvalitetnoj hartiji i sa tvrdim koricama. najpoznatiji francuski stripovi su: Asteriks, Gaston, Umpah Pah, Torgal, Tangi i Laverdir, Ratnici sa Agbara. Najpoznatiji belgijski stripovi su: Talični Tom, Iznogud, Tintin, Džeremaja, Tom XIII.

Jugoslavija je bila područje na kome se u XX veku sve više razvijao strip. U istoriji stripa stvorena su remek dela, a ta tradicija nastavlja se i dalje u svim potonjim zemljama bivše SFRJ. Danas postoje mnoge škole i autori, koji se bave kritičkom analizom stripa. Kriterijumi po kojima su stripovi uvršćeni u leksikon su: posebnost u izrazu tj. oni koje publika najviše voli, estetska dostignuća, zanatska umešnost. Zanimljive teme takođe mogu biti predmet sociološke analize.

U Srbiji se strip uči na kursevima, u školama stripa, na fakultetima:

- Škola stripa i ilustracije "Đorđe Lobačev" sa sedištem u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, i odeljenjem u klubu "Dragan" u Novom Sadu. Mentor je Vladimir Vesović.

- Škola stripa u Leskovcu; mentori su Marko Stojanović i Srđan Nikolić.

- Na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, izučava se strip u okviru primenjene grafike. Takođe, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u okviru opšte scenaristike.

Najpoznatiji srpski stripovi su: Dikan, Družina Dardaneli, Borci sumraka, Generacija Tesla, Vekovnici, Hajduk Veljko, Kobra, Mirko i Slavko, Ket Klou, Blic strip, Hajduk Stanko, Faktor 4, Divlja magija, Tehnotajz.

Jugoslovenski čitaoci prvi put se sreću sa stripom u listu Politika, 21. oktobra 1934. godine: "Detektiv X-9" Dešajela Hemeta i "Fleš Gordon" Aleksa Rejmonda. Strip je najavljivan kao "čudo našeg vremena, kućni bioskop, roman u slikama". U listu Nedelja, Vlastimir Belkić objavljuje 23. februara 1935. godine strip "Avantura detektiva Harija Vilksa", a u beogradskoj Panorami 23. marta iste godine objavljen je detektivski strip "Krvavo nasledstvo". Iza umetničkog imena Đoka Strip, krio se Đorđe Lobačev. Pred sam početak Drugog svetskog rata razvija se domaći strip kao umetnički izraz. Novine sve više objavljuju stripove domaćih majstora-crtača, sa lokalnim temama, iz tog tzv. beogradskog kruga koga najvećim delom čine ruski emigranti, koji na velika vrata uvode strip u tadašnju Jugoslaviju. Najpoznatiji autori stripa tog vremena bili su Đorđe Lobačev, Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Nikola Navojev, Ivan Šenšin; potom Žedrinski, Lehner, Ranhner i Janković - ovi predratni autori stripa pripadaju tom tzv. beogradskom krugu. Nalazili su vlastitu meru u avanturama, jer je to vreme kada na naše prostore prodire američki avanturistički strip, koji je bio veoma egzotičan i pun sanjarenja.

Đorđe Lobačev je majstor stripa koji se oprobao u svim žanrovima. Pomenutu egzotiku tražio je u folkloru, narodnim pričama, epskim pesmama, bajkama. Njegovi stripovi su ispunjeni onirizmom (sanjarenje na javi i korišćenje snoviđenja su neodvojivi od pripovedačkih idioma u stripu, podjednako u Americi i Evropi). Lobačevljevi stripovi, gledano iz današnje perspektive, dele naivnost njegovog vremena, ali su domaćem stripu ostavili u nasledstvo visoke crtačke i narativne standarde.

Lobačev je rođen kao Jurij Pavlovič Lobačev, 1909. godine u Skadru, gde je njegov otac bio ruski konzul. Uprkos siromaštvu i smrti roditelja, završava istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Do kraja svog burnog života bavio se stripom. Po njemu nosi naziv jedna škola stripa u Beogradu. Žika Bogdanović, u svojim tekstovima, naziva ga "rodonačelnikom srpskog stripa", rekavši da je "pravu meru avanture Lobačev osećao i znao, zato je crtao čudesan svet romana u stripovima". Njegovi najznačajniji stripovi su pustolovno-fantastični: Plava pustolovka, Beli duh, Gospodar smrti, Princeza Ru. U drugu grupu njegovih ostvarenja spadaju stripovi koji obrađuju književna dela: Hajduk Stanko, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, kao i istorijske događaje poput stripa o Hajduk Veljku. U treću grupu njegovih stripova spadaju obrade srpskih narodnih epskih pesama i pripovedaka: Ženidba Cara Dušana, Baš-Čelik, Biberče, Propast grada Pirlitora, Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Lobačev učestvuje u borbama na Sremskom frontu, i posle oslobođenja nastavlja rad na ilustraciji. U vreme Informbiroa vlasti su ga sa suprugom, sinom i dva kofera, u zapečaćenom železničkom vagonu deportovale u Rumuniju. Posle Staljinove smrti, 1955. godine, odatle prelazi u Sovjetski Savez i nastanjuje se u Lenjingradu. Pokušao je 1966. godine da u sovjetskom listu Koster objavi kraći strip, ali su vlasti to zabranile kao "kapitalističku izmišljotinu koja kvari omladinu".

Politikin Zabavnik, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, objavljuje: strip o Hajduk Veljku, Doživljaj u brdima, Tajanstvena pećina, Saturn dolazi u pomoć. U 2000. i 2001. godini objavljuju mu i stripove Pepeljuga, Čvorak, Kameni cvet, Hrabri krojač.

U stripu "Hajduk Veljko" iz 1965. godine, Lobačev je pokazao impresivan osećaj za pokret. Bio je to njegov trijumfalni povratak na beogradsku scenu. Pored osećaja za pokret, izražena je i punoća crteža. Dinamika vizuelnog pripovedanja i dimenzija raskošnih boja, na velikom formatu tadašnjeg Politikinog Zabavnika, karakterišu strip o Hajduk Veljku. Lobačevljev "Hajduk Veljko", pored pripovedačke punoće, predstavlja i vizuelni bravado! 

Strip o Hajduk Veljku doživeo je reprizu nakon 23 godine, u Zupanovom magazinu Cepelin.

Živorad-Žika Atanacković (rođen u Kladovu 1933. godine, preminuo u Abštajnahu u Nemačkoj 1998. godine) naš je najznačajniji crtač stripova i scenarista. Serijal njegovih stripova o Hajduk Veljku izlazio je u ediciji Nikad robom, u izdanju Dečijih Novina iz Gornjeg Milanovca. Tema stripa bila je romansirana biografija najpopularnijeg srpskog vojskovođe iz vremena Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljka Petrovića, i objavljen je 1966. godine u formi svezaka: br.32, br.37, br.52 i br.66 (ova poslednja pod naslovom "Hajduk Veljko u Poreču"). Pored ovih stripova uradio je i druge, kao što su: Hvalisav iz Grocke, Zaseda, Đavolja komanda, Pobedonosni sukob, Pod vatrom Debelih Berti, Varvarinska bitka, Okršaj kraj Dunava, Izdajnik iz Klopotnika, Buntovnikov sin, Heroji sa Čegra, Slepi car Deljan, Crni konjanik, Zlatni grad, Vitezovi iz Stubice, Hanuma iz Udbine, Junaci sa Kumanova, U plamenu bitke, Bitka na Velbuždu, Besmrtna odbrana Beograda...

Pored Lobačeva i Atanackovića, stripove o Hajduk Veljku crtali su još i sledeći domaći autori:

Žika Mitrović, Mika Miš br.159, "Hajduk Veljko", Beograd 1937.

Ratomir Ruvarac, Pioniri, "Ljuti ratnik iz Krajine", Beograd 1959.

Paja Stanković, Strelac, strip "Hajduk Veljko", Niš 1960.

Autori stripova o Hajduk Veljku su se trudili da na što zanimljiviji način, uz bogatstvo boja, pokreta i reči, prikažu jedan istorijski lik i vreme u kojem je živeo i ratovao. Hajduk Veljko je bio primer slobodnog i veoma hrabrog čoveka. Sposoban ustanički vođa, hrabrio je svoje saborce, nije ustuknuo pred daleko brojnijim turskim osvajačima, poginuo je braneći Negotin ne dočekavši obećanu pomoć. Kao veliki junak bio je inspiracija mnogim umetnicima različitih profila: piscima, pesnicima, kompozitoru Stevanu Stojanoviću Mokranjcu (koji svoju 6. Rukovet posvećuje Hajduk Veljku i Negotinskoj Krajini), slikarima i - stripocrtačima.

U Muzeju Hajduk Veljka u Negotinu, u stalnoj postavci posvećenoj ovom izuzetnom junaku, pored slika, knjiga, notnih zapisa, izloženi su i stripovi o Hajduk Veljku iz edicije Nikad robom (brojevi 32, 37, 52 i 66) u kojima je on na veoma zanimljiv način bio prikazan. U vreme kada su ovi stripovi nastali, nije bilo poželjno pripovedati o srpskim junacima; zato su nam majstori crtanja i naracije kroz likove junaka prenosili veoma važnu poruku lepote, podjednako kao i humorom prožeto pripovedanje (koliko god bila ozbiljna tema).

Nema deteta koje nije uživalo i odrastalo ćitajući stripove o omiljenim junacima, bilo kog žanra. Uz stripove se dobro zabavljalo, ali se takođe iz njih i učilo. Razmena stripova razvijala je komunikaciju među mladima. Pomenuta crtačka ostvarenja imaju edukativni karakter u narativnom i u likovnom izrazu, podjednako. 
Strip jeste umetnička forma, koja zaslužuje našu pažnju.

Izvori:

1. Zdravko Zupan, esej Zlatno doba srpskog stripa ili Strip u Srbiji 1935-1941, jul 1999.

2. Zdravko Zupan, esej Strip u Srbiji 1955-1972, mart 2006.

3. Zoran Đukanović, Smeh u snu, esej o stripovima Đorđa Lobačeva, Vreme br.1040, 9. decembar 2010. (rubrika Mozaik)

4. Nebojša Grujičić, Avantura je šampanjac života, odlazak Đorđa Lobačeva, Vreme br.604, 1. avgust 2002. (rubrika Kultura)

5. Slobodan Ivkov, Šezdeset godina stripa u Srbiji, monografija/katalog izložbe u galeriji "Likovni susret", Subotica 1995.

Emila Petrović

etnolog-kustos Muzeja Krajine

***

Tekst "Hajduk Veljko u stripu" objavljen je u časopisu Buktinja br.36 (Negotin, maj 2013), a tema tog broja je baš HVP. Promocija brojeva 35 i 36 časopisa za umetnost i kulturu Buktinja, zakazana je za sredu, 22. maja 2013. godine, u negotinskom Todorčetovom konaku sa početkom u 19h.
Dođite.

Neka ovaj blogpost bude uvod u predstavljanje novih izdanja Krajinskog Književnog Kruga iz Negotina. Blogoizvestije sledi, naravno..