Buktinje u Konaku

Negotin 22. maj 2013. od 19h
Konak kneza Todorčeta

Promocija časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Buktinja" br.35-36

Govorili:
- Ivan Tomić, moderator
- Goran Vučković, urednik "Buktinje"
- Emila Petrović, etnolog-kustos Muzeja Krajine, autorka teksta "Hajduk Veljko u stripu"
- Višeslav Živanović, autor teksta "Veljko u Karađorđevom protokolu"
- Saša Skalušević, Krajinski književni klub, autor teksta "Hajdučki sastanak iliti Veljkov silazak u andergraund"
- Dragoljub Firulović, autor ilustracija

Teme:
br.35 - umetnost
br.36 - Hajduk Veljko Petrović

video linkovi: 1.deo - 2.deo - 3.deo - 4.deo

Iz naslova se možda dala naslutiti nekakva piromanska priča.

Ipak, radi se o kulturi, onoj koja u poslednje vreme u Negotinu baš i nema svetlih trenutaka. Zahvaljujući višegodišnjem entuzijazmu ljudi okupljenih oko redakcije časopisa "Buktinja", i ova promocija privukla je dosta pažnje i pored dosadne kiše koja je u sredu Negotincima ponudila omiljeni izgovor za lenjost. Na žalost&štetu standardne palanačke učmalosti, izložbeni prostor Todorčetovog konaka je bio ispunjen Negotincima koji se ne daju odvratiti.

Od kulture, i zdravog razuma - naravno.

Napomena: Ovoga puta u publikumu nije bilo nikoga od komitetlija, tih čuvenih potomaka "druga Hajduk Veljka" - kako im se to prečesto umelo da omakne.

Što reče Višeslav Živanović, citirajući Hajduk Veljka:

Glavu dajem ali Krajinu ne dajem, rek'o sam i turcima ali i Đorđu. I Krajina, evo dvesta godina, ne da mene. Ne da mi ni da umrem ni da se smirim. Još buktim među vama, braćo moja, i smiriti se nikad neću, dokle god je vas i vašeg poroda.

A sad, svi na svoje radne zadatke.

Hajduk Veljko u stripu

Za jednog antropologa i etnologa, tema za istraživanje ima svuda; ukoliko se pažljivo posmatra i analizira, inspiracija je neiscrpna. Ideju za ovaj rad dali su mi delovi stripa o Hajduk Veljku "Nikad robom", izloženi u stalnoj postavci Muzeja Krajine. Videćemo kako su mnogi autori prikazali ovu (nesumnjivo) značajnu istorijsku ličnost.
Strip-autori (crtači, scenaristi) teme nalaze u folkloru, mitovima bajkama, pesmama, istorijskim događajima itd. Pored zabavnog, strip ima i edukativni karakter, prenosi nam poruku lepote - što je i cilj umetnosti.

Strip jeste umetnost, koja se zasniva na pripovedanju u povezanim slikama, praćenih rečima, poznat je kao "deveta umetnost"; strip ima svoja likovna, dramska i književna obeležja. Koreni stripa nalaze se u pećinskom slikarstvu. Likovno pripovedanje, od paleolita, kroz istoriju menja svoje oblike: od fresaka, ikona, preko grafike, murala - do stripa.

Savremeni strip, u današnjem obliku, počeo je da se formira u XIX veku; bio je veoma omiljen, imao zabavni karakter ali i ozbiljne teme, koje obrađuje na humorističan način. Ima značajno mesto u umetnosti, i kao umetnička forma izučava se na akademskom nivou. Postoje mnoge škole stripa, koje se bave različitim žanrovima (vestern, pustolovni, superheroji, kriminalistički, komični, erotski, naučnofantastični).

Svetski centri stripa formirani su u zemljama kao što su Sjedinjene Američke Države, Japan, Italija, Francuska i Belgija, u kojima postoji sasvim različita tradicija stripa. U SAD, osnovu američke industrije stripa čine tzv. superheroji. Stripovi su u formi sveščica od dvadesetak stranica (comoc books), smatraju se razbibrigom, kao i crtani romani u obliku albuma (graphic novels), i imaju umetnički karakter. Najpoznatiji autor je Frenk Miler (Povratak Crnog Viteza, Grad greha). Iako japanski strip spada u najmlađe, u Japanu se nalazi jedan od najvećih svetskih centara stripa. U japanskim stripovima pazi se na radnju, dok je sam crtež sporedan. Strip magazini "manga" čine 40% ukupnog štampanog materijala u Japanu. Strip "tankobon" - u sveskama od po 200 stranica - zastupljen je masovno na tržištu. Značajno mesto imaju i "dajinshi" - amaterski stripovi. Najpoznatiji autor je Osamu Teruka (Astro boj, Blek Džek). Italijanski strip dao nam je prepoznatljive likove: Alan Ford, Zagor, Mister No, Korto Malteze, Teks Viler, Kapetan Miki, Maks Magnus, Dilan Dog, Marti Misterija... U Francuskoj i Belgiji je do 1960. godine bila negirana umetnička strana stripa. Sa razvojem stripa "za odrasle" (posle 1960.), strip je tretiran kao umetnost, a autori stripa postaju veoma cenjeni i imaju viši status nego u Americi ili Japanu. Stripovi su u formi albuma, od četrdesetak velikih stranica, na kvalitetnoj hartiji i sa tvrdim koricama. najpoznatiji francuski stripovi su: Asteriks, Gaston, Umpah Pah, Torgal, Tangi i Laverdir, Ratnici sa Agbara. Najpoznatiji belgijski stripovi su: Talični Tom, Iznogud, Tintin, Džeremaja, Tom XIII.

Jugoslavija je bila područje na kome se u XX veku sve više razvijao strip. U istoriji stripa stvorena su remek dela, a ta tradicija nastavlja se i dalje u svim potonjim zemljama bivše SFRJ. Danas postoje mnoge škole i autori, koji se bave kritičkom analizom stripa. Kriterijumi po kojima su stripovi uvršćeni u leksikon su: posebnost u izrazu tj. oni koje publika najviše voli, estetska dostignuća, zanatska umešnost. Zanimljive teme takođe mogu biti predmet sociološke analize.

U Srbiji se strip uči na kursevima, u školama stripa, na fakultetima:

- Škola stripa i ilustracije "Đorđe Lobačev" sa sedištem u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, i odeljenjem u klubu "Dragan" u Novom Sadu. Mentor je Vladimir Vesović.

- Škola stripa u Leskovcu; mentori su Marko Stojanović i Srđan Nikolić.

- Na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, izučava se strip u okviru primenjene grafike. Takođe, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u okviru opšte scenaristike.

Najpoznatiji srpski stripovi su: Dikan, Družina Dardaneli, Borci sumraka, Generacija Tesla, Vekovnici, Hajduk Veljko, Kobra, Mirko i Slavko, Ket Klou, Blic strip, Hajduk Stanko, Faktor 4, Divlja magija, Tehnotajz.

Jugoslovenski čitaoci prvi put se sreću sa stripom u listu Politika, 21. oktobra 1934. godine: "Detektiv X-9" Dešajela Hemeta i "Fleš Gordon" Aleksa Rejmonda. Strip je najavljivan kao "čudo našeg vremena, kućni bioskop, roman u slikama". U listu Nedelja, Vlastimir Belkić objavljuje 23. februara 1935. godine strip "Avantura detektiva Harija Vilksa", a u beogradskoj Panorami 23. marta iste godine objavljen je detektivski strip "Krvavo nasledstvo". Iza umetničkog imena Đoka Strip, krio se Đorđe Lobačev. Pred sam početak Drugog svetskog rata razvija se domaći strip kao umetnički izraz. Novine sve više objavljuju stripove domaćih majstora-crtača, sa lokalnim temama, iz tog tzv. beogradskog kruga koga najvećim delom čine ruski emigranti, koji na velika vrata uvode strip u tadašnju Jugoslaviju. Najpoznatiji autori stripa tog vremena bili su Đorđe Lobačev, Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Nikola Navojev, Ivan Šenšin; potom Žedrinski, Lehner, Ranhner i Janković - ovi predratni autori stripa pripadaju tom tzv. beogradskom krugu. Nalazili su vlastitu meru u avanturama, jer je to vreme kada na naše prostore prodire američki avanturistički strip, koji je bio veoma egzotičan i pun sanjarenja.

Đorđe Lobačev je majstor stripa koji se oprobao u svim žanrovima. Pomenutu egzotiku tražio je u folkloru, narodnim pričama, epskim pesmama, bajkama. Njegovi stripovi su ispunjeni onirizmom (sanjarenje na javi i korišćenje snoviđenja su neodvojivi od pripovedačkih idioma u stripu, podjednako u Americi i Evropi). Lobačevljevi stripovi, gledano iz današnje perspektive, dele naivnost njegovog vremena, ali su domaćem stripu ostavili u nasledstvo visoke crtačke i narativne standarde.

Lobačev je rođen kao Jurij Pavlovič Lobačev, 1909. godine u Skadru, gde je njegov otac bio ruski konzul. Uprkos siromaštvu i smrti roditelja, završava istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Do kraja svog burnog života bavio se stripom. Po njemu nosi naziv jedna škola stripa u Beogradu. Žika Bogdanović, u svojim tekstovima, naziva ga "rodonačelnikom srpskog stripa", rekavši da je "pravu meru avanture Lobačev osećao i znao, zato je crtao čudesan svet romana u stripovima". Njegovi najznačajniji stripovi su pustolovno-fantastični: Plava pustolovka, Beli duh, Gospodar smrti, Princeza Ru. U drugu grupu njegovih ostvarenja spadaju stripovi koji obrađuju književna dela: Hajduk Stanko, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, kao i istorijske događaje poput stripa o Hajduk Veljku. U treću grupu njegovih stripova spadaju obrade srpskih narodnih epskih pesama i pripovedaka: Ženidba Cara Dušana, Baš-Čelik, Biberče, Propast grada Pirlitora, Čardak ni na nebu ni na zemlji.

Lobačev učestvuje u borbama na Sremskom frontu, i posle oslobođenja nastavlja rad na ilustraciji. U vreme Informbiroa vlasti su ga sa suprugom, sinom i dva kofera, u zapečaćenom železničkom vagonu deportovale u Rumuniju. Posle Staljinove smrti, 1955. godine, odatle prelazi u Sovjetski Savez i nastanjuje se u Lenjingradu. Pokušao je 1966. godine da u sovjetskom listu Koster objavi kraći strip, ali su vlasti to zabranile kao "kapitalističku izmišljotinu koja kvari omladinu".

Politikin Zabavnik, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, objavljuje: strip o Hajduk Veljku, Doživljaj u brdima, Tajanstvena pećina, Saturn dolazi u pomoć. U 2000. i 2001. godini objavljuju mu i stripove Pepeljuga, Čvorak, Kameni cvet, Hrabri krojač.

U stripu "Hajduk Veljko" iz 1965. godine, Lobačev je pokazao impresivan osećaj za pokret. Bio je to njegov trijumfalni povratak na beogradsku scenu. Pored osećaja za pokret, izražena je i punoća crteža. Dinamika vizuelnog pripovedanja i dimenzija raskošnih boja, na velikom formatu tadašnjeg Politikinog Zabavnika, karakterišu strip o Hajduk Veljku. Lobačevljev "Hajduk Veljko", pored pripovedačke punoće, predstavlja i vizuelni bravado! 

Strip o Hajduk Veljku doživeo je reprizu nakon 23 godine, u Zupanovom magazinu Cepelin.

Živorad-Žika Atanacković (rođen u Kladovu 1933. godine, preminuo u Abštajnahu u Nemačkoj 1998. godine) naš je najznačajniji crtač stripova i scenarista. Serijal njegovih stripova o Hajduk Veljku izlazio je u ediciji Nikad robom, u izdanju Dečijih Novina iz Gornjeg Milanovca. Tema stripa bila je romansirana biografija najpopularnijeg srpskog vojskovođe iz vremena Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljka Petrovića, i objavljen je 1966. godine u formi svezaka: br.32, br.37, br.52 i br.66 (ova poslednja pod naslovom "Hajduk Veljko u Poreču"). Pored ovih stripova uradio je i druge, kao što su: Hvalisav iz Grocke, Zaseda, Đavolja komanda, Pobedonosni sukob, Pod vatrom Debelih Berti, Varvarinska bitka, Okršaj kraj Dunava, Izdajnik iz Klopotnika, Buntovnikov sin, Heroji sa Čegra, Slepi car Deljan, Crni konjanik, Zlatni grad, Vitezovi iz Stubice, Hanuma iz Udbine, Junaci sa Kumanova, U plamenu bitke, Bitka na Velbuždu, Besmrtna odbrana Beograda...

Pored Lobačeva i Atanackovića, stripove o Hajduk Veljku crtali su još i sledeći domaći autori:

Žika Mitrović, Mika Miš br.159, "Hajduk Veljko", Beograd 1937.

Ratomir Ruvarac, Pioniri, "Ljuti ratnik iz Krajine", Beograd 1959.

Paja Stanković, Strelac, strip "Hajduk Veljko", Niš 1960.

Autori stripova o Hajduk Veljku su se trudili da na što zanimljiviji način, uz bogatstvo boja, pokreta i reči, prikažu jedan istorijski lik i vreme u kojem je živeo i ratovao. Hajduk Veljko je bio primer slobodnog i veoma hrabrog čoveka. Sposoban ustanički vođa, hrabrio je svoje saborce, nije ustuknuo pred daleko brojnijim turskim osvajačima, poginuo je braneći Negotin ne dočekavši obećanu pomoć. Kao veliki junak bio je inspiracija mnogim umetnicima različitih profila: piscima, pesnicima, kompozitoru Stevanu Stojanoviću Mokranjcu (koji svoju 6. Rukovet posvećuje Hajduk Veljku i Negotinskoj Krajini), slikarima i - stripocrtačima.

U Muzeju Hajduk Veljka u Negotinu, u stalnoj postavci posvećenoj ovom izuzetnom junaku, pored slika, knjiga, notnih zapisa, izloženi su i stripovi o Hajduk Veljku iz edicije Nikad robom (brojevi 32, 37, 52 i 66) u kojima je on na veoma zanimljiv način bio prikazan. U vreme kada su ovi stripovi nastali, nije bilo poželjno pripovedati o srpskim junacima; zato su nam majstori crtanja i naracije kroz likove junaka prenosili veoma važnu poruku lepote, podjednako kao i humorom prožeto pripovedanje (koliko god bila ozbiljna tema).

Nema deteta koje nije uživalo i odrastalo ćitajući stripove o omiljenim junacima, bilo kog žanra. Uz stripove se dobro zabavljalo, ali se takođe iz njih i učilo. Razmena stripova razvijala je komunikaciju među mladima. Pomenuta crtačka ostvarenja imaju edukativni karakter u narativnom i u likovnom izrazu, podjednako. 
Strip jeste umetnička forma, koja zaslužuje našu pažnju.

Izvori:

1. Zdravko Zupan, esej Zlatno doba srpskog stripa ili Strip u Srbiji 1935-1941, jul 1999.

2. Zdravko Zupan, esej Strip u Srbiji 1955-1972, mart 2006.

3. Zoran Đukanović, Smeh u snu, esej o stripovima Đorđa Lobačeva, Vreme br.1040, 9. decembar 2010. (rubrika Mozaik)

4. Nebojša Grujičić, Avantura je šampanjac života, odlazak Đorđa Lobačeva, Vreme br.604, 1. avgust 2002. (rubrika Kultura)

5. Slobodan Ivkov, Šezdeset godina stripa u Srbiji, monografija/katalog izložbe u galeriji "Likovni susret", Subotica 1995.

Emila Petrović

etnolog-kustos Muzeja Krajine

***

Tekst "Hajduk Veljko u stripu" objavljen je u časopisu Buktinja br.36 (Negotin, maj 2013), a tema tog broja je baš HVP. Promocija brojeva 35 i 36 časopisa za umetnost i kulturu Buktinja, zakazana je za sredu, 22. maja 2013. godine, u negotinskom Todorčetovom konaku sa početkom u 19h.
Dođite.

Neka ovaj blogpost bude uvod u predstavljanje novih izdanja Krajinskog Književnog Kruga iz Negotina. Blogoizvestije sledi, naravno..

Voda u Buktinji

U sledećem tekstu se ne radi o nekom alkoholnom piću, epohalnom otkriću nove vrste energenata, ili epskom sukobu elemenata - kako bi neko mogao da pomisli kada pročita naslov.

KULT VODE

Voda zauzima više od dve trećine Zemljine površine; jedan je od osnovnih elemenata u prirodi, bez kojeg je život na Zemlji nezamisliv. U mnogim kosmogonijama i mitologijama zauzima ključno mesto. Grčki filozofi je uz vazduh, vatru i zemlju svrstavaju među četiri osnovna elementa.

Vezujući se za izvore i vodene tokove, čovek pravi trajna staništa, ponavlja čin stvaranja, koristeći vodu i zemlju pravi predmete za svakodnevnu upotrebu, ali i idole, žrtvenike. Prapostojbina starih Slovena i Balkansko poluostrvo bogati su vodom, pa je religija u osnovi animistička: voda je sedište duša predaka, stecište raznih demona i viših sila.

Prema vodi se ophodimo kao da je živo biće: ona se pozdravlja, daruje, prinose joj se žrtve, ona se "odmara", "spava", može biti "nenačeta", bistra, čista, zla, mrtvaja (voda koja ne otiče). Simbolička svojstva mogu da predstave vodu kao izvor života, kao sredstvo čišćenja, kao središte obnavljanja.

Voda prati čoveka od rođenja pa do smrti: rođenje, krštenje, venčanje, lečenje, pogrebni rituali. U tradicionalnoj kulturi uloga vode je višefunkcionalna. Nije svaka voda moćna, niti svaka ima magijsku snagu; obredna praksa je odredila načine, mesto i vreme upotrebe vode.

Negotinska Krajina je takođe bogata izvorima i vodenim tokovima. U narodnom običajnom životu, voda je neophodan element u obredima i ritualima vezanim za životni ciklus. Dete se kupa osvećenom vodicom odmah po rođenju, zatim na krštenju, svatovi se umivaju, preskaču korito sa vodom u koje bacaju novac. Po povratku sa sahrane ili sa groblja, obavezan je ritual pranja ruku. Po iznošenju pokojnika iz kuće, baca se "zatečena" voda, za koju se veruje da je nečista; pokojniku se za dušu namenjuje voda (pored hrane i svetlosti).

Ritualno pranje, umivanje, prskanje, kupanje - radnje su koje treba da obezbede čoveku zaštitu od raznih zlih uticaja.

Voda kao preventivno i čistilačko sredstvo, ima posebnu primenu u običajnom kalendaru tokom čitave godine. Koristi se "nenačeta" voda sa bunara ili izvora (ona koja je zahvaćena pre izlaska Sunca). Takva voda ima magijsku moć. Osvećena vodica koristi se za praznike poput Krstovdana, Varice, Božića, Bogojavljenja, Uskrsa, Đurđevdana. Za Božić se "nenačetom" vodom pričešćuje i mesi česnica.

Sveta vodica, naročito ona Bogojavljenska (koju narod uglavnom i nosi svojim domovima), može se čuvati neograničeno vreme. Ma koliko je dugo čuvali, ona ne gubi svoju osvećujuću blagodat niti postaje podložna kvarenju. Ukoliko se sva količina Bogojavljenske vodice ne utroši u toku godine, onda se taj ostatak, kada stigne nova vodica, sipa u bunar, u reku ili u cveće, tamo gde se neće izložiti gaženju i obesvećenju.

Osvećena vodica za krsnu slavu upotrebljava se za spravljanje slavskog kolača i koljiva, a može i da se ostavi malo za piće, da svi članovi doma popiju po gutljaj za osvećenje duše i tela. Bogojavljenskom vodom vrši se čišćenje, veruje se da ta voda ima izuzetnu magijsku snagu.

U lečenju bajanjem koristila se voda koja se uzimala sa određenih mesta, ili je imala dodira sa nekim drugim kultnim predmetom (bajalo se bolesnima, detetu koje mnogo plače, protiv uroka i slično). Takođe, pazilo se gde se takva voda prosipa posle bajanja.

Voda ima lustrativnu ulogu, shvata se kao živo biće.

Za lečenje su se koristile vode sa kultnih mesta, tzv. "kultne vodice".

Pojam vodica

Pojam vodice ima različito i široko značenje. Pod njom se podrazumevaju izvori sa lekovitom i isceliteljskom vodom. Na tim mestima podizani su objekti različitih veličina (česma, krst, crkva, manastir).

Termin  vodica koristi se i za naziv potesa koji obično ima lekovite izvore. Najčešće ih prate mitske priče o izlečenjima (npr. za vodu iz manastira Bukovo, povrh Negotina, veruje se da leči bolesti oka). Pri tome je vrlo važan psihosugestivni element i verovanje da će korišćenje takve "svete vodice" dovesti sigurno do izlečenja. Takva mesta daruju se novcem, slatkišima, cvećem, peškirima. Ti predmeti su tabuisani (ne valja ih uzimati sa vodica ili iz crkve). Samo izvorište smatra se svetim; veliki je greh ako se skrnavi ili prlja. Vodice se poštuju, pozdravljaju se, posećuju se najčešće o prazničnim danima.

Izvor može biti zaštićen ogradom, nadstrešnicom, pored izvora može biti postavljena kamena ploča, krst, okačena ikona, mesto za paljenje sveća; tu je obično čaša za zahvatanje vode.

Obožavanje vode prisutno je kod mnogih kultura; uzdižu je na nivo kulta. Počeci obožavanja kriju se u čovekovoj fizičkoj i duhovnoj nemoći, u strahopoštovanju koje ljudi imaju prema vodi, jer veruju da je voda živa i da raspolaže velikom snagom.

A zemlje beše bez obličja i pusta,

I beše tama nad bezdanom,

I Duh Božji dizaše se nad vodom.

Nasuprot vatri, voda svojom čistilačkom moći spira bolesti i rasteruje opasne sile:

Neka bude svod posred vode,

da rastavi vodu od vode...

... I stvori Bog svod i rastavi vodu pod svodom...

Od vode nad svodom: i bi tako.

Izvori su čest predmet obožavanja. Voda je simbol telesne i duhovne čistote. U njoj se krije vodeni duh, koji treba da se umilostivi (nikako ne sme da se naljuti). Vodeni duh može prema čoveku biti dobronameran ili zao.

Verovanje u vodenog duha opšteslovenska je baština. Vodeni demon je biće koje boravi u vodi i koje je različito zamišljano i opisivano. Za sve uspehe u ribolovu, poljoprivredi, stočarstvu treba zahvaliti pozitivnoj naklonosti vodenog demona. Takođe su za propast i nespokoj odgovorni zli demoni.

Postoje razne tabuisane radnje vezane za vodu: npr. voda je stanište duhova i treba je malo prosuti pre upotrebe; noću izbegavati odlazak na bunare i izvore. Veliko strahopoštovanje prema vodi gajili su ribari i vodeničari.
Poštujući vodu i prinoseći žrtve vodenim demonima, čovek je nastojao da posrednim putem stekne zahvalnost i tako obezbedi zaštitu za sebe i svoju porodicu. Veruje se da je vodeni demon najopasniji u periodu od Đurđevdana do letnjeg solsticija (kada dan traje najduže). Utopljenici su pozivani da zaštite letinu od tuče jer su u neposrednoj vezi sa vodenim demonima. Onome ko spasi utopljenika, oprošteni su svi gresi, jer se smatralo da je smrt u vodi najstrašnija.

Rusalke

U mitologiji istočnih Slovena to su demonska bića zamišljana u liku dugokosih lepih mladih devojaka, koje u noćima mladog Meseca igraju na proplancima, ovenčane zelenim vencima. Neprijateljski su raspoložene prema ljudima. Često mame prolaznike, zadaju im različite zagonetke ili ih ubijaju glasnim smehom. To su, u stvari, duše umrlih devojaka, prvenstveno utopljenica ili onih koje su umrle nasilnom smrću. U nedelju posle Duhova one izlaze iz vode, hodaju po polju ili se penju na drveće. Opasno je da se te nedelje bilo ko kupa u reci ili jezeru, jer ga rusalke mogu odvući u dubinu. Razni običaji pokazuju da su rusalke tesno povezane sa vodom i rastinjem, kao i sa svetom mrtvih.

Vile

U južnoslovenskoj mitologiji, vile su ženska natprirodna bića, naklonjena ljudima. Zamišljane su kao izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozračne haljine i naoružane strelama. One žive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađaju iz rose, nekog cveća, kada pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, grade na oblacima.

Nekada su putnici poštovali tabue vezane za izvore i izbegavali ih, naročito noću. Društvo je u ranim fazama razvoja prihvatalo tabu kao glavni način zaštite od nepoznatog i nerealnog. U našoj sredini, npr. prosipa se voda za članom porodice kada krene na put, na ispit, "saliva" se strah sa nenačetom vodom. Da bi se oterala bolest, umiva se vodom sa vodeničarskog točka. Ukoliko je leto sušno, organizovale su se obredne povorke - dodole (to su devojčice koje pevaju dodolske pesme, prizivajući kišu).

Ljubavna magija, takođe podrazumeva radnje oko vode: bacanje novčića, bombona, končića, šećera i sl. kako bi se demoni odobrovoljili i ispunili ljubavnu zamisao. O vodi su ispevane najlepše pesme. Pored izvora i šedrvana dogodile su se mnoge ljubavi.
Voda je integralni deo ljudske kulture i čovekova večna potreba. Iz nje je nastao svet, mnogi učeni ljudi davali su joj veliki značaj, a običan čovek uzdigao je na nivo božanstva. Pored upotrebne strane, voda ima i svoju duhovnost, i zato kažemo da voda ima kultni karakter.
Simbolika vode nalazi poseban izraz u mitovima, a moć vode opisuju mnogi magijski i religiozni tekstovi u različitim tradicijama, sa različitim značenjem. Voda simbolizuje genezu svakog postojanja, smatra se osnovom sveta, materijom koja oživljuje vegetaciju, eliksirom koji osigurava stvaralačku moć, dug život i besmrtnost.
Kult vode je duboko ukorenjen u narodnoj religiji. U strukturalnom pogledu, mitovi i obredi povezani s vodom međusobno su slični. U svim tim verovanjima i kultnim radnjama ispoljava se isto uverenje u sakralnu moć vode.

Emila Petrović

etnolog-kustos Muzeja Krajine

***

U četvrtak 8. novembra, u negotinskoj Biblioteci upriličena je promocija brojeva 31-34 "Buktinje" - časopisa za književnost, umetnost i kulturu, u izdanju Krajinskog Književnog Kluba iz Negotina. Temati brojeva su satira (#31), voda (#32), Sveti Sava (#33) i muzika (#34). Emin gornji tekst je objavljen u broju 32 posvećenom vodi, i predstavlja pokušaj da se pored silesije priča i pesama na temu vode i njenih derivata, ovom izdanju doda i kratka naučno-istraživačka nota, bez pretenzija da to bude još jedan visokoparan stručni tekst, već naprotiv - da naprosto čitaocu ukaže kako i u našim krajevima postoji itekako utemeljen predhrišćanski kult vode, njegovi obredi, običaji, verovanja, mitovi - sa sve pripadajućim im bićima. Vodenim, naravno.
Potonja pseudohrišćanska kvazitradicija dovela je do estradizacije svega pa, naravno, i drevnog kulta vode, starijeg od svih crkava i politika. Zato se danas srBski ponovovernici bukvalno biju za pakovanja osveštane vodice ispred crkava širom SFR Srbije, poput čuvenog kalemegdanskog stampeda iz 2011. godine (video).
Da li će se u budućnosti ratovi širom sveta voditi zbog vode, a ne nafte, i da li će se za onu običnu, pitku (ne krštenu), tući svi a ne samo Srbi - videćemo.

Kako god bilo, promocija je prošla zapaženo. Pored organizatora i autora, bilo je dovoljno Negotinaca koje su ponuđene teme zainteresovale i pored činjenice da se u šest sati popodne na Mitrovdan najverovatnije vare slavske sarme i krmetina, kao i pokoji špricer pride - čisto suvih usta radi.

video: 1. deo + 2. deo + 3. deo

Pored Eme, govorili su i urednik "Buktinje" Goran Vučković, naš rumunski akademik Adam Puslojić, domaćini iz Biblioteke Milorad Grbović i Vlasta Mladenović, te Dragoljub Firulović, autor pesme "Luisu" objavljenog u "Buktinji" broj 34.
Ako uzmemo u obzir da su lokalni mediji u Negotinu apsolutno upokojeni, i da za to odgovorne ni voda ne može da opere (džaba vinjaci i ostale vatrene tekućine), o ovom događaju ćete moći nešto da pročitate i pogledate najverovatnije jedino na blogu Građanski Krug.
Još jedan podatak žulja mozak: radi se o gromoglasnoj tišini onih koji u opštinskoj upravi primaju platu, a nadležni su za informisanje građana koji ih finansiraju. U godišnjem budžetu opštine Negotin postoje stavke namenjene aktivnostima udruženja i projektima u oblasti kulture, iz kojih se finansira i izdavanje časopisa "Buktinja". Na zvaničnom sajtu Opštine - ni slova o događaju. Ne treba se ovome čuditi, u hajdučkoj opštini uvek je preči hajdučki rastanak od kulture.
Doduše, jeste bio prisutan jedan član Opštinskog veća, mada nisam suguran da li se zaista radilo o službenoj dužnosti, ili je ipak u pitanju činjenica da se radi o članu redakcije "Buktinje". Sklon sam ovoj drugoj tvrdnji.

Malo filozofije za kraj, umesto zaključka? 
Može.

Budi,
kao voda.
Prijatelju moj.
(Bruce Lee)

Kao voda.

(Sun Tzu)