Orvel u 49. Buktinji

Sve dok Buktinja gori, Negotin neće pasti!

- Miodrag Zlatković

9. decembar 2016. godine od 18h, Todorčetov konak u Negotinu

Promocija 49. broja "Buktinje" - časopisa za književnost, umetnost i kulturu

Tema broja: Otuđenje

- Buktinja #49 (pdf)

Posle uvodnih reči domaćina i članova redakcije, ovu promociju - baš kao i štampanu verziju "Buktinje" - otvara Goran Paović sa svoje tri pesme, od kojih je, po mom mišljenju, Geneza njegovo najbolje delo otkad se bavi pisanjem poezije.

GENEZA

Gradovi prelaze u sela

sela se spuštaju u zemlju

zemlja se izdiže u čokote

čokoti se premeću u grozdove

grozdovi se muljaju u sokove

sokovi se pretvaraju u vino

vino se pretače u krv

a krv se proliva sa kolena na koleno.

U 49. broju je predstavljen roman "Devet i po nedelja", po kome je snimljen čuveni holivudski hit sa Mikijem Rurkom u glavnoj ulozi. Roman je na naš jezik 2015. godine prevela Vesna Prvulović, nastavnik Engleskog jezika iz Negotina, a 2016. objavila novosadska Čarobna knjiga.

Ovaj broj "Buktinje", posvećen temi otuđenja čoveka od sebe i društva, kao i njegovu promociju, zatvara esej "12+1 stvar koju niste znali o Životinjskoj farmi" preuzet sa bloga Građanski krug. Sledi petnaestominutna seansa neurolingvističkog deprogramiranja ispranih mozgova, na temu Orvela, Životinjske farme, totalitarizma, alijenacije, komunalizma, Hakslija & Berdžisa, ćutanja & žmurenja, Pinka, Osamdeset četvrte, Srbije & Sveta.

Transkript bonus, za one koji više vole da čitaju:

Da vas odmah, na početku, informišem - ovo nije neki tekst koji sam ja "napisao", pre bi se moglo reći "priredio". On se sastoji iz dva dela, ima dve celine: jedna je "12 stvari koje (možda) niste znali o Životinjskoj farmi Džordža Orvela", a druga je ona trinaesta stvar iz naslova "12+1" i tiče se jedne, nažalost istinite priče koja je vezana za snimanje crtanog filma Životinjska farma.

Biću sasvim iskren - uopšte nije lako u "Buktinji" objaviti tekst o Orvelu, zato što Orvel nije pisac iako ga takvim smatraju... Uđite u bilo koju stranu knjižaru, prodavnicu knjiga, biblioteku, zovite to kako hoćete... dućan za knjige, Orvela ćete naći na policama gde piše "fikcija". Svet koji je opisao Džordž Orvel je sve, samo ne fikcija. Nažalost. I sada, u časopis koji se bavi kulturom i umetnošću, treba uvrstiti nešto za šta će jedan broj ljudi sigurno reći "opet politika"... Ali, sve je politika. Ne politikantstvo - što se prodaje narodu već decenijama unazad, i ne ovde već u celom svetu - nego politika. Jedna časna stvar koja je, nažalost, sve više i više potisnuta na planetarnom nivou, da se ne bi neko dosetio 'šta to beše'.

Konkretno, priča Orvelove Životinjske farme - inače, puni naslov je Životinjska farma, još jedna bajka, originalni naslov koji su američki izdavači skratili pa su onda posle toga redom svi prevodioci uzimali zdravo za gotovo i prevodili samo kao Životinjska farma - je sledeća:
Neko će reći "to je priča za decu, basna, u kojoj životinje govore, nešto se tu vrti, dešava na nekoj farmi, šta je sad ovo?" Jednu svinju, kao, odredili za svinjokolj - biće čvaraka! - pa se onda neke životinje dosete: "Stani malo, ko je sledeći, šta će da bude?! Zašto ja radim kao konj, magarac, što ovi nas jedu za kilo čvaraka, što nas čerupaju, zašto ja lajem a nemam ništa od toga?" ... sledeći stadijum je da počnu krompir i luk da se bune... a farmer, sa svojom ekipom na to odgovara: "To? Pa to je prirodni poredak stvari."
Strašno je kada je tako nešto prirodan poredak stvari, a uopšte se ne radi o životinjama.

Postoji jedna varijanta priče o Životinjskoj farmi koju teško možete da nađete, a ima je na internetu; ona je malo drugačija od ove koju je Orvel napisao, ali jeste neka vrsta parafraze Orvelove Životinjske farme. U njoj se kaže: Priča je počela tako što je prvi majmun sišao sa drveta, našao neku granu, pa od nje napravio alat, a onda i motku kao oružje. Pa je onda shvatio da može da se bavi zemljoradnjom, da može u početku da sarađuje sa drugim životinjama, taj majmun, pa je shvatio da od zemljoradnje može da napravi biznis, napravio farmu i postao menadžer farme. A onda su jednog dana ostale životinje koje rade za njega rekle "Čekaj, stani malo, šta ti ovo radiš?" tom majmunu, koji je sišao s drveta, sa motkom u ruci. Pa mu rekle "Zašto ti nas iskorišćavaš kada smo svi isti?" Inače, u Životinjskoj farmi Orvela, postoji društveno uređenje koje se zove "animalizam"; ono ima neke svoje postulate u stilu "četvoronošci su dobri a dvonošci nisu", "sve su životinje jednake, ali neke su jednakije", "nijedna životinja ne sme da ubije drugu životinju, osim ako ima dobar razlog". Naravno, onaj menadžer farme je rešio da sve njih sredi tako što im je rekao "Znate, sad trenutno nemam para da vas sve platim, uzmite kredit. E, a mogu da vam platim u robi? A... mogu da vas lažem još malo?" Pa se potom životinje dignu. I onda ide prirodni deevolucioni postupak: kada više ne zna šta će, taj menadžer farme, a on pozove svoju braću u pomoć - majmune s motkama. I vrati se na početak priče.
A onda se vi pitate otkud alijenacija, ili otuđenje.

Strašno je kada imate neko društvo i imate otuđene ljude, koji jednostavno kao takvi ne mogu da čine društvo. Što je Miljan Ristić spomenuo malopre, otuđenje na internetu... zovite to kako hoćete.

Zamislite jednoga Vinstona Smita, činovnika Ministarstva istine u Orvelovoj 1984, koji sedi za onim svojim uređajem - "telekranom", tako se zove - i kuca notornu laž koju svi treba da progutaju tog dana. On zna da laže, i zna da prima platu za to da laže, i zna da će oni progutati tu laž. Neko kaže da on nije otuđen. Vinston Smit, svakoga dana kada dođe kući, traži ugao svoje sobe gde ga kamere ne vide. Tu sedi i piše dnevnik. Piše ga tako što svakoga božjeg dana uzme svesku na kojoj piše "Dnevnik Vinstona Smita", okrene, posle bezbroj dana, ponovo prvu, belu stranicu neispisanu, gleda u nju, sklopi i vrati nazad. Nema snage, od straha, da napiše prvu reč u svom dnevniku - ali ga piše. Uporno ga piše gledajući u bele stranice. Ako to nije otuđenje...

To je osnovna stvar, kako jedno društvo truje svoje atome strahom. Znači, vi se stalno nečega bojite. Životinje su stalno u nekom strahu od tog farmera. Zašto? Pa, to je prirodan poredak stvari. U redu, ali mi smo ljudi, nismo životinje.

Orvel se, inače, zvao Erik Artur Bler, i sve svoje prve radove je pod tim, originalnim imenom objavljivao, sve dok nije objavio 1945. Životinjsku farmu i 1949. (a ne 1948.) godine knjigu 1984.

Da bi ste razumeli taj svet o kome on priča, a to je ovaj današnji svet i njegov svet (u ono vreme) i svet pre njega - zato što je to Svet, ljudski, takav kakav je - trebalo bi čitati još neke autore. Treba čitati Aldosa Haksija, koji je napisao Vrli novi svet nekih petnaest, možda i dvadeset godina pre Orvelove Osamdesetčetvrte, zato što je Haksli opisao ovo što danas živimo. Bukvalno to: idiokratiju, reklamokratiju; trovanje besmislenom količinom besmislenih informacija koje uopšte nisu informacije - da bi nešto bila informacija, mora da ima vrednost. Vi gledate "nešto", do besvesti, u neki ekran tamo, i više se ne pitate ni o čemu. A to jeste otuđenje.

Možete da čitate Zamjatina, njegov roman Mi koji je takođe napisan pre. To je daleko agresivnija verzija od Orvelove 1984, o jednom sumanutom svetu kao i kod Orvela. Zamjatin priča samo o tadašnjem Sovjetskom savezu; on uopšte ne priča o celom svetu, poput Orvela, u kome imate samo tri superdržave - Okeaniju, Evraziju i Istaziju - i jedan ogroman ekvatorijalni pojas koji svi pljačkaju. Je li vam to poznato?

Postoji i "prirodan" nastavak Orvelove knjige koji se zove 1985, a napisao ga je Entoni Berdžis. On je u prvoj polovini knjige objasnio šta je Orvelovo "čudo" i zašto se njegovo (iz druge polovine) razlikuje tako kako se razlikuje.

Možete čitati i Pekića, triptih 1999, Atlantida i Novi Jerusalim. Tamo imate opisan totalitarni režim... Kao što malopre reče Ivica Trajković, direktor Muzeja, "šta će Goran (Paović) u Komunalnom, on treba da radi u Biblioteci" - ali, Ivice, mi svi živimo u Pekićevom "komunalizmu". Svi. To se tako zove, kada poslednji čovek, posle rata robota i ljudi, i atomskog, ostane sam na svetu, gde ga preostali roboti štite da i on ne bi umro, a on kopa po gulazima i nađe neku tablu pa ne zna, sad - imali su nekakvo društveno uređenje gde su živeli ljudi i pacovi zajedno - evo vam Farme! Na nekim ostrvima... Kakva ostrva u sred Sibira, on to ne zna, ali pročitao je da su bila neka ostrva i živeli su zajedno sa pacovima u simbiozi, čak su i sahranjivani zajedno, zagrljeni. Ljudi i pacovi. I poneki pas. I kako se to zvalo? On misli da je rekonstruisao tablu sa ulaza u to mesto, i da se ono zvalo Komunalizam. Strašno.

Orvel sada, u svojoj knjizi, priča o jednoj pobuni. Te se životinje nisu otuđile, šta one znaju, sirote. Takav je prirodni poredak stvari. Kada u jednom društvu stalno pričamo o prirodnom poretku stvari, onda se zna na šta smo došli - na jedan termin koji je Mikiju Stankoviću veoma drag: socijaldarvinizam. Socijaldarvinizam je samo na korak od fašizma ili staljinizma, to je isto. Životinje u toj priči dignu revoluciju. Orvel je tom pričom doslovno opisao istiniti istorijski događaj, pobunu građana i mornara u Kronštatu i Lenjingradu 1920-21 godine, kada su sovjetski čekisti i trockisti te ljude bukvalno streljali na ulici samo zato što su se pobunili "Zašto ste izdali Revoluciju, zašto smo i dalje gladni?" Orvel je bio levičar. On je (svojim delom) pitao Staljina "Zašto si izdao Revoluciju?" Orvel je bio i učesnik Španskog građanskog rata. Znate zašto je pošao odande? Ne zato što je Franko pobedio, već da bi preživeo staljinističke čistke među antifrankovskim snagama. Kao i Hemingvej, isto. I šta se onda dešava sa ovom pričom? Oni su se pobunili, i kao svaka priča sa revolucijom, revolucija je pojela svoju decu. Iskristalisala se kvazielita - da se manemo onih asocijalcija "Zašto baš svinje?" Eto, svinje. Recimo da su najinteligentnije, najlukavije, a vole i bisere. I, ko je ušao u pregovore sa farmerom? Pa svinje.

Kako piše, ona trinaesta stavka koja je dodata kao poseban tekst, celu priču iz Orvelove knjige zloupotrebila je američka obaveštajna služba (CIA) i naručila snimanje crtanog filma koji se zvao Životinjska farma, striktno kao antisovjetsku propagandu u Hladnom ratu. Inače, pojam "hladnog rata" izmislio je Džordž Orvel, isto. Uzeli su, međutim, i odbacili poslednji pasus iz knjige. Zašto? Zato što se u poslednjem pasusu, da parafraziram, kaže: Životinje čekaju ishod pregovora između ljudi i svinja. Stoje u dvorištu i kroz prozor gledaju ove unutra za stolom. Gledaju u ljude, pa u svinje, u ljude, pa u svinje, pa u ljude, pa u svinje, pa... ne znaju više ko je ko. Isti su. Znači, postali su isti. Izgrali su ih. To se nekome nije sviđalo, između ostalog, zato što Orvelova knjiga nije proamerička nego je antitotalitaristička.

U totalitarizmu vam je neizbežna posledica otuđenje ljudi, jer ljudi od straha nemaju šta drugo nego da se povuku u sebe. Ne može jedan Vinston Smit u Okeaniji, činovnik koji laže, da se bori protiv sistema, jer je on sistem. On se protiv sebe bori samo tako što stane u ćošak. Samo tako. I onda, namerno, čini greh tj. zločin ljubavi, sa osobom koja je slična njemu, i završava u mentalnoj ustanovi koja je u stvari konclogor na teritoriji Engleske, gde na kraju knjige on izda svoju partnerku, revidira stav, pokaje se i vrati pod skute Partije. Bev Džons, Smitov pandan iz 1985, posle slične životne priče, na kraju iskoči kroz prozor kaznionice i, kada svi pomisle da je konačno slobodan, dođe i uhvati se za ogradu od bodljikave žice pod naponom, jer bi samo tako uspeo da pobedi sistem zato što je nemoguće pobediti ga kada je takav, jer je prekasno.

Znate već za one priče i one pesmice iz Nemačke, iz trideset i neke, gde kaže "ćutao sam kada su dolazili po ovog, pa po onog, pa kada su došli po mene više nije imao ko da se buni".A ovaj (Smit) je još i lagao.

Pošto su životinje u Životinjskoj farmi bile izgrane na kraju, šta je njima preostalo nego da prihvate prirodni poredak stvari. Pa da li je baš tako? Da li je na nama da prihvatimo taj izmišljeni pojam prirodnog poretka stvari? Da li imamo pravo, ne samo prema sebi nego i prema budućnosti, da sedimo u našem toru i da gledamo u prozor na kome ide Farma, ova Pinkova, i da nema nikakve razlike između onih koji tamo sede i ovih koji su vodili pregovore o sudbini, zbog čega ćete i dalje da budete u totalitarnoj, Hakslijevskoj a ne Orvelovskoj državi - zato što nema, na sreću, globalnog sukoba i nema nekih preterano velikih izgleda da ga bude, ali ima izgleda da svi zaista budemo ispranog mozga, da se otuđimo od samih sebe pa, naravno, i od Skale, od Miljana, bilo koga, da živimo i mi u nekom svetu koji je neminovno mrtav već sada, pa da sutra neko dođe, kopa po našim kostima, traži pacove, bubašvabe... svinje, i kaže: "Gle, stvarno komunalizam."

Mislim da, najblaže rečeno, nije u redu doživeti takvu sudbinu ili, još gore, prirediti je sam sebi zatvaranjem i bežanjem pred istinom - a istina nije uošte naivna, niti je lepa. Ona može da bude bolja samo ako se ne žmuri i ne ćuti. Mislim da je Orvel zaslužio da se o njemu, njegovom delu i onome što je predvideo da će da se desi (i dešava se) nikako ne ćuti. Ja se nadam da ne ćutim, a ako neko ima ocenu da to nije tako... pa šta sad da radimo.
Pisaćemo, pričaćemo - i dalje.

Da se još jednom podsetimo: Džordž Orvel je bio u pravu.
I još uvek je.