Ne osvrći se sine... na pse i prolaznike

News from the front:

Petardistanska barutna zavera 2016/2017 upravo bije svojim punim ofanzivnim kapacitetima!

*

Shodno "stručnom mišljenju" negotinskih urbanista, kontejneri za smeće u našem komšiluku postavljeni su na lokaciju (ortocentar ili težište, pitanje je sad) koja otprilike zadovoljava sve bacače smeća glede izbalansirane razdaljine od istih pa do naših nobles noseva i ostalih receptora realnosti. Verovatno se ugledavši na pomenute urbaniste, jedan od nas takvih poveo je danas oko podneva svog Naslednika na Porcelanskom Tronu Domaćinstva ne bi li ga podučio drevnoj kineskoj veštini uparivanja šibice i baruta, u Srbistanu poznatoj i kao prangijanje. Očigledno je računao na dve konstante:

1. pomenutu izbalansiranu razdaljinu do okolnih zgrada

2. kompenzacioni efekat zvučnog udara koji će biti ublažen kontejnerima prepunim zvučnih izolatora, opštenarodno poznatih i kao plastične kese za smeće sa pripadajućim im sadržajem

Treću, relativno varijabilnu (samo po broju) komponentu prangijaške jednačine bez nepoznatih, predstavljaju ulični kerovi koji očekuju da im barem neko od bacača smeća dobaci i po koji polujestivi komad iz svojih kesa. Teško da su očekivali da će im se danas menza na otvorenom pretvorili u petardistansko strelište.

Naravno, jebe se Tatku & Nasledniku mu za pse, prolaznike i tuđu decu koja jurcaju naokolo po tom igralištu. Štabre, nisam spomenuo da se radi o igralištu koje gastosima služi kao parking & burekdžinica tokom svakog bogomdanog gatheringa kada iz arbajta svrnu do hajmata? Mea culpa! O, mea magna culpa!

Nevermind, da se vratimo na Petardistansko prangijanje.
Elem, sve izvan atmosfere koja se prostire na pola metra od mozga Oca i Sina i Svete Petarde - nije bitno. Bitno je Podmladak, u nedostatku vojnog roka (do daljeg), obučiti za rukovanje minsko-diverzantskim sredstvima - zlu i naopakom ne trebalo.

I zato:

Ne osvrći se sine na pse i prolaznike! Sve su to pičke pacifističke, gradski metiljavci i nemačkarska bagra. Kreši! Bacaj! Udri! Nek' stena puca i dub se lama, pejsmejkeri otkazuju, bensedini luduju, a gospodske pizde popizde! Ako im smeta neka ostanu u svoja četiri zida, zajedno sa svima takvima, u Srbistan neuklopivima. E vala, ako sam im rekao! A ti Sine, nastavi sa bojevim gađanjem.

Bogami, šikumijo, evo i tebi jedno kratko uputstvo šta stvarno treba da uradiš sa tim svojim kompleksom kratke vrednosti svog spolovila, koji u nedostatku dugih cevi lečiš što glasnijim detonacijama.

Stvarno, baš smo neuviđavni po pitanju predvojničke obuke. Pa gde to čovek Naslednika da podučava Prsanovim veštinama, ako ne na javnom em otvorenom mestu - neće valjda u sopstvenom kupatilu? Mada...

**

Pre neki dan zapratiše me na tviteru neki Beogradski vodoinstalateri. Bacim oko, na brzinu, o kome ili čemu se radi, kad ono ekipa infrastrukturno-hausmajstorski raspoloženih likova za koje ne postoji radno vreme i problem koji ne mogu barem pokušati da reše. Imaju čak i svoj vebsajt sa stotinak stranica! Na jednoj od tih stranica - tekst o interakciji između barutnih punjenja i pomenutog kućnog Trona od sanitarne keramike, pod naslovom "WC šolja protiv petarde"...

Ukratko, priča je sledeća:
Neka naša starija sugrađanka telefonom je pozvala Vodoinstalatere u pomoć, pukla WC šolja pa curi. Zapomaže, zove da dođu što pre. Interventna jedinica reaguje odmah i odlazi na lice mesta, utvrđuje činjenično stanje: trećina Trona razvaljena k'o vilica posle tuče u Irskom pabu, voda curi na sve strane. Majstori odmere problem, skeniraju model WC šolje i skoknu do radnje po novu. Vrate se, zamene i gotovo. Ali - ne lezi vraže! Sve vreme ih je nešto žuljalo, pa upitaše staramajku da li zna kako je došlo do toga da puna keramika tako pukne. Dok se baba snebivala, jedan od majstora je upita da nije neko ubacio petardu u WC šolju, jer je tako zaista moguće da pukne. Posle par minuta premišljanja (i bez mučenja), baba je priznala da ona dva maloletna demona u dvorištu (koje su majstori sreli pri dolasku) imaju običaj da se tako igraju kada im roditelji nisu kod kuće - upale petardu pa je ubace u WC šolju, jedan povuče vodu a drugi stoji kraj otvora septičke jame i osluškuje probijanje hidrozvučnog zida. Međutim, desilo se da je onaj prvi prekasno povukao vodu pa je petarda eksplodirala u šolji. Tako je i WC šolja pukla.

Baba je samo pokušala da zaštiti svoju kućnu partizansku artiljeriju, pozvavši u pomoć BGV. Bolje da plati zamenu Trona, nego da teroriste "prekaže" višoj instanci. Pa svi smo nekada bili deca, šta sad tu da dramoserimo? A i da nije WC šolja bila zamenjena, opet bi tu ostala neuništiva institucija rupe kojoj se svaki Srbistanac, uludo školovan & urbanizovan, kad-tad vrati.

Šta ti je genetika - miris baruta i sranja nam je u krvi od malih nogu.

Miris baruta i usranih gaća... Miris ratišta.

Kakav narod.

A možda su deca već sad odlučila da, kad porastu, budu mineri u nekom od naših rudnika pa krenula na vreme da uvežbavaju pripravnički ispit. U našoj Zemlji čuda je sve moguće, nikoga ne treba unapred osuđivati i otpisivati.

***

U Zemlji Čuda, koja svake godine između 31. decembra i 13. januara privremeno menja svoje ime u Petardistan, nekadašnja ustaljena novogodišnja čestitka je standardnim konzumentima petardistanskog petardiranog novogovora postala apsolutno nerazumljiva, baš kao i veći deo srpskog jezika.

Takvima sledi Bojanova novogodišnja poslanica, kojoj se pridružujem:

Za one retke preostale neuklopive&zatucane, koji nikako da pristanu na smrad baruta i teror detonacija, i dalje je na snazi antidot poruka: SREĆNA VAM NOVA 2017. GODINA. Srećna, i naročito pametna - jer ćemo u suprotnom najebati najmanje kao u 2016. godini.

Ako ne i više.