Svima

2022

Dva najjača novogodišnja statusa na društvenim mrežama.

Jedan domaći i jedan... divlji.

Pamet i sreća - trebaće nam podjednako i u što većim količinama tokom naredne godine.

202!

Samo langzam & oprezno, tek je počela.

Ovo je 2021. blogpost.

Prvi u 2021. godini.
Nisam mogao da odolim... 😉

200200

Konačno je ova ultra-shitty 200200 godina došla do svog kraja.

U stvari, ipak su samo poslednji minuti ljudskog konstrukta zvanog "merenje vremena", koji smo izmišlili da nekako "ubijemo" vreme do sledećeg početka, i tako u nedogled - u prošlost i u budućnost, podjednako. A sve što imamo, zapravo, jeste samo ovaj trenutak kada kažemo "bilo je" i "biće" da ne bi smo za ono što je sada loše rekli "jeste".

Nova godina... ma, samo noć kada časovnik krene da još jednom otkucava svoja 24 časa od nule.
Mada, mora da tu ima još nečega, nisu ljudi samo satovi da ih u beskraj navijaš ili im menjaš baterije kada se istroše. Ako ti se prohte. Mora da ima, inače ne bi smo više bili ljudi.

I zato, eto nama svima Nove 2021. godine, pa kako se kome posreći.

U veoma oštroj i tesnoj konkurenciji, kao nešto što je obeležilo odlazeću 2020. godinu, ipak je pobedio toalet papir. Ni maske, ni vakcine, pa čak ni sama korona nisu uspeli da nadmaše inicijalni artefakt predstojećeg ludila koje je toalet papir početkom godine najavio.

Ali ta rolna je došla do kraja.

Vreme je za nešto drugo.

Bio je ovo 2020. blogpost.

Poslednji u 2020. godini.

Živeli!

Godina pacova nam stiže

Ovo nam je svima poslednji 31. decembar kada čekamo Novu godinu - kako stvari stoje. A stoje - ovako:

Očekuje se da uskoro, po hitnom postupku, u skupštinsku proceduru uđe predlog izmene Zakona o državnim praznicima. Ova nedelja će, shodno predllogu, u celosti biti radna i nikad više neće biti neradnih dana 1. i 2. januara (kako kome). Na predlog poslaničke grupe SNSPS, Nova godina će se u Srbiji slaviti na dan koji više nije fiksni, zato što će zavisiti od datuma januarskog mladog meseca.

Alzodakle, više neće biti razloga za vekovnu svađu oko toga da li Novu godinu čekamo po pravoslavnom ili krivoslavnom kalendaru, jer oni odlaze u penziju.

Elem, novu 2020. ćemo dočekati i 25. januara - ali samo ove godine.

Kinesku, naravno.

Treba imati na umu sledeće:

2019. je bila Godina Svinje

2020. će biti Godina Pacova

2021. će biti Godina Vola

Za manje od standardnih dve, dve i po godine, preletećemo direktno iz Zlatnog doba u Doba Zlatnog teleta.

Životinjska farma na kub.

Jer, Predsednik je rekao:

Konačno je sve jasno i više neću ništa da čujem - osim minobacačkih i PVO petardi iz Krušika - do iduće godine tj. do sutra. Dobro, jeste da ćemo od 1. do 25. januara imati istovremeno i prethodnu i narednu godinu, ali to su nezaobilazni užasi promiskuitetne tranzicije, globalizma, državnog kapitalizma i trećeg stuba naše veličanstvene spoljne politike (poznatog pod umetničkim nazivom PRC).

Ajd, živeli i svi na svoje krkanlučke zadatke!

p.s.

Božić ima ostati kao državni praznik, zbog džaranja vatre.

Dakle - čuda su moguća!

I tačka.

Prvenci

Možda je beogradonačelnik zaista obišao prvu bebu rođenu prve sekunde prvog januara 2019. godine, ali zato je Oborknez Serbski obišao prvu bebu rođenu u Srbiji! Neki sekund, minut pre ili nakon one prve-prve... to sad više nije bitno.

Nije bitno ni to što neki domaći mediji rediguju već objavljene vesti na svojim portalima, ne bi li uskladili tajming obilazaka prvorođene dece u beogradskim bolnicama, jer je tek naknadno bilo utvrđeno da su se prvo - u prvoj sekundi - rodile ipak dve devojčice. Doduše, na portalu Blica i dalje stoji vest da su se u prvom minutu Nove godine rodile dve devojčice u porodilištu "Narodni front" i jedna u Kliničkom centru. Ne spominju dečake, kao što su to uradili u potonjim "vestima".
Bitno je da muško prvenče dobije duplo veće pare od ženskog, jer on treba da brani a ona da rađa (za šta joj treba manje para). Da li se jedna rodila po satu a druga po Vučiću - u isto vreme - uopšte nije važno, jer On je uvek u pravu, a kad je On u pravu onda se prva nagrada ima deliti po pola. Doduše, nije ni to fifti-fifiti baš OK je"njegova" je teža, ali On nikada ne pravi problem kad je Srbija u pitanju. Ili Kosovo. Nema tu nikakve logike, naravno, ali this is Srbistan bre! Ko normalan ovde traži logiku, cepidlači u stotinku da li je bila ista prva sekunda u pitanju ili je palo postpartalno štelovanje satova u skladu sa onim atomskim u Predsedništvu, ili proverava tačnost matematičkih mozgolomki vladajućih kradikala? Tako je -  samo budale i nedostojni ljudi. I lažovi iz opozicije, umalo njih da zaboravimo. 

"Porođaj je prošao prirodnim putem, ništa nije bilo namešteno i sve je prošlo dobro. Sledeće godine u isto vreme da opet budete prvi, a ja ću opet da dođem", kazao je Vučić, uručivši majci male Iskre poklon. (Blic)

Dakle; majka provorođene ima dobiti sto pedeset soma, baš kao što i tatko kradikalski ima dobiti još toliko. A vi posle do mile volje dokazujte da li je On u pravu.

Sram vas bilo.

I tačka.

p.s.
Psiholozi itekako imaju šta da kažu kada neko iz čista mira i bez povoda odvali "ništa nije bilo namešteno". Vele, to je odraz nekakve "unutrašnje potrebe" i jezika bržeg od pameti.

Jok, i nije.

2018 v.3

Kako RTS javlja:

Dakle, i naredna godina će biti puna džukela, buva, lajanja, olajAVanja, ujedanja, glodanja kostiju...

I besnila.

E, sad je konačno jasno i zašto centar Zaječara u sred februara izgleda tako...

... kineski?

2018 v.2

Rimski kalendar? Može. Konstantin je nišlija mada mu je otac sahranjen u današnjem Velsu.

Vatikanski kalendar? Ne može. To je antisrBska zavera celog sveta protiv nas, stara 3000 godina.
Milankovićev kalendar? Ne može ni to. Eto tako.

Petarde? Može. Kinezi su izmislili barut kao jedan od četiri stuba srBske spoljnokomšijske politike.

Vatromet? Može. Već je objašnjeno zašto, na primeru petardi.

Topovski udari? Može. Dosadni ste više sa tim glupim pitanjima.

Badnjak? Može. I mlad i onaj od 600 godina, jer hrastovina učvršćuje veru u Vođe. Što veći balvan, to jači poglavica.

Jelka? Ne može. To je vatikansko-komunistička zavera a i judeomasonska, jer su naročito poznate jelke koje na bliskom istoku, baš kao i staronovozavetna hrastovina, rastu po kedrovim šumama.

Sveti Nikola? Može. Al' kad mu je vreme.

Santa Klaus? Ne može. Jer mu vreme nije.

Stara Nova godina? Može. Jer je srBska.

Nova Nova godina? Ne može. Jer... jbmliga što, al' ne može. Al' će slavimo i to, jer se ne radi.
I tačka.

Čekbremalo, a to što je Konstantin uveo hrišćanstvo kao zvaničnu veru Rimskog carstva, na čemu je sazdana katolička crkva ali i potonji uticaj na celokupnu evropsku kulturu i istoriju do dana današnjeg, to može? Može. Konstantin je bio Nemanjić, baš kao što mu je ćaća bio prvi Princ od Velsa.

Šta, to vas nisu učili u tim vašim komunističkim školama? E zato će sad, u kleročetničkim.

Ko ne bude pazio na času, odsadpanadaljeiubuduće, umesto klečanja na orasima u ćošku, za kaznu će morati da ide na čas tjelovježbe kod nastavnika Kačavende i Pahomija. Taj predmet je obavezan, nastavnici su izborni (shodno uzrastu).

Dve tačke.

13.01.2018. u 20.30 sati
Dom hrvatskih branitelja Pula, doček pravoslavne Nove godine
Za veselje zaduženi Boro Drljača i Snežana, uz orkestar Ivana Novakovića

Na Balkanu se definitivno ne zna ko je luđi.
Tri tačke.

Tetkino

- Na ti neka kinta, će ti treba za petarde za srbsku novu godinu.

- Pa ne znam...

- More uzi bre, penzionerske pare se ne odbijaju.

14. januar 2018. godine

Ponoć i minut, počelo bombardovanje.

2018

Svima nama, meštanima srbistanske palanke, kao želja za Novu 2018. godinu dovoljno je jedno:

Da od Trampa, što pre i u koverti koja miriše na promincle, stigne na samo jednu adresu u Srbiji ova fotografija.

Umesto zamenika zamenika, da se ne igramo više gluvih smartfona po singidunumskim lagumima i vašingtonskim pašnjacima. Ponuda koja se ne odbija. Ništa manje i ništa više, a opet tako mnogo.

Pametnom dosta, budala traži i uputstvo za rukovanje.

L'Age d'Or

I tako, danas je konačno započelo to čuveno srBsko Zlatno doba koje je još 28. novembra 2016. u okviru nove Petoljetke obznanio gospodar Aleksandar V. Zlatousti. Već danas se to jasno vidi & oseća, ergo proročanstva su tu neumoljiva.

Doduše, malo žuljaju Bonovi stihovi... i to baš onaj deo o Zlatnom dobu:

Novine kažu: Istina je!

Da, možemo se probiti.

I još kažu: Ovo je Zlatno doba.

A ratove ćemo i dalje zbog zlata voditi.

(U2 "New Year's Day")

Vodite računa: zlato od olova dele samo tri elementarne čestice, pa tako i zlatna od olovnih vremena. Uvek je u istoriji tako bilo i biće, bez obzira od čijeg mandata ona započinjala.

Selfi, braćo i sestre, a ne zlatni praporci!

Kad naše Zlatno Tele kaže tako, onda mora da je istina - i tačka.
Bolje bi nam svima bilo, umesto što od sabajle novogodišnje laprdamo, da odmah ispijemo sav rasol za predizborni mamurluk, jer On neće više ništa da čuje. I ne mora - njega više ni ORL specijalisti ne uzimaju za ozbiljno, zašto bi pa to morao da radi ceo jedan narod.

Osim ako je to narod blesavih, koji veruje da je zlato sve što sja.

A nije.

Ne osvrći se sine... na pse i prolaznike

News from the front:

Petardistanska barutna zavera 2016/2017 upravo bije svojim punim ofanzivnim kapacitetima!

*

Shodno "stručnom mišljenju" negotinskih urbanista, kontejneri za smeće u našem komšiluku postavljeni su na lokaciju (ortocentar ili težište, pitanje je sad) koja otprilike zadovoljava sve bacače smeća glede izbalansirane razdaljine od istih pa do naših nobles noseva i ostalih receptora realnosti. Verovatno se ugledavši na pomenute urbaniste, jedan od nas takvih poveo je danas oko podneva svog Naslednika na Porcelanskom Tronu Domaćinstva ne bi li ga podučio drevnoj kineskoj veštini uparivanja šibice i baruta, u Srbistanu poznatoj i kao prangijanje. Očigledno je računao na dve konstante:

1. pomenutu izbalansiranu razdaljinu do okolnih zgrada

2. kompenzacioni efekat zvučnog udara koji će biti ublažen kontejnerima prepunim zvučnih izolatora, opštenarodno poznatih i kao plastične kese za smeće sa pripadajućim im sadržajem

Treću, relativno varijabilnu (samo po broju) komponentu prangijaške jednačine bez nepoznatih, predstavljaju ulični kerovi koji očekuju da im barem neko od bacača smeća dobaci i po koji polujestivi komad iz svojih kesa. Teško da su očekivali da će im se danas menza na otvorenom pretvorili u petardistansko strelište.

Naravno, jebe se Tatku & Nasledniku mu za pse, prolaznike i tuđu decu koja jurcaju naokolo po tom igralištu. Štabre, nisam spomenuo da se radi o igralištu koje gastosima služi kao parking & burekdžinica tokom svakog bogomdanog gatheringa kada iz arbajta svrnu do hajmata? Mea culpa! O, mea magna culpa!

Nevermind, da se vratimo na Petardistansko prangijanje.
Elem, sve izvan atmosfere koja se prostire na pola metra od mozga Oca i Sina i Svete Petarde - nije bitno. Bitno je Podmladak, u nedostatku vojnog roka (do daljeg), obučiti za rukovanje minsko-diverzantskim sredstvima - zlu i naopakom ne trebalo.

I zato:

Ne osvrći se sine na pse i prolaznike! Sve su to pičke pacifističke, gradski metiljavci i nemačkarska bagra. Kreši! Bacaj! Udri! Nek' stena puca i dub se lama, pejsmejkeri otkazuju, bensedini luduju, a gospodske pizde popizde! Ako im smeta neka ostanu u svoja četiri zida, zajedno sa svima takvima, u Srbistan neuklopivima. E vala, ako sam im rekao! A ti Sine, nastavi sa bojevim gađanjem.

Bogami, šikumijo, evo i tebi jedno kratko uputstvo šta stvarno treba da uradiš sa tim svojim kompleksom kratke vrednosti svog spolovila, koji u nedostatku dugih cevi lečiš što glasnijim detonacijama.

Stvarno, baš smo neuviđavni po pitanju predvojničke obuke. Pa gde to čovek Naslednika da podučava Prsanovim veštinama, ako ne na javnom em otvorenom mestu - neće valjda u sopstvenom kupatilu? Mada...

**

Pre neki dan zapratiše me na tviteru neki Beogradski vodoinstalateri. Bacim oko, na brzinu, o kome ili čemu se radi, kad ono ekipa infrastrukturno-hausmajstorski raspoloženih likova za koje ne postoji radno vreme i problem koji ne mogu barem pokušati da reše. Imaju čak i svoj vebsajt sa stotinak stranica! Na jednoj od tih stranica - tekst o interakciji između barutnih punjenja i pomenutog kućnog Trona od sanitarne keramike, pod naslovom "WC šolja protiv petarde"...

Ukratko, priča je sledeća:
Neka naša starija sugrađanka telefonom je pozvala Vodoinstalatere u pomoć, pukla WC šolja pa curi. Zapomaže, zove da dođu što pre. Interventna jedinica reaguje odmah i odlazi na lice mesta, utvrđuje činjenično stanje: trećina Trona razvaljena k'o vilica posle tuče u Irskom pabu, voda curi na sve strane. Majstori odmere problem, skeniraju model WC šolje i skoknu do radnje po novu. Vrate se, zamene i gotovo. Ali - ne lezi vraže! Sve vreme ih je nešto žuljalo, pa upitaše staramajku da li zna kako je došlo do toga da puna keramika tako pukne. Dok se baba snebivala, jedan od majstora je upita da nije neko ubacio petardu u WC šolju, jer je tako zaista moguće da pukne. Posle par minuta premišljanja (i bez mučenja), baba je priznala da ona dva maloletna demona u dvorištu (koje su majstori sreli pri dolasku) imaju običaj da se tako igraju kada im roditelji nisu kod kuće - upale petardu pa je ubace u WC šolju, jedan povuče vodu a drugi stoji kraj otvora septičke jame i osluškuje probijanje hidrozvučnog zida. Međutim, desilo se da je onaj prvi prekasno povukao vodu pa je petarda eksplodirala u šolji. Tako je i WC šolja pukla.

Baba je samo pokušala da zaštiti svoju kućnu partizansku artiljeriju, pozvavši u pomoć BGV. Bolje da plati zamenu Trona, nego da teroriste "prekaže" višoj instanci. Pa svi smo nekada bili deca, šta sad tu da dramoserimo? A i da nije WC šolja bila zamenjena, opet bi tu ostala neuništiva institucija rupe kojoj se svaki Srbistanac, uludo školovan & urbanizovan, kad-tad vrati.

Šta ti je genetika - miris baruta i sranja nam je u krvi od malih nogu.

Miris baruta i usranih gaća... Miris ratišta.

Kakav narod.

A možda su deca već sad odlučila da, kad porastu, budu mineri u nekom od naših rudnika pa krenula na vreme da uvežbavaju pripravnički ispit. U našoj Zemlji čuda je sve moguće, nikoga ne treba unapred osuđivati i otpisivati.

***

U Zemlji Čuda, koja svake godine između 31. decembra i 13. januara privremeno menja svoje ime u Petardistan, nekadašnja ustaljena novogodišnja čestitka je standardnim konzumentima petardistanskog petardiranog novogovora postala apsolutno nerazumljiva, baš kao i veći deo srpskog jezika.

Takvima sledi Bojanova novogodišnja poslanica, kojoj se pridružujem:

Za one retke preostale neuklopive&zatucane, koji nikako da pristanu na smrad baruta i teror detonacija, i dalje je na snazi antidot poruka: SREĆNA VAM NOVA 2017. GODINA. Srećna, i naročito pametna - jer ćemo u suprotnom najebati najmanje kao u 2016. godini.

Ako ne i više.

Prednovogodišnji matine

Danas, zvanično pretposlednjeg dana prošlogodišnje Nove godine, na repertoaru imamo dupli program: Dan slanine i Dan sode bikarbone.

1. Dan slanine

Kažu da na ovom svetu ne postoji ništa ukusnije od slanine (za druge ne znamo). Bilo da je preliju čokoladom u poslastičarnici, kao čizburger sa slaninom, mladi krompirići urolani u slaninu ili kao grisini-štapići sa slaninom, teško da će neko moći da porekne kako se radi o poslastici prste da poližeš.

Engleska reč "bacon" (bejkon) za slaninu potiče iz srednjeg veka, od srednjeengleske reči "bacoun" (bakun). Ako pratimo njene korene, naći ćemo slične pojmove - "bako" u francuskom, "bakko" u nemačkom ili "backe" u starotevtonskom. Sve ove reči znače isto - "leđa". Dakle, prasići su još od davnina dobijali po leđima. Naravno, osim lingvističkog, ovo je daleko od prvog spominjanja slanine u istoriji, zato što su za nju znali još stari Rimljani i to pod nazivom "petaso".

Slanina je oduvek predstavljala jedan od načina da sačuvamo meso od kvarenja kao i načina da mu dodamo ukusnu aromu potapanjem u poseban slani rastvor. Postoje posebne vrste svinja, poput jorkširskih i temvortskih, koje se gaje samo zbog izuzetnog mesa i slanine. Međutim, nekada se nije samo meso sa leđnog dela smatralo za slaninu - to se do 17. veka odnosilo na bilo koji komad svinjetine konzervisan prirodnim putem.

Danas postoje restorani u kojima se služe samo obroci koji podrazumevaju slaninu. Naravno, postoji i čizburger sa slaninom, čokoladni milkšejk sa slaninom, lizalice i žvakaće gume sa ukusom slanine - koliko god to besmisleno zvučalo. Postoje i razni predmeti sa odštampanim slaninARTskim dizajnom, od donjeg veša i pidžama do kapa i tamnih naočara. Danas, čak i u Srbiji, možete kupiti čuveno drvce-osveživač "atmosfere" u vašem autu - naravno, u obliku šnite i sa aromom slanine.

Možemo slobodno reći da je ovo jedan od najukusnijih "praznika" koje je ljudski rod smozgao u poslednje vreme, uživajući u ovoj poslastici u čast svojih četvoronožnih "ortaka". Naravno, pitanje je koliko ti "ortaci" danas u njemu uživaju, ali na Životinjskoj farmi je sve moguće - pa i to.

"Slanina je nešto više od pukog mesišta", rekao bi možda filozof Frensis Bejkon (danas bi ga neki zvali Franjo Slaninar, kako stoje stvari), koji je živeo u 16. i 17. veku. Hajde da parafraziramo jednu njegovu misao o knjigama, pa ih shodno prezimenu zamenimo slaninom:

"Neko meso treba samo probati a neko drugo odmah progutati, ali samo slaninu treba temeljno sažvakati i pošteno svariti."

Days of the year: Bacon day

2. Dan sode bikarbone

Ona ima razne nazive, poput "pekarska soda" ili "natrijum bikarbonat", ali uglavnom je svi znamo kao sodu bikarbonu. Ništa strašno, od više znanja glava (takođe uglavnom) ne boli. Ona je danas postala nezaobilazna mirođija u skoro svakom segmentu života savremenog čoveka - od čišćenja najtvrdokornijih fleka pa do spravljanja kolača i torti. Dan sode bikarbone nas podseća na to u kojoj meri se jedna takva sitnica uvukla u sve pore naših života.

Natrijum bikarbonat je zanimljiva hemijska supstanca. Skoro svako od nas je nekada u školi napravio mini vulkan na času hemije: malo tog praška, malo boje za hranu, popskati limunovim sokom, i odjednom na stolu imamo tok mehuraste magme koja se sliva niz "padine" našeg mini-vulkana kojeg smo napravili od papira! Naravno, to je daleko od najčešćeg načina na koji koristimo sodu bikarbonu.

Pa, odakle nam je ona stigla?
Osim što je rezultat tzv. Solvejevog procesa tj. hemijskog postupka dobijanja natrijum karbonata iz krečnjaka, amonijaka i slanog rastvora (mešanje natrijum hlorida, amonijaka i ugljen dioksida sa vodom, kada nastaje natrijum karbonat), pri čemu se stvara i natrijum bikarbonat kao nusproizvod - večna slava Ernestu Solveju koji je ovaj postupak otkrio pre 150 godina! Međutim, natrijum bikarbonat kao supstancu prvi je otkrio francuski hemičar Nikola Leblan i to otprilike u isto vreme kada i natrijum karbonat, poznat i kao natrijumov pepeo.
Od tog vremena, soda bikarbona se uvukla u iznenađujuće veliki broj industrijskih postupaka, uključujući i kuvanje, uklanjanje boja i korozije, sredstva za dezinfekciju i dezinsekciju, ličnu higijenu, čak i kao dodatak stočnoj hrani. Jedno sitno naučno otkriće se tako pokazalo neverovatno korisnim, čime je zaslužilo da dobije i jedan dan u godini za sebe.

Dan sode bikarbone je posvećen podizanju svesti o uticaju koji ova tako obična a izvanredna hemijska supstanca ima na naše živote. Dovoljno je pročitati deklaracije na stvarima koje kupujete u prodavnici - od paste za zube, preko tableta za skidanje kamenca u mašinama za veš i posuđe, pa do raznih drugih sredstava za čišćenje po kući.
Da se opkladimo da imate u svojoj ostavi poneku kesicu, teglicu ili kutiju tableta sode bikarbone? Ako, i treba, naročito u ove mrsne praznične dane.

Days of the year: Bicarbonate of soda day

***

 A ovo su neke budale, Danice.
Tu ni soda bikarbona ne pomaže.

Danas je istovremeno "Bacon day" i "Baking soda Day", kako ih zovu na engleskom. Dva pojma koji na tom jeziku neodoljivo slično zvuče, kod nas dodatno povezani neumerenošću i žgaravicom. I zato, ovaj tekst uzmite u razmatranje kao najozbiljnije upozorenje povodom predstojećeg novogodišnjeg slojevitog prežderavanja & opijanja.

Vaša,

Nada Lincura

Gaudete, Lux Interna

Diogen je usred bela dana išao Atinom sa upaljenim fenjerom u ruci u potrazi za Čovekom, smatrajući da u atinskom društvu takvoga nema zato što su svi bili obuzeti sitnim i trenutnim porivima koji nisu odlika pravog Čoveka.

2400 godina kasnije sve je isto samo Diogena nema, iako su mnogi od nas dovedeni na korak do života u buretu; pa čak i manje od toga.

Toliko se poriva nakupilo da smo skoro zaboravili kako moramo da održavamo onu iskru razuma i svetla u magli u nama samima, ukoliko zaista želimo da budemo i ostanemo Ljudi. Malu ali izuzetno snažnu, koju je nemoguće ugasiti. Onu, koja svakome od nas daje volju i snagu da istrajemo kada pomislimo da je vreme teško ili bez izlaza; dovoljno je samo da pogledamo u sebe, i videćemo je.
To je jedino što nam šibicari i šverceri tuđih života nikada ne mogu uzeti, koliko god da nas ubeđuju kako drugačije ne može, niti će moći da bude. Ne dopustimo im da nas ubede kako ta mala, sitna ali jedino naša iskra više ne sija. Ne postoji mrak koji je može ugasiti, osim nas samih ako se predamo strahovima i porivima, kada dignemo ruke od sebe.

Nikome i više nikada nemojte dopustiti da vas obmane kako je bogomdan, nezamenljiv, prvi i jedini, da ste nepotrebni, višak, topovsko meso racionalizacija i tranzicija, da ste manje vredni vi ili vaše znanje i obrazovanje. Pokažite njima takvima i dokažite sebi da ste jači od svakog lažnog straha koji vam podmetnu, od besmislenih poriva koji vas ne razlikuju od uplašene životinje. Pronađite svoju iskru u sebi, tog svog, ličnog Diogena, i ponovo ćete otkriti Čoveka. Uradite to što pre, već koliko sutra. Ne dajte da vam ugase vaše svećice, jer su one samo vaše.

Vi, sami, Lučonoše ste svoje sreće. Sve ostalo je samo neprirodni mrak usred bela dana.

I zato, ne srećna - jer sreća je neverovatno sakupljiv i subjektivan pojam - već Pametna nam svima bila Nova 2016. godina. Ovoga puta pameti će nam trebati mnogo više nego sreće.

God za godom

Kažu:

Božić, Hanuka, Nova godina... sve su to praznici sa duboko religijskom konotacijom, inkorporirani u savremenu civilizaciju - ali ne onako kako bi to aktuelni duhovni poslenici hteli da prikažu. Judeohrišćanski i muslimanski dani praznovanja (Hrišlam?) imaju daleko manje veze sa dvorogim srpastim, kruciformnim ili heksagramskim šurikenima, a puno više sa tzv. paganskim običajima od kojih su se današnji monoteistički SIZovi Nebeski pošteno nabrstili fazona.

U staronovim testamentima nigde ne spominju novogodišnje zimzelenilo (a i kako bi, kada su kedrovi Libana i Palestine toliko visoki da ih je teško poseći, još teže uneti u kuću). Ne samo čuveni "Koračun", staroslovenski fazon potom uvaljen i dačkim potomcima vlahorumunima kao "Kračun" (Craciun, Creciun), već i običaji drugih "paganskih" kultura imaju u sebi kačenje zimzelenh grančica po domovima u ovo doba godine. Borovi, jelke (juul, yule), imela - ostaju zeleni tokom zime, snega & leda, i običaj njihovog unošenja u kuću služi da njene stanovnike tokom tog perioda podseća kako je to samo redovan sled, smena godišnjih doba, i da će posle toga doći bolji dani za useve, stoku i ljude. Zelenilo podrazumeva život, njegovu borbu protiv leda, smrti, kraja sveta i mraka, na šta period zimske kratkodnevice asocira humanoide još od vremena pećina i pipanja crnog monolita. 
U istu svrhu služi unošenje u kuću i spaljivanje na ognjištu panja (trupca) bora ili jelke (kod nas badnjaka, tj. hrasta - i to varira, shodno vrsti drveta kojoj smo kao nekadašnji pagani pripisivali božanska svojstva). Vatra takođe asocira na toplotu, svetlost Sunca koje će na proleće ponovo oživeti smrznuti svet.
Božićna, tj. Novogodišnja zvonca, praporci? Pa naravno, za šta bi drugo služili nego da po ledu i mraku rasteraju demone i zloduhe. Baš kao i kucanje čašama, zabranjeno samo na pomanama (jasno je valjda zašto, da ne otera dušu onoga kome je namenjena daća).
Zaveti ne kažu kada je rođen Džizus, što nije sprečilo popove da njegovo rođenje smeste baš u ovo doba godine; tako su pokušali i uspeli da jedan od najdrevnijih "paganskih" praznika posvećenih Suncu i Svetlosti i njegove običaje uvuku u svoju firmu, a sa njime i većinu konzumenata istog. Isti važi i za jevrejsku Hanuku, njihov Praznik svetlosti, koju slave u znak pobede koju je JHVH 'izvojevao nad paganizmom' iako se zapravo radi o obeležavanju dana kada su Jevreji ponovo zauzeli i 'Elu posvetili jerusalimski hram koji su pre toga sirijski Grci poharali i spalili. Naravno da sveće na menorama i drugim stalcima predstavljaju baklje kojima je hram paljen - pardon, njima je osvetljen put prosvetljenja do Jedinog.
Zaista, religije i praznici se tokom doba menjaju, nestaju ili se javljaju novi. Međutim, zanimljiva je stvar kako neke "sitnice" - poput paljenja vatri ili dekorisanja domova zimzelenilom - održavaju određenu simboliku nepromenjenom već hiljadama godina.

Kažu još:

Verski zanos, naročito u praznične dane, ume da bude zajebana stvar. Toliko, da čak i tradicionalno zatucani Amerikanci (po pitanju krstaško-kupoholičarske sumanutosti u doba zimskog solsticija) primećuju kako ima previše hrišćanske simbolike i praktične totemologije po državnim institucijama i službama, u zemlji koja zvanično nije religijski determinisana u svom Ustavu. Verske slobode spadaju u građanske, deo su njih kao ljudsko pravo na slobodu veroispovesti. Baš kao i pravo na slobodu od verske determinacije pojedinca. Međutim, zamenom teza kao glavnim oruđem u nedavnim izborima za US Kongres, krstaške podmetačine koje agresivno promovišu republikanci kroz velika vrata ponovo ulaze na javnu američku scenu, iritirajući veliki broj građana koji sebe utoruju u druge veroispovesti, i naročito ateiste.
Ukoliko ste primetili neku sličnost sa drugim zemljama, i posebno Srbijicom, to samo znači da vas očinji vid i male sive ćelije kako-tako još uvek dobro služe. Problem je što su glasovi neslaganja sa sveobuhvatnom klerikarizacijom Divljeg društva, u kome se pozlaćeni i blindirani popovi mešaju u sve (čak, više od Vučića i Zorane Mihajlović zajedno), toliko minimizirani i zatomljeni folirantskim mrsomuđenjem upakovanim u "antikomunizam i kontrapederluk", "borbu protiv kvazigrađanskih satrapa Novog Satanskog Poretka", "ratom za oBstanak tradicionalnih srBoslavskih porodičnih običaja", "svetim kardiovaskularnim ratom za Kosovo" itdetcblablatruć, da nam ovo američko gunđanje izgleda smešno i besmisleno. Samo, daleko smo mi od bilo kakve situacije za smejati se; podsmeh, poruga, diskvalifikacija nepodobnih etiketiranjem raznim budalaštinama, glavno su oružje palanačkog bezumlja koje ovde endemski i leprozno truje svačiji dodeljeni delić vremena koje troši na gluposti umesto na Dobro.

Posle svega, zašto i ateisti ne bi uživali u Novogodišnjim praznicima?
Odgovor ćemo ponovo pronaći baš u spomenutim paganskim običajima u slavu svetla i života, starijim od monoteističkih kalupa slavljenja rođenja Jednog umesto Svega. Princip borbe i pobede Svetla nad Tamom, Života nad Smrti, predstavlja svakodnevni životni moto svakoga od nas, i on je jači od bilo kakvog lika na omalanoj dasci, izdubljenog u balvanu, oklesanog u mermeru ili od gipsa farbanog vodenim bojicama.
Jednostavno, hrišćani i ostali nemaju ama baš nikakav monopol na princip dobrote i nečinjenja zla sebi i drugima. U tome leži osnovni razlog zašto su Novogodišnji praznici postali prihvatljivi skoro svim savremenim društvima i civilizacijama - osim onih duboko zatucanih i ogrezlih u sopstveni palanački strah od Zlog Sveta koji postoji već iza prve čuke. Pravi je čas da budemo zahvalni onima koji su nam učinili nešto dobro, vreme kada podjednako treba da budemo i ponosni na sebe same za svako dobro koje smo učinili. Kraj godine je odličan tren da saberemo sve što smo postigli tokom proteklih 12 meseci, dobrano porazmislimo o promašajima, i razradimo plan za narednih 365,25 dana.

Besmislena propaganda često ume da se obije o glavu svom tvorcu; to dokazuju i primeri spomenuti u ovom tekstu.

***

Godina za godinom, god za godom na panju života koji ostaje i dalje drvo, sam život, dokle god bude imao korena. Korena, onog mnogo dubljeg od plitkoumnog crkvenjačko-politikantskog - koje je tako kratkog daha u odnosu na sve vreme ovoga sveta što nam dopušta da od jednog njegovog delića napravimo nešto lepo i dobro za sebe i druge, a ne da ga upropastimo.

Pa, Gandalfe, šta da radimo?

"Na nama, samima, je da odlučimo šta ćemo uraditi sa vremenom koje nam je dato."

Zato, ne pitajte kada će nam biti bolje, ne čekajte (još jedan) ponedeljak, počnite odmah. Sada, ovog trena, radite na tome da vam i nam bude bolje. Niko nije srećan ako je sam, baš kao što nije srećan ni u društvu nesrećnih koje je samo gomila takvih istih, i ništa više. Pomerite se s mesta. Jeste bajalica, ali jeste i pokret, život, a baš to je ono što palanka mrzi više od svega.

Dragan Stojković zaključuje svoj tekst Izaći iz začaranog politikantskog kruga (Republika #588-591, januar/februar 2015) na sledeći način:
"Poruka svima koji su izgubili nadu ili koji čekaju da im nešto padne s neba, a ne pristaju na trendi revolucionarnu foliražu, jeste i poslednja rečenica samoosvešćenih izvođača u predstavi 'Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad'.
Mi smo oni koje smo čekali!"

Svakoga dana učinite po jedan korak ka tome da vam bude bolje; ne čekajte, jer vam to samo neće doći. Za samo godinu dana biće 365 koraka više nego protraćenih dana, a to nije malo. Koristite društvene mreže na internetu da pobrišete besmislene, obnovite stare ili kreirate nove kontakte. Postavite sebi svakoga dana po jedan cilj, poslovni ili lični - i zaista ih ostvarite. Nova godina je ionako samo dan kada sa zida skidamo stari i na njega kačimo nov kalendar.

Živeli!

Petardistansko prangijanje

Kako je to u podivljalom društvu red, počećemo od onog što bi zapravo trebalo reći na kraju.

Svaki nastavnik tzv. građanskog vaspitanja, ukoliko svoje učenike ne uspe da nauči razumu po pitanju novogodišnje razularenosti - zaslužuje profesionalnu ocenu nula, oduzimanje statusa nastavnika tog predmeta i obavezno ponovno polaganje ispita iz pedagogije (bez obzira koju diplomu ima).

Svaki roditelj, koji stoji kraj svoga klipana i cereka se dok ovaj razvaljuje petardama sve oko sebe, i pritom ne zarezuje prolaznike koji stoje i gledaju ludake dok im se njihova deca u strahu grčevito drže za ruku ili nogu, čekajući da stoka prestane - dakle, svaki takav "roditelj" zaslužuje kazneno-popravni besplatan humanitarni rad u nekoj dečjoj bolnici, sirotištu ili prihvatilištu za osakaćene kućne ljubimce.

Svaki prodavac mikroeksplozivnih i sličnih naprava biće zakonski kažnjen odgovarajućom kaznom preslikanom iz zakonskih odredbi vezanih za proizvodnju i preprodaju droge i oružja.

Dok se petardirano iživljavanje zakonom decidirano i apsolutno ne zabrani, a pomenute kazne ne uvedu i ustale u ovom retardiranom društvu - od nas neće biti ništa.

Kada je Alfred Nobel izmislio dinamit, namera mu nije bila da obezbedi balkanske manijake svih uzrasta dovoljnim količinama pokućnog sredstva za samouništenje i zatiranje - od bubnih opni do gena. Želeo je, zapravo, da svom ocu (vlasniku fabrike nitroglicerina, u kojoj je i sam radio) omogući bezbedniji proizvodni proces, jer su mu se radnici svaki čas povređivali usled veoma lake samozapaljivosti proizvodnog asortimana. Zato je smućkao dinamit, novu vrstu eksploziva koja je bila bezbedna po njegove radnike (i kasu za isplatu odšteta onima koji su stradali, naravno). Kada je shvatio da na svetu ima ludaka koje je baš bilo briga ne samo za njegove radnike već za bilo kog "nepodobnog" pripadnika ljudske vrste, te da je vrag odneo šalu u vražju i svaku drugu mater - Alfred se pokajao. Sakupio je debele pare i osnovao fond, čiji je cilj bio da podstiče i nagrađuje jednom godišnje onoga ko najviše doprinese napretku čovečanstva, i to u pet oblasti: medicina, hemija, fizika, književnost i doprinos svetskom miru.

Neka, inače mnogo fina, gospoda nisu sa oduševljenjem prihvatili Nobelovu ideju, porodica još i manje. Pare su bre to bile, debele i ne za bacanje. Kako god, tek pet godina po smrti Alfreda Nobela dodeljena je prva Nagrada, i to baš za mir: švajcarcu Anriju Dinanu, osnivaču Crvenog Krsta.

Da zastanemo sa daljom pričom o Nobelu, biće u ovoj godini itekako vremena i prilika za još priče o njemu.

that's progress

Kinezi su izmislili barut, najverovatnije u XII veku, kako u vojne svrhe tako i zabave radi careva vatrometima i sličnim pirotehničkim idiotarijama za mase. Kroz vekove su kineske rakete i mongolske ručne granate evoluirale u savremenu zabavu za decu i frustraciju dežurnih u Hitnoj pomoći. Danas, bez ikakvog pozivanja na odgovornost, možete kupiti po kineskim i ne-kineskim radnjama kompletan arsenal pirotehničko-minsko-eksplozivnih pomagala za one zamagljenog uma svih uzrasta. Neće odgovarati prodavac jer valja navlaku, neće odgovarati konzumenti jer kupuju, a nećete dobiti ni obavezan fiskalni račun u kineskoj radnji - šta god da pazarite.

Nećete imati ni mira u sopstvenoj kući, danju i noću - bez izuzetka. Gledaćete varnice kako lete kroz mrak, skičanje užasnutih kerova koje su nečija deca okitila, danonoćno pištanje auto-alarma i psovke vlasnika sa okolnih prozora. Videćete po ulicama manijake, jedan drugome sve do ušiju, kako tumaraju naokolo džepova punih petardi, raketa i topovskih udara, zamućenih pogleda poput heroja sa Konavala dok maljutkama razvaljuju Dubrovnik, poput zamišljenog Limonova koji se koncentriše na Sarajevo, ili NATO-pilota koji bolesno disciplinovano neljudski krlja po vozovima, autobusima i kolonama civila.

Svi oni samo "rade svoj posao", i svi do jednog (kada im kažete da je to besmisleno ili bezumno) izgovaraju (neko u lice ili čelo, neko u mikrofon, a neko kroz mlečne zube) uvek isto "ko te jebe" - apsolutno nebitno na kom jeziku. A dobićeš i još jednu detonaciju pride čim okreneš leđa, jer si stariji i veći.

Ovako se počinje ... a ovako završava.

I tako stalno, sve dok neko od potomaka Boška Buhe sam sebi ili nekome drugom ne da po prstima. Naravno, tada je već kasno, za svakoga pa i za prste. Nema frke, zaboraviće se do naredne Najluđe noći (mada ona na Balkanu izgleda traje 365,25 dana u proseku).

Ne pucaj nikada!

Vlasti piromanskih država na Balkanu, podjednako i bez obzira na aktuelan EU-status, redovno apeluju na svoje građane da se uzdrže od divljaštva, kupovine petardi i detoniranja istih, maltretiranja komšija i njihovih kućnih ljubimaca. Da svojoj deci, dovoljno dorasloj da drže u ruci praskalicu (za početak, kasnije ćemo već naći neku jaču prangiju primerenu uzrastu), objasne kako oko njih žive i drugi ljudi koji takođe imaju decu, i da bi svi oni želeli na miru da se odmore od posla ili nezaposlenosti, od budala i budalaština koje ih okružuju, neka makar jednom u godini odmore slušne koščice od bilo kakvog vida agresije.

Da vlast koja lepi plakate ne šalje antiporuke preko onih u njenom vrhu.

Da na državnim plakatima umesto "Ne pucaj za vreme praznika!" obavezno piše "Ne pucaj nikada!"

Nema šanse - ovde narod i njegova vlast obožavaju oružje.

Nije ovo tamo neki blesavi Island, gospodine.

Ovo je Petardistan, bre.

***

Kao što se dalo očekivati, 2014. godina je počela sa pucanjem. Baš kako se i završila.

A kako bi drugačije... i zašto?

Ave, Caesar, serBituri te salutant!

U starom Rimu, gladijatori su pozdravljali cezara (cara) uzvikom "Ave, Caesar, morituri te salutant!", tj. prevedeno na srpski:

Živeo, Cezare, pozdravljaju te oni koji će umreti!

Julijanski kalendar napravio je Sosigen Aleksandrijski u I veku p.n.e. po nalogu Gaja Julija Cezara, imeperatora rimske Republike. 

Onaj drugi kalendar, Gregorijanski, sačinili su u XVI veku Krtistofer Klavius i Alojsius Lili, a svetu ga objavio vatikanski Papa Gregor XIII. 

Postoji i treći kalendar, tzv. Novojulijanski ili Milankovićev, za koga važi da je trenutno najprecizniji od ponuđenih. Taj kalendar su u XX veku sačinili Milutin Milanković i Maksim Trpković.

Podrazumeva se da Milanković nikako ne dolazi u obzir, jer je Naš. Njegov kalendar su prihvatili samo u Grčkoj i Rumuniji. SrBoslavna Crkva, od 1923. godine pa do danas, još uvek ga ne primenjuje jer čeka vreme "kada reformisani kalendar prihvate i primene i sve ostale pravoslavne crkve".

Takođe, opšte je poznato i to da srBopatridioti mrze onu "katoličku" tj. Svetsku Novu Godinu i ne poštuju je. 

Dakle, po kom to osnovu ovo večerašnje bulažnjenje nazivaju "srBskom Novom Godinom"? Ako je ona prva katolička, jer je po kalendaru pape Grgura, šta je onda tu srBsko i pravoslavno u kalendaru Julija Cezara? 

Stari rimljani su mnogo voleli prvobitne hrišćane; naročito na raspeću i međ' lavovima. Znači, zbog toga današnji srBoslavci toliko vole praznična krstarenja i Lavove!
Htedoh reći, kladionice.

Od jedne rimske Republike, kalendarski tako nastadoše dve današnje - SrBija i SrBska, sa sve pripadajućim im cezarima koji, logično, smatraju da vreme od njih počinje Velikim Praskom i posle njih se završava Smakom Sveta. Svi ti srBski cezari, u duhu svog prethodnika kome se 'vako bogougodno em kalendarski klanjaju, decenijama narodu serviraju hleb od 3 dinara i igrarije oko koalicionih, korupcionaških i ostalih impotetntnih potencijala. 

A narod, prangija li prangija,

Večerašnji tzv. doček u centru Negotina (i ostalih Palanki), tj. repriza glupiranja od pre dve nedelje, samo je recidiv roštiljskih i alkoholnih isparenja od onomad začinjen nezaobilaznim dimom petardi i topovskih udara lokalnog intenziteta. Pomislio sam da će makar večeras neki od glavešina svetovne & duhovne opštine Negotin načiniti koji stage diving međ' fanove, sa one razdrndane, trule i klimave komunalske bine, pokrivene raznim ceradama & šatorskim krilima i okićene državnim + crkvenim barjacima - baš kao neka čerga.
Sanak pusti, ne beše ništa od toga.

Večeras je napolju hladnjikavo ali vedro. Nema padavina.

Sutra je Vasilica, tj. imendan sv. Vasilija. 

Vasilios je stara grčka reč za kralja, cara. Cezara.

Vratili smo se na početak priče.

***

Ukoliko vam baš i nije jasan na latinskom, naslov ovog blogposta slobodno prevedite kao:

Živeli, care! 

Pozdravljaju te oni koji će srBovati!

Srećna vam Rimska Nova Godina, cezari i gladnijatori.