Ljudski je grešiti

Mudri ljudi se povode za razumom, prosečni za iskustvom, glupi za nuždom a podivljali za nagonima.
- Marko Tulije Ciceron (106.PNE-43.NE)

Odmah, na početku, moramo razjasniti jednu stvar: ovde se pojam "čovek/ljudi", u jednom staromodnom maniru ne odnosi na pojedinačne osobe već na celokupan ljudski rod. Da ne bude posle kako nisam rekao...

Šest ljudskih grešaka, o kojima govori Ciceron, potiču iz vremena od pre dva milenijuma, kada je on izneo svoje mišljenje o greškama "ljudi" kojima je i sam bio svedok. Kao što svi znamo, to je vreme kada se smatralo da "čovek" (muškarac) treba da bude gospodar sveta, rata i žene. Elem, da li je to još uvek slučaj?
Iako je nekadašnja slava Rimskog carstva iz vremena Cezara i Cicerona odavno nestala, da li se nešto zaista promenilo za ova dva milenijuma? Svakako, carstva su se uzdizala i propadala, ljudska populacija je porasla, resursi su se smanjili a tehnologija je u poslednjem veku eksponencijalno napredovala; ali, da li se sama suština ljudskog bića promenila na pozitivan način i ima li nekog vidljivog dokaza za to? "Ljudski je grešiti..." kaže Aleksandar Poup, ali da li smo zaista u proteklih dve hiljade i kusur godina naučili nešto o sebi, kako ne bismo više u svakoj generaciji ponavljali stare greške iz davno prošlih vremena? Da li smo u današnja vremena, za promenu, ipak učinili nešto da svima bude bolje? Procenite sami...

Ciceronovih šest "ljudskih" grešaka:
1. Zabluda da se lična korist postiže nauštrb drugih.
2. Težnja da se brine oko nečega što se ne može promeniti ili ispraviti.
3. Insistiranje kako je nešto nemoguće samo zato što mi ne možemo to da uradimo.
4. Uporno odbijanje da se trivijalne stvari izdvoje i ostave po strani.
5. Zanemarivanje razvoja i usavršavanja uma, nepostojanje navike da se čita i uči.
6. Pokušaji prisiljavanja drugih da veruju i žive poput nas.
 
Mislim da čovečanstvo pred sobom i dalje ima puno toga da uradi:

1. Da li i dalje gazimo po drugima kako bi smo dobili ono što želimo, ne osvrćući se na osećanja drugih, da li i kako naše ponašanje utiče na njih? Da li naši ciljevi opravdavaju sredstva? Da li poznajete nekoga ko se neće zaustaviti ni po koju cenu da bi dobio ono što želi, pa čak i ako to na kraju bude i na njegovu ličnu štetu? Možda neko iz vaše porodice ili sa posla? U njihovom ponašanju se ogleda i njihov karakter. Šta je tu dobro, da neko vlada svetom (ili drugim ljudima), ako pritom izgubi svoju dušu (porodicu, prijatelje, voljene)? Samo potražite i naći ćete, ali nekima se možda neće svideti ono što bi mogli tamo da nađu.

2. Da li ste zabrinuti zbog stvari koje nemate pod svojom kontrolom, ili čak i zbog onih koje imate? Koliko energije utrošite dnevno u pokušajima da ispravite nešto što se nikako ne da ispraviti, ili one koje su izvan vaših moći? "Ne volim što sam... muško/žensko rođen u bogatoj/siromašnoj porodici, belac/crnac, visok/nizak, mlad/star" i slično. Ukoliko ste naivno pomislili da se ljudi ne brinu zbog manjka kontrole nad ovako prostim stvarima - bolje je da porazmislite još jednom! Zapitajte se, koliko ima ljudi koji žele da budu drugačije građe, boje, roda, rase, rođeni u bogatoj/poznatoj porodici, drugoj zemlji, a koji su zapravo bili viši, niži, veći, brži, stariji, mlađi... i tako dalje, koji nisu mogli da prihvate manjak ili nepostojanje kontrole nad sopstvenom stvarnošću pa su samo životarili na stvarima koje im se nikada neće dogoditi. Oni su sve vreme živeli u tom skučenom vremenu i prostoru ne uživajući u  tome ko i šta stvarno jesu. Danas se ogromne pare vrte oko takvih pojmova, pretvorenih u industriju. Koliko često istinski poštujemo onu "molitvu spokoju"? U kojoj meri smo zaista postali mudri? Ukoliko nešto kontrolišete - nema razloga za brigu jer ga već kontrolišete. Ukoliko nešto ne kontrolišete - opet nema razloga za brigu, jer ga ionako ne kontrolišete.

3. Samo zato što ne možete da vidite kako ćete rešiti neki problem ili ispuniti neki zadatak, to ne znači da se ne mora i ne treba učiniti prvi korak. Garantujem da će, ukoliko krenete u pravcu "nemogućeg", odgovori početi sami da se pomaljaju na tom putu. Pre 1969. čovek nikada nije zakoračio na Mesec - da li je to značilo da nije trebalo pokušati nemoguće? Volt Dizni je rekao "Učiniti nemoguće je jedna vrsta zabave", ili po onoj narodnoj: "bez muke nema nauke". Šta ste sve u životu odlagali samo zato što ste mislili da je nemoguće? Posegnite za zvezdama pa ćete možda uspeti da dotaknete nebo. Ili... odlučite da ostanete na zemlji, gde je "bezbedno", i nastavite da sanjate o onome što je moglo da bude - a nije.

4. Da li ste nekada bili uvezani, uvučeni, dramatično usisani u vampirsko kolo trivijalnosti? Šta je za vas uopšte bitno? Zašto je pasta za zube ostavljena nezatvorena, neko vam je presekao put tokom vožnje, klub za koji navijate je izgubio, vašoj majci se ne sviđa način na koji nameštate frizuru...  Sve ovo zaista utiče na to ko ste i šta u životu radite sa stvarima koje su za vas bitne - sve dok ne odlučite da ih se manete. Probajte jedan svojevrstan lakmus test sledeći put kada vam se učini da ste se upleli u klupko trivijalnosti: zamislite tri stvari koje su vam najbitnije ili daju pravu svrhu vašem životu. Ukoliko ono sa čime se nosite ne nudi mogućnost ili potencijal za poboljšanje te tri stvari koje su vam bitne - manite se, ostavite to po strani, krenite dalje, uradite bilo šta što mu neće dopustiti da ometa vaš "stvarni cilj". Vi ste jedini koji mogu da žive vaše sopstvene živote - to neće niko drugi učiniti umesto vas. Koliko ima vas koji ne živite svoje živote zato što ste izabrali da živite nečije tuđe, i to samo zbog nekih potpuno beznačajnih, trivijalnih stvari?

5. Koliko čitamo ili učimo danas? Da li se sećate vremena pre kompjutera i interneta? "Internet" mog detinjstva je bila "Enciklopedija sveta" mojih roditelja iz 1976-1977, koju sam koristio kao sredstvo za prikupljanje informacija kada nisam bio u školi. Do najbliže biblioteke je bilo 10 milja - što u to vreme nije bilo baš blizu, kada su moji roditelji "išli u grad" zbog nekog hitnog slučaja ili u kupovinu. Još uvek se sećam svojih seminarskih radova kada sam koristio slovo K za Kenedija u literaturi. Ako ubrzano premotamo narednih nekoliko decenija unapred, do dana kada su elektronski ekrani sveprisutni u našoj kulturi (dok ovo kucam), neizbežno je da se zapitamo da li više vremena provodimo pred tim ekranima zbog video igrica, gledanja rijalitija, trač-programa, emisija o poznatima ili jednostavno zbog posla, radije nego da se udubimo u nešto zaista vredno stvarnog čitanja ili učenja? (nadam se da to važi i za ovaj tekst) Hajde da napravimo još jedan lakmus-test: da li to utiče na poboljšanje vašeg života? Koliko vremena, energije i napora ste posvetili sopstvenom razvoju i unapređenju znanja van vremena koje provodite za ekranom? Aristotel je jednom rekao: "Ono smo što neprestano radimo." Svojim dnevnim aktivnostima, šta god da one podrazumevaju i obuhvataju, nastavićete da obnavljate i jačate ono što ponavljate... bilo to dobro ili loše.

6. Još jednom... koliko vremena, truda i energije ste potrošili u pokušaju da ubedite druge da vas poslušaju, prihvate vaša uverenja ili promene svoj način života zato što o tome znate bolje od njih, ili želite da kontrolišete druge zato što ne možete da kontrolišete sopstveni život, ili možda samo zato što vaš ego jednostavno uživa u toj igri kontrole. Svako ima svoj put, baš kao i vi.

Ova poslednja "greška" me podsetila na jednu poznatu kratku priču i stvarnu moć i sposobnost uticaja na druge da se promene:

"ŽELEO SAM DA PROMENIM SVET

Kad sam bio mlad, hteo sam da promenim svet.
Otkrio sam da je teško menjati ga, pa sam pokušao da menjam svoj narod. Kada sam otkrio da nisam mogao narod da promenim, fokusirao sam se na svoj grad. Nisam mogao ni grad da promenim, pa sam kao nešto stariji pokušao da menjam svoju porodicu. 
Danas, kao starac, shvatio sam da jedino mogu da promenim sebe. Iznenada sam shvatio još nešto: da sam se nekada davno prvo ja promenio, mogao sam da utičem na svoju porodicu. Porodica i ja smo mogli da utičemo na naš grad. Zajedno smo svi mogli da utičemo na naš narod i onda bih zaista promenio svet."
- autor: nepoznati monah, oko 1100. godine
 

Gandi je jednom rekao "budi ona promena koju želiš da vidiš u svetu", a dobro znamo kakve je sve stvari on bio sposoban da uradi. Na ovom mestu sam došao do zaključka da tokom nekoliko proteklih milenijuma svi učestvujemo u neprekidnom radu na poboljšanju ljudskog roda, ali da to između ostalog zahteva učenje na prošlosti (što podrazumeva čitanje i proučavanje istorije), rad, vežbanje, odgovornost, pouzdanost i ljubav prema "bližnjima".
Ukoliko se zaista nismo puno promenili, šta je onda potrebno da napredujemo? Kakvo to nasleđe želimo da ostavimo generacijama koje dolaze? Ili ćemo se povući pred činjenicom da nam je sudbina kao vrste da u nedogled ponavljamo jedne te iste ljudske greške? Neko je rekao, što se više stvari menja, to one više ostaju iste. Ukoliko svi možemo postati mudriji tako što ćemo nastaviti da održavamo istim ono što je u nama veliko i početi da menjamo ono što nije dobro zarad boljitka ljudskog roda, onda bi mi sami mogli da postanemo promena koju želimo da vidimo u svetu. Na nama je da odlučimo. Šta mislite, koliko smo u tome uspeli?

Eric Wettstein: The 6 mistakes of men. Have we really changed? (LinkedIn, 01.07.2014)

***

Garantujem da ovaj naš samonabeđeni Gospodar agresivno natura prvih 5 "grešaka" svima ostalima, samo da bi za sebe opravdao onu pod #6. Nekako mu baš to, i nikako drugačije, pristaje.