U izbornoj noći, već u trenutku kada je bilo jasno da je nezamislivo postalo surova realnost, Pol Krugman se u Njujork Tajmsu zapitao da li se Amerika od sada može smatrati propalom državom.
Politikolozi koji su, za njih uobičajeno, američku demokratiju izučavali u sjajnoj (samo)izolaciji svojih kabineta, svoju pažnju su počeli da preusmeravaju na Afriku i Latinsku Ameriku, u nameri da saznaju šta se dešava kada autoritarni likovi pobede na izborima a demokratija počne da se pretvara u nešto drugo. Demagog, koji je u predizbornoj kampanji obećao da će pobiti teroriste zajedno sa njihovim porodicama, ovih dana se sa svojom porodicom uselio u predsedničku rezidenciju. Međutim, i pre nego što se tu uselio, on je sopstvenu decu već posadio na funkcije koje imaju veliku moć u rukama. Evo ga na TV ekranima, sav sjajan i pozlaćen, kraj njega supruga a troje dece postrojeno iza njih, listom spremni da u svakom trenutku prigrabe sve što im Tatko ponudi. Eto njega i na tviteru, nesputanog okovima pobede, kako obigrava oko svojih protivnika u slobodnim medijima. Njegov desetogodišnji sin je previše mlad da se uključi u politiku, ali zato je bio sve vreme uz oca tokom izborne noći, odavajući ništa manju zbunjenost od svih nas ostalih, dok je Tramp držao svoj pobednički govor vidno pomirljivog tona. Te pomirljive reči je potom pratilo njegovo bezobzirno lično prisvajanje mehanizama vlasti, u koje je uključio i sopstvenu decu.
Politikolozi koji su, za njih uobičajeno, američku demokratiju izučavali u sjajnoj (samo)izolaciji svojih kabineta, svoju pažnju su počeli da preusmeravaju na Afriku i Latinsku Ameriku, u nameri da saznaju šta se dešava kada autoritarni likovi pobede na izborima a demokratija počne da se pretvara u nešto drugo. Demagog, koji je u predizbornoj kampanji obećao da će pobiti teroriste zajedno sa njihovim porodicama, ovih dana se sa svojom porodicom uselio u predsedničku rezidenciju. Međutim, i pre nego što se tu uselio, on je sopstvenu decu već posadio na funkcije koje imaju veliku moć u rukama. Evo ga na TV ekranima, sav sjajan i pozlaćen, kraj njega supruga a troje dece postrojeno iza njih, listom spremni da u svakom trenutku prigrabe sve što im Tatko ponudi. Eto njega i na tviteru, nesputanog okovima pobede, kako obigrava oko svojih protivnika u slobodnim medijima. Njegov desetogodišnji sin je previše mlad da se uključi u politiku, ali zato je bio sve vreme uz oca tokom izborne noći, odavajući ništa manju zbunjenost od svih nas ostalih, dok je Tramp držao svoj pobednički govor vidno pomirljivog tona. Te pomirljive reči je potom pratilo njegovo bezobzirno lično prisvajanje mehanizama vlasti, u koje je uključio i sopstvenu decu.
Da li se demokratija ovako završava?
Ukoliko kažemo da su ovo pogrešna pitanja, nećemo umanjiti stepen krize sa kojom se suočila američka demokratija, a sa njom i ceo svet. Amerika nije propala država. Kako to možemo znati? Pa, zato što je upravo to Tramp govorio tokom izborne kampanje - i pritom lagao. On je svoju zemlju opisao kao mesto propalih institucija i široko rasprostranjene korupcije, gradovi u unutrašnjosti muku muče sa nasiljem a politička klasa je opsednuta samo sopstvenim bogaćenjem. Velika bi greška bila pomisliti da je on pobedio zato što su ljudi poverovali u to što je on govorio. Jer, da jesu, teško da bi onda za njega glasali: dolazak na vlast čoveka kao što je Tramp značio bi kraj američke demokratije, jer bi mu to davalo odrešene ruke da radi najgore stvari koje mu padnu na pamet. Ljudi su glasali za njega baš zato što mu nisu poverovali. Oni jesu želeli promenu ali su takođe imali poverenje u osnovnu čvrstinu i pristojnost američkih političkih institucija čiji je zadatak da štite građane od najgorih efekata te promene. Oni su želeli da Tramp uzdrma sistem od koga su takođe očekivali da ih zaštiti od bezobzirnosti čoveka kao što je Tramp. Kako drugačije objasniti da su mnogi koji su iskazali uznemirenost idejom da Tramp postane predsednik - takođe glasali za njega? Izborni štab Hilari Klinton je načinio osnovnu grešku kada je za cilj svoje kampanje izabrao očigledne mane u Trampovom karakteru, kako bi ga sprečili da uđe u Belu kuću. Ali, za te mane su već svi znali, one nisu bile sakrivene. Oni koji su ga podržavali već su se na to bili navikli: čačkanje na tu temu je na kraju proizvelo kontraefekat, pa su demokrate ispale poput onog čobanina koji je stalno "na prazno" prizivao vuka. Da je Tramp zaista toliko opasan, kako su oni tvrdili, da li bi onda on (takav) zaista mogao da postane ozbiljan kandidat za američkog predsednika? Ipak, on mora biti ozbiljan kandidat za predsednika da bi oni onda mogli da kažu kako je opasan. Zaključak: on nije opasan, kako su ga demokrate okarakterisale - dakle, glasaćemo za njega.
Ovo je kriza sa kojom su suočene Zapadne demokratije: izgubili smo predstavu o tome kako izgleda neuspeh, baš kao što nemamo ni pojma o opasnosti u kojoj smo se našli. Pojmovnik koji se vezuje za propale države ne odgovara sadašnjem trenutku zato što on priziva slike koje su u potpunosti neuklopive u jedno društvo poput savremenog američkog. Neće biti široko rasprostranjenih građanskih sukoba, tenkova na ulicama ili generala koji preko TV kanala izdaju saopštenja o tome kako je "uspostavljen mir". Trampova pobeda je inicirala nekoliko nasumičnih protesta širom zemlje, u kojima je sporadično bilo i nasilja. Da je on bio tesno poražen, pa potom odbio da prizna pobedu protivnika, možda bi ta priča imala i drugačiji tok. Pa čak i tada, teško je poverovati da bi građanski poredak u SAD bio narušen. Nasilje bi, bez sumnje, bilo većeg stepena baš kao i nivo mržnje koja bi ga pokrenula. Međutim, i dalje je zaista teško zamisliti nekakav širi oružani otpor režimu. Razlog tome leži u činjenici da SAD nisu ni nalik onim društvima za koja znamo šta se dešavalo kada su njihovi politički sistemi doživeli slom - poput Evrope tridesetih godina prošlog veka, koja se često uzima kao upozoravajući primer šta bi moglo da se desi. Današnja Amerika je daleko prosperitetnije društvo od onih u kojima se demokratski poredak u prošlosti urušavao (bez obzira na evidentno neravnomernu rasprostranjenost tog prosperiteta). Američka populacija je u proseku starija. Građanski nemiri se češće dešavaju u društvima u kojima je prosečna starost demonstranata u ranim dvadesetim; u SAD je taj prosek bezmalo četrdeset. Mladi ljudi u Americi su daleko više obrazovani ili imaju duži period vremena tokom koga se obrazuju. Stepen nasilja na američkim protestima je, iako visok u poređenju sa evropskim standardima 21. veka, zapravo dosta nizak ukoliko se meri na istorijskom nivou.
Njihove frustracije su one koje važe za neku zemlju u kojoj je sve navedeno istina, ali stvari i dalje idu u veoma lošem pravcu. Postoje problemi i u zemljama tzv. Prvog sveta, ali to ne znači da su oni manje ozbiljni. U njima je samo teže naći primere istorijskih presedana za događaje koji slede.
Kampanja Hilari Klinton, koja je u kasnijim fazama podrazumevala i angažovanje Obame, stvarala je utisak o Trampu kao pravom otpadniku iz sistema osnovnih demokratskih normi, koji je sposoban da sve to poruši samo da bi pobedio. U drugoj predsedničkoj debati, Klintonova ga je efektno optužila da radi za jednu neprijateljsku stranu silu - kao marioneta ruskog režima. Da je to bilo istinito, sistem nacionalne bezbednosti bi do sad već bio pokrenut u cilju zaštite Republike. Generali, koji na televiziji obaveštavaju narod da su preuzeli upravljanje državom, predstavljali bi adekvatan odgovor na povećani rizik od opasnosti da šifre za aktiviranje nuklearnog naoružanja dospeju u ruke neprijatelja. Umesto toga, američka administracija se na jedan sasvim normalan način veoma brzo okrenula svom novom gospodaru i ponudila mu svoje usluge zarad ispunjenja njegovih ciljeva, nadajući se da će ti ciljevi imati razumnog efekta. Obama se pojavio na televiziji i insistirao na tome da Trampu želi sve najbolje, jer ako Tramp uspe - uspeće i Amerika. To je bila jasna sugestija upućena onima koji su glasali za Trampa, da jesu bili u pravu kada su sumnjali da će sistem učiniti sve što je u njegovoj moći da ublaži negativne posledice njihovog izbora. Takođe, to znači i da, ukoliko Tramp predstavlja ozbiljnu pretnju demokratiji, Amerika nema reči kojima bi to iskazala.
Međutim, stvarni rizik od povike na vuka leži na drugoj strani. Tramp je izjavio da je Amerika propalo društvo i da će on to ispraviti. Ali ona nije propala na način kako je on to izjavio, tako da Tramp neće imati šta da popravlja. Stvar je suprotna od pravila da slon plaća štetu koju počini u staklari - nisi ništa polomio pa zato nemaš šta ni da platiš. Umesto toga, Tramp će morati da postane još jedan od konvencionalnih američkih političara, koji gazi po svojim obećanjima i unajmljuje iskusne vašingtonske operativce koji će mu pomoći da sa močvarom pregovara umesto da je isuši. Upravo to je već počelo da se dešava. Ono što je zaista zastrašujuće po ovom pitanju jeste činjenica da Tramp nema nikakvog iskustva u tome kako da sve to sprovede u delo: on nije političar, i velike su šanse da će to uraditi na loš način, uz brojne iznenadne ili redovne napade svojeglavosti i potpune nekompetentnosti. Sve te epizode će potom ubrzo biti zaboravljene pod narednim talasima Trampovih izjava koje su lišene smisla i samo služe da ostave utisak kod ljudi o njemu kao ozbiljnom liku. Izgleda da će to biti posao Stiva Benona i njegove ekipe iz Brajtbarta, koji je sada legalno ušao u Zapadno krilo Bele kuće - njihov će posao biti da Trampove budalaštine prikriju novoizmišljenim teorijama zavere. Međutim, njegovu nekompetentnost će kompenzovati i funkcionalni kapacitet same američke države, koja je projektovana tako da apsorbuje velike količine neefikasnih poteza vlasti kako bi predupredila mogućnost da zaista loši likovi postanu uspešni u vođenju države na svoj način. U ovoj zemlji, koja je imala više loših nego dobrih predsednika, Tramp ne štrči mnogo - čak ni kada bi bio najgori od svih njih.
Piter Til je milijarder iz Silikonske doline (jedan od osnivača PayPal-a) koji je imao petlju da još pre izbora javno podrži Trampa (kako sada stoje stvari, on će za to najverovatnije biti nagrađen tako što će dobiti svoje parče kolača vlasti); on je izjavio da će Tramp u svom predsednikovanju voditi računa o realnosti. Kada bi tako nešto bilo tačno, onda bi realnost imala bolje izglede da uzvrati. Umesto toga, mnogo je izglednije da će on pokušati da prikrije ono što se zaista događa još jednim novim talasom samohvalisanja, pretnji i konfuzije. U slučaju Tilove podrške Trampu, razlog tome leži u činjenici da su generacije Amerikanaca, oličene u Klintonovima, naduvavale jedan za drugim balonom u svojoj očajničkoj želji da izbegnu suočavanje sa teškom istinom i produže sopstvenu lagodnu egzistenciju. Tu nije bilo samo (pomenutih) balona vezanih za finansije i nekretnine: bilo ih je i na planu humanitarnih akcija i političke korektnosti - sve, samo da bi zadržali onog vuka "kako-stvari-zaista stoje" što dalje od svojih vrata. Zaista, ta ideja da će Tramp (on je i sam iz tog istog generacijskog legla, koje je samo vodilo brigu o tome da što duže ostane netorpedovano i na površini) ponuditi nešto drugačije, predstavlja dovoljan razlog za smeh. Balon zvani Tramp će po svoj prilici biti najveći među njima.
Prvu stvar, o kojoj je on krenuo da priča odmah nakon izbora, predstavlja namera da u Kongresu progura zakon o velikim infrastrukturnim radovima, zajedno sa velikim poreskim olakšicama. Na tom putu će imati nekoliko prepreka. On će moći da se osloni na podršku Republikanaca za poreske olakšice ali i podršku Demokrata infrastrukturnim projektima. To će dati kratkoročni podsticaj ekonomiji, čime će on moći da kupi dodatno vreme kada njegova ostala predizborna obećanja krenu da se urušavaju - o imigrantima, otvaranju novih radnih mesta, ratu protiv terorista ili širenju ljubavi kod kuće. Možda će neko vreme čak moći da tvrdi i da, ukoliko svakoj od ušančenih strana ponudi ponešto, tako zapravo radi na premošćavanju razlika među njima. U stvari, on će jedino moći da lepi tapete preko pukotina u zidu, i ništa drugo. Smanjenje poreza i troškovi vlasti koji neće biti budžetski pokrivani, samo će podstaknuti inflaciju i stvoriti uslove za budući slom ekonomskog sistema. To će, takođe, dovesti do čeonog sudara sa Federalnim rezervama i tom prilikom će Tramp morati da shvati da neće tako lako moći da sprovede svoje zamisli. Ukoliko on pokuša da smeni Dženet Jelen ili upravni odbor FR popuni svojim kadrovima, ti dogmatski stavovi će samo biti iznova aktivirani ali ovog puta i sa posledicama po njega. Stvarnost će na kraju uzvratiti udarac Trampu. Kada do toga dođe, on će sigurno ispoljiti svoju sklonost da i sam uzvrati udarac, ali do tada će već biti kasno jer će on upasti u sopstvenu zamku.
U međuvremenu, stvarne dugoročne pretnje američkom društvu će i dalje ostati nerešene. Fiksiranjem na rizike direktnog političkog nasilja, postavili smo lestvicu na visinu koju će Tramp relativno lako uspeti da preskoči. Stvarno destruktivno nasilje u američkom društvu se dešava ispod površine i često prolazi neopaženo od strane svih osim njegovih direktnih žrtava. To je, na primer, nasilje sistema izdržavanja zatvorskih kazni koji lišava slobode ali i prava glasa značajan deo punoletne polulacije - naročito mlade afroamerikance među njima. Tu je i epidemija nasilja unutar "bele" populacije, za koju se procenjuje da je odnela bezmalo sto hiljada života od 1999. godine, ali i dalje ostaje nevidljiva za javnost. O njoj su tek 2015. godine, u svom izveštaju o istraživanju koje su sproveli, pisali ekonomisti En Kejs i Angus Diton. Te smrti su posledice samopovređivanja, nasilja nad samim sobom - poput samoubistava, predoziranja drogama ili alkoholom ("trovanje" je pojam upotrebljen u izveštaju) - koje je naročito učestalo među belim Amerikancima u delovima zemlje koji su pretežno glasali za Trampa: Jug, Apalači ili tzv. "Pojas rđe" u Pensilvaniji i Ohaju (severoistok i srednji zapad SAD, karakterističan po propaloj industriji i depopulaciji). Među ljudima u tim zajednicama postoji daleko veća sklonost ka samoubistvu u odnosu na ubistva drugih, mnogi od njih umiru mlađi nego njihovi roditelji - što je jedinstven trend u jednom razvijenom društvu. Možda će Trampova pobeda tim ljudima omogućiti prividan predah - što uključuje i mogućnost da neki od njih svoju mržnju prema sebi preusmere na druge - ali to će biti slaba pomoć u rešavanju uzroka beznađa koje se u njih duboko usadilo. Amerika je društvo u kome ima mnogo radno sposobnih ljudi koji su digli ruke od svega, kao i onih kojima su šanse za iole pristojan život oduzete kroz veoma nasilan kazneno-popravni pravosudni sistem. Ukoliko to drušvo propada, onda se to dešava upravo u pomenutom sistemu. Kada balon Tramp bude pukao, na ovu realnost se verovatno neće računati, ali će sigurno doći do još većeg osećanja izdaje.
Njihove frustracije su one koje važe za neku zemlju u kojoj je sve navedeno istina, ali stvari i dalje idu u veoma lošem pravcu. Postoje problemi i u zemljama tzv. Prvog sveta, ali to ne znači da su oni manje ozbiljni. U njima je samo teže naći primere istorijskih presedana za događaje koji slede.
Kampanja Hilari Klinton, koja je u kasnijim fazama podrazumevala i angažovanje Obame, stvarala je utisak o Trampu kao pravom otpadniku iz sistema osnovnih demokratskih normi, koji je sposoban da sve to poruši samo da bi pobedio. U drugoj predsedničkoj debati, Klintonova ga je efektno optužila da radi za jednu neprijateljsku stranu silu - kao marioneta ruskog režima. Da je to bilo istinito, sistem nacionalne bezbednosti bi do sad već bio pokrenut u cilju zaštite Republike. Generali, koji na televiziji obaveštavaju narod da su preuzeli upravljanje državom, predstavljali bi adekvatan odgovor na povećani rizik od opasnosti da šifre za aktiviranje nuklearnog naoružanja dospeju u ruke neprijatelja. Umesto toga, američka administracija se na jedan sasvim normalan način veoma brzo okrenula svom novom gospodaru i ponudila mu svoje usluge zarad ispunjenja njegovih ciljeva, nadajući se da će ti ciljevi imati razumnog efekta. Obama se pojavio na televiziji i insistirao na tome da Trampu želi sve najbolje, jer ako Tramp uspe - uspeće i Amerika. To je bila jasna sugestija upućena onima koji su glasali za Trampa, da jesu bili u pravu kada su sumnjali da će sistem učiniti sve što je u njegovoj moći da ublaži negativne posledice njihovog izbora. Takođe, to znači i da, ukoliko Tramp predstavlja ozbiljnu pretnju demokratiji, Amerika nema reči kojima bi to iskazala.
Međutim, stvarni rizik od povike na vuka leži na drugoj strani. Tramp je izjavio da je Amerika propalo društvo i da će on to ispraviti. Ali ona nije propala na način kako je on to izjavio, tako da Tramp neće imati šta da popravlja. Stvar je suprotna od pravila da slon plaća štetu koju počini u staklari - nisi ništa polomio pa zato nemaš šta ni da platiš. Umesto toga, Tramp će morati da postane još jedan od konvencionalnih američkih političara, koji gazi po svojim obećanjima i unajmljuje iskusne vašingtonske operativce koji će mu pomoći da sa močvarom pregovara umesto da je isuši. Upravo to je već počelo da se dešava. Ono što je zaista zastrašujuće po ovom pitanju jeste činjenica da Tramp nema nikakvog iskustva u tome kako da sve to sprovede u delo: on nije političar, i velike su šanse da će to uraditi na loš način, uz brojne iznenadne ili redovne napade svojeglavosti i potpune nekompetentnosti. Sve te epizode će potom ubrzo biti zaboravljene pod narednim talasima Trampovih izjava koje su lišene smisla i samo služe da ostave utisak kod ljudi o njemu kao ozbiljnom liku. Izgleda da će to biti posao Stiva Benona i njegove ekipe iz Brajtbarta, koji je sada legalno ušao u Zapadno krilo Bele kuće - njihov će posao biti da Trampove budalaštine prikriju novoizmišljenim teorijama zavere. Međutim, njegovu nekompetentnost će kompenzovati i funkcionalni kapacitet same američke države, koja je projektovana tako da apsorbuje velike količine neefikasnih poteza vlasti kako bi predupredila mogućnost da zaista loši likovi postanu uspešni u vođenju države na svoj način. U ovoj zemlji, koja je imala više loših nego dobrih predsednika, Tramp ne štrči mnogo - čak ni kada bi bio najgori od svih njih.
Piter Til je milijarder iz Silikonske doline (jedan od osnivača PayPal-a) koji je imao petlju da još pre izbora javno podrži Trampa (kako sada stoje stvari, on će za to najverovatnije biti nagrađen tako što će dobiti svoje parče kolača vlasti); on je izjavio da će Tramp u svom predsednikovanju voditi računa o realnosti. Kada bi tako nešto bilo tačno, onda bi realnost imala bolje izglede da uzvrati. Umesto toga, mnogo je izglednije da će on pokušati da prikrije ono što se zaista događa još jednim novim talasom samohvalisanja, pretnji i konfuzije. U slučaju Tilove podrške Trampu, razlog tome leži u činjenici da su generacije Amerikanaca, oličene u Klintonovima, naduvavale jedan za drugim balonom u svojoj očajničkoj želji da izbegnu suočavanje sa teškom istinom i produže sopstvenu lagodnu egzistenciju. Tu nije bilo samo (pomenutih) balona vezanih za finansije i nekretnine: bilo ih je i na planu humanitarnih akcija i političke korektnosti - sve, samo da bi zadržali onog vuka "kako-stvari-zaista stoje" što dalje od svojih vrata. Zaista, ta ideja da će Tramp (on je i sam iz tog istog generacijskog legla, koje je samo vodilo brigu o tome da što duže ostane netorpedovano i na površini) ponuditi nešto drugačije, predstavlja dovoljan razlog za smeh. Balon zvani Tramp će po svoj prilici biti najveći među njima.
Prvu stvar, o kojoj je on krenuo da priča odmah nakon izbora, predstavlja namera da u Kongresu progura zakon o velikim infrastrukturnim radovima, zajedno sa velikim poreskim olakšicama. Na tom putu će imati nekoliko prepreka. On će moći da se osloni na podršku Republikanaca za poreske olakšice ali i podršku Demokrata infrastrukturnim projektima. To će dati kratkoročni podsticaj ekonomiji, čime će on moći da kupi dodatno vreme kada njegova ostala predizborna obećanja krenu da se urušavaju - o imigrantima, otvaranju novih radnih mesta, ratu protiv terorista ili širenju ljubavi kod kuće. Možda će neko vreme čak moći da tvrdi i da, ukoliko svakoj od ušančenih strana ponudi ponešto, tako zapravo radi na premošćavanju razlika među njima. U stvari, on će jedino moći da lepi tapete preko pukotina u zidu, i ništa drugo. Smanjenje poreza i troškovi vlasti koji neće biti budžetski pokrivani, samo će podstaknuti inflaciju i stvoriti uslove za budući slom ekonomskog sistema. To će, takođe, dovesti do čeonog sudara sa Federalnim rezervama i tom prilikom će Tramp morati da shvati da neće tako lako moći da sprovede svoje zamisli. Ukoliko on pokuša da smeni Dženet Jelen ili upravni odbor FR popuni svojim kadrovima, ti dogmatski stavovi će samo biti iznova aktivirani ali ovog puta i sa posledicama po njega. Stvarnost će na kraju uzvratiti udarac Trampu. Kada do toga dođe, on će sigurno ispoljiti svoju sklonost da i sam uzvrati udarac, ali do tada će već biti kasno jer će on upasti u sopstvenu zamku.
Trampova administracija neće imati problema u realizaciji svojih obećanja na planu klimatskih promena, jer nije obećala ništa pa će im relativno lako biti i da ne rade ništa. Možda će imati poteškoća da ponište sve ono što je Obama uradio na tom polju, ali ako uzmemo u obzir da je Obama bio prinuđen da izdaje direktne predsedničke naredbe kako bi realizovao veći deo te agende - da se podsetimo, trebalo mu je punih šest godina da progura te zakone kroz Kongres - možda će njegovom nasledniku zapravo biti daleko lakše da sve to preokrene i poništi. Na planu spoljne politike, Tramp će u početku sigurno moći da ubira plodove sa najnižih grana: poništavanjem sporazuma koji još nisu potpisani, uskraćivanjem podrške režimima koji nemaju dovoljno moći i koji maltretiraju obične građane. Tramp je već pokazao sklonost ka liniji manjeg otpora, i to na samom putu do Bele kuće. Zašto bi sada prestao da to i dalje čini? Amerika će pod njegovim vođstvom zauzeti gard i raspravljati o njegovoj moći. Ali on će pokušati da eskivira teške odluke i primiri protivnike. Možda će u internacionalnoj areni baš neko od tih primirenih protivnika, u jednom trenutku istine, rešiti da oproba snagu SAD ulaskom u otvoreni sukob. Međutim, male su šanse da se tako nešto i zaista dogodi. Američki odbrambeni sistem je i dalje moćna mašina koju niko neće olako shvatati. Upravo osnovne funkcije američkog političkog establišmenta će obezbediti Trampu sve potrebne maske privida da on nešto radi na njegovoj demontaži. Jedino što će Tramp zaista uraditi, biće kontinuitet u daljem urušavanju tog sistema. Verovatno se neće desiti ništa previše dramatično, što podrazumeva da će uticaj stvarnosti na njegovo ponašanje samo biti dodatno odložen na neko, još duže vreme. To je svakako bolje nego dopustiti da se nešto odista dramatično desi u vreme Trampovog mandata. Pa ko bi zaista hteo tako nešto? Verovatno čak ni oni koji su za njega glasali.
Suštinski razlog Tilove podrške Trampu leži u činjenici da je Amerika postala društvo koje izbegava rizike, uplašeno od radikalnih promena koje su neophodne za njegov dalji opstanak, iako je prekid sa dosadašnjom praksom zaista potreban. Međutim, Tramp nije neko ko će taj prekid realizovati: on je samo još jedna pakosna štetočina na javnoj sceni. Oni koji su glasali za njega, nisu bili svesni veličine kockarskog uloga na koji su igrali; jednostavno, oni su samo želeli da opomenu sistem u koji i dalje polažu svoje nade da će im pružiti osnovnu zaštitu. Upravo to je zajednička crta onih koji suglasali za Trampa i Bregzit. Izborom da napuste Evropsku Uniju, većina britanskih glasača je odavala utisak neverovatne bezobzirnosti u odnosu na svet oko njih. Međutim, u stvarnosti je njihova odluka takođe oslikavala njihovo osnovno poverenje u politički sistem koga su se navodno u velikoj meri gadili, zato što su verovali da je taj sistem i dalje bio sposoban da ih zaštiti od posledica njihovog izbora. Kažu da Tramp odgovara onima koji ga podržavaju zato što se predstavlja kao autoritaran očinski lik od koga su oni tražili da ih zaštiti od silnih loših momaka koji bi da naprave pakao od njihovih života. To ne može biti ispravno: Tramp je derište, verovatno najdetinjastiji političar koga smo sreli u životu. U toj vezi, pravi roditelj je američka država, koja je dopustila glasačima pubertetski izliv besa i druženje sa najgorim učenikom u razredu, bezbedna u spoznaji da će odrasli uvek biti tu da počiste lom koji su deca napravila.
Upravo u tome se krije stvarni rizik. Nije moguće tako se ponašati a da se ne ošteti osnovni mehanizam demokratske vladavine. Neophodno je da posedujete izuzetno precizno naštimovanu političku inteligenciju da bi ste uočili na koje delove državnog aparata je usmeren narodni gnev koji zahteva njihovu reformu, a koji su to delovi sistema pomoću koji je ta reforma moguća i koji moraju ostati netaknuti. Tramp i Bregzitovci tu veštinu svakako ne poseduju. Oni su najtuplja oštrica među instrumentima, koja nasumično potresa temelje sistema a zauzvrat mu ne nudi ništa kao podršku. U takvim uslovima, odrasli će najverovatnije čučnuti i sačekati da prođe oluja. Dok to traje, atrofija politike i neophodne promene bivaju odložene pred imperativom izbegavanja kolapsa sistema koji postaje najvažniji. Logična želja da se tenkovi zadrže podalje od ulica a blagajne ostanu otvorene stoji na putu hvatanja u koštac sa dugoročnim pretnjama sa kojima smo suočeni. Institucionalna paraliza sledi nakon ovih lažnih prekida, a za to vreme stvarne opasnosti nastavljaju da se gomilaju.
Upravo to predstavlja put ka okončanju demokratije.
Suštinski razlog Tilove podrške Trampu leži u činjenici da je Amerika postala društvo koje izbegava rizike, uplašeno od radikalnih promena koje su neophodne za njegov dalji opstanak, iako je prekid sa dosadašnjom praksom zaista potreban. Međutim, Tramp nije neko ko će taj prekid realizovati: on je samo još jedna pakosna štetočina na javnoj sceni. Oni koji su glasali za njega, nisu bili svesni veličine kockarskog uloga na koji su igrali; jednostavno, oni su samo želeli da opomenu sistem u koji i dalje polažu svoje nade da će im pružiti osnovnu zaštitu. Upravo to je zajednička crta onih koji suglasali za Trampa i Bregzit. Izborom da napuste Evropsku Uniju, većina britanskih glasača je odavala utisak neverovatne bezobzirnosti u odnosu na svet oko njih. Međutim, u stvarnosti je njihova odluka takođe oslikavala njihovo osnovno poverenje u politički sistem koga su se navodno u velikoj meri gadili, zato što su verovali da je taj sistem i dalje bio sposoban da ih zaštiti od posledica njihovog izbora. Kažu da Tramp odgovara onima koji ga podržavaju zato što se predstavlja kao autoritaran očinski lik od koga su oni tražili da ih zaštiti od silnih loših momaka koji bi da naprave pakao od njihovih života. To ne može biti ispravno: Tramp je derište, verovatno najdetinjastiji političar koga smo sreli u životu. U toj vezi, pravi roditelj je američka država, koja je dopustila glasačima pubertetski izliv besa i druženje sa najgorim učenikom u razredu, bezbedna u spoznaji da će odrasli uvek biti tu da počiste lom koji su deca napravila.
Upravo u tome se krije stvarni rizik. Nije moguće tako se ponašati a da se ne ošteti osnovni mehanizam demokratske vladavine. Neophodno je da posedujete izuzetno precizno naštimovanu političku inteligenciju da bi ste uočili na koje delove državnog aparata je usmeren narodni gnev koji zahteva njihovu reformu, a koji su to delovi sistema pomoću koji je ta reforma moguća i koji moraju ostati netaknuti. Tramp i Bregzitovci tu veštinu svakako ne poseduju. Oni su najtuplja oštrica među instrumentima, koja nasumično potresa temelje sistema a zauzvrat mu ne nudi ništa kao podršku. U takvim uslovima, odrasli će najverovatnije čučnuti i sačekati da prođe oluja. Dok to traje, atrofija politike i neophodne promene bivaju odložene pred imperativom izbegavanja kolapsa sistema koji postaje najvažniji. Logična želja da se tenkovi zadrže podalje od ulica a blagajne ostanu otvorene stoji na putu hvatanja u koštac sa dugoročnim pretnjama sa kojima smo suočeni. Institucionalna paraliza sledi nakon ovih lažnih prekida, a za to vreme stvarne opasnosti nastavljaju da se gomilaju.
Upravo to predstavlja put ka okončanju demokratije.
No comments:
Post a Comment