Kaldrmaši

Podsetimo se istorijskih činjenica:

Represija nad političkom manjinom svoj vrhunac je doživela u periodu od 1887. do 1896. godine, kada je u obračunima koji su imali političku pozadinu stradalo oko 400 pristalica Srpske napredne stranke. U tom periodu naprednjaci su ostali skoro izvan zakona, bez ikakve zaštite od napada svojih protivnika. Posebnu pažnju privlače događaji iz juna 1887, kada se odigrao najveći pogrom naprednjaka, i napad na zbor Srpske napredne stranke 14. maja 1889. u Beogradu.

Skadarlija - kaldrma ispred zgrade Stare (parne) pivare (foto: Blic)

Veličanstvenim narodnim odisajem nazvala je radikalska štampa događaje posle pada vlade Milutina Garašanina i dolaska na vlast liberalno-radikalske vlade na čelu sa Jovanom Ristićem. Ovaj izraz imao je da znači oslobođenje od sedmogodišnjeg pritiska, posle koga je narod "odahnuo", odnosno dao izraza svom dugogodišnjem trpljenju, patnji i srdžbi. "Odisaj" se manifestovao kroz narodne svečanosti i deputacije koje je iz unutrašnjosti primala nova vlada. Ovo stanje razuzdane veselosti u jednom trenutku pretilo je da parališe rad ministarstva, pa je ministar unutrašnjih dela, liberal Radivoje Milojković, bio prinuđen da interveniše kako bi deputacije prestale.

Taj "odisaj" se vrlo brzo izmetnuo u hajku na naprednjake. Nemiri su počeli već prve noći kada je narodna masa demonstrirala ispred kuća vođa naprednjaka Milana Piroćanca i Milutina Garašanina. Kod Garašaninove kuće došlo je do sukoba kada je neko kamenicom razbio prozor. Garašanin je odgovorio hicima iz revolvera i tom prilikom ranio jednu osobu. 

Ipak do pravih krvavih obračuna nije došlo u Beogradu nego u unutrašnjosti. Linč naprednjaka nije obuhvatio celu zemlju: masovni napadi izvršeni su u požarevačkom, ćuprijskom, aleksinačkom i zaječarskom okrugu - zapravo, okruzima gde su radikali imali neprikosnovenu većinu. U tim oblastima nasilje se širilo kao zaraza. U ostalim delovima zemlje dolazilo je samo do pojedinačnih napada. U "Videlu", listu napredne stranke, objavljen je 24. juna spisak postradalih naprednjaka. Broj žrtava "narodnog odisaja" 1887. bio je 140 ubijenih, otprilike isto toliko zlostavljanih, bilo je oko 50 slučajeva rušenja naprednjačkih domova i 70 slučajeva paljevina. Ubistva su počinjena na vrlo brutalan način.

1897

Drugi talas terora izbio je u samoj prestonici, 14. maja 1889. Masa je nasrnula na glavni zbor Srpske napredne stranke, u bašti Velike pivare (u Savamali, na uglu Balkanske i Admirala Geprata). "Čim su se naprednjaci na zborno mesto okupili i rad počeli, primećena je neka nagomilanost dečurlije i drugih sumnjivih lica, prvo oko okolnih plotova, a posle i po susednim ulicama. Čule su se neke zviždaljke i kroz granje je poletao po koji kamen." Kada je zbor završen, na okupljene su poletele kamenice "kao po nečijoj komandi". Napad kamenjem (kaldrmom?) ponovljen je nešto kasnije na stotinak naprednjaka, koji su ostali na ručku u Velikoj pivari. Posle "artiljerijske pripreme" usledio je pravi juriš radikala naoružanih motkama, poljoprivrednim alatkama i ostalim priručnim sredstvima pogodnim za političku raspravu i sučeljavanje stavova. Naprednjaci se taktički povlače u zgradu Pivare, dok u bašti (koju su zazuzeli) radikali prvo temeljno čiste sve stolove s hranom, koliko da prikupe snagu, pa tek onda kreću u konačni juriš na zgradu. Uskoro se na licu mesta pojavio i upravitelj grada sa žandarmima, u pratnji ministra unutrašnjih dela Koste Taušanovića. Prilikom izlaska naprednjaka iz Velike pivare, pod pratnjom policije, došlo je do novog sukoba i zasipanja kamenicama. U jednom trenutku opalio je revolver i oboren je jedan od napadača. Na to je neko iz mase uzviknuo: "Ubi ga Garašanin!". Milutin Garašanin je jedva izvukao živu glavu pred razbesnelom masom i sklonio se u zgradu ministarstva unutrašnjih dela. I pored intervencije policije i samog ministra, batinanje se proširilo po celom gradu. Hvatan je svaki dobro odeven čovek iz unutrašnjosti i bijen. Trgovac, seljak, pop, činovnik, sve je to bilo izloženo rulji, koja je bez zazora i bez obzira tukla i prebijala sve odreda.

Ni maltretiranje naprednjaka u prestonici nije moglo proći bez, već ritualnog, jahanja. Posebno zadovoljstvo masi je pričinjavalo zlostavljanje. Najčešći oblik zlostavljanja bilo je jahanje naprednjačkih prvaka. Mestimično su žrtve pružale otpor, što je u vladinim novinama predstavljano kao izazivanje i žrtve su proglašavane krivcima. Nemiri su trajali i 15. maja, a onda se prestonica umirila, nakon što je vojska izašla na ulice. Bilans uličnih sukoba prema zvaničnim izveštajima bio je: 20 povređenih žandarma, 11 naprednjaka i četiri izgrednika, od kojih je jedan umro. Za razliku od 1887, ljudskih žrtava, izuzev jednog napadača, nije bilo.

Prilikom novog talasa nasilja 1889. mnoge porodice su prebegle u Rumuniju. 

Ipak, poruka je bila jasna. Ni pod ustavom iz 1888. za naprednjake nije bilo mesta u političkom delovanju. Od slobode pojedinca i prava na slobodno političko udruživanje, što je bila okosnica programa Srpske napredne stranke iz 1880, nije ostalo ništa. 

Savamala - ugao Balkanske i Admirala Geprata (foto: Google)

Govoreći o prvim danima savezne vlade, Živan Živanović je primetio da je "narodni odisaj" pratio sve radikalne vlade, ali da je počeo odmah posle završetka sedmogodišnje naprednjačke vladavine i prvog dolaska radikala na vlast, što je psihološki ponajviše razumljivo. Simbolično, političko nasilje je obeležilo dolazak radikala na vlast i kao metod političke borbe ostalo u narednim godinama. Pogrešno bi bilo "narodni odisaj" razumeti kao niz slučajnih i nepovezanih incidenata koji su posledica izliva narodnog gneva protiv mrskih naprednjaka. "Narodni odisaj" je zapravo proces koji je potrajao više godina, a nasilje nad političkom manjinom i neistomišljenicima postalo je obrascem političke kulture u Srbiji.

Da li je jedina krivica u zloj radnji naprednjaka, kako je to pokušao da predstavi Stojan Protić u svojim uspomenama? Tvrdnje da su pobijeni sami izazivali napade i da u tome nema nikakve politike, prenosila je radikalska štampa. Viđenje naprednjaka, kao političkog drugog,

dosta je jasno izneo Nikola Pašić u pismu Raši Miloševću. U tom pismu iz 1886, napisanom povodom pregovora radikalskih prvaka sa liberalima, Nikola Pašić vrlo jasno iznosi mišljenje o Naprednoj stranci i posledicama njene vladavine po narod i državu. On piše: "Nije, brate Rašo, mala stvar kad prvak predloži da se naša stranka sporazume i na vladu dođe s onom istom strankom koja je vinovnik svega zla u Srbiji, koja je i Srbiju i našu stranku do propasti dovela..." U produžetku Pašić naglašava da su naprednjaci "srpstvo obrukali gorom brukom no ikojom od kad postoji". Reči radikalskog vođe nedvosmisleno ukazuju na naprednjake kao na ne samo neprijatelje Radikalne partije, već i čitavog naroda. Drugom prilikom, za skupštinskom govornicom, Nikola Pašić je vladavinu Napredne stranke ocenio strašnom jer je "zadrmala narodnu snagu... dovela finansije u nered... napustila tradicionalnu narodnu politiku". Stavovi koje je izneo radikalski vođa, a sa njim su se slagali i ostali prvaci stranke, mogli su lako poslužiti kao putokaz, a i opravdanje, za zločine koji su obeležili jedan period političke istorije Srbije.

Savamala: napredno radikalna rušilačka novogradnja (foto: KRIK)

Na kraju, moramo se zapitati kakva je povezanost partije, odnosno partija na vlasti sa političkim nasiljem nad pristalicama Srpske napredne stranke? Da li je nasilje podsticano od strane vlasti i, najzad, zašto su u tako dugom vremenskom roku nasilje i anarhija tolerisani od strane državnih službi? Direktnih dokaza koji bi ukazali na umešanost državnih organa u zločine 1887. nema. Jedino što se može zaključiti, jeste da je intervencija policije izostala, bar u onoj meri u kojoj je to bilo neophodno. Utisak koji se nameće jeste da je vlast radije pustila da se linč sam od sebe ugasi nego da surovim merama okrene narod protiv sebe.

Mirko Popović: "Narodni odisaj" i dolazak Narodne radikalne stranke na vlast (Hereticus, BOŠ 2007)

***

Dakle, prvo o državnom trošku odeš na studije u inostranstvo, grebeš se pare pod firmom velike zainteresovanosti za dobrobit otadžbine, pa kad te provale i ukinu ti apanažu za sve tvoje zajebancije i kurvarluk, ti onda osnuješ stranku, nazoveš je radikalnom (i obavezno narodnom), napišeš socijalistički statut koji sprovodiš fašističkim metodama, pa kreneš u osvajanje vlasti. Potpališ narod na bunu protiv onih na vlasti, kukaš kako ti "gvozdeni konji" plaše krave i šiljiš kolac za dan kada ćeš konačno uspeti ponovo da zajašeš državni budžet - ovoga puta ne kao državni student, već kao gazda. Da prostite - kao predsednik Vlade. Trošiš pare kao blesav, ali ovog puta i ruske. A tog dana, odmah nakon izborne pobede - nebitno da li je 1886. ili 2012. u pitanju - kreneš u osvetu koja traje sada već punih 130 godina. Jedino što se promenilo je ime tvoje bande (koju i dalje zoveš "partijom" tj. "strankom"), jer si je na najciničniji način preimenovao u ime svog najvećeg političkog neprijatelja od pre vek i kusur - u Naprednjake.
Srećom po tebe, standardna srpska glasačka kokoška je usled konstantnog dvestagodišnjeg trovanja i dalje politički neobrazovana, dezinformisana, sluđena, nezainteresovana za činjenično stanje stvari i istinu. Danas, podmećeš joj iste mamce kao 1887. i pozivaš je na nastavak "odisaja", narodno veselje i "deputacije" do u beskraj, predizborno batinanje i svakodnevno pinkinformersko jahanje stvarnosti.
Kao što je Pašić nadjahao osnivače radikala, tako je i Vučić uradio u kradikalima. U stvari, ovaj drugi je nadjahao i ovog prvog, samoproglasivši se za osnivača nove dinastije.

Što bi Nada Macura rekla: "Bulevar Kralja Aleksandra Vučića počinje na Trgu Nikole Pašića" (foto: Google)

U gornjem tekstu slobodno možete naziv "radikali" zameniti sa "naprednjaci", a naziv "naprednjaci" možete zameniti bilo kojom od malobrojnih preostalih opozicionih partija. U stvari, još bolje - sopstvenim ili imenom bilo kog drugog građanina Srbije, kome je više preko glave dvesta godina vladavine jedne te iste bande koja samo naziv menja po potrebi ali tehnologiju rušenja tuđe i očuvanja sopstvene vlasti ne menja ni po koju cenu.

Savamala, rušilačka novogradnja, fobija od železničkih šina i tramvaja "dvojke", kamenice, kaldrma, Stara pivara, Velika pivara, kafane, batinanje, jahanje, "narodna volja" i "ulična "pravda", deputacije i mitinzi podrške, putujući stranački cirkusi, telad i prasići, tuče, progoni, stavljanje van zakona svega i svakoga ko je protiv, "prethodni režim" je kriv za sve, nasilje kao glavni vid sprovođenja politike i "politike", radikali, naprednjaci, liberali, kradikali...
Svastikin but, kljukana dinastija!

Na uglu Balkanske i Admirala Geprata više nema ni kaldrme niti pivare, ali ima u Skadarliji.

Istorija je majka znanja, ali ne u našoj kući. Tu ipak - bez obzira na to šta je Rodoljub Petrović govorio ili pevao - više volimo pozorište. Naročito onaj palanački teatar apsurda i mržnje, u kome smo odavno svetski šampioni.


Zokster blog: Malo podsećanje na "narodni odisaj", Srbija 1887-1896 (27.04.2011)
Marija Andrić: Ko je rekao... izbori? (Meskalero blog, 16.04.2013)
Stefan Aleksić: Još jedan odisaj (Peščanik, 20.09.2013)
Građanski krug: Narodni izdisaji (08.10.2015)

Građanski krug: 1-2-3 (10.10.2015)