Stevan Dojčinović je glavni i odgovorni urednik KRIK-a (Mreža za istraživanje kriminala i korupcije). Ovo je njegov tekst o tome kako Fejsbuk radi na štetu istraživačkog novinarstva u Srbiji danas, objavljen u Nujork Tajmsu 15. novembra 2017. godine.
Ovo je prevod tog teksta koji je u originalu objavljen na engleskom.
Moja zemlja, Srbija, nije svojom voljom postala laboratorija za eksperimentisanje Fejsbuka sa ponašanjem njihovih korisnika - a organizacija nezavisnog, neprofitnog istraživačkog novinarstva u kojoj sam ja glavni urednik, postala je jedan od nevoljnih laboratorijskih pacova.
Prethodnog meseca sam primetio da se naši tekstovi više ne pojavljuju na Fejsbuku, kao što je to do tada bilo uobičajeno. Bio sam zapanjen. Naše najveće sredstvo komunikacije, preko koga je išlo više od pola pregleda naših strana na mesečnom nivou, bilo je obogaljeno.
Svakako, pomislio sam, to mora da je neka greška. Ali nije.
Fejsbuk je napravio malu ali razornu izmenu. Postovi koje postavljaju "stranice" (uključujući i organizacije poput moje), uklonjeni su iz redovnog News Feeda, tj. sa osnovne stranice koju korisnici prvo vide kada se uloguju na tu društvenu mrežu. Svi ti postovi su sada izdvojeni u posebni odeljak nazvan Explore Feed, koji korisnici moraju da otvore ukoliko žele da vide naše tekstove. (zanimljivo, ali nije iznenađujuće da se to ne odnosi na plaćene postove)
Fejsbuk nije rešio da samo u Srbiji oproba taj eksperiment sa sklanjanjem stranica iz News Feeda. I neke druge male zemlje, koje se retko pojavljuju u naslovima Zapadne štampe - Gvatemala, Slovačka,, Bolivija i Kambodža - takođe su bile izabrane za eksperimentisanje od strane Fejsbuka.
Neki IT sajtovi su objavili vest da će ova funkcija možda biti uvaljena i Fejsbuk korisnicima širom sveta. Naravno, niko zapravo ne može da sazna šta ta kompanija zaista namerava da uradi, a mi nemamo nijedan drugi način da ih nateramo na odgovorno ponašanje, osim da ih javno prozivamo. Možda je upravo to razlog zbog koga su izabrali da eksperimentišu sa ovom novom funkcijom prvo u malim zemljama koje su daleko od potencijalno zabrinutog oka većine Amerikanaca.
Međutim, za nas takve promene mogu biti katastrofalne. Privlačenje čitalaca nekoj temi se iznad svega oslanja na to da taj proces bude što jednostavniji. Čak i jedan dodatni klik može učiniti sve potpuno drugačijim. Ovo je pretnja opstanku ne samo moje organizacije i drugih poput nje, već i sposobnosti građana svih zemalja u kojima Fejsbuk eksperimentiše da spoznaju istinu o svojim društvima i liderima.
Srbija predstavlja savršen primer toga zašto je bitan politički kontekst ovih eksperimenata koje sprovodi Fejsbuk. Srbija se 2000. godine oslobodila diktature Slobodana Miloševića, a nije se razvila u potpuno funkcionalnu demokratiju. Jedna partija, koju predvodi predsednik Aleksandar Vučić, kontroliše ne samo Skupštinu već i celokupan politički sistem. U našoj zemlji ne postoji tradicija političke kontrole i ravnoteže. Vučić se danas predstavlja da je progresivan i proevropski političar, ali kao ministar informisanja u Miloševićevoj vladi, on je bio odgovoran za cenzurisanje medija.
Danas, cenzura u srbiji ima "mekšu" formu. Fleksibilniji mediji, koji su lojalni vlastima, imaju povlašćen položaj i bolje finansiranje iz lokalnih i centralnog budžeta. Oni koji odstupaju od linije dobijaju iznenadne posete poreskih inspektora.
Ovde nije lako biti nezavisni novinar. Od 2015. godine, moja neprofitna istraživačka organizacija KRIK je pokrivala teme za koje mejnstrim mediji nisu hteli ni da čuju. Zbog toga smo bili praćeni, prećeno nam je, ogavne izmišljotine o našim privatnim životima su postavljane na naslovne strane nacionalnih tabloida.
Ovde nije lako biti nezavisni novinar. Od 2015. godine, moja neprofitna istraživačka organizacija KRIK je pokrivala teme za koje mejnstrim mediji nisu hteli ni da čuju. Zbog toga smo bili praćeni, prećeno nam je, ogavne izmišljotine o našim privatnim životima su postavljane na naslovne strane nacionalnih tabloida.
Prošle godine je KRIK objavio istraživanje koje otkriva da je Zlatibor Lončar, sadašnji ministar zdravlja, kao mlad hirurg bio unajmljen od strane jedne kriminalne bande da ubije nekog njihovog protivnika, sudeći po izjavama zaštićenih svedoka na sudu. Pomislili bi ste da je priča o budućem ministru koji intravenozno ubrizgava otrov pacijentu uzbunila javnost - ali nije, glavni mediji su sve jednostavno ignorisali.
Poseta vebsajtu KRIK-a je jedini način da građani Srbije saznaju istinu o toj i mnogim drugim pričama poput nje. Do prošlog meseca, većina naših čitalaca je do nas dolazila preko Fejsbuka. Fejsbuk je omogućio da naši tekstovi zaobiđu mejnstrim kanale informisanja i dopru do stotina hiljada čitalaca. A sada, iako ta društvena mreža tvrdi da sprečava širenje "lažnih vesti", ona je zapravo na putu da uništi nas.
Zbog toga je ovaj proizvoljni Cukerbergov eksperiment veoma opasan. Glavne TV stanice, mejnstrim novine i izdanja pod kontrolom organizovanog kriminala neće imati nikakvih problema sa kupovinom reklamnog prostora na Fejsbuku ili pronalaženjem drugih načina da dopru do svoje publike. Zato će male, alternativne organizacije poput moje, zbog toga stradati.
I mi novinari, takođe snosimo određenu odgovornost za to što se dešava. Oduvek je bilo praktično koristiti Fejsbuk da bi dopremo do naših čitalaca, pa smo uložili dosta vremena i napora u svoje prisustvo na njemu - i tako smo pomogli da postane čudovište kakvo je danas.
Ali, šta je bilo - bilo je; ta privatna kompanija, koja nikome ne polaže račune, preuzela je svetski medijski ekosistem i postala odgovorna za sve što se tu dešava. Svojim odabirom malih zemalja sa klimavim demokratskim institucijama za svoje eksperimentisanje, Fejsbuk pokazuje ciničan nedostatak zainteresovanosti o tome kako njegove odluke utiču na najranjivije.
Zbog toga je ovaj proizvoljni Cukerbergov eksperiment veoma opasan. Glavne TV stanice, mejnstrim novine i izdanja pod kontrolom organizovanog kriminala neće imati nikakvih problema sa kupovinom reklamnog prostora na Fejsbuku ili pronalaženjem drugih načina da dopru do svoje publike. Zato će male, alternativne organizacije poput moje, zbog toga stradati.
I mi novinari, takođe snosimo određenu odgovornost za to što se dešava. Oduvek je bilo praktično koristiti Fejsbuk da bi dopremo do naših čitalaca, pa smo uložili dosta vremena i napora u svoje prisustvo na njemu - i tako smo pomogli da postane čudovište kakvo je danas.
Ali, šta je bilo - bilo je; ta privatna kompanija, koja nikome ne polaže račune, preuzela je svetski medijski ekosistem i postala odgovorna za sve što se tu dešava. Svojim odabirom malih zemalja sa klimavim demokratskim institucijama za svoje eksperimentisanje, Fejsbuk pokazuje ciničan nedostatak zainteresovanosti o tome kako njegove odluke utiču na najranjivije.
Pošto smo sada svi videli kolika je moć Fejsbuka i šta s njom radi, moraćemo da otkrijemo način kako da se sa tim izborimo. Tviter je na drugom mestu po broju korisnika u Srbiji (mada daleko ispod Fejsbuka). Verovatno ćemo početi da se sve više oslanjamo na njega. A možda je vreme da porazmislimo i o drugim, daleko više decentralizovanim platformama.
Oduvek me je privlačila alternativna scena. Tokom devedesetih godina sam vodio jedan mali, nezavisni pank magazin. Danas, kao istraživački urednik i reporter, hoću da se bavim temama koje veliki i zastrašeni mediji neće da pokrivaju. U zemlji kao što je Srbija, nezavisni sajtovi poput mog i još nekolicine preostalih, predstavljaju jedino mesto gde ljudi mogu da saznaju istinu.
Fejsbuk je mogao da postane sredstvo preko koga bi se taj alternativni prostor razvijao. Umesto toga - barem je tako u Srbiji - Fejsbuk rizikuje da postane samo još jedno igralište za moćne.
No comments:
Post a Comment