Ogledalce, ogledalce...

Izjava nedelje (NIN br.3459 od 13.04.2017)

"Neću dati ljudima bivšeg režima da uvedu diktaturu."

- Aleksandar Vučić, premijer Srbije

Ovo je izjavio nakon što su mu sva ogledala u kući odjednom popucala.

Neka milom, a neka silom.

Sledstveno narodnom verovanju glede špiglova i lupanja istih, sve nade polažemo u istinitost vremenske kazne koja je predviđena za razbijanje ogledala - pet godina nesreće su već odrađene, ostale su nam još dve. Vredi toliko sačekati (i kvalitetno se spremati), ali pod uslovom da se u međuvremenu neko, dok čeka, slučajno ne nabode na vreteno i opet zajebe stvar. Kandidata za to ovde barem nikada nije nedostajalo.

Deluzije i samoobmanjivanje spadaju u sada već čuvenu F kategoriju MKB10 šifarnika bolesti registrovanih kod Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Asocijalno ponašanje i patološko laganje su izuzeti iz te evidencije i još uvek se mogu registrovati u Agenciji za privredne registre, pod uslovom da vam nisu ukrali ličnu kartu ili prepeglali glasački listić koji ide uz nju.

Bivših režima u Srbiji nikada nije zafalilo, i naročito ne režima prošlosti. Kod nas još uvek vlada katastrofalan deficit režima budućnosti. Ovaj današnji to svakako nije, šta god da laprdaju njegove istaknute peruške. Izjava poput gornje samo služi da neopreznom konzumentu dezinformacija zamuti razdvajanje istorije od praistorije, kako ne bi mogao da razlikuje "bivše" od "bivšijih", lopove od zločinaca. Iako su suštinske posledice vladavine i jednih i drugih skoro iste, jedna od glavnih razlika među njima je brzina kojom se stiže do kraja.
Dve godine nesreće nisu tako dug period kao što se na prvi pogled čini. Problem nije u dužini trajanja već u samoj nesreći, a upravo se na rešavanju tog problema nikako ne radi. Kod "demokrata" nesrećne godine naizgled traju duže, kod fašista neuporedivo kraće - iako se svakome, ko ima stvarnu nesreću u životu da pod takvima živi, stvari čine upravo obrnutim. Nauka kaže da je vreme relativan pojam, da njegovo "trajanje" zavisi od toga kako ga mi sami poimamo.

Nažalost - ili na sreću - narodna verovanja i bajke su samo to i ništa drugo, pa tako i priča o još (samo) dve godine nesreće. Ova naša nesreća, sa i bez ogledala traje već 27 godina, i kako stoje stvari trajaće još neko vreme. Ceo taj period je mogao biti kraći i manje krvavobajkovit da nije bilo suludog glasanja većine ovdašnjih posedovalaca biračkog prava i potonjih "nacionalnih radova" najbivšeg od svih bivših režima na ovom prostoru - ovog istog koji danas ponovo vlada.

Vučić je lukavo procenio da je 2022. godina ključna za njegov odlazak sa vlasti (ili mu je tako bilo rečeno), pa je rešio da zajaši predsednički petogodišnji mandat koji će pokušati dodatno da armira iduće godine četvorogodišnjom vladavinom u Beogradu ali i četvorogodišnjim mandatom vlade koja sledi posle vanrednih parlamentarnih izbora koji će najverovatnije biti održani takođe iduće, 2018. godine.

Na taj rep mu neće moći (ni hteti) da stane niko osim građana Srbije.

Trenutak je da se krene u formiranje političke snage koja će moći da nastupi samo kao "Ljudi budućeg režima" i nikako drugačije. To su svi oni koji će ovom Miloševićevom bAVlrogu od SNSrbije bez straha stati na put i jasno reći:

You shall not pass.

Dalje nećeš moći.

Oni koji to ne mogu ili ne žele da shvate otpašće sami i sa pozicionih i sa opozicionih jasli, jer će postati apsolutno nepotrebni i beskorisni - svima, uključivši i sebe same.

Pokisla osoba koja svakodnevno daje sumanute izjave poput gornje svakako će za pet godina otići sa vlasti, zajedno sa svojim raskvašenim supozitorijama organizovanim u kradikalsku partiju i satelitske grupne i pojedinačne kooperante. Na građanima Srbije je da ovim drugima skrate mandat i uklone ih sa vlasti pre roka koji su planirali, a da onom prvom u što većoj meri ogade pirovu drugoaprilsku pobedu tako što će ga saterati u ćošak u koji se sam uvalio - u Ustavom definisana prava predsednika, i ništa više od toga.
Kada jednoga dana, tom i takvom mandat isklizne iz ruku, najveća kazna za sve što je uradio u prethodne tri decenije bila bi da doživotno sluša i gleda u beskraj sve što je izgovorio, slagao, uradio i upropastio tokom svoje parazitske karijere jednog palanačkog politikanta kome je sopstvena koža postala pretesna pa je pomislio da će postići veliku stvar u životu ako je nekoliko puta promeni.

Zaboravio je samo da promeni sebe, i to je ono što će ga na kraju koštati svega što je umislio da ima. Takvi obično nemaju ništa, a sebe na prvom mestu. Šteta, baš kad ga je krenula prodaja šrafova i pajsera u gvožđari kod onog Indusa, setio se da bi mogao i fakultet da završi, vojsku da odsluži, u neku partiju da se uvali, koje kilo da nabaci.

Sve ostalo je urbicidna legenda.

Jačanje veza

"Kada ogovaraju nekog trećeg, ogovarači zapravo jačaju međusobnu vezu."

Još uvek vam nije jasno kako i zašto (između ostalog) najviši zvaničnici svetskih sila ovog Našeg tapšu po ramenu i dopuštaju mu da radi maltene šta hoće?

Ili, kako je uopšte bilo moguće da Šešeljitis Vulgaris toliko dugo bude držan u Sheveningenu pa potom iznenada i ekspresno bude otperjan odatle u Zemlju penicilinskog meda i aflatoksinskog mleka?

Setite se - ta dvojica, uz još nekoliko primeraka sličnog kalibra i gabarita, predstavljaju lučonoše palanačkog mraka. Takvima ni konceptualno niti u praksi uopšte nije strana denuncijacija ostalih pritvorenika, političkih protivnika, svojih saradnika pa čak ni ogovaranje sopstvenog naroda.

Abrovanje predstavlja jedan od najčvršćih elemenata armature čuvenih stubova srpske međunarodne politike, baš kao i kohezivni faktor svakog palanačkog kolektiviteta - od kućnog saveta do kvazidržave.

U Americi ogovaramo Evropu i Rusiju, u Moskvi ogovaramo Evropu i Ameriku, po Evropi ogovaramo Ameriku i Rusiju, u Sloveniji ogovaramo Hrvatsku, u Hrvatskoj Bosnu, u Bosni Sloveniju, u Grčkoj Tursku, u Turskoj Grčku, sa arapskim prijateljima ogovaramo Izrael, sa Severnom Korejom ogovaramo Južnu, sa Južnim Jemenom Severni, sa partizanima ogovaramo četnike a sa četnicima partizane, sa Dačićem ogovaramo Tadića, sa Tadićem ogovaramo Dačića i Nikolića, sa Čankom vojvođanske Mađare, sa Orbanom ogovaramo izbeglice iz Sirije, sa Jeremićem ogovaramo Ban Ki Muna, sa Ban Ki Munom ogovaramo onog Jeremića Vuka, sa Vukom Draškovićem ogovaramo Đinđića, sa Dinkićem ogovaramo Đelića, sa Radulovićem demokrate, sa demokratama ogovaramo socijaliste, sa socijalistima radikale, sa Šešeljem ogovaramo Tomu, sa Čedom Pajtića, Koštunicu ne ogovaramo ni sa kim jer je on po difoltu ogovaranje, sa Kostićem ogovaramo Beka, sa Bekom ogovaramo Kostića, sa komšijom do nas ogovaramo onog preko puta, sa kolegama na poslu ogovaramo koleginice, sa koleginicama ogovaramo šefove, sa šefovima direktore a sa direktorima opštinare, u opštini ogovaramo sistem, sa seljacima ogovaramo gradske mangupe, sa gospodom seljake, sa strancima koji nam dođu privatno u goste ogovaramo sopstvene živote, sa rođenom decom ogovaramo njihove nastavnike, sa nastavnicima ogovaramo decu, sa Mitrovićem ogovaramo Vučićevića, sa Vučićevićem ogovaramo svakoga, sa svima ogovaramo Svet.

Tako jačamo veze, šta tu nije jasno?

Hvala kurcu, stvoritelju sveta, što je neko izmislio ogovaranje. Inače se ne bi moglo izdržati.

Jokmore, baš nikako.

John Cooper Clarke - Evidently chickentown (1980)

p.s.

A šta ako ovi belosvetski, kada se sretnu, ogovaraju nas?
Đubrad jedna palanačka, šta nam rade.

Kako danas funkcioniše internet

Kako danas funkcioniše internet?

U stvari, realnije bi bilo zapitati se kako to danas funkcionišu mediji i njihovi čitaoci, u vremenu kada su i jedni i drugi skoro u potpunosti napustili kioske i preselili se u virtualnu informacionu mat(e)ricu portala i društvenih mreža.

Odgovor na ovo pitanje je užasavajuće jednostavan, mada ne i pojednostavljen:

Ovako.

Iako je ovo samo karikatura sa meksičkog bloga Cinismo ilustrado, odnos broja lajkova, komentara i deljenja ispod iste slike sa dva različita i naizgled nepovezana naslova govori dovoljno o stanju svesti današnjih konzumenata informacija i naročito "informacija". Ono "naizgled nepovezana" stoji jer se u domaćim (i stranim) medijima zaista baš to može naći - ista slika, dan za danom, samo se naslovi ispod smenjuju, i to počev od komentara o ubistvu pa do rasprave o boji haljine ubijene, sa višednevnim međukoracima blendovanja (prelivanja) iz prvog u poslednji frejm. Što je više tih međukoraka, tj. što više dana traje mrcvarenje vesti po medijima, to će onaj poslednji upit, apsolutno besmislen i nenormalan, biti više očekivan a negativna reakcija na očigledno silovanje inicijalne vesti (i "žrtve" u njoj) biće u potpunosti zamenjena ogromnim skokom tiraža (čitaj: zarade), kao posledica vrtoglavog porasta broja komentara na društvenim mrežama. Kako se zarada ne bi zadržala samo kod jednih "novina", izmislićemo nekoliko takvih istih, sa različitim "uredništvima", "dopisnicima", "portalima", "lupačima lajkova i komentara", pa ćemo potom svima "njima" lepo svakoga dana servirati "vesti" koje se fabrikuju u jednoj centralnoj agenciji (najbolje bivšoj državnoj, koja je lopovski privatizovana da bi i dalje radila za partijsku državu). Stvorićemo privid informacionog pluralizma i slobode, kako brojem "medija" tako i tumbanjem reči u naslovima, da ne bi bili svi isti.

Potom krenemo u lov na somove: jedan od "medija" zabućka "vest" a silan društveno-umrežen somovski narod navali da vidi šta to ima na jelovniku. Još ne stignu da dobro pogledaju šta se tu zaista dešava (tj. o čemu je vest i da li je u pitanju zaista vest ili mamac), kad ono bućka se čuje sa neke druge, treće... n-te strane - ima ih, dao bog, koliko i n-"medija" u državno-privatnom partnerstvu vlasništva. U takvoj situaciji televizije se ne mogu nadmetati sa elektronskim verzijama nekada štampanih novina, pa zato njihovi vlasnici otvaraju po više desetina istih kanala sa naoko različitim sadržajima (filmovi, muzika, filmovi, sport, filmovi, dečije serije, filmovi, sapunice, filmovi, kvazinaučni programi, filmovi, crkvene propovedi, filmovi... filmovi - poznato, zar ne?), koji su listom ispresecani kratkim vestima od minut-dva što traju 5-10 minuta i to na svakih sat vremena. Kada u taj medijski boršč dodate i obavezne reklame koje život znače (gde, pored raspevanih plastifuksi iz vaše privatne istobojne muzičke produkcije, obavezno reklamirate i štampane medije koji plasiraju iste centralizovane informacije u istoj formi poput one u vašim "vestima"), jasno je da od gledanja programa po naizgled različitim TV kanalima jednog vlasnika - nema ništa. Zato što ti kanali i nisu smišljeni da bi ste ih gledali. Naravno da postoje i pojednici koji su oguglali na "informisanje" svakih sat vremena, i to baš posred napada vanzemaljaca, švaleracije ili sevanja guzica po farmama. Takvih je najmanje; u najvećem broju oni su oguglali i na same filmove i ostalo, pa vreme pred malim ekranom svojih TV prijemnika uglavnom provode uz peglanje ili prazno zureći u plafon uz akustičnu pozadinu cike, vriske ili pucnjave koja dolazi iz ćorave kutije. Takvima TV najčešće služi za uspavljivanje.
U stvari, TV služi skoro svima za uspavljivanje - nekome kasno noću, mnogima u po bela dana. Bitni su jedino oni informativni razgovori na svakih sat vremena, u kojima gledaoci, širom otvorenih ustiju i zaslepljenih očiju, bivaju saslušavani sumanutim zatrpavanjem besmislenim "informacijama" od kojih se sve teže može pobeći.
Jedan od mogućih puteva Loganovog bega bio je internet.
Bio.

Danas vas tamo čekaju oni isti ispirači mozgova sa TV ekrana (sa i bez pretpranja), potpomognuti hordama lajkerova, resavskih abronoša "komentara" i e-džukela kojima je jedini zadatak da besomučno izujedaju svakoga ko se usudi da kritički sagleda kako "vest" tako i njenog (stvarnog) autora. Iako su ti napadi višestruko brojniji od smislenih komentara, njihov efekat je ipak vremenski ograničen do trenutka kada postanu smešni i okrenu se protiv sebe samih, izazovu kontraproduktivan efekat u odnosu na ideju bacanja prašine u oči. Kada postane jasno da, i pored višednevnog blaćenja onih koji npr. uporno postavljaju pitanje odgovornosti policije koja je ubila studentkinju tokom sukoba sa demonstrantima, onda se na teren ubacuje (željno očekivan) mamac o tome koje je boje suknja ubijene studentkinje.

U redu, suknja je plavo-crna dokle god u nju gledate i to je to. Stvarno, vi zaista u to verujete?! Probajte da, posle tridesetak sekundi gledanja u sliku, zažmurite ili makar samo malo skrenete pogled sa nje, i lepo ćete "videti" da je suknja u stvari belo-zlatna. Eto, prosto & jasno i bez vike koju ste nepotrebno podigli. Molim, šta "a ubijena studentkinja"? Pa, izvinite, to sada više nije tema... vama je zaista nemoguće udovoljiti koliko ste zlonamerni i u svemu koristite priliku da napadnete Vođu i blatite svoj narod i državu.

Sve ovo, gore spomenuto, postoji sa samo jednim ciljem: da zažmurite ili skrenete pogled sa loše stvarnosti, i tako sagledate njen stvarni negativ koji je oličenje raja na Zemlji. Isto važi i za Vođu, naročito ako je on preko svojih privatnih supozitorija vlasnik većine "medija" u gulagu koji i dalje pogrešno nazivate svojom zemljom, ili - ne daj bože, pu! pu! - državom.

Noam Čomski u svojih "Deset principa strategije manipulisanja ljudima" opisuje tehologiju zatupljivanja i potonjeg utoravanja masa. Posebnu pažnju treba obratiti na sledeće stavke:

#1 Preusmeravanje pažnje nebitnim informacijama sa važnih problema na nevažne teme.

#2 Stvaranje problema kako bi ga javnost potom lakše progutala.

#6 Buđenje emocija, tj. njihova zloupotreba kada kritičku svest zamene emotivni impulsi.

#8 Veličanje gluposti, podsticanje javnosti da prihvati prosečnost i pruži otpor kulturi i nauci.

#10 Zloupotreba znanja (nauke i tehnologije) od strane onih koji ga "poseduju", na štetu javnosti.

Hoćete primer iz stvarnog života?

Nažalost, iako se radi o teškom zločinu (ubistvo deteta u jednom selu kraj Zaječara), način na koji su domaći mediji izveštavali - naročito na svojim internet portalima koji su dinamični, pa se tekstovi, komentari čak i sama vest mogu menjati "u trku" shodno trenutnim potrebama onih koji je plasiraju - govori u prilog ovog teksta. Prvog dana su to bile osnovne vesti o zločincu i žrtvi, šturih detalja i uglavnom ono što su izjavili predstavnici istražnih organa. Već naredna dva-tri dana sve se okrenulo u naizgled nekontrolisano divljanje na temu smrtne kazne, smišljeno agresivnim i ciljanim bombastičnim naslovima uz dežurne komentare koji su prevazišli bestijalnost samog ubice, sve začinjeno krivičnim delom zabranjenog objavljivanja fotografije ubijenog trogodišnjeg deteta. Petog dana su mediji iz svih kalibara tukli po meštanima Vratarnice, jer su znali da je ubica lud a sve vreme su ćutali, onako "po seljački". Tačno na vreme, da se preduhitre prve naznake pitanja "A šta su sve vreme radili nadležni državni organi, kada se znalo da tip nije normalan?" i "Kako je bre moguće da ubica prođe poligraf, a onda svima pljune u lice priznavši ubistvo na koje tzv. detektor laži uopšte nije ukazivao?". Ovo poslednje se prevodi i sa "Koliko je zaista pouzdano to sokoćalo kojim se svaki čas dokazuje poštenje najužeg vrha Države i Partije?" To je pitanje koje se nikako ne postavlja u partijskoj državi čija se zastava sastoji od tri nijanse pinkičasto-crne.

I ne samo to: dobro razmislite šta vam je sve povodom ove vesti prošlo kroz glavu prvog, a šta petog dana, i koliko je medijska manipulacija na to uticala. Računa se i ako ste već prvog dana navukli roletne i isključili se iz svega, podjednako zgroženi kako zločinom tako i izveštavanjem i komentarima povodom njega; računa se, zato što su i na taj način uspeli da vas nekolicinu neuklopivih izmanipulišu i isključe od javnog postavljanja nezgodnih pitanja, ali i sopstvenog razmišljanja o tome. Uspeli su da vam uvale autocenzuru, jer ste želeli da sačuvate lični mir koji bi bio ozbiljno narušen da ste se kojim slučajem usudili na disonantan lični stav u komentarima širom Internet pustinje.

A danas, da li su novine pisale o tom zločinu? Pomučićete se dobrano da po internetu nađete neku informaciju o tome. Možda vam se posreći, možda ne. A možda je ne i najbolja varijanta - po vas, naravno.

Eto kako danas funkcioniše internet.

Tradicija iskustva

Ciklus Rizik
predstava Centra za kulturnu dekontaminaciju:

FILOSOFIJA PALANKE
božićni oratorijum Radomiru Konstantinoviću

Kolarčev narodni univerzitet, Velika dvorana
11. januar 2016. u 20h

Filosofija palanke Radomira Konstantinovića kritika je palanačkog duha, koji je mržnja prema životu. Ali, više od toga, Filosofija palanke je ohrabrenje na autentičan život i oduševljenje. Filosofija palanke nije samo negativna kritika nego, više od toga, izraz oduševljenosti slobodarskim podvizima, naročito takozvanih običnih, malih ljudi - knjiga koja ohrabruje i poziva na oduševljenost životom, koji je u biti tragičan. Istinska kritika, velika je ljubav. To ohrabrenje na autentičan život i oduševljenje, duh je ovog oratorijuma.

- Zlatko Paković

Zlatko Paković: libretist, reditelj i orator
Božidar Obradinović: kompozitor i pijanista
Katarina Jovanović: sopran
Jana Jovanović: sopran
Vuk Zekić: bariton 

foto: Danas

- Duh palanke je mržnja prema životu. 

Predstavu je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije. 

Karte se mogu rezervisati na info@czkd.org, biletarnica@kolarac.rs i na 065/969-7524.
Cena karte je: 500 / 700 dinara.

Facebook

Danas 08.01.2016.

Zlatko Paković: Jedno autobiografsko istraživanje (PDF)

pro: Ispade da su prostitutke krive za nemoral (Danas, 25.12.2015) najava pretpremijere u Centru za kulturnu dekontaminaciju (28.12.2015)

et

contra: Traktat ispunjen zlovoljom (Novosti, 05.01.2016) lamentiranje nad posthumnom osvetom Predraga Palavestre kroz kritiku "Filosofije palanke" u njegovoj "Istoriji srpske književnosti" (2015)

***

Rahmetli Palavestra je Filosofiju palanke uvrstio u Istoriju srpske književnosti, ne toliko zbog značaja te knjige koliko kao nekakvu vudu-lutku po kojoj mlati pravdajući "najbolje, brojne" srpske pisce. Stoga je i mali deo kritike posvetio književnoj vrednosti pomenute knjige, dok je mnogo više prostora posvetio lepljenju političkih pamfleta palanačke zatucanosti Konstantinoviću na čelo. Prozivajući Konstantinovića da napada "najbolje, brojne" srpske pisce čija dela određuju modernu srpsku kulturu i poeziju, rekao je veliku istinu - da zamlate poput Drainca & Co. (tih kulturutemeljitelja potonjih Zboraša i danjašnjeg Dverinja) zaista daju kišobran ovome što je danas predstavljeno kao savremena (ali ne i moderna) srBska nacionalna kultura - i to nimalo lažno. Pisac i delo mu, baš po meri Novosti, onih istih novina koje valjaju već drugo izdanje tzv. knjige Kraljice srpskog državnog kriminalnog poduhvata.

200 godina tradicionalnog iskustva

Filosofija palanke počinje rečenicom "Iskustvo nam je palanačko."

Iako je tema koju Konstantinović obrađuje neiscrpna i svevremenska, sudbina nam je postala zapečaćena onoga trenutka kada je iskustvo preraslo u tradiciju, a tradicija postala izgovor za odustajanje od Života.

za ponavljače:
- Hronika palanačkog uma IX deo (03.01.2014), o Radi Draincu i ekipi "najboljih, brojnih" srpskih pisaca

Jesenji nokturno palanački

Jesenji nokturno i "svetska pakost" duha palanke

Erotski nagon je osnovni i najefikasniji put ka iracionalnosti, to je njegova prva "vidljiva" forma, koju krase sve oznake infantilizma kao stanja duha.
Za palančanina nema ljubavi jer nema nagona za zajedničko opštenje sa drugima. Ljubav je nesrećna, oglašena sentimentalističko-očajničkim akcentima, u atmosferi jesenjeg nokturna i umiranja prirode u jesen (žuto lišće koje pada sa pocrnelih grana, simbolizam pada "požutele" ljubavi u blato banalnosti). Beznađe, lično razočaranje, "privatna tragedija", slomljena ljubav i slomljeno srce, spuštanje u grob sopstvenog tela po jesenjoj kiši (gde je duh palanke, tu obavezno pada kiša) koja briše sve tragove, pa i grob te propale ljubavi.
Odbacivanje ljubavi u ime banalnosti je odbacivanje Sveta; otpor Svetu se ovde pretvara u otpor ljubavi. Ljubav je mrtva (motiv "mrtve drage"), grob pohađa ojađeni ljubavnik - infantilna "istorija" ljubavi, traži krivca u drugima, u "zlobi Sveta", "svetskoj pakosti", i jača motiv razočaranja u Svet i izigrane nade.

Građanski krug: Hronika palanačkog uma V deo (post #329, 12.02.2010)

2000.

2015.

Novosti, full circle.

Može i ovako:

Raša Karapandža: Za sve one koji pljuju po 5. oktobru (Random thoughts, 05.10.2012)

Ko sebe pronađe u pobrojanim tačkama neka tu zaokruži, pa onda pokuša da iznađe odgovor zašto druge krivi za svoje greške a sebe za tuđe. Zašto je lakše biti leni palančanin umesto prihvatiti neoborivu istinu da su pre petnaest godina građani zaista iskoristili svoje prirodno pravo na pobunu i da to pravo još uvek postoji - koliko god kukali na Levijatana Vučića, njegovu ohloelitu i kleptoopoziciju koja bi još.

Nema ništa od toga.

Zato je možda ipak bolje ovako:

Bojan Gavrilović: Rehabilitujmo 5. oktobar (Peščanik, 06.10.2015)

Ko nije bio sposoban da usvoji predlog Zakona o lustraciji (koji su napisali najbolji stručnjaci u oblasti građanskog prava koje ova zemlja ima, i koji je 2002. Skupštini predala Vesna Rakić Vodinelić, ne osvrćući se na posprdne komentare o "neusvojivosti takvog teksta" od strane tadašnjeg ministra pravde Batića, i to za Skupštinskom govornicom) i potom ga sprovede u delo, najpre treba da lustrira samog sebe kako bi bili konačno lustrirani oni protiv kojih, tj. zbog čijih je nedela i morao da bude usvojen.

Svako od nas dovoljno poznaje sebe i sopstvene potrebe, i podjednako zna kako da se za to izbori. Za to nikome od nas nisu potrebni lideri i liderčići, oni su tu da nas odvrate, ne od njih ili njihovih oponenata, već od nas samih: od nepostojanja bilo kakvog dijaloga ili nadmetanja kvaliteta i ideja unutar partija sa posebnim potrebama, preko bljuvotina koje su bile izgovorene (i još uvek je tako) na račun ne-glasača (nevažeći/beli listići, bojkotaši, crtači, cepači i svi ostali koji, na ovaj ili onaj način, ne žele da biraju između bezbroj nijansi istog zla), pa do najbanalnijih stvari u našim svakodnevnim životima, od kojih tako žarko žele da naprave samo još jedan od mikrolokalnih brančova svojih zabrana, na koje bi da polažu beskonačno pravo nasleđem, oružjem ili ustima punim demokratije - "bolje bi vam bilo da ne pokušavate sa konzumacijom iste", poruka je jasna.

Ni to neće moći, jer baš to hrani ovu zver, tu mizernu stoglavu pijavicu koja vas sa svih strana ubeđuje da ste pre 15 godina ispali ovce zato što ste pokazali da ste ljudi. I da opet treba da budete ovce, žrtveni jarci, tužni palančani, masa bez mozga. I topovsko meso, jer nismo odavno.

Ako su sve to mogli da znaju seljaci u Burgundiji 1550. ili u Meksiku 1910. godine, šta to onda sprečava palančane u jednoj zemlji seljaka na Brdovitom Balkanu da se manu budalaština i oslobode bitangi? Šta drugo, do nas samih.

Jesenja, oktobarska kiša i neuzvraćena ljubav, svetska pakost... pusti nokturno palanaštva?

Na tu foru deca nikada ne bi pala, ali "odrasli" se roje gore od besnih muva. Decu smo sistemski trovali četvrt veka, a sada se kao bunimo što ćute. Pa šta bi to trebalo da rade, kada ne znaju za bolje jer ih niko, pa ni roditelji, tome nije učio?

Ili, kako je to juče na tviteru napisala LjupkaOK:

Ajmo ovako, glasaću za onog ko se:

- ozbiljno založi za lustraciju

- izbaci veronauku iz škola

- oporezuje popove

- ukine Bajatovića

To je minimum osnovnih kriterijuma na kojima bi morao da bude zasnovan društveni dogovor građana i političara u Srbiji oko toga kako preseći pupčanu vrpcu što povezuje društvo i pijavicu Korupcije koja ga uništava. Ko se ni sa ovim ne slaže... pa, jesen je. Sam je to tražio.

To što Miloševićevi prdavci poput Julina i sličnih pljuju po 5. oktobru danas, nije ni čudo. Ne nasedajte, oni to rade zato što se plaše reprize a ne zato što vi, građani Srbije, toga dana niste bili u pravu.

Tvrdim da se drugospodin A. Maninblack Julin, pre tačno 15 godina, na otiraču ispred Mirinih vrata, od straha usrao u (crne?) gaće. I da nije bio jedini. Garant, još uvek se oseća. Nema razloga da takav bude predmet bilo kakvog gubljenja vremena na komentar. Neverovatno zvuči, ali život zaista jeste veći od raznih Aleksandara; velikih i malih, podjednako beznačajnih.

5. oktobra 2000. godine, građani su praktično pokazali kako izgleda ljudsko pravo i obaveza na pobunu, braneći svoje jedino i najjače oružje koje imaju - svoj slobodan glas i pravo na njega. Koliko god vam danas u oči bacali prašinu euforije, patetike, očaja, straha, podmićivali vas obećanjima i lažima, aferama, raznim šećernim vodicama i motkama bez šargarepe vam odvraćali pogled od stvarnih životnih problema - pobunite se opet. Nađite svoj, mali i lični način kako da se suprotstavite, umesto da se predate; i onaj veći, kako da to uradite zajedno sa drugima. Ne čekajte "lidere", jer oni nisu tu da vode, već da zavedu. "Razočarenje u ljubav"... pa ko vas je terao da ih tako smrdljive volite?! Zajebite bre više tu foru sa kompleksom "ostavljene žene", koji je udavio ovo društvo i pretvorio ga u mrtvo more. Neka požarevačka Velika Vlajna i dalje žvrlja svoje šizofrene baljezgarije po Rusiji, kukumavči što joj onaj Skot pod lipom nije ispunio želje da nas sve opljačka i pobije - sa tim ionako može samo da obriše Julina.
Čitamo knjige a ne margine; isto je tako i sa Životom.
Zato je osećaj pobune i nemirenja sa zlom daleko jači od jesenjeg nokturna palanačkog.

Provereno.

Domi(no)nacija

Šta bi se desilo da vam sada neko kaže kako je ono što su vas učili u školi zapravo teško revidirana verzija istorije u korist vaše nacionalne agende, sa ciljem da prikrije njene zločine? I da se na taj način odgaja besmisleni osećaj lažnog patriotizma, koji jedino služi da osigura vašu vernost i odanost jednom korporativnom telu koje sa krije pod maskom vaše vlade?

Afropunk Magazine (06.10.2014)

Stvarno, šta biste pomislili, kako na to odgovorili?

Ovo važi za sva društva, nacije, kulture, tzv. rase... pojedince. Teško da će vas u takvom antisistemu nečemu drugačijem naučiti. A da, za promenu, probate sami? 

Na primer, nešto ovako:

Svaka pomerena domina koja štrči iz niza, cigla izvučena iz zida, sprečava dalji efekat masovne kontrole. Svako organizovano, kolektivno štrčanje ili izvlačenje, samo pomera niz domina ili zid u tom smeru kako bi efekat i dalje opstao, i zato štrčanje mora da bude u osnovi individualan, lični a ne kolektivni čin, kome obavezno da prethodi samospoznaja umesto kolektivne samoidentifikacije. Štrčanje, individualno ili grupno, gubi svoj smisao bez samospoznaje.

Palanačka lenjost i prepuštanje masi ne mogu da budu forma bežanja od stvarnosti.

Štrčite, pa makar bili samo jednooka domina u nizu, koja slepo i poslušno čeka sopstveni trenutak da bude oborena zarad opstanka nekakvog besmislenog efekta ili zida, antisistema, kontrole. Dovoljna je samo jedna bela tačka, jedno oko, pa da od crne i slepe domine ponovo postanete Čovek. Potrebno je samo da na to, jedno oko - progledate, da vidite i shvatite šta se dešava prvo u vama pa onda i oko vas. Prekinite da se vadite kako postoji cenzura, da je sve besmisleno i crno, da se protiv antisistema ne može, da ste sami, mali i bespomoćni. Sve je to istina, jer su vas naučili da tako treba da bude.

Iako je strah sasvim opravdan, ne čekajte da prevlada nad razumom i vrati vas u niz, zid. Iskoračite. U prvom trenutku će vam se učiniti da niz, zid kreće za vama; tako će zaista i biti na samom početku. Ali, ako ne stanete i odustanete, bićete sve dalje od niza/zida koji neće moći da vas prati jer on dobro zna da svako kretanje za njega takvog predstavlja smrt, prestanak kontinuiteta lažima povezanih i ustrojenih bezličnih domina koje čekaju svoj trenutak da padnu, samo bednog efekta radi. Smrt duha palanačkog bezumlja i slepila.

Samim time što ste čovek a ne domina, zaslužujete Život a ne niz statičnih imitacija pokreta. Ovaj antisistem, niz, ne ide više nigde niti dalje. On odavno stoji, ne miče se, dok sopstvenu statičnost i skorelost iskusno prikriva u naizgled beskonačnoj masi poređanih bezličnih poslušnih domina i njihovom strahu od efekta. Od pada.

Iskoračite.

Dan pobednika

Ukoliko se još uvek pitate kako smo stigli tu gde smo, palanački glib u koji smo pretvorili svoje živote i ovo društvo, odgovor je prost i već decenijama maše nam pred nosevima krpom, crvenom od krvi i nepostojanja srama i kajanja za počinjeno:

• Palančanin je verniji palanci nego samom sebi, bar po osnovnom svom opredeljenju. On nije pojedinac na personalnom putu; on je sumum jednoga iskustva, jedan stav i jedan stil. Ono što on čuva, kad čuva palanku, to je taj stav i stil. U svetu palanke, važnije je dobro se držati ustaljenog običaja nego biti ličnost.
• Nema sveta izvan duha palanke. Samo on, koji ispoveda religiju zatvorenosti, religiju u kojoj je vrhovni bog ovaj bog jedinstva.
• Nacionalizam je postao apsolutno zlo ovih prostora.
• Živeti pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma znači, iz dana u dan, sve više pristajati na to nasilje, ali i prihvatiti ga kao svoje - prihvatiti neprihvatljhivo: prihvatiti čudovišno kao prirodno. Živimo u svetu (ako je to život) u kome čudovišno postaje prirodno, a prirodno čudovišno. Zbog toga nam čovečnost, kad se sretnemo s njom, izgleda kao nestvarna; ali zbog toga čudovište, tako sveprisutno, jedva da primećujemo.
• Svaka apsolutizacija svakog mita (pa i kosovskog mita) vodi netrpeljivom nacionalizmu pa i krajnjoj njegovoj konsekvenciji, nacizmu.
• Srpski nacizam nije import iz nemačkog nacional-socijalizma, kome je služio i podražavao, već je krajnji izraz duha palanke.

- Radomir Konstantinović, "Filosofija palanke"

Živ je Gebels, umro nije

 - barem se takvim čini stanje među Balkanskim podivljalim plemenima

Spoj nacional-socijalizma i boljševizma ovaploćen je terminalno u čudovištu poznatom kao Miloševićevska Srbija, u jednom trenu naizgled (ali samo temporalno) obamrlom, mitomanskom konstruktu kome je 12. marta 2003. data ogromna infuzija u krvi, i koji danas ponovo divlja pod punom opremom za jahanje. Tom čudovištu, danas, nedostaje onaj po kome je bilo nazvano, što baš i ne predstavlja neku smetnju ili bitan faktor - sudeći po svemu što (opet) "rade" njegovi naslednici i najbolji učenici.

Ponovo bivaju gaženi pojedinci i "unutrašnji neprijatelji", usled užasne frustracije nastale bespogovornom poniznošću pred "spoljašnjim prijateljima". Pljačkaške šeme i šemice prodaju se kao kosmopolitizam, evrointegracije, otvorenost, saradnja, projekti, tolerancija iako suštinski predstavljaju samo sitnošićardžijsko džeparenje ljudi među kojima i od kojih živiš.

Domaća žuta štampa je kompletno preuzela tehnologiju informisanja nekada praktikovanu u svom prapretku poznatom pod imenom "Das Schwarze Korps (Zeitung der Schutzstaffeln der NSDAP)". Srbija danas živi u njihovoj fantazmagoričnoj Zemlji čuda iza Crnog ogledala, proteže se između njihovih naslovnih strana, od jednog do drugog bombastičnog naslova, među plastičnim sisama (po)novootkrivenog turbokulturbundta, po ruševinama silovanih institucija, u praznim pogledima njenih štićenika.

"Laž ponovljena stotinu puta postaje istina" reče herr Josef G. i to je jedini zakon koga se današnja ekipa lažova i secikesa drži kao pijan plota.

Yellow is the new black

Stara i dobro nam poznata crveno-crna koalicija iz devedesetih, danas ponovo drma Srbijom upakovana u pinkičasto-informerski ukrasni papir. Nažalost, oni se čak i ne trude da prikriju kada im povremeno - sve češće - iz njega progvire crni pipci obavijeni oko zarđalih kašika. Žuta štampa je preuzela medijski prostor u tolikoj meri da je postalo više bespredmetno nazivati rahmetli Demokratsku stranku "žutima". Oni to više nisu, ostali su samo uvoštena, bleda slika - više onoga šta su predstavljali, šta je trebalo da budu, nego onoga šta su nekada bili. No, i to je samo deo sveopšte taktike sluđivanja i depersonalizacije građana Srbije, u kome je DS poslednjih dvanaest godina zdušno saučestvovala, a danas žestoko iskijava.

Previše je ružna asocijacija, analogija između prebijanja i razbijanja Jevreja u Kristalnoj noći pre 77 godina, i kandidata i aktivista današnje opozicije tokom Predizborne Noći koja nesmanjenom žestinom traje već pune tri godine. Etiketa žutila, krvavih glava, straha i dušegupki... Jevreji su Hitleru predstavljali opoziciju onomad, taman koliko i ovi naši sluđenici danas naprednjacima.
Dakle, nije u njima problem.

Utisak je da smo negde uz put, volšebno, zaboravili i prevideli daleku grmljavinu, znake koji ukazuju na zlo koje se uvek prikrada kada ga ne vidimo iako u njega gledamo. Preskočili smo Meyerovu knjigu, prespavali Niemöllerove stihove i Landmesserovo/Wegertovo odbijanje nacigimnastike. Nije nas zanimala neurobiologija strukturalnog nasilja koja leži u srži fašizma. Dopustili smo da nam se celo društvo pretvori u jedan veliki burdelj. To što još uvek ne vidite na sve strane hakenkrojc-barjake, ne znači da već iza ugla, u sokaku, ne čuči neki mali Hitler i čeka baš na vas.
Da vam nešto objasni...

***

Na današnji dan, pre 70 godina, pobeđen je fašizam. Mada, kada se stvari objektivno sagledaju, pre se može reći da se tada samo predao, nego da je pobeđen.

U svetu, nije baš sasvim jasno na kojim su danas pozicijama nekadašnji pobednici i poraženi. U Srbiji, već 25 godina odjednom više nije jasno ko je poražen, a ko je pobedio. Ukoliko ono "svetsko" nazovemo mutnim, onda ovo naše svakako moramo nazvati naopakim - i nikako drugačije. U tom kontekstu možemo posmatrati četničkog vojvodu na Crvenom trgu - i nikako drugačije, jer ni on sam nije drugačiji.

Poslednjih dana se vulgarno i agresivno producira fraza "Dan pobede nad nacizmom", implicirajući pobedu nad Hitlerovom Nemačkom, ali ne i nad fašizmom kao širim pojmom i problemom starijim od NSDAP i KPSSR(b) zajedno, koji je danas itekak živ u upakovan u šarene laži. Naravno, a kako bi drugačije, kada su nacionalsocijalizam i boljševizam dve strane istog zla, dve naoko različite njegove manifestacije, a zapravo samo dve šizme fašizma - crvenu i crnu, jednu na levoj, drugu na desnoj obali Odre. Njihove razne eksteritorijalne supozitorijalne metastaze širom sveta to samo dokazuju. Gledano striktno takmičarski unutar te ekipe, na današnji dan zaista jeste poražen - samo nacizam.
Deveti maj se polako, ali sve izvesnije, pretvara iz Dana pobede u Dan pobednika - onih koji pišu istoriju. Dan Evrope, osim Novosađana, retko ko još u ovoj zemlji evrointegratora na vlasti spominje. Mada, da se pitaju (S)NS gradske vlasti ne bi oni nama...

Staljinova mumija se celo jutro nešto smeškala.
Tako se priča.

Body & Soul

Mens SANU in corpore insano.

Bolesnom telu SANU je duh.

sentenca duha palanke

&

tweet: N @Genijalista

"Danas nam je, naravno, svima jasno da je komunistička nomenklatura, ne samo u Srbiji, već i ostalim republikama, imala ne samo svoju nacionalističku podlogu, nastalu iz nacionalnih surevljivosti na nivou karijera, već i svoje pripravne nacionalističke čete, jer tako brza transformacija komunista u nacionaliste i to naglo i ničim sputavano bujanje najekstremnijih oblika nacionalizma, naprosto ne bi bili mogući. No, u Srbiji je bilo najizrazitije, već iz toga što je srpske komuniste i nacionaliste zbližavala duboka netrpeljivost prema Zapadu i njihovo rusofilstvo. Bio je to, i do dana današnjeg ostao, smrtonosni spoj pravoslavlja i revolucionarnog mita. Kominterne i Dostojevskog, kako je sam Kiš, deset godina ranije, posle afere (1986), definisao taj srpski specifikum. 

No, ta je afera otkrila, bar meni lično, činjenicu, ili ja bar to smatram činjenicom, da je srpska inteligencija najgori sloj srpskog naroda, da ona zapravo u sebi nosi sve najgore osobine mentaliteta, da je ona zatrovana predrasudama koje potom indukuje u ostale preko institucija kojima vlada (kultura, obrazovanje, mediji), da je ona ta koja je na nivou principa podigla netrpeljivost prema drugom, nipodaštavanje drugog iza kojeg se zapravo krije strah od drugog. Ona je po meni najveći krivac za sve događaje koji su doveli do onog što ona sad patetično naziva postradanjem naroda."

Mirjana Miočinović: "Užas izgubljenih kriterija"

Monitor, 10.09.1999.

&

"Uvek sam se užasavao svake vrste fanatizma. Nacionalizam je najgora čovečja konstrukcija. A najekstremniji je kada je obložen kulturnim slojevima".

Mario Vargas Ljosa

Čitanka, za nedeljno popodne:

- Most: Može li se Srbija demokratizovati? (Br. 39-40, 2000.)

- Sarajevske sveske: Margina slobode (Br.17, 2008.)

- Republika: Nacionalističke kritike Praxisa (Br.544-545, 2013.)

Hronika Palanačkog Uma - X deo

POLITIČKI VAŠAR U REŽIJI DOSADE

Ukoliko je žrtva duha palanke (tj. žrtva verovanja u mogućnost opstajanja nečega takvog) političar, usled sopstvenog ideala ravnodušja i lenjosti kao palanačkog rada kojima naizgled oponira, on taj svoj politički stav prepun duha opsene delatnosti, zapravo koristi u funkciji opstanka tog istog ravnodušja. "Ako je političar, on je to zato što nije ljubavnik"; on odbija iskušenja ljubavi (realnog, racionalnog života i smrti), njegova ne-ljubav je samo ljubav za politiku, u samoj sebi protivrečna ljubav za ne-ljubavi. Ta njegova ljubav je prividna, baš kao i njegov politički duh.
Političar palanke je zaveštan trajanju nasuprot preobražaju, pa tako dolazi u sukob sa svakom delatnošću koja za cilj ima preobražaj. Njegovo delovanje je samo privid, baš kao i sve drugo što čini duh palanke. To apsolutno poricanje preobražaja (života) ne-delovanjem, predstavlja svojevrsno delovanje palanke, čime se onemogućava njen apsolut trajanja (u čemu leži smrt duha palanke, usled nemogućnosti postojanja apsolutnog ne-postojanja).
Kao što je u nemogućnosti apsolutne ravnodušnosti morao da dođe do lenjosti, kao sasvim specifičnog sopstvenog oblika "rada" protiv rada, tako je on morao da dođe i do ovog privida političke delatnosti.

Političar palanke podržava taj privid: to nije samo deo njegove nesposobnosti za delatnost, već i nehtenje da dela (poput palanačkog sentimentalizma, teatra ili tradicionalizma). To je delanje njegove nemoći, koju je preobrazio u načelo sopstvene nemoći za egzistenciju. On tu prinudu nesposobnosti i nemoći pretvara u načelo i sledstveno tome u stvar "sopstvenog izbora". I baš usled te svoje onemogućenosti, on onemogućava dalje onemogućavanje kako bi sprečio dalje poricanje samog sebe; on ispada tragičan baš zato što neće da bude tragičan. Primoran da hoće ono što neće, protivureči samom sebi i takvoj egzistenciji pa je u nekakvom stalnom nezavršivom "poslu" suprotstavljanja samom sebi. Trudeći se iz petnih žila da podražava egzistenciju, on tako teži da se zadrži izvan nje.
Njegova osnovna delatnost tako postaje pretvaranje svake delatnosti u privid, pretvara se u bezopasnu i beskrajnu igru privida i opsena. On u tu igru tone postajući i sam privid, a taj privid sigurnosti plaća sve većim potonućem u očajanje same egzistencije, nepomirljive sa prividom. To očajanje političara palanke, vodi sve grozničavije daljem stvaranju ovog privida i njegovoj konačnoj propasti.

Njegova politička delatnost nadalje samo prividno ostaje delatnost "programa", dok zapravo postaje delatnost stvaranja događaja. Do izražaja dolazi značaj samog pokreta (događaj) u odnosu na njegov smisao (program). Privid smisla objašnjava se time da je on obuhvaćen nagonom za stvaranje događaja, baš kao što je egzistencija obuhvaćena samim pokretom. Pa opet, i ovde se radi samo o pukom prividu pokreta, jer lenjost (tj. ne-rad palanke) ne dopušta drugačije. Sama programska svest je protivna tom kretanju tj. egzistenciji ne-kretanja, tom statičnom plesu prividne egistencije duha palanke i njegovog političara.
Pa opet, kretanje koje je samo po sebi svrha, predstavlja nešto nemoguće, zato što je ono nužnost i izraz onoga što pokreće, a ne nekakva izmišljena samoizvornost, originalnost.
Bivajući duhom sukoba između Ja i ne-Ja, tj. duhom nasilja, on je ubeđen da se egzistencija može iznuditi pukim kretanjem bez suštine, da se njegovo sopstveno Ja može iznuditi (silom, ne milom) iz njegovog palanačkog ne-Ja. Otuda njegova svest o ništavilu pustinjskog sveta bez smisla, mirovanju koje ga užasava i nagoni na "spasonosno" kretanje koje je samo sebi svrha, i koje za rezultat ima samo dalje stvaranje i širenje pustinje. Ta pustinja se širi strahom od nje, od njega živi.

I baš ta pustinja predstavlja jedan veliki "politički" vašar neprestanog "događanja" ničega u režiji Dosade. Taj "režiser" je zapravo svest o ništavilu ne-egzistencije, pa je iz tog razloga beskonačno željan "novosti"; on ima neutaživu potrebu da režira događaje za novosti koje nikada nisu dovoljno nove. Taj duh koji leži na samom dnu, taj talog duha, objavljivanjem "novina" ne može da se samom sebi objavi i otme se utaloženosti.
Što je manje života a više pustinje, to je više života-događaja a manje života-smisla.
Bezumne političke strasti u palanci potiču iz tog doživljaja moći ništavila bez strasti, i sledstveno tome stvaranju dosade, lenjosti, nihilizma, infantilnosti. Politika sveta palanke (i njegovog duha) predstavlja politiku prevare jer je zasnovana na pokušaju prevare same egzistencije, degradacije istorije (od istorije traženja smisla u istoriju događanja, čiji je smisao unapred zadat). Načelo lukavstva je vrhovno "radno" načelo politike palanaštva. Ona je bez cilja jer sama sebi predstavlja cilj; to je igra kojom vlada duh nadigravanja i izigravanja. Osnovni imperativ je ne biti prevaren, što u praksi znači - prevariti sveprisutan osećaj moguće prevare.

Objekat, podmet tog bezumno-strasnog političkog života koji je sam sebi svrha, može imati različite forme (možda je bolje reći prikaze):
1. To može biti "pojedinac", koji u agoniji plemenskog nad-Ja vidi sopstveno Ja, sopstvenu "važnost" i "moć". Što je ta agonija očiglednija, to je on "važniji" i "jači". On tu "moć" prihvata pribojavajući se sopstvenog "greha" slobode, tražeći baš u njoj utehu i zaborav tog greha.
2. To može biti pojedinac koji svoju pojedinačnost protivi jednobraznosti nad-Ja plemena u agoniji, ali se ne protivi plemenskoj svesti koja nije skup singularizama pojedinaca već singularizam plemenskog nad-Ja. On pokušava da produži plemensko kroz sopstveno, osećajući se sam kao pleme.
3. To može biti i strogo determinisan pojedinac, čija nesloboda predstavlja jemstvo neodgovornosti, tj. slobode učestvovanja u političkom vašaru palanke. On sopstvenu slobodu prihvata kao neodgovornost; tu neodgovornost koristi da bi stvorio "slobodu" koja nije stvaralačka, smislena, već predstavlja slobodu za učešće u događajima, u pokretu.

Tu se uvek radi o duhu, koji u politici kao događanju grozničavo traži spas od sopstvenog ništavila; ta groznica sve više raste što je veće iskušenje ništavila. Ako to delanje ne može da bude stvarno, baš kao što ni sam subjekt delanja bez smisla u njemu ne može da nađe sebe, sam nalog smislenog delovanja neumitno upućuje subjekta palanačke politike na pokušaj prevare egzistencije, tako što će pokušati da svet palanke pretvori u jedan veliki politički vašar na kome je sve privid, na kome stvarnosti nema, na kome je sve kao u snu - pa se, shodno tome, nalazi van svake tragične opasnosti. Iako on to uporno odbija, baš sama služba ovom vašaru predstavlja (neželjenu) pohvalu delatnosti stvarne egzistencije.
Ta "idealna" stvarnost koja stvara budućnost poricanjem "stvarne" stvarnosti kao palanački nedovoljne, predstavlja samo još jedan utopijski san koji prividno pokreće istoriju. To je samo još jedna iluzija, bez koje nema istorije.

***

I tako, ponovo prisustvujemo velikom iščitavanju Filosofije palanke u javnosti.
Za razliku od onog iz avgusta 1969. godine, kada je sam autor tokom sedam dana, na Trećem programu Radio Beograda čitao (potom objavljenu) knjigu, danas, tačno 45 godina kasnije, na svim radio i TV kanalima sa nacionalnom i drugim frekvencijama, u prenosima zasedanja Parlamenta, na konferencijama Vlade, izjavama ministara i funkcionera, po novinama, kafanama, čaršijama, sahranama i slavama, oni o kojima Filosofija palanke govori neprekidno iščitavaju sami sebe. Razgolićeni, bez imalo srama, palanački ponosni na to šta i kakvi su.
Ako mnogi nisu razumeli Konstantinovića pre 45 godina, šta ih to sada sprečava da vide praktično izvođenje tog epohalnog dela, posvećenog baš i jedino njima samima?
Nama.

Ovaj tekst je posvećen vanvremenskom piscu-filosofu, i njegovom delu za sva vremena.

Radomir Konstantinović

27.03.1928. - 27.10.2011.

Hronike palanačkog uma: 

28.01.2010. - Uvod: Umesto uvoda - stil, najviše načelo palanke 

30.01.2010. - I deo: Ideal čistog siromaštva; Duh palanke kao duh plemena u agoniji; Palanka, pozorište normativnosti 

02.02.2010. - II deo: Odsustvo tragedije - sentimentalizam i sarkazam; Pamfletizam protiv tragedije; Sreća od nesreće kao pra-uzrok determinizma 

05.02.2010. - III deo: Ateizam kao načelo javnosti; Smrt i filosofija palanke; Individualizam kao funkcija duha palanke 

09.02.2010. - IV deo: Trajni infantilizam duha palanke 

12.02.2010. - V deo: Realizam kao plemensko žrtvovanje obogovljenoj stvarnosti; Banalnost - prvo načelo ništavila; Senzacionalizam - drugo načelo ništavila; Razočaranje u životinju; Jesenji nokturno i "svetska pakost" duha palanke 

23.02.2010. - VI deo: Nihilizam tamnog vilajeta; Nihilizam filosofije palanke i jezik

23.10.2012. - VII deo: Nacizam palanke ili palanački nacizam? 
29.10.2013. - VIII deo: Egzistencija kao besmislen rad; Lenjost kao rad zatvorenog sveta palanke 

03.01.2014. - IX deo: Beleške XII deo Duh-narod protiv duha

03.08.2014. - Protivotrov: Radomir Konstantinović "Da se vratimo u svet" (Nema razgovora sa ludilom)