O slobodi govora, još malo

Ono što znamo o ljudskim pravima, uglavnom znamo ili "znamo" iz dva izvora:

1. iz sabranih nedela o šešeljevsko-informerskim bespućima šizofrenih napada skriboreje po pitanju stranoplaćeničkih i stranocentromoćničkih teorija zavera o svekolikom uništenju srBstva, i

2. iz istorije ljudskog roda i njegovog napretka, posebno u poslednja dva veka - o ukidanju ropstva, pravu glasa, radničkih prava, ženskih i (uopšte gledano) rodnih prava, prava manjina i seta raznih drugih sloboda.

U sve to ulazi i pravo na slobodu mišljenja i govora. To pravo je regulisano Poveljom UN o ljudskim pravima kao i nacionalnim Ustavima i zakonima zemalja-članica. O poštovanju i sprovođenu napisanog - nekom drugom prilikom. Ovde ćemo se samo na kratko pozabaviti pravom na slobodu govora, posmatrano iz ugla standardnog savremeng konzumenta društvenih mreža, upotrebom jedne uprošćene varijante standardne SWOT analize.

Po društvenim mrežama na internetu moguće je iskristalisati četiri tipa ličnih stavova glede slobode govora, koji se mogu ovde upotrebiti:

1. Borim se za slobodu govora.
2. Lajkujem slobodu govora.
3. Spaliti! Zatvoriti! Proterati! Banovati!
4. Dobro je da postoji sloboda govora, ali niko to ne poštuje.

Njihovom međusobnom kombinacijom dolazimo do četiri opšta modela ponašanja korisnika društvenih mreža, kada im spomenete slobodu govora:

• 1 + 2 = NIJE UVREDLJIVO
• 1 + 3 = POLITIČKI NEKOREKTNO
• 2 + 4 = POLITIČKI KOREKTNO
• 3 + 4 = UVREDLJIVO

Standardni korisnik društvenih mreža na slobodu govora uglavnom gleda kao na slobodu nepromišljenog lupetanja, naturanja svojih stavova svima, bacanja kletvi na svakog ko mu ne lajkuje prepametne objave ili ne šeruje/forvarduje dubokoumne piramidalne citate i molitve, mahnitog ad hominem i ad personam ujedanja svakoga ko se usudi da se ne složi sa objavom, praćenja (čitaj: vrebanja) tuđih ličnih profila i brisanja sa liste e-prijatelja zbog ponekad sasvim banalnih povoda (koji se obavezno pravdaju ličnim puritanizmom i svepameću brisača). Sloboda govora na društvenim mrežama neizostavno podrazumeva reakciju na prvu loptu povodom nekog teksta, u šta ulazi obavezno čitanje samo naslova i prve rečenice a nikako celog teksta. Sloboda govora, takođe, podrazumeva da možete psovati ili čak pretiti na bilo čiji račun i potom obavezno udarite u kuknjavu na sve strane kako vam zli fejs ili tviter blokiraju profil po nečijem nalogu. Sloboda govora na društvenim mrežama podrazumeva i ali-kaida rečenice, isključivost, diskvalifikacije i uvrede, uz obavezni "Hitleru!" ili "tićemikažeš" touché.

Sve to važi, višestruko pojačano, i za privatne poruke. Što tek tu ima slobode, i naročito izražavanja...

Sloboda govora na društvenim mrežama, nažalost, u najmanjoj meri podrazumeva samokontrolu. Ne autocenzuru, već onu pravu i izgleda davno zaboravljenu odmerenost u svakoj situaciji.

Strašno je kada dođe do tabloidizacije pojma (i suštine) slobode govora, a došlo se.

Nije posle đavo kriv kada vam se "zgadi fejs" pa obrišete ili privremeno deaktivirate profil, već ste sami krivi što puštate svaku budalu da vam bude "prijatelj" i što čitate svaku njegovu glupost koju objavi iako znate da vam to ne prija. Jer ste oguglali na sve, i to ne samo u virtuelnom životu.

Sloboda govora na društvenim mrežama, pa i na internetu uopšte, mora biti ista kao ona u svakodnevnom (stvarnom) životu. Ako vam je poimanje slobode govora na društvenim mrežama identično onom "uličnom", nekritičkom i bez samokontrole, onda se ne čudite kada vam se jednog dana konačno upali lampica, kada ukapirate da ste odavno upali u tablicu dnevnog unosa neophodnih sastojaka za opstanak svakog totalitarnog režima koji se oduvek hranio na prvom mestu ljudskom glupošću.

A tada je, obično, već kasno za ispravljanje krivina.

***

Da zaključimo ovu priču:

Današnji trend načina na koji se koriste društvene mreže u najvećoj meri podrazumeva - što je dokazano u svakodnevnoj praksi - politički nekorektno i uvredljivo međusobno ophođenje "sagovornika". Oni to uglavnom zovu "zastupanje stavova", pa bi možda, shodno tome, bolje bilo reći "saučesnika" u igri gluvih telefona. Kako god, dva pomenuta modela se sastoje od kombinacija stavova 1+3 i 3+4, iz čega se jasno vidi koji je trend stavova tj. komunikacije dominantan na (ne samo našim) društvenim mrežama:

Spaliti! Zatvoriti! Proterati! Banovati!

Ukoliko ne verujete, onda prebrojite na koliko takvih objava/postova/tvitova/statusa ste naišli u poslednja 24 sata. Nije potrebno više, dovoljno je da se vratite samo jedan dan unazad. Nije to sitna muka, kada vam, na primer, zbog mnogih stvari smetaju domaći kvazipolitičari a da su vam za to krivi čak i oni koji po fejsbuku kače fotografije mačaka i slavskih kolača.

Jer, crveno je boja ljubavi.

p.s.

Bitange se ne ruše sa vlasti uz ovakav način poimanja slobode izražavanja.
Oni uz pomoć njega opstaju.

Kako danas funkcioniše internet

Kako danas funkcioniše internet?

U stvari, realnije bi bilo zapitati se kako to danas funkcionišu mediji i njihovi čitaoci, u vremenu kada su i jedni i drugi skoro u potpunosti napustili kioske i preselili se u virtualnu informacionu mat(e)ricu portala i društvenih mreža.

Odgovor na ovo pitanje je užasavajuće jednostavan, mada ne i pojednostavljen:

Ovako.

Iako je ovo samo karikatura sa meksičkog bloga Cinismo ilustrado, odnos broja lajkova, komentara i deljenja ispod iste slike sa dva različita i naizgled nepovezana naslova govori dovoljno o stanju svesti današnjih konzumenata informacija i naročito "informacija". Ono "naizgled nepovezana" stoji jer se u domaćim (i stranim) medijima zaista baš to može naći - ista slika, dan za danom, samo se naslovi ispod smenjuju, i to počev od komentara o ubistvu pa do rasprave o boji haljine ubijene, sa višednevnim međukoracima blendovanja (prelivanja) iz prvog u poslednji frejm. Što je više tih međukoraka, tj. što više dana traje mrcvarenje vesti po medijima, to će onaj poslednji upit, apsolutno besmislen i nenormalan, biti više očekivan a negativna reakcija na očigledno silovanje inicijalne vesti (i "žrtve" u njoj) biće u potpunosti zamenjena ogromnim skokom tiraža (čitaj: zarade), kao posledica vrtoglavog porasta broja komentara na društvenim mrežama. Kako se zarada ne bi zadržala samo kod jednih "novina", izmislićemo nekoliko takvih istih, sa različitim "uredništvima", "dopisnicima", "portalima", "lupačima lajkova i komentara", pa ćemo potom svima "njima" lepo svakoga dana servirati "vesti" koje se fabrikuju u jednoj centralnoj agenciji (najbolje bivšoj državnoj, koja je lopovski privatizovana da bi i dalje radila za partijsku državu). Stvorićemo privid informacionog pluralizma i slobode, kako brojem "medija" tako i tumbanjem reči u naslovima, da ne bi bili svi isti.

Potom krenemo u lov na somove: jedan od "medija" zabućka "vest" a silan društveno-umrežen somovski narod navali da vidi šta to ima na jelovniku. Još ne stignu da dobro pogledaju šta se tu zaista dešava (tj. o čemu je vest i da li je u pitanju zaista vest ili mamac), kad ono bućka se čuje sa neke druge, treće... n-te strane - ima ih, dao bog, koliko i n-"medija" u državno-privatnom partnerstvu vlasništva. U takvoj situaciji televizije se ne mogu nadmetati sa elektronskim verzijama nekada štampanih novina, pa zato njihovi vlasnici otvaraju po više desetina istih kanala sa naoko različitim sadržajima (filmovi, muzika, filmovi, sport, filmovi, dečije serije, filmovi, sapunice, filmovi, kvazinaučni programi, filmovi, crkvene propovedi, filmovi... filmovi - poznato, zar ne?), koji su listom ispresecani kratkim vestima od minut-dva što traju 5-10 minuta i to na svakih sat vremena. Kada u taj medijski boršč dodate i obavezne reklame koje život znače (gde, pored raspevanih plastifuksi iz vaše privatne istobojne muzičke produkcije, obavezno reklamirate i štampane medije koji plasiraju iste centralizovane informacije u istoj formi poput one u vašim "vestima"), jasno je da od gledanja programa po naizgled različitim TV kanalima jednog vlasnika - nema ništa. Zato što ti kanali i nisu smišljeni da bi ste ih gledali. Naravno da postoje i pojednici koji su oguglali na "informisanje" svakih sat vremena, i to baš posred napada vanzemaljaca, švaleracije ili sevanja guzica po farmama. Takvih je najmanje; u najvećem broju oni su oguglali i na same filmove i ostalo, pa vreme pred malim ekranom svojih TV prijemnika uglavnom provode uz peglanje ili prazno zureći u plafon uz akustičnu pozadinu cike, vriske ili pucnjave koja dolazi iz ćorave kutije. Takvima TV najčešće služi za uspavljivanje.
U stvari, TV služi skoro svima za uspavljivanje - nekome kasno noću, mnogima u po bela dana. Bitni su jedino oni informativni razgovori na svakih sat vremena, u kojima gledaoci, širom otvorenih ustiju i zaslepljenih očiju, bivaju saslušavani sumanutim zatrpavanjem besmislenim "informacijama" od kojih se sve teže može pobeći.
Jedan od mogućih puteva Loganovog bega bio je internet.
Bio.

Danas vas tamo čekaju oni isti ispirači mozgova sa TV ekrana (sa i bez pretpranja), potpomognuti hordama lajkerova, resavskih abronoša "komentara" i e-džukela kojima je jedini zadatak da besomučno izujedaju svakoga ko se usudi da kritički sagleda kako "vest" tako i njenog (stvarnog) autora. Iako su ti napadi višestruko brojniji od smislenih komentara, njihov efekat je ipak vremenski ograničen do trenutka kada postanu smešni i okrenu se protiv sebe samih, izazovu kontraproduktivan efekat u odnosu na ideju bacanja prašine u oči. Kada postane jasno da, i pored višednevnog blaćenja onih koji npr. uporno postavljaju pitanje odgovornosti policije koja je ubila studentkinju tokom sukoba sa demonstrantima, onda se na teren ubacuje (željno očekivan) mamac o tome koje je boje suknja ubijene studentkinje.

U redu, suknja je plavo-crna dokle god u nju gledate i to je to. Stvarno, vi zaista u to verujete?! Probajte da, posle tridesetak sekundi gledanja u sliku, zažmurite ili makar samo malo skrenete pogled sa nje, i lepo ćete "videti" da je suknja u stvari belo-zlatna. Eto, prosto & jasno i bez vike koju ste nepotrebno podigli. Molim, šta "a ubijena studentkinja"? Pa, izvinite, to sada više nije tema... vama je zaista nemoguće udovoljiti koliko ste zlonamerni i u svemu koristite priliku da napadnete Vođu i blatite svoj narod i državu.

Sve ovo, gore spomenuto, postoji sa samo jednim ciljem: da zažmurite ili skrenete pogled sa loše stvarnosti, i tako sagledate njen stvarni negativ koji je oličenje raja na Zemlji. Isto važi i za Vođu, naročito ako je on preko svojih privatnih supozitorija vlasnik većine "medija" u gulagu koji i dalje pogrešno nazivate svojom zemljom, ili - ne daj bože, pu! pu! - državom.

Noam Čomski u svojih "Deset principa strategije manipulisanja ljudima" opisuje tehologiju zatupljivanja i potonjeg utoravanja masa. Posebnu pažnju treba obratiti na sledeće stavke:

#1 Preusmeravanje pažnje nebitnim informacijama sa važnih problema na nevažne teme.

#2 Stvaranje problema kako bi ga javnost potom lakše progutala.

#6 Buđenje emocija, tj. njihova zloupotreba kada kritičku svest zamene emotivni impulsi.

#8 Veličanje gluposti, podsticanje javnosti da prihvati prosečnost i pruži otpor kulturi i nauci.

#10 Zloupotreba znanja (nauke i tehnologije) od strane onih koji ga "poseduju", na štetu javnosti.

Hoćete primer iz stvarnog života?

Nažalost, iako se radi o teškom zločinu (ubistvo deteta u jednom selu kraj Zaječara), način na koji su domaći mediji izveštavali - naročito na svojim internet portalima koji su dinamični, pa se tekstovi, komentari čak i sama vest mogu menjati "u trku" shodno trenutnim potrebama onih koji je plasiraju - govori u prilog ovog teksta. Prvog dana su to bile osnovne vesti o zločincu i žrtvi, šturih detalja i uglavnom ono što su izjavili predstavnici istražnih organa. Već naredna dva-tri dana sve se okrenulo u naizgled nekontrolisano divljanje na temu smrtne kazne, smišljeno agresivnim i ciljanim bombastičnim naslovima uz dežurne komentare koji su prevazišli bestijalnost samog ubice, sve začinjeno krivičnim delom zabranjenog objavljivanja fotografije ubijenog trogodišnjeg deteta. Petog dana su mediji iz svih kalibara tukli po meštanima Vratarnice, jer su znali da je ubica lud a sve vreme su ćutali, onako "po seljački". Tačno na vreme, da se preduhitre prve naznake pitanja "A šta su sve vreme radili nadležni državni organi, kada se znalo da tip nije normalan?" i "Kako je bre moguće da ubica prođe poligraf, a onda svima pljune u lice priznavši ubistvo na koje tzv. detektor laži uopšte nije ukazivao?". Ovo poslednje se prevodi i sa "Koliko je zaista pouzdano to sokoćalo kojim se svaki čas dokazuje poštenje najužeg vrha Države i Partije?" To je pitanje koje se nikako ne postavlja u partijskoj državi čija se zastava sastoji od tri nijanse pinkičasto-crne.

I ne samo to: dobro razmislite šta vam je sve povodom ove vesti prošlo kroz glavu prvog, a šta petog dana, i koliko je medijska manipulacija na to uticala. Računa se i ako ste već prvog dana navukli roletne i isključili se iz svega, podjednako zgroženi kako zločinom tako i izveštavanjem i komentarima povodom njega; računa se, zato što su i na taj način uspeli da vas nekolicinu neuklopivih izmanipulišu i isključe od javnog postavljanja nezgodnih pitanja, ali i sopstvenog razmišljanja o tome. Uspeli su da vam uvale autocenzuru, jer ste želeli da sačuvate lični mir koji bi bio ozbiljno narušen da ste se kojim slučajem usudili na disonantan lični stav u komentarima širom Internet pustinje.

A danas, da li su novine pisale o tom zločinu? Pomučićete se dobrano da po internetu nađete neku informaciju o tome. Možda vam se posreći, možda ne. A možda je ne i najbolja varijanta - po vas, naravno.

Eto kako danas funkcioniše internet.