Idi amin dadaizam

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odbacio je kritike da se u Srbiji guše medijske slobode i uspostavlja državni monopol nad medijima, ističući da je njegova vlada bila prva koja se, posle mnogo godina i mnogih reformi, odrekla svog učešća u medijima. U autorskom tekstu za EUobserver, Vučić je odgovorio na komentar italijanskog novinara Matea Trevisana i njegovu ocenu da se Srbija nije distancirala od ere državnih medija, i da je u medijskoj sferi partijski monopol uspostavila vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) koja sistematski krši osnovne medijske slobode.

(Kurir, 06.11.2018)

USTAV REPUBLIKE SRBIJE ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006)

Sloboda mišljenja i izražavanja

Član 46

Jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje.

Sloboda izražavanja može se zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Dakle, pod st. 2 čl.46 spadaju i Telekom Srbija, Telekom Republike Srpske, SBB, KCN Kopernikus, b92/O2/Prva, ugovori za "Beograd na vodi", Južne Vesti, Kikindske, Danas, Naša Borba, Vranjske, Žig Info, N1, RTV Krajina Negotin, Studio B, RTV Novi Sad, Republika, Dnevni Telegraf, NIN, Vreme, Peščanik, Vesna Pešić, Dušan Petričić, Koraks, Mirjana Karanović, Milan Jovanović, Željko Matorčević, Aleksandar Gajšek, Zoran Modli, Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić... i mnogi drugi, svako na svoj način?

Beograd 15.12.2018.

Idi Amin Dada je bio vojni diktator i predsednik Ugande od 1971. do 1979. godine. Amin je stupio u britansku kolonijalnu vojsku, odred po imenu "Kraljevski afrički strelci" 1946. godine, kao pomoćnik kuvara, i napredovao do čina general-majora. Prema sopstvenoj tvrdnji bio je primoran da stupi u vojsku tokom Drugog svetskog rata gde je učestvovao u borbama u Burmi, ali podaci pokazuju da je bio regrutovan tek nakon završetka rata. 

Nalazio se na položaju vrhovnog komandanta vojske Ugande. Godine 1965. premijer Milton Obote i Amin su bili umešani u šverc slonovače i zlata u Ugandu iz Demokratske republike Kongo. Preuzeo je vlast vojnim pučem januara 1971, zbacivši sa vlasti Miltona Obotea. Nedelju dana kasnije, Amin se proglasio predsednikom Ugande, vrhovnim komandantom oružanih snaga, načelnikom generalštaba i komandantom avijacije. Proklamovao je ukidanje ustava. Rasformirao je obaveštajnu službu pod nazivom "Opšta služba" (GSU) koju je formirala prethodna vlada, i zamenio je novom "Državnom istražnom upravom" (SRB). Druge službe, kao što su vojna policija i Služba javne bezbednosti (PSU), su imale ulogu da iskorene svako protivljenje Aminovoj politici.

Period njegove vladavine je karakterisalo kršenje ljudskih prava, politička represija, etničko čišćenje, ubistva političkih neistomišljenika i proterivanje azijata iz Ugande. Amin je postao predmet glasina i mitova, uključujući i široko ukorenjeno mišljenje da je bio ljudožder.

Od 1977. do 1979. godine, Amin je nosio neobičnu titulu koju je sam sebi dodelio: "Njegova ekselencija doživotni Predsednik Republike Ugande feldmaršal hadžija dr Idi Amin Dada, gospodar svih životinja na zemlji i osvajač Britanske imperije u Africi“. Kako su godine odmicale, Amin je postao neverovatno čudan i nekomunikativan. Nakon što je Ujedinjeno Kraljevstvo prekinulo odnose sa njegovim režimom, Amin je 1977. proglasio pobedu nad Britancima, a sebe proglasio osvajačem Britanske imperije.

Aminov pokušaj aneksije regiona Kagere, tanzanijske provincije tokom 1978, je doveo do Ugandsko-tanzanijskog rata i pada Aminovog režima 1979. godine. Amin je prebegao prvo u Libiju, a zatim je prešao u Saudijsku Arabiju 1981. godine, gde je i preminuo 2003. godine.

amin (značenje)

- amen; privesti kraju, završiti molitvu

- Neka tako bude!
- Svršeno!
- Gotova stvar!

- I tačka!

idi (značenje)

- imperativ (zapovedni način) glagola "ili"; odlazi, beži, nestani

Dakle: idi, amin = odlazi, gotov si

I tačka.

p.s.
14 odrednica fašizma po Lorensu Britu:
#6. Kontrola masmedija
"Ponekad su mediji pod direktnom kontrolom vlasti, ali u ostalim slučajevima mediji su pod indirektnom kontrolom državnih pravila igre, tj. portparola i rukovodilaca u samim medijima koji simpatišu vlasti. Cenzura je veoma česta pojava, naročito u vreme ratnog stanja."
Srećom, kod nas su stalno neka stanja.


prevod, odgovor i pitanje:

Predsednik Vučić u autorskom tekstu za EUobzerver: U Srbiji se ne guše medijske slobode (Kurir, 06.11.2018)

Aleksandar Vucic: Media freedom in Serbia - President Vucic responds (EUobserver, 06.11.2018)

Matteo Trevisan: How media freedom in Serbia is under attack (EUobserver, 02.11.2018)

Sloboda i (ne)obrazovanje

Veliki sam pobornik poboljšanja kvaliteta puteva, kanala i škola. Ali voleo bih da ulaganja u treće budu opipljiva poput ulaganja u prvo - konkretnija od prodavanja magle. Ulaganja u fondove knjiga jesu sasvim pristojan vid pomoći, osim ako se ne izgube u stalnoj pretnji bankrota tih fondova. Kada bi zakonodavac na postojeće poreze dodao samo jedan cent po glavi stanovnika naše države, to bi trenutno započelo i omogućilo trajno održavanje sistema osnovnih ili opštih gradskih škola, kao i univerziteta na kome bi se na najvišem nivou mogla izučavati svaka grana nauke koja bi danas mogla bila biti našoj državi od koristi. To bi nas, takođe, spasilo tereta konzervativizma, fanatizma i indiferentnosti prema sopstvenoj državi, kojoj upravo sada šaljemo svoju mladost da bi smo nazad dovlačili onu iz Nove Engleske.

Ukoliko neka nacija, koja sebe smatra civilizovanom, očekuje da istovremeno bude i neobrazovana i slobodna, onda ona očekuje nešto što nije nikada bilo niti će biti.
Funkcioneri svake vlasti imaju neverovatnu sklonost da po sopstvenoj volji upravljaju slobodom i imovinom građana. A upravo za slobodu i imovinu nema sigurnije luke od samih građana; međutim, čak ni među njima to nije na sigurnom ukoliko oni nemaju informacije. Samo tamo gde je štampa slobodna, i gde su svi građani pismeni i sposobni da je čitaju, sve je na sigurnom.

- Tomas Džeferson, iz pisma pukovniku Čarlsu Jensiju 6. januara 1816. godine

Atheist Republic: Thomas Jefferson "A nation can never be both ignorant and free"

Online Library of Liberty: Thomas Jefferson "The Works, vol.XI (correspondence and papers 1806-1816)"
Charles Yancey of Albemarle & Thomas Jefferson - selected correspodence 1807-1825

Da li znate ko su ova dvojica sa slike?
Hajde da preformulišemo ovo pitanje:
Da li znate ko su i kako izgledaju ministri obrazovanja i informisanja u aktuelnoj Vladi Republike Srbije? Malo je verovatno, a u suštini nije ni bitno.
Da li znate šta rade? Još je manje verovatno, ali de profundis spada među najbitnije stvari jednog društva koje želi da bude slobodno. I civilizovano. Kao što je važilo za Ameriku u nastajanju, podjednako važi i za Srbiju u nestajanju, bez obzira na vremensku razliku od 202 godine. Ne bavimo se ovde današnjim odnosima Srbije i Amerike, niti samom Amerikom u vremenskom rasponu od dva veka. Bavimo se poređenjem - na šta je ličila i kakva je bila Amerika Tomasa Džefersona početkom XIX tj. na šta liči Srbija Aleksandra Vučića početkom XXI veka. Da li danas našu decu uče da je Srbija Dositeja Obradovića bila Džefersonovoj Americi daleko bliža nego ovo naše današnje čudo? Uče, svakako, baš kao što nam je informisanje nezavisno i slobodno, u stilu "kad čujem reči istina i sloboda, hvatam se za kundak pinkformera". Zato što smo (napredno) pametni.
Ko se ne pita kakvo su nam obrazovanje i informisanje, ali obavezno ima komentar na ono "u nestajanju" koji svakog jutra sebi u ogledalu recituje - čuveno "Amerka je najveća fašsčka zemlja na svijetu!" - taj nikada neće ni moći da shvati suštinu. A suština je jednostavna, i glasi:

Bez obrazovanja nema demokratije, bez informisanja nema slobode.

U suprotnom, sve se svodi na Orvelovo "u neznanju je moć", "sloboda je ropstvo" i konačno - "rat je mir".
Za ovce, ali svakako ne i za ljude.

Bukom protiv mraka

Akcija, u nedelju 19. novembra, od 12h do 15h, širom Srbije:

Bukom protiv mraka!

Grupa za slobodu medija je Vladi i Narodnoj skupštini Republike Srbije 14.11.2017. podnela 13 zahteva koji predstavljaju najhitnije mere za prestanak urušavanja slobode medija i ugrožavanja bezbednosti novinara u Srbiji.

Nakon razgovora sa predstavnicima medija, povodom podnetih zahteva, predsednica Vlade Ana Brnabić je 15. novembra (između ostalog) izjavila sledeće:

"Povodom zahteva Grupe za slobodu medija, nisam garantovala da će ti odgovori biti pozitivni, ali mi je važno u ovom trenutku da dijalog postoji. Koliko oni misle da atmosfera nije dobra za medije, toliko ja mislim da nije jednako dobra za ljude koji pokušavaju da vode ovu državu. Složili smo se da krećemo iz različitih ćoškova ringa, ali ne treba da budemo neprijatelji već treba da se nastavi dijalog. U narednih 10 do 15 dana poslaću odgovor i nastavićemo.dijalog."

Izjava premijerke kao da je data klinastim pismom - ko u klin, ko u ploču.

Dođite da zajedno pravimo buku i iskažemo podršku zahtevima Grupe za slobodu medija koji su predati Vladi Srbije!

U Beogradu na tri punkta: na Trgu Republike, kod Ruskog cara i na Terazijama

U Novom Sadu: na Trgu slobode

U Nišu: Obrenovićeva 38 (ispred zgrade Medija centra)

U Vranju: u pešačkoj zoni kod OTP Banke

U Kragujevcu: u Velikom parku

Ako ne stižete, slušajte prenose akcija uživo i naše goste istog dana od 10h do 15h, putem: 

RadioAparat Beograd
Radio 021 Novi Sad

Radio Boom 93 Požarevac

CITY RADIO 99,9 Niš

Radio Ozon Čačak

Radio Luna Užice

Radio Prima Bajina Bašta

Radio Šabac
Radio Sto Plus Novi Pazar

Grupa za slobodu medija

#ZaSloboduMedija

#PodržiZahteve

Sloboda govora, fašizam i ljudska prava

Fašistička ideologija i ljudska prava su sukobljeni na mnogim poljima, što je sasvim očigledno i jasno, ali toga je bilo i u istorijskim događajima koji su prethodili usvajanju Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima. Što smo bolje upoznati sa njenim sadržajem i suštinom, to je više implikacija na javnu debatu koja je danas aktuelna u SAD zbog narastajućeg govora mržnje
Da li fašističke i rasističke organizacije imaju pravo da se pozovu na Deklaraciju?

Jedna od tih implikacija direktno vuče korene od samih nacista, zato što je ljudima koji su nakon Drugog svetskog rata radili na nacrtu Deklaracije dozlogrdilo da se više bave nacistima i posledicama njihove vladavine kada su mogli slobodno da se ponašaju shodno svojim "uverenjima". U knjizi o nastanku Deklaracije, deo koji sledi naročito je potresan kada uzmemo u obzir nedavne događaje u Šarlotsvilu koji su očigledan performans belih supremacista i pitanja da li fašisti poput Majla Janapulosa imaju prava da se na nju pozivaju:

Član 19.

Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.

Član 20.

1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.

2. Niko se ne može primorati da pripada nekom udruženju.

• Autori Deklaracije su poseban problem imali prilikom kreiranja članova 19 i 20, oko toga do koje mere društvo treba da bude tolerantno prema onima - poput nacifašističkih grupa i organizacija - koji svojim rečima i delima predstavljaju suštinsku suprotnost toleranciji. Odgovor zavisi od nivoa do koga je to pitanje podignuto, ali čak i tada moramo praviti razliku između reči i dela. Kada je neka nacija organizovana oko Ustava kao svog osnovnog stuba i principa zasnovanih na poštovanju ljudskih prava, čini se da u toj situaciji nema smisla davati nacistima i ostalim netolerantnim grupacijama podjednako, ili čak bilo kakvo pravo glasa i učešća u procesu pisanja Deklaracije. Nacisti, ili bilo koja od drugih sila Osovine, nisu bili pozvani na konferenciju u San Francisku povodom osnivanja Ujedinjenih Nacija niti su bili pozvani u Pariz da pomognu prilikom pisanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima - i u tome nije bilo nikakvog kršenja bilo kog od njihovih prava. Oba ta događaja su bila organizovana upravo zbog toga što je svetska zajednica želela da se zaštiti od nacizma, rasizma i fašizma. Učestvovanje netolerantnih u javnom životu, ako takvih ima, ne sme biti duž linija koje su oni sami povukli. Tako nešto bi zauvek zacementiralo sve počinjene užase. Ne radi se tu samo o pitanju ko ima moć i vlast da o tome odlučuje; to je takođe i pitanje pravednosti, jer pravda ne podrazumeva davanje prava veta nad pravosudnim sporazumima onima koji odbijaju da izvuku moralnu pouku iz počinjenih nedela. Kao što Džon Rols ukazuje, "pravda ne zahteva od ljudi da ostanu po strani dok im neko drugi uništava osnove njihove egzistencije". Međutim, to i dalje ne daje odgovor na pitanje koliko jedno tolerantno društvo - ukoliko je uspostavljeno - treba da bude tolerantno prema onima koji su sami netolerantni na rečima i delima.

Posebno pleni rečenica "Tako nešto bi zauvek zacementiralo sve počinjene užase" - kao odgovor na premišljanje oko toga šta bi se desilo kada bi netolerantnima (poput belih supremacista tj. nacista) bilo dopušteno da uzmu učešća u javnom životu, uključujući i učešće u kreiranju društvenih povelja.

Jasno je da možemo ovako po ceo dan da cepidlačimo oko toga šta sve spada u slobodu govora, i "koliko" govora mržnje se može smatrati za podsticaj eventualnog nasilja (npr. neki Jevrejin je tada mogao da kaže "Ako oni kažu da žele da nas pobiju, možda bi trebalo da to ozbiljno shvatimo").

Sve se to čini veoma relevantnim u odnosu na ono što se dešava danas u Americi (baš kao i širom sveta), i o tome treba u što većoj meri govoriti u javnosti, školama, fakultetima, po medijima. Posle svega, zaista ima smisla studentima u što većoj meri omogućiti uvid u ovu materiju. Neka svako pročita Univerzalnu deklaraciju i sam donese sud o tome da li se fašistički govor mržnje tu uklapa.

Takođe je poželjno poznavati i istorijat njenog nastanka, zato što postoje prokleto dobri suštinski razlozi zbog kojih je ona napisana u postojećoj formi.

Jeana Jorgensen: Free speech, fascism and human rights (Patheos, 23.08.2017)

***

Odgovor je: ne.
Zato što fašizam nije ni stav niti mišljenje, već zločin.
I to zločin na kome se baš lepo zarađuje, kako pre osamdeset godina tako i danas.
A danas, u svakoj evropskoj državi postoji najmanje jedna fašistička organizacija pa čak i registrovana politička partija. Posle svih zločina počinjenih u ime te ideologije, taj biznis ponovo uzima sve više maha. Baš kao i u Americi.

Da - i u Srbiji.
Zaista ne bi bilo u redu da zaostanemo za drugima, zar ne?
Biznis je biznis; tu tolerancija i ljudska prava nemaju šta da traže.
Baš kao i pre osamdeset godina.

O slobodi govora, još malo

Ono što znamo o ljudskim pravima, uglavnom znamo ili "znamo" iz dva izvora:

1. iz sabranih nedela o šešeljevsko-informerskim bespućima šizofrenih napada skriboreje po pitanju stranoplaćeničkih i stranocentromoćničkih teorija zavera o svekolikom uništenju srBstva, i

2. iz istorije ljudskog roda i njegovog napretka, posebno u poslednja dva veka - o ukidanju ropstva, pravu glasa, radničkih prava, ženskih i (uopšte gledano) rodnih prava, prava manjina i seta raznih drugih sloboda.

U sve to ulazi i pravo na slobodu mišljenja i govora. To pravo je regulisano Poveljom UN o ljudskim pravima kao i nacionalnim Ustavima i zakonima zemalja-članica. O poštovanju i sprovođenu napisanog - nekom drugom prilikom. Ovde ćemo se samo na kratko pozabaviti pravom na slobodu govora, posmatrano iz ugla standardnog savremeng konzumenta društvenih mreža, upotrebom jedne uprošćene varijante standardne SWOT analize.

Po društvenim mrežama na internetu moguće je iskristalisati četiri tipa ličnih stavova glede slobode govora, koji se mogu ovde upotrebiti:

1. Borim se za slobodu govora.
2. Lajkujem slobodu govora.
3. Spaliti! Zatvoriti! Proterati! Banovati!
4. Dobro je da postoji sloboda govora, ali niko to ne poštuje.

Njihovom međusobnom kombinacijom dolazimo do četiri opšta modela ponašanja korisnika društvenih mreža, kada im spomenete slobodu govora:

• 1 + 2 = NIJE UVREDLJIVO
• 1 + 3 = POLITIČKI NEKOREKTNO
• 2 + 4 = POLITIČKI KOREKTNO
• 3 + 4 = UVREDLJIVO

Standardni korisnik društvenih mreža na slobodu govora uglavnom gleda kao na slobodu nepromišljenog lupetanja, naturanja svojih stavova svima, bacanja kletvi na svakog ko mu ne lajkuje prepametne objave ili ne šeruje/forvarduje dubokoumne piramidalne citate i molitve, mahnitog ad hominem i ad personam ujedanja svakoga ko se usudi da se ne složi sa objavom, praćenja (čitaj: vrebanja) tuđih ličnih profila i brisanja sa liste e-prijatelja zbog ponekad sasvim banalnih povoda (koji se obavezno pravdaju ličnim puritanizmom i svepameću brisača). Sloboda govora na društvenim mrežama neizostavno podrazumeva reakciju na prvu loptu povodom nekog teksta, u šta ulazi obavezno čitanje samo naslova i prve rečenice a nikako celog teksta. Sloboda govora, takođe, podrazumeva da možete psovati ili čak pretiti na bilo čiji račun i potom obavezno udarite u kuknjavu na sve strane kako vam zli fejs ili tviter blokiraju profil po nečijem nalogu. Sloboda govora na društvenim mrežama podrazumeva i ali-kaida rečenice, isključivost, diskvalifikacije i uvrede, uz obavezni "Hitleru!" ili "tićemikažeš" touché.

Sve to važi, višestruko pojačano, i za privatne poruke. Što tek tu ima slobode, i naročito izražavanja...

Sloboda govora na društvenim mrežama, nažalost, u najmanjoj meri podrazumeva samokontrolu. Ne autocenzuru, već onu pravu i izgleda davno zaboravljenu odmerenost u svakoj situaciji.

Strašno je kada dođe do tabloidizacije pojma (i suštine) slobode govora, a došlo se.

Nije posle đavo kriv kada vam se "zgadi fejs" pa obrišete ili privremeno deaktivirate profil, već ste sami krivi što puštate svaku budalu da vam bude "prijatelj" i što čitate svaku njegovu glupost koju objavi iako znate da vam to ne prija. Jer ste oguglali na sve, i to ne samo u virtuelnom životu.

Sloboda govora na društvenim mrežama, pa i na internetu uopšte, mora biti ista kao ona u svakodnevnom (stvarnom) životu. Ako vam je poimanje slobode govora na društvenim mrežama identično onom "uličnom", nekritičkom i bez samokontrole, onda se ne čudite kada vam se jednog dana konačno upali lampica, kada ukapirate da ste odavno upali u tablicu dnevnog unosa neophodnih sastojaka za opstanak svakog totalitarnog režima koji se oduvek hranio na prvom mestu ljudskom glupošću.

A tada je, obično, već kasno za ispravljanje krivina.

***

Da zaključimo ovu priču:

Današnji trend načina na koji se koriste društvene mreže u najvećoj meri podrazumeva - što je dokazano u svakodnevnoj praksi - politički nekorektno i uvredljivo međusobno ophođenje "sagovornika". Oni to uglavnom zovu "zastupanje stavova", pa bi možda, shodno tome, bolje bilo reći "saučesnika" u igri gluvih telefona. Kako god, dva pomenuta modela se sastoje od kombinacija stavova 1+3 i 3+4, iz čega se jasno vidi koji je trend stavova tj. komunikacije dominantan na (ne samo našim) društvenim mrežama:

Spaliti! Zatvoriti! Proterati! Banovati!

Ukoliko ne verujete, onda prebrojite na koliko takvih objava/postova/tvitova/statusa ste naišli u poslednja 24 sata. Nije potrebno više, dovoljno je da se vratite samo jedan dan unazad. Nije to sitna muka, kada vam, na primer, zbog mnogih stvari smetaju domaći kvazipolitičari a da su vam za to krivi čak i oni koji po fejsbuku kače fotografije mačaka i slavskih kolača.

Jer, crveno je boja ljubavi.

p.s.

Bitange se ne ruše sa vlasti uz ovakav način poimanja slobode izražavanja.
Oni uz pomoć njega opstaju.

Sv. Blasfemije

30. septembar je međunarodni Dan prava na (bogo)huljenje; doduše neformalan, jer ga nema ni na jednoj zvaničnoj listi datuma kada se nešto obeležava na globalnom ili lokalnom nivou. Neformalan ili ne, tek, ovo je već šesti put da ga neki ljudi na Konfuznoj Lopti javno spominju kao deo opšte borbe za jedno od osnovnih ljudskih prava garantovanih Poveljom UN - pravo na slobodu izražavanja.

Za blasfemiju se često kaže kako je to "zločin u kome nema žrtve". Međutim, stvarnost je drugačija i, nažalost, daleko gora od pukih fraza. Zakoni po kojima "bogohulnici" bivaju proganjani i kažnjavani, čak i danas, itekako donose žrtve. Nebrojeno mnogo ljudi širom sveta biva proganjano, pa čak i ubijano, zarad sopstvenih verskih ubeđenja, a naročito zbog manjka postojanja i praktikovanja istih. Takvi zakoni, sami po sebi, predstavljaju zločin. Moderno ljudsko društvo mora da izvrši pritisak na vlade onih zemalja u kojima je to i dalje praksa, da takve zakone ukinu.

Celu priču oko Dana huljenja pokrenula je 2009. godine neprofitna organizacija Centar za istraživanje, koja ima sedište u SAD i nekoliko drugih zemalja. Osnovna misija Centra je edukacija u borbi za sekularno društvo koje je zasnovano na nauci, razumu, slobodi istraživanja, naučnom pristupu medicini i zdravlju, studentskoj razmeni i humanističkim vrednostima.

Zašto baš 30. septembar? Toga dana 2009. godine, u danskoj štampi bile su objavljene karikature koje na satiričan način prikazuju proroka Muhameda, što je potom izazvalo ne samo buru protesta islamskih vernika u Danskoj, već i bes imama u nekoliko muslimanskih zemalja, koji su pozvali pomahnitalu rulju (pardon, demonstrante) na nasilje i osvetu; bacane su eksplozivne naprave na danske ambasade u tim zemljama, poginulo je i stotinak ljudi.

U nekim državama, čak i danas, bogohuljenje se smatra krivičnim delom za koje je predviđena čak i smrtna kazna. Ne zanosite se kako to važi samo za islamske zemlje, naprotiv...

Istraživanje sprovedeno 2015. godine kaže da u 12 zemalja EU postoji krivična odgovornost za blasfemiju ili zakoni protiv vređanja po verskoj osnovi, koji sankcionišu klevetanje samih religija ili religijskih ubeđenja, njihovih rituala i božanstava. Te zemlje EU su: Kipar, Grčka, Italija, Malta, Poljska, Portugalija, Španija, Nemačka, Danska, Finska, Francuska (samo u regiji Alzas-Mozel) i Velika Britanija (samo u Severnoj Irskoj). Dakle, nije preskočena nijedna zemlja u kojoj je od XIII do XVII veka bila praktikovana crkvena inkvizicija.

Kao fasadno-sekularna zemlja, koja samogravitira više Evropi nego islamskom svetu, na ovom spisku se nalazi i Turska.

Do 2009. godine, 6 saveznih država SAD je imalo antiblasfemijsku zakonsku regulaturu: Masačusets, Mičigen, Južna Karolina, Oklahoma, Pensilvanija i Vajoming. Ti zakoni su, iako postoje, uglavnom nesprovodivi, jer Ustavni sud SAD odbacuje prijave za blasfemiju sa obrazloženjem da se krše prava Amerikanaca na slobodu govora, štampe i verskih ubeđenja (tužakaju se i crke međusobno, ne ganjaju samo pojedinačne kaure) garantovanu Prvim amandmanom američkog Ustava. Mada, kada vidimo šta se sve radi po tom pitanju u nekim od južnih država SAD, koje opravdano neformalno već zovu "Christian states", i u kojima je direktno kažnjavanje bogohulnika zamenjeno kvazipasivnim kruciformiranjem koje sve više uzima maha, ni američka slika više nije toliko idealna kako je predstavljaju.

Smrtna kazna zbog bogohuljenja postoji u Pakistanu, Avganistanu i Saudijskoj Arabiji, gde je nedavno donet zakon kojim se ateisti proglašavaju teroristima. U toj istoj Saudijskoj Arabiji, jedan mladić je pre četiri godine bio uhapšen (tada kao maloletnik), mučen, osuđen i sada čeka najavljenu smrtnu kaznu odsecanjem glave i potom javnim razapinjanjem na krst (...), između ostalog i zbog bogohuljenja - uhapšen je sa rođakom, šiitskim imamom koji je kritikovao Saudijsku vlast, što predstavlja političko-nevernički napad na sunitsku dinastiju u toj zemlji. Istovremeno, ta ista Saudijska Arabija biva počašćena predsedavanjem na aktuelnom panelu Saveta UN za ljudska prava. Ako to nije huljenje na ljudska prava, i to od strane samih Ujedinjenih nacija, onda ne znam šta je.

Zbog silnog političkog, verskog i ostalog licemerja, ljudi iz Centra za istraživanje smatraju sledeće:

"Verska ubeđenja treba da budu predmet stalne procene i kritike, baš kao i politička. Međutim, postoji strahovito jak tabu kada je religija u pitanju. Naša namera nije da vređamo, ali ako tokom dijaloga i debate na ovu temu, neko pomisli kako ga vređaju - to nije naša stvar, zato što ne postoji ljudsko pravo da ne budu uvređeni."

Ne postoji blasfemično izražavanje stavova po pitanju religijskih uverenja; postoji samo njihovo blasfemično tumačenje.

Amin, i laku noć.

OMG... pa meni je danas bila slava.
Sveti Blasfemije, domaćine.