Sloboda govora, fašizam i ljudska prava

Fašistička ideologija i ljudska prava su sukobljeni na mnogim poljima, što je sasvim očigledno i jasno, ali toga je bilo i u istorijskim događajima koji su prethodili usvajanju Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima. Što smo bolje upoznati sa njenim sadržajem i suštinom, to je više implikacija na javnu debatu koja je danas aktuelna u SAD zbog narastajućeg govora mržnje
Da li fašističke i rasističke organizacije imaju pravo da se pozovu na Deklaraciju?

Jedna od tih implikacija direktno vuče korene od samih nacista, zato što je ljudima koji su nakon Drugog svetskog rata radili na nacrtu Deklaracije dozlogrdilo da se više bave nacistima i posledicama njihove vladavine kada su mogli slobodno da se ponašaju shodno svojim "uverenjima". U knjizi o nastanku Deklaracije, deo koji sledi naročito je potresan kada uzmemo u obzir nedavne događaje u Šarlotsvilu koji su očigledan performans belih supremacista i pitanja da li fašisti poput Majla Janapulosa imaju prava da se na nju pozivaju:

Član 19.

Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.

Član 20.

1. Svako ima pravo na slobodu mirnog okupljanja i udruživanja.

2. Niko se ne može primorati da pripada nekom udruženju.

• Autori Deklaracije su poseban problem imali prilikom kreiranja članova 19 i 20, oko toga do koje mere društvo treba da bude tolerantno prema onima - poput nacifašističkih grupa i organizacija - koji svojim rečima i delima predstavljaju suštinsku suprotnost toleranciji. Odgovor zavisi od nivoa do koga je to pitanje podignuto, ali čak i tada moramo praviti razliku između reči i dela. Kada je neka nacija organizovana oko Ustava kao svog osnovnog stuba i principa zasnovanih na poštovanju ljudskih prava, čini se da u toj situaciji nema smisla davati nacistima i ostalim netolerantnim grupacijama podjednako, ili čak bilo kakvo pravo glasa i učešća u procesu pisanja Deklaracije. Nacisti, ili bilo koja od drugih sila Osovine, nisu bili pozvani na konferenciju u San Francisku povodom osnivanja Ujedinjenih Nacija niti su bili pozvani u Pariz da pomognu prilikom pisanja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima - i u tome nije bilo nikakvog kršenja bilo kog od njihovih prava. Oba ta događaja su bila organizovana upravo zbog toga što je svetska zajednica želela da se zaštiti od nacizma, rasizma i fašizma. Učestvovanje netolerantnih u javnom životu, ako takvih ima, ne sme biti duž linija koje su oni sami povukli. Tako nešto bi zauvek zacementiralo sve počinjene užase. Ne radi se tu samo o pitanju ko ima moć i vlast da o tome odlučuje; to je takođe i pitanje pravednosti, jer pravda ne podrazumeva davanje prava veta nad pravosudnim sporazumima onima koji odbijaju da izvuku moralnu pouku iz počinjenih nedela. Kao što Džon Rols ukazuje, "pravda ne zahteva od ljudi da ostanu po strani dok im neko drugi uništava osnove njihove egzistencije". Međutim, to i dalje ne daje odgovor na pitanje koliko jedno tolerantno društvo - ukoliko je uspostavljeno - treba da bude tolerantno prema onima koji su sami netolerantni na rečima i delima.

Posebno pleni rečenica "Tako nešto bi zauvek zacementiralo sve počinjene užase" - kao odgovor na premišljanje oko toga šta bi se desilo kada bi netolerantnima (poput belih supremacista tj. nacista) bilo dopušteno da uzmu učešća u javnom životu, uključujući i učešće u kreiranju društvenih povelja.

Jasno je da možemo ovako po ceo dan da cepidlačimo oko toga šta sve spada u slobodu govora, i "koliko" govora mržnje se može smatrati za podsticaj eventualnog nasilja (npr. neki Jevrejin je tada mogao da kaže "Ako oni kažu da žele da nas pobiju, možda bi trebalo da to ozbiljno shvatimo").

Sve se to čini veoma relevantnim u odnosu na ono što se dešava danas u Americi (baš kao i širom sveta), i o tome treba u što većoj meri govoriti u javnosti, školama, fakultetima, po medijima. Posle svega, zaista ima smisla studentima u što većoj meri omogućiti uvid u ovu materiju. Neka svako pročita Univerzalnu deklaraciju i sam donese sud o tome da li se fašistički govor mržnje tu uklapa.

Takođe je poželjno poznavati i istorijat njenog nastanka, zato što postoje prokleto dobri suštinski razlozi zbog kojih je ona napisana u postojećoj formi.

Jeana Jorgensen: Free speech, fascism and human rights (Patheos, 23.08.2017)

***

Odgovor je: ne.
Zato što fašizam nije ni stav niti mišljenje, već zločin.
I to zločin na kome se baš lepo zarađuje, kako pre osamdeset godina tako i danas.
A danas, u svakoj evropskoj državi postoji najmanje jedna fašistička organizacija pa čak i registrovana politička partija. Posle svih zločina počinjenih u ime te ideologije, taj biznis ponovo uzima sve više maha. Baš kao i u Americi.

Da - i u Srbiji.
Zaista ne bi bilo u redu da zaostanemo za drugima, zar ne?
Biznis je biznis; tu tolerancija i ljudska prava nemaju šta da traže.
Baš kao i pre osamdeset godina.