O Beogradu i šta dalje

Nebojša Popov (1939-2016)

Još jedan (ili dva) pokušaj odgovora na pitanje Kako smo dospeli dovde.

O Beogradu (TV Politika, jun 1992)

Aleksandar Tijanić:

- Gospodine Popov, živimo u Beogradu. Gradu koji je grad-heroj. Bez mesa, bez ulja, bez brašna... u blokadi, ali se ne predaje. Može li grad-heroj da pobedi protiv jedne sredine u kojoj je smešten, jer dobijam blagi, blago ubeđenje mi jača, da se ipak radi o jednom sukobu centra protiv ambijenta. Ambijenta koji je potonuo u... pod režimom, koji se više oslanja na unutrašnjost a ne na Beograd. Imate li taj utisak?

Nebojša Popov:
- Od svega što ste rekli jedino je sasvim izvesno da živimo u Beogradu. Što se heroizma tiče, ja nisam nadležan za razmišljanje o herojstvu. U to se slabo razumem, kao što se slabo razumem uopšte u ratne veštine. Što se oskudice tiče, tu takođe ne može biti spora. Blokade, takođe. Ugroženosti. Ali kako idemo dalje, sve je manje, ono je prvo najmanje neizvesno. Ono što je, međutim, bitno jeste kako će Beograd odgovoriti na izazov ovoga trenutka. A izazov ovoga trenutka jeste da li Beograd i Srbija imaju moći i mudrosti da se odreknu upotrebe sile u rešavanju sporova koji se sada rešavaju oružjem. Beograd na koji ja mislim, naravno, ne učestvuje u rešavanju sporova oružjem, jer taj Beograd je postojao i pre nego što je počeo rat. Mnogi od nas su bili protiv rata i pre nego što je on izbio, verujući da dijalogom i kompromisima to može biti rešeno. Hoće li danas, sutra i prekosutra (u pitanju su dani) da se smogne snage i mudrosti da se iziđe iz neprilika u kojima smo, to čini naš život veoma interesantnim. I za sve radoznale ljude, koji još nisu podlegli očajanju, ima mnogo toga o čemu možemo razmišljati, a mnogo štošta i da učinimo bez opterećenja heroizmom ili kukavičlukom.

Aleksandar Tijanić:

- Da, ja sam probao da budem malo sarkastičan na stari naziv grada-heroja, ali možda nisam uspeo. Probaću negde pred kraj. Osim toga, da vas pitam, bez obzira što obojica nismo baš neki stručnjaci za pucanje, da li Vam se čini verovatnijim - građanski rat ili teror?

Nebojša Popov:

- Pa teror se već odvija, kao i terorizam. Jer, teror je vladavina pomoću straha preko državnog aparata, a terorizam je nasilje odozdo. Po mom uverenju, a i znanju, građanski rat u ovoj zemlji traje veoma dugo. 

Šta dalje? O vlasti i stihiji nasilja, prevara i pljački (Zrenjanin, 2014)

Kako će se završiti ova drama oko Rometa, i oko drugih ljudi, i oko Jugoremedije, i oko ovog grada? Ne pada mi na pamet da pričam o tome da se Zrenjanin vraća u kameno doba. Ne pada mi na pamet da ga proglasim za jedno od najgorih mesta života. Ali, na osnovu onoga što znam da se događalo u proteklih pet ili deset godina, ovde je jedan bar mali ključ, ne veliki, ključ koji nam omogućuje da izbegnemo te pošasti širenja nasilja. Da izbegnemo najdramatičnije oblike tog nasilja i da zakoračimo u normalan život za čiji je nastup minimalno ono što se naziva vladavina zakona. Ona je u jednom trenutku, ta vladavina zakona, jedan svoj plamičak ovde upalila 2007. godine kad ih je sud vratio, a sada taj plamičak bi morao biti ozbiljniji jer vidimo da posle onoga stvari se nisu završile kako treba. Morao bi biti malo ozbiljniji, da se u dogledno vreme, vrlo brzo, ako je moguće do - ne na izborima, nego do predstojećih izbora - jasno domisli i jasno kaže: na koji način je vlast u ovoj zemlji spremna da prekine jednu stihiju nasilja, prevara i pljački. I da prekine s jednim običajem koji se kod nas ustalio: da veruju i uspevaju da svakakvim lažima mogu pokupiti glasove i ostati na vlasti ili doći na vlast.

***

Leto 2021. postaje sve toplije.

Kako stoje stvari, jesen će tek biti usijana - u najavi. Tada slede prestonički i palanački izbori, beogradski ali i negotinski. Jeste da su ovi drugi - po redu - tek u decembru, ali to kod kradikala ionako nema veze s mozgom. Ne bi Bananamen Drobnjak bez povoda sletao helikopterom na seoske stadione, premeravao vučićevskih 11 kilometara kvazimagistralnih pačvork-džada koje treba presvući asfaltom tankim poput zmijskog svlaka (do sledeće predizborne prilike), kalkulisao završetak radova i početak uvođenja privremenih mera u Wlashington (sada već standardnih) tri meseca pre zakonskog roka za lokalne izbore. Sve smo to već imali prilike da vidimo po nekoliko puta otkad su kradikali na vlasti - ali i od njihovih koalicionih učitelja. Pre.

Beograd ne sme pasti!

Negotin je pao, i tako treba da ostane.

I Srbija, naravno.

Stigli smo gde smo stigli, dobrim delom zahvaljujući Padu koji traje tri decenije. Koji traje toliko dugo da smo pomislili kako dna, zapravo, nema i da o njega nikada nećemo tresnuti. A upravo to je ono čega smo naučeni da se plašimo. Ne pada, već dna. Kad pad traje toliko, koliko ovde traje, onda dno prestaje da bude bitno, gubi svaki smisao upravo nestankom orijentacije, pa narodi nebeski krenu da veruju u to kako uopšte ne padaju već suprotno - lete i uzdižu se sve više i više.

Sebi uvrte u kolektivnu glavu da jednoga dana neće tresnuti o dno i razbiti se (o da, itekako hoće!), već će tom istom usijanom kolektivnom tintarom nekog drugog Dana probiti plafon i uzdići se povrh svih.

Nema ničeg goreg neko kad jedan narod krene da "misli" glavom ludog Vođe.

Kad stigne dotle, stigao je (narod, ne vođa) i zato što su ga naučili da ne može drugačije, da nema nazad.

Lažu, naravno.

Ima.

Gore je uvek gore, a dole uvek dole - šta god da vam pričaju, tako je oduvek bilo i biće.

Sve je samo stvar orijentacije.
A to ne ide zatvorenih očiju.

O Kosovu i oko njega

NEISCRPNI RUDNIK POLITIČKIH MANIPULACIJA

Velika napetost vlada na političkoj sceni Srbije. Posebno su, kao i uvek aktivni premijer i ministar inostranih poslova. Iscrpeli su sve "velike" teme i red je ponovo došao na Kosovo. Kad god ponestane materijala kojim bi političari trebalo da skrenu pažnju građana sa njihovih životnih problema, poseže se za izanđalom pričom kako neko ponovo pokušava da Srbima otme Kosovo. Iako je mnogo puta ova tema stavljana u žižu interesovanja javnog mnjenja, političari još uvek veruju da ona ima delotvorno svojstvo. Računaju da građani neće pokrenuti pitanja o sopstvenim problemima i nevoljama u trenucima "sud­bonos­nim za naciju i njenu budućnost". Iako gotovo svi građani Srbije znaju da je Kosovo samostalna država priznata od većine rele­vantnih svetskih država, politička vrhuška, koja, takođe, veoma dobro zna kakvo je faktičko stanje sa delom teritorije koja je nekada bila u sastavu ove države, ne želi javno da prizna činjenično stanje. Kosovska tema može višestruko da bude korisna.

Mantra o "zauvek srpskom" Kosovu

Priče o Kosovu i javne jadikovke mogu da po­služe da građani steknu utisak da njihovi izabrani predstavnici predano i teško rade, boreći se protiv većine najmoćnijih svetskih država da sačuvaju svoju "svetinju". Iako je jasno da je "borba" neravnopravna i da se ništa neće promeniti, oni imaju materijala da se medijski predstave kao ljudi koji izgaraju na poslu i hrabro se suprotstavljaju nepravdi. Znaju da veliki broj građana infantilne strukture mentalnog sistema, ima razumevanja i pruža im podršku u takvim nastojanjima. Na mantru o Kosovu se dobro zarađuje i zbog Kosova se dosta putuje.

Zbog Kosova postoje ministarstva i sekretarijati sa velikim brojem zaposlenih koji ništa ne rade, primaju pristojne plate i pojavljuju se u medijima. Kosovo je bilo i ostalo neiscrpni rudnik mogućnosti u kome se vešti manipulacijama i moralno insuficijentni ljudi dobro snalaze i dob­ro prolaze. Više godina traju pregovori između srpskih i kosovskih zvaničnika, a Srbi nisu pos­tavili pitanje statusa spomenika srednjovekovne srpske kulture. Inadžijskim, neprincipijelnim i neodrživim stavovima za koje su unapred znali da neće biti prihvaćeni gubili su vreme i trošili no­vac, a krucijalne teme su ostavljali po strani. Sada, kada je izvesno da će pitanje članstva Kosova u organizaciji Ujedinjenih nacija UNESKO, biti na dnevnom redu Generalne konferencije u novembru, srpski premijer i ministar uz podršku brojnih članova ekipe koja ih prati, trče po Evropi i "brane Kosovo". Predstavljaju se kao veoma zabrinuti i uz obavezne doze bljutave patetike, izgovaraju još bljutavije reči čiji besmisao i praznina odavno ne korespondiraju sa većinom primaocima poruka. Ako je „braniteljima Kosova“ zaista stalo do srpske kulturne baštine koja se nalazi na toj teritoriji, trebalo bi da se ne protive da Kosovo postane član UNESKO-a jer bi, u tom slučaju, spomenici bili međunarodno zaštićeni i eventualni ekscesi koje mogu da izazovu neke militantne grupe kosovskih Albanaca, bili bi svedeni na najmanju meru.

Pošto su srpski zvaničnici svoje političke stavove formirali na razrađenim mehanizmima manipulacije građanima, a ne na racionalnom mišljenju i objektivnom testu realnosti, ništa se drugo od njih nije moglo očekivati. Sve stavke poglavlja 35 nad kojima sad horski nariču, već su bile okvirno formulisane u Briselskom sporazumu, koji su potpisali. Sada kada je došlo vreme da se postavljeni okviri detaljnije razrade i preciziraju u pomenutom poglavlju, srpski zvaničnici posežu za oprobanim mehanizmima kojima žele da sopstvenu javnost ponovo obmanu i predstave im Evropsku uniju kao nedoslednu i za Srbe ugrožavajuću organizaciju, koja navodno, neprekidno izmišlja nove uslove jer ne želi da Srbija postane njen član. Možda među članicama Unije postoje države koje se protive članstvu Srbije, ali pre će biti da rukovodstvo ove države koje se verbalno deklariše da zastupa evrointegracije, jedno govori, a drugo radi. Većini članova aktuelne vlade ne bi odgovaralo drugačije državno ustrojstvo. Oni ne žele da država funkcioniše kao uređen, na zakonima i pravilima konstruisan sistem. Vlast shvataju kao neprikosnoveno pravo da delaju po ličnim principima i relativizovanim pravilima.

Vučićeve žalopojke na EU

Premijer, koji je svakodnevno medijski ekspo­niran, aktuelna zbivanja oko Kosova i poglavlja 35, koristi kao i uvek, za sopstvenu promociju i konstruiše scenario koji bi zadovoljio njegov egocentrizam i osigurao mu sigurnu i laku pobedu na budućim izborima. Već je dra­matično najavio da neprincipijelnost zvanič­nika Evropske unije prema Srbiji, i njihovi navodni novi uslovi koji se postavljaju pred Srbiju, zahtevaju od njega da reaguje časno i da građanima ponudi ostav­ku. Ostavkom premijera, izvršna vlast države bi došla u krizu koja se rešava prevremenim repub­ličkim izborima. Pripre­ma izbora, predizborna kampanja i aktivnosti vezane za taj događaj, prekinuli bi jalove poslove vlade, skrenuli bi pažnju građana sa brojnih afera uz koje se sve češće vezuje i premijerovo ime i omogućili mu da predahne, jer on je čitavo vreme svog mandata u kampanji.

Na političkoj sceni Srbije ne postoji ni jedna ličnost koja bi ugrozila njegovu nesumnjivu popularnost i podršku koju uživa kod velikog broja građana. Laka pobeda bez rizika omogućila bi mu novi mandat i stvorila uslove da se, eventualno, odrekne usluga nekih saradnika koji mu prave smetnje. Novi mandat bi započeo bez pritisaka i imao bi dovoljno vremena da prolongira pregovore koje je započeo sa kosovskim zvaničnicima i predstav­nicima Unije oko famoznih poglavlja. Ne očekuje neka ozbiljnija društvena previranja jer zna da je većina građana apatična a opozicija preslaba. Mirno se upustio u jeftinu proverenu igru koja treba da probudi "patriotska" osećanja kod građana koji realnost ne testiraju racionalnim kriteriju­mi­ma.

Deo javnosti će se neko vreme baviti retorič­kim pitanjem "Ili Kosovo ili Evropa", a on će biti pošteđen odgovora na neka neprijatna i po njega, možda, štetna pitanja. Zbog toga je išao i kod patrijarha čiji su besmisleni konzervativni stavovi odavno poznati, zbog toga je dozvolio da dezorijentisani predsednik države javno iznese predlog da se raspiše referendum na kome bi se građani izjasnili o statusu Kosova, koje on ne bi priznao ni ako rezultati referenduma to zahtevaju od njega. Premijer je dozirao i podržao izvesnu dozu masovne histerije koja ne može da mu ugrozi rejting. To mu je u ovom trenutku najvažnije, za ostala događanja ima vremena, jer on je odlučan da još dugo bude nezaobilazna politička ličnost u ovoj surogat državi. Odustao je od izbora ali kad god ih bude raspisao, pobediće. Građani i tako ne veruju da će se nešto značajno dogoditi na političkoj sceni. Premijer će potvrditi njihova očekivanja.

- Dragica Stanojlović

Poslednja Republika

br.608-611, 1. novembar - 31. decembar 2015.

***

Proročanski tekst?

Ne, već činjenično beskonačno stanje trpno.

Vreme bajki o zarđalim kašikama

U januaru 2016. godine na kioscima se nije pojavio poslednji broj časopisa Republika, koji je bio poznat i po podnaslovu "Glasilo građanskog samooslobađanja, protiv stihije straha, mržnje i nasilja". Novaca za štampano izdanje više nije bilo, pa su svoj primerak dobili samo retki pretplatnici, dok je elektronsko izdanje i danas dostupno na internetu. Finansijske nedaće i žestoko nerazumevanje onih koji sebe i dalje nazivaju domaćom "građanskom elitom", doprineli su gašenju časopisa koji je predstavljao utočište onima zdravog razuma tokom devedesetih, ali - nažalost - i nakon 2000. godine. U Republici nije bilo mesta za kohabitacije, uzajamne bolove, rukoljube, prenemaganja, kleronauk i ostala agrotehnička sredstva politikantskog društveno-štetočinskog "snalaženja".

Ne bi bilo ni danas, potpisujem.

januar 2018

Podsetimo se uvodnika i nekih od članaka iz Republike #588-591 (1. januar - 28. februar 2015). Tri godine kasnije, neke teme i Koraksove karikature su i dalje u potpunosti aktuelne, baš kao i zarđale kašike. Možda lak i aktulenije nego tada.

BAJKE

U 2015. godinu srpsko društvo ulazi sa puno strepnje, mnogo više nego sa nadom. Nadu mu svakodnevno oduzima država svojim (ne)činjenjem i pukom retorikom za koje veli da su reforme. 

Rascep između društva i države sve je veći. Siromaštvo, velika nezaposlenost sa tendencijom uvećanja, konstantno privredno opadanje, korupcija, masovni i sve češći štrajkovi radnika, ali i advokata, prosvetara, jasan su indikator tog rascepa. Država pak, uljuljkana sopstvenim zavaravanjima da se „reforme uveliko sprovode“, sve manje ima osećaja za one zbog kojih postoji: građane. Svuda niču Potemkinova sela "no­vih investicija", uz šljašteći šareniš koji zasenjuje bedu.

Preostao je još poneki medij čiji se nezavisni tragovi sve više brišu i nestaju u prašini režimskih smutnji, pretnji i autocenzure. 

Premijerovi hvalospevi sebi i vladi prelaze granicu lepog vaspitanja. Ali mnogo gore od toga jeste njegova uverenost u sopstveno poslanje po kome se on samo pokorava stvaralačkoj volji istorije.

Takva retorika je - istorija totalitarizma svedoči - bajkovita i ljudi je rado slušaju, ali ne shvataju ili shvataju tek nakon katastrofe, da se iza takvih „imperativa“ neretko skrivaju opasne namere.

- Zlatoje Martinov

avgust 2014.

VREME ZARĐALE KAŠIKE

Koraksove karikature - svedočanstvo o jednoj tragičnoj epohi

"Cerimo se kao kavez pijanih majmuna" (Krleža)

Karikatura je poseban oblik likovne umetnosti koji, u širem smislu, pripada domenu komedije i komičnog. Ona označava prenaglašen i iskrivljen prikaz društvenih i političkih zbivanja, ostvaren jednostavnim sredstvima: olovkom, mastilom ili tušem. Kod dobre karikature tekst je poput "carevog novog odela". Portret-karikatura je psihološka studija karaktera. Karikatura je nastala potkraj renesanse ili početkom baroka kao protest protiv renesansne vere u red i simetriju. Smatra se da je prvi karikaturista bio Anibal Karači (1560-1609), koji je stvarao u doba procvata Comediae dell arte. Pun razvoj karikatura je doživela u 19. veku zahvaljujući političkom liberalizmu u novinarstvu i razvoju štampe. 

Karikatura pikira temeljne crte ličnosti, karakter, emocije i namere, suštinu događaja ili situacije. Komičan utisak postiže mešanjem sličnosti i odstupanja od stvarnog izgleda prikazanog lika. Njene glavne odlike su sličnost, idealizacija i transformacija. Karikatura situacije razotkriva društveno-političke negativnosti, izvrgava ruglu postupke odgovornih i podstiče javnost na promene. Često preuzima ulogu satire i kritičke misli.

Danas joj, kao "retkoj zveri", preti istrebljenje. Neki ljudi bave se njome iz hobija, neki profesionalno. "Futuristi" najavljuju njenu smrt. Nadam se da će nadživeti svoje nostradamuse. Ko da zaboravi majstore poput Leonarda, Direra, Filipona, Hogarta, Boša, Brojgela, Goju. Mi ne smemo da zaboravimo one koji su, poput "Šleskih tkača", tkali našu "nacionalnu istoriju": Klasa, Džumhura, Kušanića, Dobrića, Križanića, Vlahovića, Petričića i Predraga Koraksića Koraksa, koji nisu marili za "cenzuru štampe" i "istorijsku distancu", niti se plašili "vrućeg krompira" i "sivog doma". 

mart 2013.

Koraksova knjiga Trajno prošlo vreme: hronologija 1990-2001, u izdanju Alexandria Press-a (urednica Branka Prpa, priređivači S. Mandić, V. Mijatović i N. Korać) predstavljena je u CZKD-u. O knjizi su govorili Branka Prpa, Ivan Čolović i autor, koji su istakli da je ova knjiga po mnogo čemu jedinstvena u odnosu na Koraksove ranije publikacije. Razlikuje se po obimu: više od 600 karikatura na 355 stranica iz decenije Miloševićeve vladavine u Srbiji, s godinom dana pride. Poređane su hronološki, sa podacima o mestu i datumu objavljivanja, akterima događaja i, tu i tamo, kratkim komentarom konteksta na srpskom i engleskom jeziku. U zaključnom delu, kao na filmu, navedena su glavna "lica", abecednim redom i s kratkim ličnim podacima. Uvodne tekstove napisali su B. Ćosić, D. Makavejev i V. Pištalo. Knjiga obuhvata izabrane Koraksove radove s kraja 20. veka. Četiri decenije Koraksovog rada u Ježu, Večernjim novostima i Borbi (1950–1989) i 14 godina posle Miloševićeve vladavine ostalo je izvan njenih korica. Neke novije mogu se naći na portalima Danasa, Radija Slobodna Evropa i Peščanika, koje "gore od želje da se pridruže onima iz 90-ih" (I. Čolović). O nastavku rada izdavač se još nije izjasnio.

Prvo izdanje Koraksovih karikatura, Građanski bukvar, objavila je Republika jula 1992; na 64 strane velikog formata 115 karikatura iz perioda 1990–1992, s uvodom D. Makavejeva. Vreme 1994. objavljuje Bukvar za odrasle: 225 karikatura na 115 strana velikog formata; uredio P. Marković, opremio D. Šević; uvodni tekstovi: D. Makavejev i M. Prodanović. "Prva kolekcija Koraksovih karikatura bavila se tek počecima naše nacionalne nesreće", a druga ratnim užasom u kojem se "dižu u vazduh prave crkve, biblioteke, bolnice i čitavi gradovi... proliva prava krv, komadaju ljudi, žene i deca" (Makavejev). Republika, i sama kritički svedok vremena, objavljuje 1997. novi Građanski bukvar, 35 crteža "sobnog" formata,"za ljubitelje i mrzitelje prosvećenosti, prvima na radost, drugima na muku".

decembar 2017.

Predrag Koraksić potpisuje se kao "Corax", korenom svog prezimena, istovetnim sa Coraxom iz petog veka pre Hrista, osnivačem retorike, koji je ljude grčkog polisa podučavao načelima besedništva da bi došli do pravde, od kog su učili Sokrat, Platon, Aristotel, plejade pravnika i filozofa. Naš "Corax" nas uči "nemuštom besedništvu", govoru lica. Uz D. Petričića i J. Vlahovića, jedan je od najvećih srpskih karikaturista. Bavi se političkom karikaturom bez reči. Posvećen je i karikaturi-portretu i karikaturi situacije. Posebnu pažnju posvećuje ljudskom licu, dok je telo u drugom planu. Koraks je majstorski portretista. Na njegovom crtežu sve je jednostavno i savršeno. Lako izvučena linija "nastavlja" tamo gde je prekinuta. Ne vidimo je, ali je osećamo; "vidimo" i ono što nije nacrtano. To je draž minimalizma. U nekoliko poteza zgusnute su misli, emocije, sudbine. Koraks crta "naše" političke vođe i marionete, a druge samo kad su "u dilu s našima". Tako smo mogli videti Tuđmana, Karlu del Ponte, Angelu Merkel ili Putina.

Reč ima Koraks:

"Najvažnije je da karikatura ima poruku."

"Taj čovek (Milošević) je imao problem autizma. Zato sam ga crtao bez očiju."

"Najveća inspiracija mi je Vučić… maltene nadljudsko biće… on kompletnu političku stvar u Srbiji drži u šaci."

"Ja vodim računa o principima: da to ne bude uvreda, da bude ironično, da se kritikuje a da se ne vređa. Kad je reč o kritici vlasti, to radim do daske."

- Ljubiša Vujošević

KORAKSIĆ ZA OPISMENJAVANJE

Genijalni crtač Predrag Koraksić - Corax objavio je skoro hronologiju svojih crteža Trajno prošlo vreme. Nastali su između 1990 i 2001. godine i govore nam više od bilo kog teksta. O sedmoj Koraksićevoj knjizi u Centru za kulturnu dekontaminaciju govorili su urednica izdanja istoričarka dr Branka Prpa, izdavač Dušan Veličković (Aleksandria Press) i Ivan Čolović, a na koricama su mu besedu podarili Bora Ćosić i Vladimir Pištalo, Ipak, izdvajam priloženu reč Dušana Makavejeva.

Mak kaže: "Nesporno je da nam je Corax miliji i draži od Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića. Zajedno. Koliko je neophodan, neću ni da pričam. Ako se po tom pitanju slažemo i obzirom da je naš narod dobrim delom nepismen ili polupismen, predlažem da se Koraksov opus upotrebi u svrhe opismenjavanja i opasuljivanja gore pomenutog naroda. Potrebni su, dakle, aktivisti, mladi gimnastičari, alpinisti, čobani, sveštenici, učiteljice, balerine i ostali koji su spremni da krenu diljem Srbije, od kuće do kuće, od sela do grada, od vrtića do Akademije nauka, itd. sa Koraksovom kolekcijom u narod DA VIDI i da PROGLEDA. Treba imati u vidu da sa ovom akcijom kasnimo već nekoliko decenija".

- Dragan Banjac

april 2016.

Tako nam je pisala i govorila Republika a Koraks crtao.

Kako i koliko smo ih čitali i razumeli, tako i toliko nam je danas sve dobro. A od te silne dobrote nam se svima u podsvest uvukao manir konstantnog osvrtanja da se na svakom koraku, kojim slučajem, ne sapletemo i posečemo na neku od na sve strane pobacanih i danas sveprisutnih zarđalih kašika.
Koraks je u aprilu 2016. godine objavio knjigu Fenomenologija zarđale kašike, koja predstavlja zbirku postpetooktobarskih karikatura aktuelnih "kašikara" na vlasti.

Rđa ume da bude opasna stvar, čak i u bajkama o zlatnim kašikama.

Orson Vels u Platonovoj pećini

1973. godine je snimljen kratki animirani film na temu filozofije tzv. Platonove pećine. Za nadrealističku animaciju je bio zadužen Dik Oden, kao narator pojavio se čuveni Orson Vels.

"Alegorija pećine" predstavlja Platonovo razmišljanje o znanju, objavljeno u knjizi VII "Republike": kao svakodnevno iskustvo stanovnika pećine, mi vidimo samo senke stvarnog sveta izvan nje, koji možemo sagledati samo primenom rigorozne filozofske analize.

Platonova pećina je napisana u formi razgovora Sokrata i Glaukona (Platonovog brata), i ima tri celine:

1. Zatvaranje u pećinu: stanovnici su u njoj utamničeni od malih nogu, leđima okrenuti vatri koja gori na ulazu, glava fiksiranih u suprotnom smeru, zbog čega na zidu pred sobom mogu da vide samo senke onoga što se iza njih dešava
2. Beg iz pećine: jednog od njih oslobode i izvedu na svetlost dana, u koju on ne veruje jer su samo senke sva realnost za koju je do tada znao; kako mu se vid polako privikava na svetlost, on tako sve više poima svet i stvarnost (ljude, stvari i događaje, a ne njihove senke) i shvata u kakvoj je zabludi (mraku pećine) živeo
3. Povratak u pećinu: prosvetljen, on poželi da se vrati u pećinu i pomogne ostalima da se oslobode mraka; oni ga, i dalje pomračenih pogleda na svet (i umova) proglase ludim i tvrde da ga je svetlost oslepela pa zato priča gluposti i neistine; svi odbiju da napuste pećinu svoje "realnosti" (i neznanja), a on digne ruke od svega (njih)

Sokrat, na kraju, izvodi sledeći zaključak: stanovnici pećine bi, kada bi mogli, ubili svakoga ko pokuša da ih iz nje izvuče. Percepcija realnosti u Bredberijevom piromanskom romanu "Farenhajt451", o knjigama (čitaj: znanju)  kao državnom neprijatelju #1, direktno je zasnovana na "Alegoriji pećine".

Platonova pećina (1973)
animacija: Dirk Oden narator: Orson Vels

Ovo nije jedina filmska verzija Platonove pećine, naravno. Postoji, recimo, ova odlična animacija gde je umetnik koristio samo glinu kako bi vizuelno dočarao ono što u pozadini pričaju Sajmon Blekburn, Najdžel Vorbarton i Dejvid Edmonds na temu pećinske alegorije. Na YouTube se može naći kolekcija 20 kratkih filmova na istu temu; doduše, neki od njih su urađeni očajno i amaterski, dok neki predstavljaju totalno uvrnutu pa čak i nerazumljivu verziju ove priče.

Mark Linsenmayer: Orson Welles narrates animation of Plato’s Cave allegory (Open culture, 19.07.2011)

***

Srbi su šišmiš-narod, naglavačke okačeni o plafon Platonove pećine - i to dobrovoljno. Dokazano sposobni da ubiju one sa svetlom u očima i fiks-ideji u glavi o životu van pećine. Ne može se nikako drugačije objasniti ovolika žudnja za neznanjem i neživotom.

Njena borba

Njena borba protiv svih i sebe

ROBA BEZ UPOZORENJA KUPCIMA O ŠTETNOSTI

Mira Marković i dalje je jedan od bitnih teoretičara zavere koji tvrde da su Zapadne sile rasturile Jugoslaviju a kao jedini dokaz nude čekanje da im se poveruje na reč; uzroke za proteste 1996/1997 ona još nalazi u potrebi demonstranata za drogom/zabavom/seksom a ne u izbornoj krađi

piše: Igor Marojević

U maju 1999, Mira Marković je na konkretna pitanja Dena Radera sa američke CBS TV-a o zločinima srpske policije i Vojske Jugoslavije nad Albancima na Kosovu nudila odgovore tipa: Srbi su herojski, viteški narod, ne bi oni uradili ništa slično... Takvo autorkino viđenje sveta steklo je logičnu poetičku dopunu 16 godina kasnije, dvotomnim memoarima "Bilo je to ovako", koje su objavile beogradske "Večernje novosti". Ako je u dnevnicima i intervjuima iz dvadesetog veka lične utiske i doživljaje te opšta mesta suvereno pretpostavljala konkretnoj argumentaciji, Mira Marković je, raznim vrstama autorske distance, pristup istinopisanju nadogradila svojevrsnim psihotičkim šmekom u kojem je za eskapističke opise prirode ostalo manje, a za poslednje veze s realnošću - premalo mesta.

To se nazire iz onih rečenica memoara u kojima ona bazično brka lično i opšte viđenje sveta (npr. "Godina 1995. je počela mojim desetodnevnim putovanjem kroz Bugarsku"; "Gledaoci širom sveta, dve godine podsticani da budu svedoci ’kazne’ koja čeka sve krstaškoj demokratiji nelojalne pojedince, nisu izvukli planirane pouke"... i iz gotovo sveg drugog što je napisala o TV prenosima suđenja njegovom suprugu u Hagu, pa i o samom njegovom tamošnjem skončavanju: "Dana 24. februara 2006. godine, haški tribunal je osudio Slobodana Miloševića na smrt."). Ponekad to ide do manihejskog slepila: dok je na primer Vesna Pešić "nepoznati profesor sa neke više škole u Beogradu, čiji vokabular je sveden na prostu i neobrazloženu mržnju", Zoran Đinđić između ostalog "praktični, površni, moralno, emotivno kastrirani" nemački špijun, a Vuk Drašković se preobrazio "u zlobnu reinkarnaciju uličnih strašila", Mira Marković sebe naziva "supruga najhrabrijeg, najobrazovanijeg, najplemenitijeg i, naravno, najlepšeg vođe srpskog naroda". Pominjano gubljenje poslednjih veza sa realnošću vidi se i iz svake nepotkrepljene tvrdnje o uzrocima političkih nedaća koje je najvećim delom skrivio autoričin suprug, a delom i ona, i u svakom njihovom proizvoljnom tumačenju. Na primer, Mira Marković i dalje je jedan od bitnih teoretičara zavere koji tvrde da su Zapadne sile rasturile Jugoslaviju a kao jedini dokaz nude čekanje da im se poveruje na reč; uzroke za proteste 1996/1997 ona još nalazi u potrebi demonstranata za drogom/zabavom/seksom a ne u izbornoj krađi, koju uostalom i ne pominje... 

I tako dalje... name it.

Mada je štivo možda ipak snošljivije kad autorica ignoriše samu potrebu za argumentima nego kada se trudi da ih porodi. Dođe u takvim trenucima do nepatvorenih nebuloza: npr. "Zbog pripisivanja odgovornosti Sloveniji što vina u Srbiji nisu boljeg kvaliteta, grožđe je putovalo u Sloveniju", "Slovenci su praktičan svet. Nisu politički, pogotovo nisu ideološki svet" itd. A ima i prkošenja najnepobitnijim podacima: recimo, autorka (i dalje) zaključuje da je SRJ 1999. vojno pobedila Zapadnu alijansu iako je potom Kumanovski sporazum doveo strane trupe na dotadašnji deo srpske teritorije, a sam dotični rat postao presedan po tome što u njemu jedna strana (VJ) nije oštetila drugu nijednim ljudskim gubitkom (0). Autorica, doduše, u fusnoti priznaje ovaj podatak na eufemistički, ako ne i nesvestan način: "što se gubitaka NATO u bombardovanju Jugoslavije tiče, njihovi podaci do sada nisu objavljeni." Da ne ulazimo u finese tipa nijednom brojkom nepotkrepljene tvrdnje da od promene vlasti u SR Jugoslaviji "naglo je rasla nezaposlenost", kao i kriminal, prostitucija, narkomanija... Uostalom, ni amblematičan stav ove knjige - "O nama, a naročito o Slobodanu, pisalo se od početka devedesetih godina u opozicionoj štampi sve neprijateljski - sve ružno, sve netačno“ - nije ojačan ničim sem pukom tvrdnjom; ostasmo i bez argumenata o pominjanoj ružnoći i netačnosti. Uostalom, da je autorica u stanju da sama sebe shvati do kraja ozbiljno i temeljno, ne bi sebi prečesto dozvolila da se dvoumi o istinosnoj poziciji iz koje piše: npr. "To kažem sebi u šali. Ali, i nije samo u šali. Ozbiljna sam" ili da nesvesno prizna da ne zna baš najbolje o čemu govori ("Valjda se ta smena i desila u tom periodu", "Ne znam da li Japan planira neki rat da bi povećao svoju teritoriju" i sl.) ili da je neoprezna do gluposti (naravno, ako joj je verovati: "Posle godinu ili dve, dobila sam u Moskvi vest da je izašla njegova (italijanskog novinara Đuzepea Zakarija, op. M.I.) knjiga na srpskom u Beogradu pod naslovom 'Crvena veštica'. I da je veoma ružno pisao o meni. Skoro da nisam mogla da verujem. Sva ona srdačnost, Ljubišine garancije, moje osećanje da su mi naklonjeni, da neću zažaliti za one silne sate provedene u razgovoru sa njima (...) I tada, tada sam setila - on je slušao, slušao ali nije, ništa nije nikad zabeležio. Nije imao u ruci olovku ni papir ispred sebe. Kako to nisam primetila onda, odmah, prvi ni drugi put, ni čitavih mesec dana dok je dolazio kod mene. Da nisam bila tako gotovo neverovatno neoprezna, već pri prvom susretu bih mu skrenula pažnju da on ništa ne beleži. Nisam primetila ni da je nešto snimao."

"Nikad više" i "Stampedo" jedina su istinski zanimljiva - i verovatno najistinitija - poglavlja ovih tomova. Posredi je čak desetak stranica od hiljadu: dakle, procentualno/promilno desetak puta više no što ih je osvojila Jugoslovenska levica na oproštajnim izborima 2003. godine. Inače te izbore, kao ni sve drugo što joj ometa viziju sveta uključujući i optužbe da je učestvovala u nekoliko atentata, autorica prećutkuje. Tek, iz dva rečena poglavlja naglo čili dotadašnji utisak praćenja štiva o paralelnom političkom svetu koji, zbog autorskog bujnog oneobičavanja, čitaocu samo deluje odnekud poznato premda mu je poznat odlično, kao uostalom i sve što čoveku do neke mere uništi život. Razulareni magijski realizam u izvedbi gospođe Marković naprasito ustupa mesto iskrenoj, čak finoj tugi, s elementima tihog dostojanstva, gde su bez suvišnih komentara popisani načini na koje su mnogi dotadašnji saradnici režima napustili pre svega JUL i društvo porodice Milošević. Takve epizode mogu delovati groteskno pre svega nekima od nas koji devedesetih, pa ni kasnije, nismo imali nikakvog dodira sa svim tim štetočinama. (Osim što smo ih trpeli dok ih nismo napokon nadglasali.) Mojoj neznatnosti omiljena takva epizoda jeste ona koja govori o poseti supruge (do)tadašnjeg ambasadora u Makedoniji Zorana Janaćkovića Ljilje sveže svrgnutom bračnom paru: "Pojavio se Slobodan. Pitao je: 'Da li je Zoran još u Skoplju?' 'A ne', kaže ona, 'već neko vreme je u Beogradu.' 'Pa zašto ga nema da dođe?' 'Ljut je na tebe.' 'A zašto?’ ’Pa znaš, prošle godine, za 29. novembar, onaj razgovor, to ga je uvredilo.’ ’Pa zašto se nije uvredio onda? Ništa nije rekao. Ostali ste sa nama na večeri, i još dan-dva u Karađorđevu.'" Može se reći da je zanimljivo i pitanje: kako li trenutno pada ovo štivo saradnicima koji su se u međuvremenu uveliko distancirali i od saradnje i od drugarstva s Mirom Marković a koji se u njemu pominju (Ljiljana Habjanović Đurović, Zorica Brunclik, Ljubiša Ristić, Željko Mitrović i mnogi drugi)?

U Nemačkoj, "Mein Kampf" Adolfa Hitlera dozvoljeno je objaviti samo uz polemičke komentare. Naravno da se ovo ne pominje zbog analogije, budući da je dejstvo nemačkog literate bilo neuporedivo štetnije od onog srpske autorice. Stvar u (izdavačkom) principu: ako je spisatelj koautor škodljivosti/pogubnosti jedne političke epohe, ne bi se baš smelo dopustiti da njegove ukoričene parapolitičke tvrdnje budu bez objektivnijih objašnjenja za zainteresovane a neupućene čitaoce. Vidimo da spisi Mire Marković vape za takvim intervencijama po više osnova. Međutim, pošto popularnost dobrog dela političara i većine likova iz reality-programa pokazuje da je u savremenoj Srbiji zloglasnost praktično izjednačena sa slavom, i knjiga poput "Bilo je to ovako" Mire Marković - još s takvim naslovom - može se u ovakvom društvu tretirati kao bilo koja roba, umesto da joj se prikači neophodno upozorenje kupcima.

Republika 608-611

Novembar-Decembar 2015

Baš.
Liči.

Korporacijski komunalizam

"Kapitalizam je danas oličen u bankama, u Mek­donaldsu, u Goldman Saksu - jednom reči, u korporacijskim strukturama u kojima se nagomilava moć koja se onda usmerava u kratkoročne ciljeve, i izrabljivanje ljudi i prirodnih resursa. U tak­voj slici nema mesta za pojedinca i njegovo pravo da utiče na procese koji ga okružuju, a čije posledice oseća na svojoj koži. Imajući u vidu ustrojstvo korporacija da­nas, njihovu spregu sa politikom, odgovor­nost menadžera da donesu dividendu akcio­narima ili povećaju vrednost preduzeća, ne ostavlja nikakvog prostora da se nadamo da će neki pojedinac na visokoj funkciji biti u mogućnosti da učini nešto što bi odstupalo od ovakvog ponašanja.
Primer loših namera korporacija je na primer sporazum o "Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu" (TTIP) koji je trebalo da bude sklopljen između SAD i EU, a koji podrazumeva mogućnost korporacija da tuže državu u kojoj posluju ukoliko ova donese takvu regulativu koja će se odraziti na uspešnost poslovanja korporacija, čak iako bi takva odluka mogla biti u javnom interesu. Suverenitet država tako biva ograničen od strane krupnog kapitala.
Srećom, videli smo i tzv. Drakula fenomen: naime, kada su detalji sporazuma procureli u javnost pritisak je bio tolko veliki da sporazum nije usvojen. Kada neprijatelj izađe na videlo gubi svoju moć. To vidim kao nasleđe protesta u Sijetlu 1999. od kada sklapanje dogovora između najmoćnijih igrača na globalnoj sceni dolazi u sukob sa društvom. Privatizacija se pre 1999. godine mogla slaviti kao lek za sve društvene probleme i prodavati priča da ćemo na taj način i u dogledno vreme svi postati bogati kao žitelji Kalifornije. Hegemonija privatizacionog diskursa je bila na delu, međutim posle Sijetla nje više nema. 

Hegemonija je tehnički termin koji je plasirao Gramši i odnosi se na jedinstvo moći i narativa koji ovu moć legitimiše i predstavlja je kao spasonosnu. Kada nema tog narativa onda smo suočeni sa golom moći. U toj situaciji, kada narativ ne deluje, gola moć je prinuđena da upotrebljava sve više represivni aparat u vidu policije i vojske, i tada govor o bezbednosti i satanizaciji neprijatelja stupa na scenu. Sve dalje radnje koje se sprovode kroz zakone dogovaraju se dalje od očiju javnosti. Ukratko, kada hegemonije više nema, na scenu stupa nasilje i netransparentnost. Danas jedan veliki CEO ne može u javnosti da ima istu retoriku kao pre deset godina.

...

Po svemu sudeći potrebno je korumpirati medijsku industriju, jer na taj način korumpirate političare. U tzv. buržoaskoj demokratiji, koja je zapravo de­mokratija spektakla, političari imaju potrebu za medijima onoliko koliko riba ima potrebu za vodom. Korporacije utiču na političke procese time što kupuju medijski prostor i pružaju ga političarima kojima je ovaj neophodan. Tako se ostvaruje kontrola."

(u nastavku sledi priča o primerima privatizacija javnih monopolskih preduzeća u Italiji, uzrocima i posledicama propasti iste u brojnim slučajevima, kao i građanskim akcijama da se tome stane na put)

- iz intervjua koji je za Republiku u junu dao Ugo Matei, profesor građanskog prava na Univerzitetu u Torinu

Republika 604-607: Korporacijska privatizacija - izrabljivanje ljudi i resursa

U Srbiji je ovih dana započet javni dijalog oko donošenja novog Zakona o komunalnim delatnostima, koji će svakako imati veze sa Zakonom o javnim preduzećima. Ta delatnost, ili bolje reći sektor javnh usluga, zapada u sve veću krizu iz koje se može izaći "samo" privatizacijom o kojoj laprda svaka vlast u poslednjih deset godina. I opozicija, umalo da i njih zaboravim. Problem je što će tu i takvu "privatizaciju" sprovoditi ludaci koji svakodnevno upropašćavaju državu i komunalna preduzeća svojim sumanutim fiks-idejama i teškim lopovlukom koji se ponajviše ogleda u finansiranju stranaka na vlasti (novcem, ali i činjenjem "sitnih usluga zbog velikih zasluga"), kao i žestokim kronizmom koji u pojedinim slučajevima prelazi granicu zdravog razuma.

Poslednjih meseci posejana je poveća doza straha po komunalnim preduzećima u unutrašnjosti Srbije, uz upotrebu dve omiljene alatke tih sejača straha: biće masovnih otkaza (tzv. racionalizacija) i obaveznog smanjenja plata jer su veće nego kod onih koji rade po opštinskim upravama. Paralelno s tim, i pored zabrane zapošljavanja, vrši se masovan utovar plakatolepitelja, botova & ostalih zaslužnih kradikalskih kadrova.
Na pitanje, koje je još u februaru javno uputila Vesna Pešić, "da li će kriterijum za otpuštanje biti partijska podobnost", do danas niko iz Vlade nije odgovorio. Da li je uopšte potrebno da odgovore, kada je dovoljno pogledati ponašanje "podobnih" čim se spomenu otkazi, taj teleći kez od uha do uha? Ili neoborivu činjenicu da je priliv novih članova u SNS, iz redova zaposlenih po tim preduzećima, poslednjih meseci u velikom porastu.

Nesporno oslabljen nivo kvaliteta pružanja komunalnih usluga u većini opština ne može biti povod za privatizaciju (referentni zakon čak i brani privatizaciju određenih delatnosti, ali to ovde ionako nema veze ni sa čim), još manje razlog, jer će u privatizaciji učestvovati baš oni koji su raskupusali državne firme - praksa duga više od četvrt veka to svakodnevno dokazuje.

Strah, koji je posejan među zaposlene radi njihove kontrole, posledica je i konstantne nestabilnosti menadžmenta po tim preduzećima jer on, umesto od poslovanja, zavisi striktno od dnevnih kvazipolitičkih gibanja i jutarnjih ustajanja lokalnih šerifa na pogrešnu nogu. Tu stručnost zaposlenih ne samo da ne dolazi više do izražaja, već gubi svoj značaj u korist striktno partijske poslušnosti po bilo kom osnovu - od najprostijih do najsloženijih poslova kojima se komunalna preduzeća bave. Danas, iznosač smeća i tehnolog u vodovodu, čistač ulica i ekonomista, grobar i informatičar podjednako bivaju tretirani ukoliko nemaju odgovarajuću partijsku knjižicu umesto lične karte. U stvari, isto su tretirani i zaposleni koji je imaju, ali oni su zadovoljni, glupi i srećni zato što im krv piju "njihovi" a ne neki drugi.

Uzrok problematičnog pružanja komunalnih usluga leži u ponašanju menadžmenta po tim firmama i njihovih osnivača - lokalnih samouprava, koje se bave samo sopstvenim rejtingom kod birača, usled čega su javna preduzeća pretvorili u kvazisocijalne i politikantsko-privatne propagandne prćije. Koliko sutra, ti isti će finansijski (namerno) satrti ta preduzeća i ponuditi ih agencijama za privatizaciju ili sklapati paktove o javno-privatnom partnerstvu, od čega će samo oni imati koristi.

Posledice mogu biti štetne i velike, iako sada izgledaju nejasne zbog propagandnog idealizovanja privatizacije. Jednostavno, baš kao i u Britaniji ili Nemačkoj, određene svetske korporacije su "bacile oko" i na izvore pitke vode u Srbiji. Prolom voda, Vlasina, Knjaz Miloš, Divac, Coca Cola, Maršićanin, Homoljski izvori... vodoafere od pre desetak godina koje još uvek nisu isterane na čistac - dovoljan su razlog da se građani-korisnici tih usluga zabrinu i zapitaju da li se javni interes može i sme privatizovati. Privatizovane pa potom deprivatizovane toplane u Zaječaru i Negotinu... isto. Umesto privatizacije, neophodna je temeljno sprovedena deprivatizacija preduzeća koja su neformalno ali činjenično uzurpirana od strane interesnih grupa i klanova u njihovom upravama. Dok se to ne sprovede, građani imaju svu slobodu ovog sveta i pravo na građansku neposlušnost prema državi, njenim preduzećima i svima koji su ne samo izigrali dato im poverenje, već na tome i debelo izvlače ličnu korist.
Dakle, šta konkretno mogu građani, zbog kojih komunalne firme i postoje, stvarni vlasnici takvih preduzeća, tim povodom da urade? Pročitajte tekst Uga Mateija do kraja, ili saslušajte (al' stvarno) ono što poručuje Đokica Jovanović iz Niša.
Pa ne piše ni ovde baš sve.

Nemoć očiglednog

Mirjana Miočinović: NEMOĆ OČIGLEDNOG prvi i drugi deo (PDF 4,7MB)

CZKD, Beograd 2014.

IZNEVERENA OČEKIVANJA - UPOZORENJA ZA BUDUĆNOST

Tekstovi u ovoj dragocenoj knjizi, iznuđenoj, kako ističe autorka, prilikama i okolnostima u kojima se naše društvo našlo krajem osamdesetih i početkom devedesetih u kome tavori već četvrt veka, obuhvataju intervjue i autorske članke rasute u mnogim medijima (Vreme, Feral Tribune, Stav, Borba, Naša Borba, Teatron, Republika, Peščanik Slobodna Evropa, Deutsche Welle i dr.). Prvi deo knjige odnosi se na period 1991-1997 i pod istim naslovom ("Nemoć očiglednog") svojevremeno ga je objavio Beogradski krug. Drugi deo tekstova nastao je u periodu 1997. do 2014. godine. CZKD je kao izdavač objedinio oba perioda u novo izdanje ne menjajući prethodni naslov.

Iako Mirjana Miočinović u uvodu razočarano smatra da je knjiga "obeshrabujuća", da "potvrđuje nagore slutnje" te da će člitalac izvući zaključke "o našoj nespremnosti da pogledamo istini u oči", o "našoj podaničkoj prirodi za koju ne možemo uvek tražiti izgovor u ljudskom strahu od kazne", ova knji­ga na najupečatljiviji način postaje svedok jed­nog užasnog vremena, jednog u značajnoj meri, tokom niza godina, hiberniranog društva (uz svetle izuzetke buđenja 1996/7 i 5.oktobra 2000) i jedne užasno destruktivne politike koja je proizvela tolike ljudske nesreće najviše Hrvatima, Bošnjacima i Albancimna, ali i samim Srbima. Razočaranost au­torke je sasvim pojmljiva. Ima li ikog pametnog i razumnog ko nije razočaran onim što se dogodilo, što se sada događa i što će se neminovno dogoditi u budućnosti na ovim eksjugoslovenskim prostorima ako se nastavi sa omrazama i nacionalističkim euforijama kojima smo svedoci upravo ovih avgu­stovskih dana? Čak i kada se koristi tobože mirovna retorika, iz nje izbijaju opaki slojevi prošlosti, slojevi negdašnjeg radikalskog ludila trenutno travestiranog u navodno evropsko demokratsko odelo. I onda, u ratno vreme, kao i danas 2015. godine, ono što je očigledno, jeste upravo nemoć oči­gled­nog! I taj naslov knjige M. Miočinović sve govori. Zar Osma sednica SK Srbije i način na koji je na toj sednici Milošević odneo pobedu nad umerenijim snagama Partije, nije bila očigledna prekretnica novog otvoreno nacionalističkog kursa i buduće ratne politike. Zar "mirnodopski period" 1987-1991 nije vre­me medijske kanonade protiv "onih drugih" protiv "krivaca za sve srpske nedaće i istorijske nepravde", vreme očigledne pripreme za "odlučujući i pravedan rat"? Zar raspisivanje velikog zajma "za preporod Srbije" nije bio oči­gledan poziv građanima da taj "rat za srpstvo i pravoslavlje" finansiraju? Zar 17. avgust 1990. dan početka tzv. "balvan revolucije" i puč u policijskoj stanici u Kninu kada je Martić oružjem iz Srbije preuzeo kontrolu i izbacio sve hrvatske policajce, što je bila čista hajdučija, uz nemo posmatranje JNA ("Politika ekspres" je sutradan preko cele strane donela slavodobitni naslov: "Treći srpski ustanak!") nije bio očigledan znak da se želi oružjem stvoriti Velika Srbija? Sve, apsolutno sve je u te tri godine priprema za rat, bilo tako belodano, tako očigledno i tako neskriveno. Za one koji su hteli da vide! A mnogi nisu želeli. I zato je vladala je nemoć. Opšta nemoć. Nemoć cen­tral­nih organa SFRJ da spreče razularenog Miloševića, nemoć srpske najšire javnosti da razume da je reč o pukoj i brutalnoj imperijalnoj nameri njezine po­litičke elite. Nemoć kulture, nemoć društva u celini.

Autorkini stavovi su duboko antiratni (svoje­voljno je već početkom oktobra 1991 u znak pro­testa zbog eskalacije rata napustila profesuru na Fakultetu dramskih umetnosti), humanistički i nadasve prožeti istinskim intelektualnim promiš­ljanjem uzroka (posledice su odveć jasne!) srpskog moralnog ali i svakog drugog sunovrata. S pravom se u jednom trenutku, vapijući zapitala: "Ima li kraja ovoj mori?" Doduše, taj njezin vapaj se čuo još davne 1992, ali ništa nije izgubio na svojoj aktuelnosti. Baš kao ni sledeći naslovi tekstova iz knjige: Vlast ima korozivno dejstvo, Uzurpacija prava na javnu reč, Žrtve samozavaravanja, Užas izgubljenih godina, Fantazmi o neprijatelju, Istorija kao privatno vlasništvo, Nema bezazlenih reči... Sve su to autorkina upozorenja iz mračnih devedesetih. A kako su samo savremena, živa, deluju tako ovo­vremeno, kao ovog trenutka napisana. Pora­ža­va­juće je da je i danas vidljiva nemoć društva kao ce­line da se odupre vaskrslom političkom jedno­umlju koje svoj izraz već dobija u puzajućoj diktaturi jednog čoveka (opet jedan čovek! - o tempora o, mores!), aktuelnoj medijskoj prisili verovanja u laži kao i svakojakim metodama ljudskog zaglupljivanja.

Zato potpuno shvatam autorkino razočarenje, jer za dve i po decenije malo se šta suštinski promenilo. Kultura je i dalje na niskim granama uz strahovito mešanje režima (npr. u slučaju jedne predstave Kokana Mladenovića), potpuno je razo­ren jugo­slovenski kulturni identitet za račun usko­na­cio­nal­nog, pravoslavno-srpskog. "I drugi su to isto učinili, nismo samo mi" prigovaraju srps­ki nacionalisti. Ali M. Miočinović je takva raz­miš­ljanja nazvala "uzajmnom podlošću ravno­te­že" na čijoj osnovi zapravo i parazitiraju nacio­nalne elite. Ta uzajamna podlost vidljiva je i u ocenjivanju ne­davnih ratnih sukoba i počinjenih zločina.

Ova knjiga je pravi podsetnik na već pomalo za­borav­ljene događaje, njihov sled, uzroke i posle­di­ce; ponovo nas vraća u ludilo nacionalističke eu­forije prepune fašističko-rasističkih izjava politi­čara, u vreme užasnih ratnih zločina, laži i beš­čašća; ona je svedočanstvo o tome kakvi smo bili, kakvi smo danas i što je, pak, mnogo važnije, nagoni nas na razmišljane o tome hoćemo li promeniti svoj odnos prema političkim moćnicima, hoćemo li skupiti dovoljno građanske kuraži za otpor i po­bunu (a svako ima pravo na pobunu!). Bez toga ćemo kao pojedinci nositi večni žig sramnog podaništva i ostati zarobljeno, neslobodno društvo.

Zlatoje Martinov

Republika br. 604-607, Septembar 2015.

#Ekstremizam

List Republika uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, organizovao je tribinu pod naslovom: Oblici državnog ekstremizma i udeo vlasti u njegovom nastanku. Tribina je održana u Velikoj sali NUNS-a, Resavska 28/II u petak, 19. juna 2015 sa početkom u 12 časova.

Teme:

• Haos srpskog kapitalizma: ekstremizam u procesima privatizacije kao izvor pljačke i bezakonja;
• Nasilje kao permanentni oblik vladanja u Srbiji;
• Urušene institucije i proces njihove potpune disolucije;
• Kakva je budućnost srpskog društva u okolnostima ekstremnog političkog ponašanja?

Uvodničari:

• dr Nebojša Popov, sociolog
• dr Vesna Pešić, sociolog
• dr Vladimir Pavićević, politikolog i narodni poslanik

Moderatori:

• mr Zlatoje Martinov, glavni urednik Republike
• Olivija Rusovac, novinarka

Rusovac: Naš život je skoro normalan, rekli bismo. Ali, baš u tom "skoro" nastala je pukotina kroz koju ulazi ekstremizam.

Popov: Sve ovo, što imamo ovde i danas, postoji veoma dugo i veoma snažno. O Srbiji se govori ili uz plač nad siromašnima, ili uz smeh nad ovim vratolomijama vlasti. Ako već hoćemo da govorimo o nekom ekstremizmu, najpodobniji njegov oblik za analizu je kapitalizam kakav imamo u Srbiji. Populistička revolucija je uspela da nas pomeri iz svih tokova i onda se tu snalazi kako ko zna i ume.

Pešić: Mi smo i dalje divlje društvo. Čitav period koji ja pratim i koji živim, Srbija je živela u nekom obliku političkog ekstremizma. Ne smemo da zaboravimo da je Jugoslavija iz II svetskog rata izašla kao jedna zaostala zemlja. Kada smo proučavali elite, utvrdili smo da je većina elita u Jugoslaviji imala seosko poreklo. Bilo bi dobro sada analizirati da li stanovništvo ima tu mogućnost napretka. Mi smo tada imali ozbiljne istraživačke radove, koji su se bavili i migracijama i raznim drugim fenomenima. Pogledajte danas: ne postoji nikakva metainstanca, koja na naučnoj bazi stvara svest gde idemo, šta radimo. Srbija je stalno na udaru retrogradnih procesa koji utiču na današnje stanje. Stalno se postavlja nacionalno pitanje koje nas sprečava da uvedemo red. Za vreme Miloševićeve kontrarevolucije došlo je do desekularizacije koja je nametnula monokulturno shvatanje društva u kome nema pluralizma i demokratije. 
Nakon petog oktobra iznevereno je uspostavljanje Srbije kao pravne države, obećani novi temelj nije ispunjen. Ceo proces privatizacije se održava pod nadzorom koruptivne vlasti i dešava se još jedna primitivizacija društva - sprega kapitala i politike odražava srpski kapitalizam. Ekstremizmi u privredi, politici, partokratiji se svi povezuju u jedan.
Nakon petog oktobra došlo je do rušenja profesionalne strukture i to na dva načina: 1) ukidanjem principa meritokratije srušeni su i postojeći kapaciteti koje je naše društvo imalo, 2) odliv naših kvalifikovanih ljudi takođe je urušio postojeće kapacitete. Vučić je i materijalno udario na srednje slojeve i obrazovano stanovništvo kroz solidarni porez. Srbija će biti kao Bugarska, koja nema više lekara... Kako da razumemo društvene procese ako nauke nema, srednji slojevi se odlivaju - kako onda imati otpor prema ekstremizmu?
Sve procese pojačavanja represije, partijske države i nasilja možemo videti, i intenzitet je promenjen. U vladavini Vučića možemo videti pasivnu agresiju. Šokiralo me je kada je Stefanović rekao da će po potrebi na sledećim izborima biti korišćena i žandarmerija. Liberalna izborna demokratija je degradirala u nešto što se može nazvati "soft diktaturom" koja se zasniva na propagandi, marketingu, cenzuri... što se može videti i na internetu. Beograd na vodi je čista korupcija i necivilizacijski čin. Tu postoji čitava armija koja piše komentare i vrši diverzije. Pokazujući cene odmora u Srbiji, dnevni list Danas opet je doživeo napad botova u komentarima. Upravo je Vučić pokazao kako nema privatnog vlasništva nad medijima, oni su pod kontrolom vlasti. Neke emisije koje su ukinute, desile su se upravo na privatnim televizijama; to je pokazalo da svako privatno vlasništvo pod Vučićem može biti pod pritiskom i oteto. Vučić je skinuo odelo premijera i upravlja Srbijom lično kao spasioc.

Pavićević: U stvarnom ideološkom smislu, ovde vlada jedna dezorijentacija. Vesna Pešić i ja smo došli do termina "brutalizacija", koji opisuje stanje u Srbiji. Na sve što je deo nekog dijaloga u institucijama odgovara se da je to mržnja, ali i drobljenjem procedura.
Popov: Vi ste ugrađeni u razgradnju institucija time što ostajete u Skupštini.
Pavićević: Smatram da je bolji put da ostajem i da se borim.
Drugi oblik brutalizacije je nasilje, koje je u ovom društvu legitimno. Vujačić, Tasovac i Šuvakov su primer pritiska, nasilja i brutalizacije. Podsticanje nasilja i ekstremizma može da se desi i nedelovanjem i delanjem državnih organa. Mi se u ove tri godine strašno udaljavamo od nečega što su formalizovani odnosi unutar države.
Rusovac: Pitanje za Vladimira Pavićevića i Vesnu Pešić - zašto nema otpora, jesmo li se navikli, kako prekinuti vrtlog?
Pešić: Permanentno je iscrpljivanje našeg društva, i to objašnjava ovakav oblik površne diktature. Obespravljeni se ne mogu žaliti ni sudu, jer sud radi na strani vlasti i kapitala. Otvoreno pitanje je kako odgovoriti na ovakav tip propagandno-medijske diktature i ovakvo stanje.

Popov: Nasilje je evoluiralo. Nije isto nasilje u Titovo, Miloševićevo, Koštuničino i sadašnje vreme. Evolucija nasilja se vidi na primeru ovoga što se radi zaštitniku građana. Nešto što nećemo da vidimo je da je populistička matrica jako delotvorna. Samim tim što tvrdimo da najviše volimo ovu naciju, imamo pravo da sa njom radimo šta hoćemo. To je pokazano u odnosu prema privatnoj svojini koja funkcioniše po principu "ja sam te rodio, ja ću te i ubiti".
Evoluirala je tehnologija gušenja otpora.
Iz publike: Promenio se kapitalizam iz vremena kada su ga neki želeli, do danas. Ko danas sme da kaže da je za socijalizam a da ne bude izvrgnut ruglu? Dok ne budemo znali za šta smo, nećemo moći da se okupimo.

Pešić: Službe imaju veliki uticaj. Te službe nikada nisu transformisane, i možda vuku značajne konce.

***

Gornji tekst je u celosti sastavljen od statusa objavljivanih na Twitter nalogu @Republika između 12 i 14 sati, i ne predstavlja zvaničan izveštaj sa tribine koja je održana danas u prostorijama NUNS. Ovaj tekst je samo mala satisfakcija onima koji nisu mogli da prisustvuju tribini. Sve što je danas bilo izrečeno, moći ćemo da pročitamo u narednom broju lista Republika ili uskoro pogledamo na zvaničnom YouTube kanalu Republike.

Republika br. 600-603 (jul-avgust 2015): Oblici političkog ekstremizma u Srbiji