Vreme bajki o zarđalim kašikama

U januaru 2016. godine na kioscima se nije pojavio poslednji broj časopisa Republika, koji je bio poznat i po podnaslovu "Glasilo građanskog samooslobađanja, protiv stihije straha, mržnje i nasilja". Novaca za štampano izdanje više nije bilo, pa su svoj primerak dobili samo retki pretplatnici, dok je elektronsko izdanje i danas dostupno na internetu. Finansijske nedaće i žestoko nerazumevanje onih koji sebe i dalje nazivaju domaćom "građanskom elitom", doprineli su gašenju časopisa koji je predstavljao utočište onima zdravog razuma tokom devedesetih, ali - nažalost - i nakon 2000. godine. U Republici nije bilo mesta za kohabitacije, uzajamne bolove, rukoljube, prenemaganja, kleronauk i ostala agrotehnička sredstva politikantskog društveno-štetočinskog "snalaženja".

Ne bi bilo ni danas, potpisujem.

januar 2018

Podsetimo se uvodnika i nekih od članaka iz Republike #588-591 (1. januar - 28. februar 2015). Tri godine kasnije, neke teme i Koraksove karikature su i dalje u potpunosti aktuelne, baš kao i zarđale kašike. Možda lak i aktulenije nego tada.

BAJKE

U 2015. godinu srpsko društvo ulazi sa puno strepnje, mnogo više nego sa nadom. Nadu mu svakodnevno oduzima država svojim (ne)činjenjem i pukom retorikom za koje veli da su reforme. 

Rascep između društva i države sve je veći. Siromaštvo, velika nezaposlenost sa tendencijom uvećanja, konstantno privredno opadanje, korupcija, masovni i sve češći štrajkovi radnika, ali i advokata, prosvetara, jasan su indikator tog rascepa. Država pak, uljuljkana sopstvenim zavaravanjima da se „reforme uveliko sprovode“, sve manje ima osećaja za one zbog kojih postoji: građane. Svuda niču Potemkinova sela "no­vih investicija", uz šljašteći šareniš koji zasenjuje bedu.

Preostao je još poneki medij čiji se nezavisni tragovi sve više brišu i nestaju u prašini režimskih smutnji, pretnji i autocenzure. 

Premijerovi hvalospevi sebi i vladi prelaze granicu lepog vaspitanja. Ali mnogo gore od toga jeste njegova uverenost u sopstveno poslanje po kome se on samo pokorava stvaralačkoj volji istorije.

Takva retorika je - istorija totalitarizma svedoči - bajkovita i ljudi je rado slušaju, ali ne shvataju ili shvataju tek nakon katastrofe, da se iza takvih „imperativa“ neretko skrivaju opasne namere.

- Zlatoje Martinov

avgust 2014.

VREME ZARĐALE KAŠIKE

Koraksove karikature - svedočanstvo o jednoj tragičnoj epohi

"Cerimo se kao kavez pijanih majmuna" (Krleža)

Karikatura je poseban oblik likovne umetnosti koji, u širem smislu, pripada domenu komedije i komičnog. Ona označava prenaglašen i iskrivljen prikaz društvenih i političkih zbivanja, ostvaren jednostavnim sredstvima: olovkom, mastilom ili tušem. Kod dobre karikature tekst je poput "carevog novog odela". Portret-karikatura je psihološka studija karaktera. Karikatura je nastala potkraj renesanse ili početkom baroka kao protest protiv renesansne vere u red i simetriju. Smatra se da je prvi karikaturista bio Anibal Karači (1560-1609), koji je stvarao u doba procvata Comediae dell arte. Pun razvoj karikatura je doživela u 19. veku zahvaljujući političkom liberalizmu u novinarstvu i razvoju štampe. 

Karikatura pikira temeljne crte ličnosti, karakter, emocije i namere, suštinu događaja ili situacije. Komičan utisak postiže mešanjem sličnosti i odstupanja od stvarnog izgleda prikazanog lika. Njene glavne odlike su sličnost, idealizacija i transformacija. Karikatura situacije razotkriva društveno-političke negativnosti, izvrgava ruglu postupke odgovornih i podstiče javnost na promene. Često preuzima ulogu satire i kritičke misli.

Danas joj, kao "retkoj zveri", preti istrebljenje. Neki ljudi bave se njome iz hobija, neki profesionalno. "Futuristi" najavljuju njenu smrt. Nadam se da će nadživeti svoje nostradamuse. Ko da zaboravi majstore poput Leonarda, Direra, Filipona, Hogarta, Boša, Brojgela, Goju. Mi ne smemo da zaboravimo one koji su, poput "Šleskih tkača", tkali našu "nacionalnu istoriju": Klasa, Džumhura, Kušanića, Dobrića, Križanića, Vlahovića, Petričića i Predraga Koraksića Koraksa, koji nisu marili za "cenzuru štampe" i "istorijsku distancu", niti se plašili "vrućeg krompira" i "sivog doma". 

mart 2013.

Koraksova knjiga Trajno prošlo vreme: hronologija 1990-2001, u izdanju Alexandria Press-a (urednica Branka Prpa, priređivači S. Mandić, V. Mijatović i N. Korać) predstavljena je u CZKD-u. O knjizi su govorili Branka Prpa, Ivan Čolović i autor, koji su istakli da je ova knjiga po mnogo čemu jedinstvena u odnosu na Koraksove ranije publikacije. Razlikuje se po obimu: više od 600 karikatura na 355 stranica iz decenije Miloševićeve vladavine u Srbiji, s godinom dana pride. Poređane su hronološki, sa podacima o mestu i datumu objavljivanja, akterima događaja i, tu i tamo, kratkim komentarom konteksta na srpskom i engleskom jeziku. U zaključnom delu, kao na filmu, navedena su glavna "lica", abecednim redom i s kratkim ličnim podacima. Uvodne tekstove napisali su B. Ćosić, D. Makavejev i V. Pištalo. Knjiga obuhvata izabrane Koraksove radove s kraja 20. veka. Četiri decenije Koraksovog rada u Ježu, Večernjim novostima i Borbi (1950–1989) i 14 godina posle Miloševićeve vladavine ostalo je izvan njenih korica. Neke novije mogu se naći na portalima Danasa, Radija Slobodna Evropa i Peščanika, koje "gore od želje da se pridruže onima iz 90-ih" (I. Čolović). O nastavku rada izdavač se još nije izjasnio.

Prvo izdanje Koraksovih karikatura, Građanski bukvar, objavila je Republika jula 1992; na 64 strane velikog formata 115 karikatura iz perioda 1990–1992, s uvodom D. Makavejeva. Vreme 1994. objavljuje Bukvar za odrasle: 225 karikatura na 115 strana velikog formata; uredio P. Marković, opremio D. Šević; uvodni tekstovi: D. Makavejev i M. Prodanović. "Prva kolekcija Koraksovih karikatura bavila se tek počecima naše nacionalne nesreće", a druga ratnim užasom u kojem se "dižu u vazduh prave crkve, biblioteke, bolnice i čitavi gradovi... proliva prava krv, komadaju ljudi, žene i deca" (Makavejev). Republika, i sama kritički svedok vremena, objavljuje 1997. novi Građanski bukvar, 35 crteža "sobnog" formata,"za ljubitelje i mrzitelje prosvećenosti, prvima na radost, drugima na muku".

decembar 2017.

Predrag Koraksić potpisuje se kao "Corax", korenom svog prezimena, istovetnim sa Coraxom iz petog veka pre Hrista, osnivačem retorike, koji je ljude grčkog polisa podučavao načelima besedništva da bi došli do pravde, od kog su učili Sokrat, Platon, Aristotel, plejade pravnika i filozofa. Naš "Corax" nas uči "nemuštom besedništvu", govoru lica. Uz D. Petričića i J. Vlahovića, jedan je od najvećih srpskih karikaturista. Bavi se političkom karikaturom bez reči. Posvećen je i karikaturi-portretu i karikaturi situacije. Posebnu pažnju posvećuje ljudskom licu, dok je telo u drugom planu. Koraks je majstorski portretista. Na njegovom crtežu sve je jednostavno i savršeno. Lako izvučena linija "nastavlja" tamo gde je prekinuta. Ne vidimo je, ali je osećamo; "vidimo" i ono što nije nacrtano. To je draž minimalizma. U nekoliko poteza zgusnute su misli, emocije, sudbine. Koraks crta "naše" političke vođe i marionete, a druge samo kad su "u dilu s našima". Tako smo mogli videti Tuđmana, Karlu del Ponte, Angelu Merkel ili Putina.

Reč ima Koraks:

"Najvažnije je da karikatura ima poruku."

"Taj čovek (Milošević) je imao problem autizma. Zato sam ga crtao bez očiju."

"Najveća inspiracija mi je Vučić… maltene nadljudsko biće… on kompletnu političku stvar u Srbiji drži u šaci."

"Ja vodim računa o principima: da to ne bude uvreda, da bude ironično, da se kritikuje a da se ne vređa. Kad je reč o kritici vlasti, to radim do daske."

- Ljubiša Vujošević

KORAKSIĆ ZA OPISMENJAVANJE

Genijalni crtač Predrag Koraksić - Corax objavio je skoro hronologiju svojih crteža Trajno prošlo vreme. Nastali su između 1990 i 2001. godine i govore nam više od bilo kog teksta. O sedmoj Koraksićevoj knjizi u Centru za kulturnu dekontaminaciju govorili su urednica izdanja istoričarka dr Branka Prpa, izdavač Dušan Veličković (Aleksandria Press) i Ivan Čolović, a na koricama su mu besedu podarili Bora Ćosić i Vladimir Pištalo, Ipak, izdvajam priloženu reč Dušana Makavejeva.

Mak kaže: "Nesporno je da nam je Corax miliji i draži od Vuka Karadžića i Dositeja Obradovića. Zajedno. Koliko je neophodan, neću ni da pričam. Ako se po tom pitanju slažemo i obzirom da je naš narod dobrim delom nepismen ili polupismen, predlažem da se Koraksov opus upotrebi u svrhe opismenjavanja i opasuljivanja gore pomenutog naroda. Potrebni su, dakle, aktivisti, mladi gimnastičari, alpinisti, čobani, sveštenici, učiteljice, balerine i ostali koji su spremni da krenu diljem Srbije, od kuće do kuće, od sela do grada, od vrtića do Akademije nauka, itd. sa Koraksovom kolekcijom u narod DA VIDI i da PROGLEDA. Treba imati u vidu da sa ovom akcijom kasnimo već nekoliko decenija".

- Dragan Banjac

april 2016.

Tako nam je pisala i govorila Republika a Koraks crtao.

Kako i koliko smo ih čitali i razumeli, tako i toliko nam je danas sve dobro. A od te silne dobrote nam se svima u podsvest uvukao manir konstantnog osvrtanja da se na svakom koraku, kojim slučajem, ne sapletemo i posečemo na neku od na sve strane pobacanih i danas sveprisutnih zarđalih kašika.
Koraks je u aprilu 2016. godine objavio knjigu Fenomenologija zarđale kašike, koja predstavlja zbirku postpetooktobarskih karikatura aktuelnih "kašikara" na vlasti.

Rđa ume da bude opasna stvar, čak i u bajkama o zlatnim kašikama.