Petnaest dana nakon ubistva Olivera Ivanovića, Srbija se već ponaša kao da tog zločina nije ni bilo: po medijima se ponovo razvlače "ubijena pevačica", rat Vacića sa Kosovom, rat Lazanskog sa Hrvatskom, rat Vulina sa Silom&Nepravdom zdravog razuma, Balkanski tigrovi i picajzle, septičke jame, paketirana briga za penzionerske prostate i zubala, Putinovi MIG-ovi i migovi, Trampove budalaštine, veličanstveni severnokrejski svemirski raketni program zemlja-zemlja, "Bugojno na vodi", epidemija malih boginja i falsifikovani zdravstveni i sanitarni kartoni medicinskog osoblja, janičarenje na relaciji Beograd-Tirana-Carigrad, (ne)podrška opoziciji u Beogradu (izražena u promilima, naravno), bolestan glumac koji ima dovoljno sopstvenih muka pa su mu samo još nedostajali domaći "novinari" da dosole, retardirani tvitovi posrnulog Idola čija se faca 1997. cerila sa promotivnog plakata MUP, bežanje Telenora iz Srbije, bezbroj drugih gluposti i sitnih pizdarija... sve to, u samo dve nedelje.
Međutim, nijedan zločin ne zastareva.
Streljanje Olivera Ivanovića, u utorak 16. januara 2018. godine, bez obzira na potonje petnaestodnevne pokušaje trusta mozgova na vlasti da sa njega skrene pažnju javnosti i šutne ga pod tepih, možda je najbolje sublimiran u jednom fejsbuk statusu, jednoj karikaturi sa sajta Autonomije, kao i nekoliko tekstova sa Peščanika (napisanih otprilike u isto vreme):
"Kakva reality politika vrhovnog šizofrenika ovih dana, prevazišao je samog sebe.
No, to mu je i bio cilj. Digni buku i dozvoli svima da imaju svoju teoriju, da buka bude obostrana, a činjenice im prećuti, neka lutaju.
Cirkusom a la Palma sakrio je stvarni razlog svoje posete, jer će se svi uhvatiti za traktor i jaganjce i pljuvati ga, što njemu posebno prija jer dobija dodatnu inspiraciju za novo targetiranje i opet on postaje glavna tema. Pravi razlog je pokušaj neodmotavanja klupka u istrazi i trgovine oko toga, ima čime da trguje. Bez njegovih ljudi pada vlada tamo, a to zaustavlja i zvanične pregovore, odlaže ih na neko vreme. Odmotano klupko bi pokazalo simbiozu politike, crkve i kriminala i ko zna sve čija bi imena izašla na površinu, sa svih strana, tako da bi možda i ovde dovelo do prevremenih izbora, što opet odlaže dijalog."
 |
| "Pijetet" (Autonomija, 23.01.2018) |
"Kada ministar u Vladi Srbije otvoreno kaže da ne veruje da će Ivanovićeve ubice ikada biti otkrivene, javnosti ostaju samo spekulacije.
Međutim, ima spekulacija i spekulacija. Jedno je pokušati da se na osnovu dostupnih činjenica rekonstruiše jedan mogući scenario. Nešto je sasvim drugo ignorisati činjenice u korist izmaštanih scenarija.
Te činjenice tiču se pitanja ko ima moć na Kosovu, ko je aktivno radio na denuncijaciji i progonu Olivera Ivanovića, ko je mogao ili bio dužan da ima saznanja o njegovoj bezbednosnoj situaciji, i ko je mogao ili bio dužan da ga od potencijalnih pretnji zaštiti, a da to nije učinio. Odgovor ni na jedno od ovih pitanja nema nikakve veze ni sa Amerikom, ni sa Rusijom. Umesto toga, odgovori na sva ova pitanja vode ka tri instance:
1) režimu u Beogradu, odnosno njegovim pulenima na severu Kosova
2) režimu u Prištini, i
3) EULEKS-u.
Ovo su činjenice, i svaka spekulacija, kako god maštovita, mora poći od njih i objasniti na koji način se one uklapaju u razmatrani scenario."
"Šta je predsednik tražio u Mitrovici četiri dana posle, a nije na primer došao četiri dana pre, da tamo i tada možda govori bolje i sa više pameti?
Rekao je (između ostalog) i ovo: Ubistvo Ivanovića direktan je pucanj u Srbiju. Ali ovo je previše arhaična figura, dozlaboga neiskrena, stilski traljava, nepouzdana, bljutava i uvredljiva za žrtvu. Ivanović je bio običan, istinski skroman čovek, jedan od nas, nikada nije smatrao da je veći od sebe samog.
Pohvalio se da je pomagao Ivanovićevu porodicu, da je pazio na njega dok je bio u zatvoru, ali o tome nije govorio. Zar? Ako se nije busao u prsa dok je Oliver bio živ, a njegova suklata Marko Đurić ga proglašavala za srpskog dušmanina, zašto se hvali sada kada Ivanović više ne može da se brani od Vučićevog dobročinstva?
U danu ubistva Olivera Ivanovića, Vučić je mnoge novinare i čelnike opozicije nazvao bednicima, lažovima i podlacima, uz slabo artikulisane povike: Sram vas bilo. To pod uslovom da je bilo ko posumnjao u njega i njegove. Ne znamo da li jeste, ali valja reći da je sumnja rizična, a njen izostanak neoprostiv.
Vučić je smislio kako da političku mržnju prema Ivanoviću pretvori u filistarsku posmrtnu ljubav, i da pritom oblikuje pokojnika prema svom modelu. Javni servis je pomogao da se putovanje u Mitrovicu obznani kao trijumf na mestu zločina, i to je bio agitpropovski poduhvat koji je Vučića podigao iz političke agonije."
"Vučićeva vlast ne priznaje odgovornost za neprijateljstvo, satanizaciju i progon Olivera Ivanovića. Ne priznaje odgovornost za pretvaranje države u mafijašku organizaciju, gde kriminalci sa Kosova u vozilima bez tablica zastrašuju ljude u Pećincima, a oni iz Kruševca ljude u Mitrovici ili Mionici. Pa ipak, najveća nebezbednost vlada na severu Kosova. Do toga je došlo baš tamo zbog briselskog dijaloga o razrešenju 'kosovskog čvora'. Taj proces je odmakao do integracije severnog Kosova u državne institucije Republike Kosovo. Te institucije ne funkcionišu zbog nesposobnosti albanskih službi, ali i zbog toga što je Sever već predat u ruke srpsko-albanskoj mafiji, i to iz koristoljublja a ne samo iz političkih motiva. Sever je predat kriminalcima zato da bi tamo zavladali strah, ugroženost i apsolutna tišina.
O bazičnoj nesigurnosti, nasilju, pretnjama, pritiscima i strahovima Oliver Ivanović je govorio u svojim poslednjim intervjuima, pominjući i životnu opasnost u kojoj se sam našao. Tvrdio je da Srbi u Mitrovici nisu ugroženi samo od Albanaca već i od Srba, odnosno od kriminalnih grupa pod zaštitom vrhovne vlasti iz Beograda, a verovatno i iz Prištine iz drugih razloga.
Do ovakvog stanja je velikim delom došlo najpre zbog nas samih, ali i zbog pogrešnog pristupa Srbiji tokom briselskog dijaloga. Taj pristup je zapravo krahirao ubistvom Olivera Ivanovića. Nije bilo dobro što je kancelarka Merkel proglašavala uspeh pregovora o Kosovu (merilo svih merila na evropskom putu Srbije), dok je Srbija odlazila dođavola. Kao takva ona ne može biti garant bilo čega, pa ni rešenja kosovskog problema. Strategija nagrađivanja Vučićeve fleksibilnosti u vezi sa Kosovom, u smislu tolerisanja ukidanja demokratskih sloboda i pretvaranja institucija u prah i pepeo - počela je da puca zbog jačanja uticaja Rusije u Srbiji, Republici Srpskoj i severnom Kosovu. Sa ovim problemom EU ne ume da izađe na kraj. Zato se sve češće pominje povratak SAD na Balkan.
Ključna posledica ubistva Olivera Ivanovića odnosi se na prekid briselskog dijaloga u odlučujućoj fazi pregovora. To se može razumeti kao izgovor, odnosno lažni razlog da se odloži rešenje otvorenog kosovskog sukoba i na neodređeno vreme odloži put Srbije ka EU. Kao uslov za nastavak dijaloga srpske vlasti zahtevaju opipljive rezultate istrage o ubistvu koju vode prištinske vlasti, koje nisu prihvatile da srpski istražni organi učestvuju u rasvetljavanju Ivanovićevog ubistva. Ako se istraga oduži ili možda ne završi, to bi značilo da se Srbija u skorije vreme neće vratiti za pregovarački sto. Ako sada pogledamo onu širu sliku s početka teksta, to bi značilo da će nacionalistička, antievropska i konzervativna politička struja, koja se oglasila u Apelu za odbranu Kosova i Metohije, koji je inicirao DSS i koji je zajedno sa oko 200 potpisa objavila Politika - još jednom odneti prevagu.
Put kojim će Srbija ići dalje, a to će se videti veoma brzo, razrešiće pitanja koja sa različitih strana postavlja ubistvo Olivera Ivanovića."
Ovo je blogpost broj 1389.
Nisam mogao da pronađem naslov koji bolje pristaje temi.
No comments:
Post a Comment