Kad zasvira tatatatira

Ukoliko je ono stvarno Vučić u nekoj prastaroj epizodi Brankove "Kockice", (koja se zvala "Zašto zec ima velike uši"), definitivno počinjem da sumnjam u teoriju zavere da takve likove ovde namerno i planski uzgajaju od malih nogu, i da niko od njih nije slučajno tu gde jeste danas.
A uzgajivačnica se zove? Tako je, bata Šurdo.
Kockice se polako slažu.

Strašno je kada jedno društvo predvodi i predstavlja neko ko i dalje veruje da živi u carstvu drugarstva, čokolade, marmelade, voća, tigrova i ostalih GDP-ja. Strašno, zato što se narod - koji se za tim i takvim Vođom kreće u krug - neminovno, jednog dana sudari sa samim sobom.
Neretko su, kroz istoriju, takvi sudari završavali totalnim slomom i nestankom društva koje nije bilo sposobno da to spreči, a nije bilo sposobno zato što je bilo lenjo. Zato što su oni koji ga čine verovali da je stvarni život ono što gledaju na TV, da je snaga u neznanju a sloboda u ropstvu, da će nepočinstva Ovih Dole kažnjavati Onaj Gore, da se o sopstvenoj sudbini odlučuje u biračkoj kutiji a ne u svojoj glavi.
Da sve to tako treba.

Drugari, šta da vam danas prodam - ciglu ili klocu? Kaži... ti.

Ovaj naš zec, baš poput drugih, zaista ima velike uši. Al' što laže k'o pas... i što mu veruju - čudo jedno. A čudiće se svi kad već koliko sutra ugledaju sopstvena leđa ispred sebe.

Samo što će tada biti kasno, kad zasvira tatatatira...