Jadovan, case closed

Danas, 20. marta 2019. godine, konačno je došao dan da zaključimo priču o jednom letovanju započetom još 31. jula 2008. godine, opisanom u jednoj "razglednici". Podsetimo se toga, još jednom i po poslednji put:

I tako, dođoh, smjestih se, potom me ljubazno sprovedoše do portirnice na ček-buking (ne čeka se mnogo ko što ime kaže), čisto provjere radi da mi neko nije zauzeo apartman. Hm, dobar je, rum servis radi, plazma TV (pitam se kolka li im je pretplata - zna Tijo 100%). Sobarice baš i nisu neki ideal ženstvenosti al ni one naše s Pala nisu ništa manje robusne ni maljave, šta ćeš.

Zelena moja, razglednice su đavolski skupe, jbg morsko je to odmaralište a i € ima nekako drugačiji kurs nego tamo, kod nas. Zato ti šaljem ovu vezu* da vidiš kako sam se dobro udomio, nije nešto al oće i feng-šui da ispoštuju (znaš kolko mi je to važno). Ercegovac me sačeko na kapiji, poželio dobrodošlicu i ponudio da unese kufere. Dosadan je ko i uvjek, sjećam se kad je ko student po Rajvosa menzama pivario i podsmjevao se našemu Drugu Titi, eh ... mali vrag. A vidi ti njega sad, kolki mu nos izraso! Prava muškarčina, ma međed jedan! Tedoh da mu pozajmim nešto brade, al neće bolan ni za živu glavu. Veli, neka dobro je i vako, znaju svi kolki sam ja velki četnik i bez malja!

Plaše me samo one klavijature. Ne tolko zbog sviranja (to sam uvjek znao) kolko zbog pjevanja. Uf!

Ako li se kojim slučajem javi onaj Mlatko Radić reci mu da mu i nije neki fazon, koga će sad da pelješi na tabliću, oni njegovi iz ekipe su prevejani šibicari odraće ga ko vola. Al tako je sam teo.

Ostavio sam ti nešto para (deviza jašta, neću valjda onijeh bezvrednih targuza domaćih), diplome, opremu, jednu od rezervnih brada, ugovore za seminare i predavanja, te ponešto od onijeh tajnih preparata za zdrav život i uzdizanje iz mrtvih. Čujem da ona NATO-fukara namerno obara kurs €, no ne nasjedaj im: to oće da se izletiš i otkriješ im račune i cifre. Provokacija, ja ti kažem!

Pozdravi i devera, i poruči mu: reko ti je Braco, Crni Luka suze ne puštaj, pobjeda je blizu paz šta ti kažem! Tako mu poruči, i očešljaj ga jelenskom kožicom da ne kuka.

Eto.

tvoj Jadovan Karabukvić

p.s.

Malo sam povraćo u samaljotu, al to je izgleda od šampanjca. Izvetrio, šta li je već. A i moro sam se pri dolasku odma obrijat i ošišat - vele, što manje dlaka po glavi to manje grinja u jastuku. Feng-šui i ja njima.

Sliku ti ne mogu poslat. Ne BiH me prepoznala.

- Midnight Zone Jesus (post #2, 31.07.2008)

- Holidays in the Sun (post #3, 31.07.2008)
- Svi ti vrači (post #430, 31.07.2012)

* veza:

Čuveni Dobri Doktor, tj. David Dabić iz Gornje MahPale. Čudotvorac koji je umeo i mrtve da diže iz mrtvih, a kud ne bi žive upokojavao! Taj je bre umeo da oživi spermatozoide u kamenu, samo da je hteo.

E, baš taj je danas konačno popio... ne, nije popio radžu praljkovaču, kako su se neki ponadali (ili poplašili, pa pustili prenos izricanja presude sa "vremenskim iskliznućem" od pola sata). Popio je doživotnu zatvorsku kaznu. Turista Jadovan je od danas postao pravosnažno osuđeni ratni zločinac Radovan.
I ne, nije popio doživotnu zatvorsku kaznu "zato što se žalio", kako glasi jedan od kvazikomičnih komentara koji danas sumanuto kruži ovdašnjim varijantama društvenih mreža. Jeste se on žalio na presudu od pre tri godine (24. marta 2016), kada je dobio 40 godina zatvora za krivicu po 11 tačaka optužnice), ali ne zato što mu je bilo malo - već zato što i dalje ne razume šta je zaista uradio, kako drugima tako i sebi. Dobio je doživotni zatvor zato što je huškao, organizovao, naređivao i učestvovao u izvršenju ratnih zločina nad svojim komšijama i zemljacima.

Domaći mediji se u toku dana ubiše od nagađanja gde bi zločinac Radovan Karadžić mogao da služi doživotnu robiju, vrte i nekakve video-snimke "trenutka kada je osuđen". Bulšit! On je osuđen onoga dana kada je prvu put rekao "pali!" ekipi naoružanih ludaka oko sebe, toga dana je sebi napisao presudu i sam je iščitao. A gde bi mogao da je odradi? Najpravednije bi bilo - tamo gde je počinio zločin, ali na ovom svetu čak ni spora ali dostiđna pravda nije baš toliko pravedna. Odslužiće on svoj zatvorski i životni vek u nekom zlatnom kavezu, u kome će moći da na miru piše svoju "poeziju" i čita je samom sebi.

Jer, niko drugi to nikada nije ni mogao da sluša, a kamoli razume. Jer ni on sam ne razume. Jer to nikada ništa nije ni razumelo, baš kao i nirnberške mu kolege po zločinu.

Danas mu je i zvanično dodeljeno svo vreme (njegovog) sveta da o tome razmišlja, pa neka izvoli. 
Neka se spreme sledeći: Vojislav Šešelj i njegovi ugursuzi.
Langzam aber ziher.

Alo, brate

Jedna francuska organizacija za zaštitu ljudskih prava podnela je tužbu protiv prestolonaslednika UAE princa Mohamenda bin Zajeda tokom njegove posete toj zemlji u sredu, u kojoj ga optužuju za ratne zločine, saučesništvo u torturi i nečovečnim postupcima u Jemenu - izjavio je jedan od advokata te organizacije.

U tužbi, koju je podnela Međunarodna alijansa za ljudska prava i slobode (AIDL), stoji da je on - kao zamenik vrhovnog komandanta oružanih snaga Ujedinjenih arapskih emirata - odgovoran za napade u kojima su stradali civili. U njegovoj je nadležnosti bilo da naredi bombardovanje teritorije Jemena, piše u tužbi. Troje državljana Katara - koji je arhineprijatelj Saudijske Arabije, pobratima Emirata - izjavljuju da su ih emiratski bezbednjaci uhapsili i potom mučili od februara 2013 do maja 2015 godine. Oni tvrde da su bili podvrgnuti fizičkoj i psihičkoj toturi, uključujući prebijanje, iznurivanje sprečavanjem sna, pretnje silovanjem, vešanjem i smrću. Pored toga, tužbu je protiv bin Zajeda podnela i grupa od šestoro državljana Jemena (zajedno sa AIDL) zbog saučesništva u torturi i ratnim zločinima u Jemenu. 

Vlada UAE i kancelarija princa bin Zajeda za odnose sa javnošću još uvek se nisu oglasile.

Diplomatski napori da se zaustavi rat u Jemenu pokazali su se neuspešnim, paralelno sa slabom reakcijom međunarodne zajednice na pokušaje organizacija za zaštitu ljudskih prava da urazume aktere tog rata.

Ova tužba, koja je podneta sudu u Parizu, vid je pritiska na francuskog predsednika Emanuela Makrona da obustavi prodaju oružja Saudijskoj Arabiji i Emiratima, liderima arapske koalicije koja ratuje sa proiranskim Huti pobunjenicima pod čijom se kontrolom nalazi većina teritorije Severnog Jemena, uključujući i glavni grad Sanu. Francuzi takođe imaju svoju vojnu bazu u Abu Dabiju, u Emiratima. Inače, emiratski princ Muhamed bin Zajed je bliski saveznik saudijskog princa Muhameda bin Salmana.

Francusko tužilaštvo već pretresa sličnu tužbu koja je u aprilu ove godine podneta protiv saudijskog princa bin Salmana, što može pokrenuti sudski proces koji bi potrajao poduži niz godina. U tužbi protiv bin Zajeda navodi se izveštaj eksperata UN koji tvrde da koalicioni napadi mogu sadržati i elemente ratnih zločina te da se tortura sprovodi u dva centra pod kontrolom oružanih snaga Emirata. Tužba se konkretno odnosi na bombardovanje jedne zgrade u Sani, u oktobru 2016, u kojoj je tada davano posmrtno bdenje za oca jednog od zvaničnika u vladi Hutija. U tužbi se takođe navode i izveštaji drugih organizacija (Human Rights Watch, Oxfam, Amnesty International) o nasumičnim hapšenjima i upotrebi zabranjenih kasetnih bombi.

Prema navodima nezavisnih istraživača, rat u Jemenu je do sada odneo preko 56 hiljada života, a oko 3 miliona ljudi je primorano da napusti svoje domove (što je više od 10% ukupne populacije te zemlje). 

Advokati podnosilaca tužbi smatraju da su francuski sudovi kompetentni i sposobni da u ovom predmetu postupe u skladu sa Konvencijom UN protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka.

- Lawsuit filed against Abu Dhabi crown prince accusing him of war crimes (Middle East Eye, 22.11.2018)

- Alo, brate? Ovde tvoj brat i prijatelj, bin Zajeb - kako me zovu oni idioti od tvojih Hutsija (crklidabogda!). Slušaj, imam sad ovde neki zajeb sa tužbom za nekakve ratne zločine, 'apšenja (hvaljen Rasim!), mučenja i jbmliga šta mi sve još ne nakarikaše ovi francuski idioti. A ti, barem, dobro znaš kako Francuzi umeju da ispadnu kurve kad je bratstvo&prijateljstvo u pitanju, da te ne podsećam sad na to. Nego, vidim ja da je kod tebe baš fino, da prostiš - sigurna kuća od države za sve nas nesrećnike koje svinje kaurske optužuju za nekakve gluposti koje ni sami ne poštuju. Brate bin Vučiću, jel' može bre neki smeštaj tu kod tebe, da zlo ne čuje, ako baš prigusti?
- Može. Pa nisi valjda uludo krenuo da zidaš onolike kule po Savamahali, da zvrje prazne...

- Takvog te volim, brate! Ej, a možda ipak kupim Crvenu Zvezdu ako pobedi one francuske gadove od PSŽ, al' pod uslovom da posle umesto zvezde stave polumesec. Da me ispoštuju.
- Ne brini, će te ispoštuju. Čović prvi, za njim i ostali. Kolena će ogule, kolko će te ispoštuju...

- Ajd.

- Ajd.

Zavesa.
Popaljena svetla na praznim BGH2O kulama.

Mrak.

Topovska šupa

Jeremija je "palio topa", odigrao kolo... i na kraju odsvirao svoje, postao legenda narodnjaka.
Crveni Vojvoda je nišanio, okidao, huškao, vatru potpaljivao benzinom i vodom, regrutovao, izazivao, vređao, sastavljao pa čitao spiskove nepodobnih i otpisanih, proterivao, saučestvovao, ljuštio banane i advokatska čela, šepurio se, lagao, cinkario, robijao, potezao pištolj na studente, obučavao svoje učenike i stvarao sebi naslednike... i na kraju popio presudu za ratni zločin, postao moneta za potkusurivanje Zapada i naprednjaka.

Svakom prema zaslugama.

I šta sad?

Ništa. Srbija je sigurna kuća za osuđene ratne zločince svih fela i najnesigurnija kuća za svoje građane. U stvari, Srbija je jedna velika topovska šupa, u mraku, krcata džebanom i fitiljima, i tobdžijama koji povazdan žmure dok nišane u sve nas.

Jeremija i Đole Haubica su izmišljeni likovi, ali ovakvi desno su stvarni da stvarniji ne mogu biti.

Zato je tako kako nam je.

1389

Petnaest dana nakon ubistva Olivera Ivanovića, Srbija se već ponaša kao da tog zločina nije ni bilo: po medijima se ponovo razvlače "ubijena pevačica", rat Vacića sa Kosovom, rat Lazanskog sa Hrvatskom, rat Vulina sa Silom&Nepravdom zdravog razuma, Balkanski tigrovi i picajzle, septičke jame, paketirana briga za penzionerske prostate i zubala, Putinovi MIG-ovi i migovi, Trampove budalaštine, veličanstveni severnokrejski svemirski raketni program zemlja-zemlja, "Bugojno na vodi", epidemija malih boginja i falsifikovani zdravstveni i sanitarni kartoni medicinskog osoblja, janičarenje na relaciji Beograd-Tirana-Carigrad, (ne)podrška opoziciji u Beogradu (izražena u promilima, naravno), bolestan glumac koji ima dovoljno sopstvenih muka pa su mu samo još nedostajali domaći "novinari" da dosole, retardirani tvitovi posrnulog Idola čija se faca 1997. cerila sa promotivnog plakata MUP, bežanje Telenora iz Srbije, bezbroj drugih gluposti i sitnih pizdarija... sve to, u samo dve nedelje.

Međutim, nijedan zločin ne zastareva.

Streljanje Olivera Ivanovića, u utorak 16. januara 2018. godine, bez obzira na potonje petnaestodnevne pokušaje trusta mozgova na vlasti da sa njega skrene pažnju javnosti i šutne ga pod tepih, možda je najbolje sublimiran u jednom fejsbuk statusu, jednoj karikaturi sa sajta Autonomije, kao i nekoliko tekstova sa Peščanika (napisanih otprilike u isto vreme):

"Kakva reality politika vrhovnog šizofrenika ovih dana, prevazišao je samog sebe.

No, to mu je i bio cilj. Digni buku i dozvoli svima da imaju svoju teoriju, da buka bude obostrana, a činjenice im prećuti, neka lutaju.

Cirkusom a la Palma sakrio je stvarni razlog svoje posete, jer će se svi uhvatiti za traktor i jaganjce i pljuvati ga, što njemu posebno prija jer dobija dodatnu inspiraciju za novo targetiranje i opet on postaje glavna tema. Pravi razlog je pokušaj neodmotavanja klupka u istrazi i trgovine oko toga, ima čime da trguje. Bez njegovih ljudi pada vlada tamo, a to zaustavlja i zvanične pregovore, odlaže ih na neko vreme. Odmotano klupko bi pokazalo simbiozu politike, crkve i kriminala i ko zna sve čija bi imena izašla na površinu, sa svih strana, tako da bi možda i ovde dovelo do prevremenih izbora, što opet odlaže dijalog."

- Jovica Živanović (Facebook, 23.01.2018)

"Pijetet" (Autonomija, 23.01.2018)

"Kada ministar u Vladi Srbije otvoreno kaže da ne veruje da će Ivanovićeve ubice ikada biti otkrivene, javnosti ostaju samo spekulacije.

Međutim, ima spekulacija i spekulacija. Jedno je pokušati da se na osnovu dostupnih činjenica rekonstruiše jedan mogući scenario. Nešto je sasvim drugo ignorisati činjenice u korist izmaštanih scenarija.

Te činjenice tiču se pitanja ko ima moć na Kosovu, ko je aktivno radio na denuncijaciji i progonu Olivera Ivanovića, ko je mogao ili bio dužan da ima saznanja o njegovoj bezbednosnoj situaciji, i ko je mogao ili bio dužan da ga od potencijalnih pretnji zaštiti, a da to nije učinio. Odgovor ni na jedno od ovih pitanja nema nikakve veze ni sa Amerikom, ni sa Rusijom. Umesto toga, odgovori na sva ova pitanja vode ka tri instance:

1) režimu u Beogradu, odnosno njegovim pulenima na severu Kosova

2) režimu u Prištini, i

3) EULEKS-u.

Ovo su činjenice, i svaka spekulacija, kako god maštovita, mora poći od njih i objasniti na koji način se one uklapaju u razmatrani scenario."

- Rastislav Dinić: Spekulacije i činjenice (Peščanik, 23.01.2018)

"Šta je predsednik tražio u Mitrovici četiri dana posle, a nije na primer došao četiri dana pre, da tamo i tada možda govori bolje i sa više pameti?

Rekao je (između ostalog) i ovo: Ubistvo Ivanovića direktan je pucanj u Srbiju. Ali ovo je previše arhaična figura, dozlaboga neiskrena, stilski traljava, nepouzdana, bljutava i uvredljiva za žrtvu. Ivanović je bio običan, istinski skroman čovek, jedan od nas, nikada nije smatrao da je veći od sebe samog.

Pohvalio se da je pomagao Ivanovićevu porodicu, da je pazio na njega dok je bio u zatvoru, ali o tome nije govorio. Zar? Ako se nije busao u prsa dok je Oliver bio živ, a njegova suklata Marko Đurić ga proglašavala za srpskog dušmanina, zašto se hvali sada kada Ivanović više ne može da se brani od Vučićevog dobročinstva?

U danu ubistva Olivera Ivanovića, Vučić je mnoge novinare i čelnike opozicije nazvao bednicima, lažovima i podlacima, uz slabo artikulisane povike: Sram vas bilo. To pod uslovom da je bilo ko posumnjao u njega i njegove. Ne znamo da li jeste, ali valja reći da je sumnja rizična, a njen izostanak neoprostiv.

Vučić je smislio kako da političku mržnju prema Ivanoviću pretvori u filistarsku posmrtnu ljubav, i da pritom oblikuje pokojnika prema svom modelu. Javni servis je pomogao da se putovanje u Mitrovicu obznani kao trijumf na mestu zločina, i to je bio agitpropovski poduhvat koji je Vučića podigao iz političke agonije."

- Ljubodrag Stojadinović: Na mestu zločina (Peščanik, 24.01.2018)

"Vučićeva vlast ne priznaje odgovornost za neprijateljstvo, satanizaciju i progon Olivera Ivanovića. Ne priznaje odgovornost za pretvaranje države u mafijašku organizaciju, gde kriminalci sa Kosova u vozilima bez tablica zastrašuju ljude u Pećincima, a oni iz Kruševca ljude u Mitrovici ili Mionici. Pa ipak, najveća nebezbednost vlada na severu Kosova. Do toga je došlo baš tamo zbog briselskog dijaloga o razrešenju 'kosovskog čvora'. Taj proces je odmakao do integracije severnog Kosova u državne institucije Republike Kosovo. Te institucije ne funkcionišu zbog nesposobnosti albanskih službi, ali i zbog toga što je Sever već predat u ruke srpsko-albanskoj mafiji, i to iz koristoljublja a ne samo iz političkih motiva. Sever je predat kriminalcima zato da bi tamo zavladali strah, ugroženost i apsolutna tišina.

O bazičnoj nesigurnosti, nasilju, pretnjama, pritiscima i strahovima Oliver Ivanović je govorio u svojim poslednjim intervjuima, pominjući i životnu opasnost u kojoj se sam našao. Tvrdio je da Srbi u Mitrovici nisu ugroženi samo od Albanaca već i od Srba, odnosno od kriminalnih grupa pod zaštitom vrhovne vlasti iz Beograda, a verovatno i iz Prištine iz drugih razloga.

Do ovakvog stanja je velikim delom došlo najpre zbog nas samih, ali i zbog pogrešnog pristupa Srbiji tokom briselskog dijaloga. Taj pristup je zapravo krahirao ubistvom Olivera Ivanovića. Nije bilo dobro što je kancelarka Merkel proglašavala uspeh pregovora o Kosovu (merilo svih merila na evropskom putu Srbije), dok je Srbija odlazila dođavola. Kao takva ona ne može biti garant bilo čega, pa ni rešenja kosovskog problema. Strategija nagrađivanja Vučićeve fleksibilnosti u vezi sa Kosovom, u smislu tolerisanja ukidanja demokratskih sloboda i pretvaranja institucija u prah i pepeo - počela je da puca zbog jačanja uticaja Rusije u Srbiji, Republici Srpskoj i severnom Kosovu. Sa ovim problemom EU ne ume da izađe na kraj. Zato se sve češće pominje povratak SAD na Balkan.

Ključna posledica ubistva Olivera Ivanovića odnosi se na prekid briselskog dijaloga u odlučujućoj fazi pregovora. To se može razumeti kao izgovor, odnosno lažni razlog da se odloži rešenje otvorenog kosovskog sukoba i na neodređeno vreme odloži put Srbije ka EU. Kao uslov za nastavak dijaloga srpske vlasti zahtevaju opipljive rezultate istrage o ubistvu koju vode prištinske vlasti, koje nisu prihvatile da srpski istražni organi učestvuju u rasvetljavanju Ivanovićevog ubistva. Ako se istraga oduži ili možda ne završi, to bi značilo da se Srbija u skorije vreme neće vratiti za pregovarački sto. Ako sada pogledamo onu širu sliku s početka teksta, to bi značilo da će nacionalistička, antievropska i konzervativna politička struja, koja se oglasila u Apelu za odbranu Kosova i Metohije, koji je inicirao DSS i koji je zajedno sa oko 200 potpisa objavila Politika - još jednom odneti prevagu.

Put kojim će Srbija ići dalje, a to će se videti veoma brzo, razrešiće pitanja koja sa različitih strana postavlja ubistvo Olivera Ivanovića."

- Vesna Pešić: Šta je pokazalo ubistvo Olivera Ivanovića (Peščanik, 25.01.2018)

Ovo je blogpost broj 1389.

Nisam mogao da pronađem naslov koji bolje pristaje temi.

"Trebali su im samo naša kosa, naši zubi i naš pepeo."

Današnji svetski Dan sećanja na žrtve holokausta u Drugom svetskom ratu predstavlja zgodnu priliku da se još jednom, nezaborava radi, podsetimo kako to tačno izgleda jedno totalitarno društvo u kome vlada sprega totalitarne politike i totalitarne ekonomije.

U toj i takvoj firmi rad oslobađa jer besplatnog toplog obroka, godišnjeg odmora, porodiljskog bolovanja, regresa, sindikata i naknade za prekovremeni rad, ugovora o radu, plate - nije bilo. Kao ni novogodišnjih paketića za maloletnu decu zaposlenih. 
Samo pidžame i suvo tuširanje na kraju radnog dana.

Industrijska efikasnost i poslovni uspeh tog biznisa, uredno evidentirani i obračunati kroz poslovne knjige, od brojki i slova bivaju daleko preciznije opisani slikama. Evo nekih fotografija iz kompanijskog portfolija:

Ova korporacija u svojim filijalama širom tadašnje Evrope nije proizvodila naočare, obuću, odeću, zubno zlato, veštačke vilice, perike, vereničko i venčano prstenje.
Samo smrt.
Tehnički precizno, poslovno efikasno i udarnički uz svakodnevno prebacivanje normi.

I dim koji smrdi na spaljenu ljudsku kosu.
Kada su sovjetski vojnici konačno uspeli da 27. januara 1945. godine uđu u Aušvic, tamo su zatekli 7500 živih logoraša, od ukupno 1,3 miliona ljudi tu dovedenih da postanu repro-materijal najefikasnije fabrike smrti u istoriji ljudskog roda. 7500 neiskorišćenih ljudi i otprilike isto toliko kilograma neiskorišćene ljudske kose.
Međutim, kao i svaka druga firma koja vremenom postane alava za profitom, korporacija je na kraju propala. Jedan od prvih velikih poslovnih "promašaja" predstavljaju dvojica sa donje slike, koja su uspela da se odupru primamljivoj ponudi za oslobađajućim radom.

Da su fabrike smrti bile efikasne u meri u kojoj su njihovi tvorci to zamišljali u svojim biznis planovima, ne bi smo na istoj fotografiji imali jednog od najpoznatijih glumaca u istoriji kinematografije i možda najvećeg naučnika svog doba: Čaplina i Ajnštajna, pripadnike dva naroda uknjižena pod "napast nesposobna da radi" koju treba nemilosrdno istrebiti upotrebom za pogonsko gorivo. Nažalost, njih dvojica su samo kap u kapi u moru miliona onih čije fotografije nikada neće moći da ostave drugačiji utisak osim mučnine u želucu i očaja.

"Trebali su im samo naša kosa, naši zubi i naš pepeo."
I zlato.
To nikada ne treba zaboraviti kada krene patridiotsko busanje u grudi i prepone, jer nacionalizam i fašizam se još uvek nalaze na samom vrhu najunosnijih poslova na svetu. "Samo sam radio svoj posao", uvek će vam reći zaposleni u tom biznisu, od predradnika do top menadžera.
"Samo"... je previše za tako nešto.

"Marš smrti do Volarija" (2015)

Totalitarna, totalna anihilacija ljudi nepodobnih grupi siledžija i ludaka.
Dve godine kasnije, u odnosu na prvih sedamdeset, grmljavina je postala glasnija dok neka, ne baš sasvim nepoznata, omorina ponovo pritiska Evropu. A i šire.
To nije dobro.

Nikako.

Sećanje ne sme prestati, baš kao ni život.
Potpuna smrt leži u zaboravu.

Pravna država R.I.P.

slika je preuzeta sa profila profesora Janka Veselinovića

Imam utisak da je Doktor smrti bio na starom zadatku. Nekada je ubijao svedoke po nalogu Zemunskog klana, čak je i 12. marta bio spreman da ako Đinđić preživi atentat, dokrajči ga specijalnim koktelom koji je ubrizgavao pacijentima u krv. Umesto da krivično odgovara za sva zlodela, Demokratska stranka se nije bavila javnom tajnom da je Zlatibor Lončar ubica u svilenim rukavicama, a Aleksandar Vučić ga je nagradio ministarskom funkcijom.

Iznenada je na VMA "preminuo" glavni svedok mafijaškog rušenja objekata u Savamali. Ne pristajem da je to slučajnost, kao što ni helikopter nije bio splet nesrećnih okolnosti već svesno prihvatanje rizika, što je za posledicu imalo sedmostruko ubistvo isplanirano u kabinetu Vučića i njegove kamarile.

U pravno uređenim državama, i ovo ubistvo svedoka i pad helikoptera ne bi bili samo povod za ostavku kompletne izvršne vlasti već i za momentalno krivično procesuiranje vinovnika tih zločina. U Srbiji u kojoj o pravu i pravdi odlučuje pravosudna mafija koja bezobzirno izvršava političke naloge i trguje ljudskim životima, epilog će da bude: "Svaka čast Vučiću, piloti su bili pijani a svedok je jeo previše bureka."

Devedesete su se vratile 12. marta. Sada su na vrhuncu. Ovo je opasnije nego što sam i mislio. Ruše u fantomkama, ubijaju u mantilima.

Ljudi, vreme je za REVOLUCIJU, bacite tastature, pokrenite se, izađite na ulice.

Radovan Nenadić (fejsbuk, 25.05.2016)

Crimen de profundis

Kada je Žika Gnjurac, 6. aprila 1999. godine, zakačio vučnu sajlu dizalice za branik kamiona koji je delimično virio iz Dunava, nije mogao da zna šta ga čeka.

Tviteraš Bob Lebowski je zato dobro znao šta i koga pita 30. marta ove godine, i da mu zbog tog pitanja sledi automatski blok od strane Miloševićevog nakota. Nekoga je nešto tu zabolelo, pitanje je samo da li preponski sadržaj ikada može da žulja kao savest, koliko god se pravili blesavi da prvo imaju a drugo nemaju.

"O otkrivanju leševa u hladnjači znala je gotovo cela Negotinska krajina, posebno policija, tužilaštva i pravosudni organi. I svi su sve vreme ćutali više od šest meseci, a da o tom događaju niko od nove vlasti, naročito policija, nije bio upoznat. Teško je poverovati u to. Ispada da je sadašnji MUP Srbije bio primoran da reaguje tek kad je u lokalnom listu Timočka krimi revija iz Zaječara prvog maja ove godine objavljena istina o hladnjači punoj leševa."

"Ovu akciju su nazvali Dubina 2, da li je onda postojala i Dubina 1?"

- Dejan Anastasijević: Tovar Strave, Vreme #540 (10.05.2001)

- Jovan Dulović: Vreme #543 (31.05.2001)

- Aleksandar Ćirić: Vreme #544 (07.06.2001)

- Fond za humanitarno pravo (23.05.2001)

"Glavonićev osamdesetominutni ekperimentalno-dokumentarno-elegični triler, svojevrsni je filmski memorijal žrtvama jednog zločina počinjenog na Kosovu 1999. kojeg i danas, 17 godina posle u Srbiji prati oreol javne tajne. Reč je o slučaju Hladnjača, o hladnjači punoj ljudskih tela potopljenoj u Dunav, nadomak Tekije, i operaciji zvanoj Dubina 2 tokom koje su leševi iz hladnjače u tajnosti preneti i zakopani u masovnoj grobnici u trening-kampu Specijalnih antiterorističkih jedinica nadomak Batajnice."

- Dubravka Lakić: Protiv zaborava slučaja "Hladnjača", Politika (14.02.2016)

***

Izreka "o pokojnicima sve najlepše" u Srbiji ima svoj apendiks: "ali samo o našim". "Njihovi" pokojnici to zapravo i nisu, već su samo asanirani tragovi (dokazi?) veličanstvene pobede nad NATO fašistima.

Nekadašnji Goran Vesić (DS) je pre 15 godina izjavio kako se "boji da će ovakvih slučajeva biti još". Na današnji dan, 6. aprila 2016. godine, sadašnji Goran Vesić (SNS) pametuje o nacističkom bombardovanju pre 75 godina. "Hladnjače" i "još" više ne spominje. Ne ide...

Nemci su bombardovali Jugoslaviju 6. aprila 1941. Saveznici otprilike u isto vreme 1944. I jedni i drugi zajedno 1999. Ko je bombardovao nesrećnike bez imena i groba, napakovane u kamion pećkih tablica koje su potom bile zamenjene borskim? Ko je dopustio da nelustrirana zločinačka stoka izvuče guzice, da 17 godina kasnije i dalje svima drži pridike o moralu, poštenju, patriotizmu i savesti, ili o pravilima ponašanja na društvenim mrežama?

O zločinu iz dubine?

Nema potrebe ovde navoditi redne brojeve izbornih lista jednih koji su asanirali sopstvene zločine i drugih koji su potom asanirali zločince, sa njima se mirili i grlili. I sami to znate.

Vlasnik picerije

Kucamo na vrata zaboravljenih zločinaca

Ko je nasmejani čičica sa slike?

Prateći tekst kaže da je to vlasnik picerije "Tri kontinenta", koja se nalazila u predgrađu Vašingtona. Prezivao se Loan, a na slici je i njegova supruga Čin-Maj sa kojom je imao petoro dece. Piceriju je uspešno vodio do penzionisanja; umro je 1998. godine, usled zdravstvenih komplikacija izazvanih rakom.

Evo i jedne sličice iz mladosti ovog pica-mena. Izgleda da je svojedobno bio neki šmeker - frizurica, bele čarapice, cipelice, kola, glumačka poza... Veseo neki lik, bezbrižan, reklo bi se na prvi pogled.
Pa dobro bre, ko je sad taj "žutać" (kako bi ga nazvali prosečan Amerikanac i još prosečniji Srbistanac) da zasluži blogpost?

Prvo, nije žutać, već Vijetnamac. I to Južni.

Drugo, njegovo pravo ime je Ngujen Ngok Loan (1930-1998). Načelnik uprave policije Južnog Vijetnama u Sajgonu.

Crvena sijaličica u glavi još uvek nije uključena?

OK, idemo dalje.

Na dan 1. februara 1968. godine, ekipa komandosa Vijetkonga upada u Sajgon i vrši diverziju u jednom delu grada. Zauzimaju garažu punu tenkova južnovijetnamske vojske i tom prilikom zarobljavaju više ljudi, među kojima je i jedan oficir sa kompletnom porodicom. Od oficira traže da im odmah pokaže kako se upravlja tenkovima i ostalim vozilima, da bi ih prevezli na svoju stranu. Iako pod pretnjom egzekucije cele porodice, oficir odbija da pokaže. Severnovijetnamskom jedinicom komanduje Ngujen Van Lem, lik poznat i kao "kapetan Baj Lop". On se (ne baš mnogo) kasnije hvalio kako je "sa uživanjem izvršio naređenje da pobije porodicu tog izdajnika i američkog sluge". Pitanje je i dalje otvoreno - pred kim i kad pre, ako se u obzir uzme da je ubrzo zarobljen.

Zaista, nedugo potom, tokom kontranapada, južnovijetnamski i američki vojnici su Lema zarobili kraj jame u kojoj je bilo više od 30 leševa civila. Tokom uličnog privođenja Lema u policiju radi (daljeg) saslušanja, jedan uniformisani čovek, gologlav i naježene frizure, sa pištoljem kaubojski okačenim o bok, ležerno prilazi, šetajući kao da naokolo ne besni rat, vadi pištolj i puca mu uglavu, i na isti način nastavlja dalje kao da se ništa nije desilo.

Sve to se desilo pred Vo Suom, kamermanom NBC televizije, i Edijem Adamsom, fotografom Asošijeted presa. Srećni mister Adams za svoju fotografiju 1969. dobija Pulicerovu nagradu.

Koju fotografiju?

Pa ovu:

NBC video:

Gospodin general - načelnik policije je sebi dao ekskluzivno pravo da sudi i presudi na licu mesta. Neko će reći, rat je, svašta se dešava, svi čine manje ili veće zločine, ludilo, revoltirani ljudi i tako to. OK, ovaj lik u kariranoj košulji, kratkim pantalonicama i bosonog, ruku vezanih lisicama, nekako baš i ne liči na masovnog ubicu, "zapovednika" jedinice diverzanata ili specijalaca - ali ni Iscelitelj i Vaskrsilac mrtvih spermatozoida, bele brade i galske kikice povrh glave, mnogima nije ličio na Radovana Karadžića.

Slika uniformisanih, dobro opremljenih i naoružanih Južnovijetnamaca i sankilotskog komunističkog ispijenog Vijetkong teroriste, neodoljivo podseća na one Nedić-Ljotićevske propagandne plakate iz 1941. godine, zar ne?

Sve to bez suda ništa ne znači, niti dokazuje bilo kakvu i bilo čiju krivicu. Sudovi, između ostalog, postoje da se zločini (kako-tako) sankcionišu, ali i da se spreči uzimanje pravde "u svoje ruke"; naročito od strane predstavnika zakona, zaduženih i plaćenih da održavaju red i mir, a ne obrnuto.

Ili hladnokrvno čine zločine, pa još pred kamerama koje za to bivaju nagrađene.

Upravo ova fotografija i video snimak pokrenuli su lavinu protesta širom Amerika i sveta, a Adamsova slika postala je ikona brojnih aniratnih pokreta.

Nekoliko meseci nakon ovog "događaja", Loan je bio teško ranjen, zbog čega su lekari na kraju morali da mu amputiraju nogu. Čak i u toj situaciji, on opet na sebe skreće pažnju svetske javnosti, jer ga je jedan australijski novinar na svojim leđima sa linije vatre doneo u bolnicu, pa o tome udario na sva zvona. Obično je to tako, kada su u pitanju "poznate ličnosti". Posle oporavka, umesto aktivne službe pod oružjem, kao "veliki stručnjak" bio je savetnik prilikom izgradnje vojnih bolnica. Posle pada Sajgona 1975. godine, beži u USA gde se povlači u anonimnost. Nešto kasnije, u tržnom centru Roling Voli (Berk, predgrađe Vašingtona) otvara piceriju "Les Trois Continents" (Tri kontinenta).

Kada su ga neki ljudi 1991. godine prepoznali, slučajno povezavši poznato lice sa čuvene fotografije i gazdu lokala u koji su često svraćali, Loan je bio prisiljen da se povuče u penziju i zatvori firmu. Na vratima toaleta picerije, neko je napisao poruku: "Znamo ko si." Poruka je bila apsolutno jasna i dovoljna za kraj karijere sajgonskog Picamena.

Pomenuti ponosni dobitnik Pulicerove nagrade je nekoliko godina kasnije, jednom prilikom izjavio "Žao mi je zbog posledica koje je moja fotografija imala po Loanov život. Eto, general Loan je ubio Vijetkongovca, a ja sam svojom fotografijom ubio Generala. Fotografija je najmoćnije oružje na svetu. Ljudi im veruju, ali fotografi lažu čak i kada im to nije namera. Sve je to samo polovina istine. Moja fotografija, sama, nije mogla da zapita svakog ko je gleda A šta bi ste vi uradili na generalovom mestu, tog vrelog dana, da ste uhvatili tog lošeg momka koji je nekoliko trenutaka pre toga digao u vazduh jednog, dva ili tri američka vojnika?"

Adams se lično izvinio Loanu i njegovoj porodici zbog štete koju je naneo njihovom ugledu. Kada je Loan 1998. umro, Adams je na sahrani rekao: "Ovaj čovek je bio heroj. Amerika bi trebala da za njim plače. Mrzim što on odlazi na ovakav način, jer ljudi o njemu ne znaju ništa."

Inače, sam Loan je izjavio da je "ubio tog tipa, na licu mesta, čim je čuo da je on smaknuo njegovog prijatelja i njegovu porodicu". Ni reč o "jednom, dva ili tri američka vojnika".

Policijski general je... čuo.

A poznati i nagrađeni novinar se... izvinio hladnokrvnom ubici.

Revidirao stav, kako se to kod nas kaže.

Naravno, svako ima svoje heroje, pa je tako i severnovijetnamska strana imala svog Martirija: javno i hladnokrvno smaknutog Lema, posmrtno su odlikovali za zasluge za narod i državu, što je ispala slaba uteha njegovoj majci koja nikada nije imala priliku da proba specijalitet tamošnje domaće kuhinje, parče čuvene vijetnamske pice iz Vašingtona. Slaba je to uteha i njoj i pobijenim civilima iz bezimene jame u predgrađu Sajgona.

Osim jednostranog - ili bolje reći obostranog dokazivanja ili poricanja zločina koji je počinio Lem (ovisno ko o tome priča), jedino što se sa apsolutnom sigurnošću može reći je to da se javno počinjen zločin isplati.

Još samo da je te '98. Loan dopao šaka ovdašnjim isceliteljima "bolesti čije se ime ne spominje, pu pu pu!!!", čuvenim doktorima Kara-Dabiću, Šešelju, Bojiću, Bjelici, Velkov, Trgovčeviću i (naravno) Alanu Čumaku, gde bi tom pica-generalu bio kraj. Možda bi i on uspeo da napiše neku dvotomnu autobiografiju, romansiranu priču o zlehudoj sudbini jednonogog južnoazijskog imigranta i izbeglice, njegovom uspehu na slobodnom tržištu specijaliteta, prevremenom padu i nikad odanoj zasluženoj počasti od strane onih za koje je krv prolivao.

Tuđu, uglavnom.

Jedno poglavlje je mogao da nazove i "Trzaj lake tridesetosmice", čak i bez prethodnog upoznavanja sa dosijeima "Kundak" i "Ćuran". Mogao, ali nije. Sve zbog jedne glupe fotografije.

Eto, tako je to bilo.

War History Online: The Executioner in the Infamous Vietcong photo opened a Pizzeria in Suburban Virginia After the Vietnam War

Rare Historical Photos: Saigon execution - Murder of a Vietcong by Saigon Police Chief 1968

Noć veštice

Poznata srpska književnica M.M.M. uspela je da u rekordnom roku rasproda prvi tiraž svoje autobiografije "Bilo je to ovako". Baš kao što je 1933. i njen nemački kolega A.H. (takođe književnik) ekspresno rasprodao svoju (takođe autobiografiju) "Mein Kampf". Njegova borba je trajala do 1945. a njena traje još uvek. Eto, pitajte Vulina, ukoliko ne verujete sopstvenim očima.

Noć veštice kod nas traje već četvrt veka i, kako stoje stvari, teško da će nam uskoro svanuti.

A stoje.

Nije ovo nekakav poseban tribute blogpost, nego učini mi se da sam večeras video Vojislava Šešelja i Boru Đorđevića maskirane u Nanu Og i Baku Vedervaks, kako jašu metle. Kad, ono, ispostavilo se da su to dva toma iste bljuvotine: Vomito Rosso & Vomito Nero. Spolja crno, iznutra crveno - poput vampirskog plašta.

Crveno-crni ljubav, smrt i snovi ghostwriter provincijalke, poznate pod umetničkim imenom "Mirjana Mira Marković".

Tako Stendalovski, pa opet - tako naše.

***

- Trick or treat?!

- Mrš.

Ruka ruci, nismo...

"Pružiti ruku pomirenja, ali ne zaboraviti na žrtve."

- 19.04.2015. Komemorativni skup u Donjoj Gradini povodom 70 godina od proboja logoraša iz koncentracionog logora u Jasenovcu.

Pružiti ruku pomirenja, ali ne zaboraviti na žrtve

Pružiti ruku pomirenja, ali ne zaboraviti na žrtve

"Komšije i prijatelji Bošnjaci, ja vam još jedanput pružam ruku, želim sa vama iskreno da razgovaram. Ne brinite za budale koje su u ovom učestvovale, takvih ima svuda."

- 12.07.2015. Dan posle incidenta na komemorativnom skupu u Potočarima povodom 20 godina od masakra u Srebrenici.

Zaista korektne izjave, ukoliko ne znate ili vas ne zanima ko ih izgovara. Ali jeste bitno, i to mnogo.

Kako to da na dve, u mnogome identične lokacije i situacije, od strane iste osobe budu izgovorene na prvi pogled skoro identične ali suštinski različite, donekle i licemerne izjave? 

U prvoj, žrtve su "naši" a dželati "njihovi". Mi (čitaj: On) ćemo im pružiti ruku pomirenja ali nećemo zaboraviti "naše" žrtve, pobijene samo zbog toga što kruciformu jedni zovu "крст" a drugi "križ". Mi ćemo "naše" krstove nositi u sećanju, a "oni".. e pa moraće (i to je glavna poruka ove izjave) i oni da nose taj "naš" krst umesto križa, kao večni preteg u našu korist pri svakoj kuknjavi prilikom koškanja preko savskog plota. Usput, spomenu i "ustaški logor Jasenovac kao srpski Vad Jašem", što naravno nema nikakve veze sa istorijski dokumentovanom revnošću tadašnjih srpskih vlasti prilikom slanja Jevreja iz Srbije u nacističke i ustaške konclogore preko tog istog plota, već pomenutog. Radi se o ondašnjoj vlasti koju ova današnja, neokokardaška itekako radosno baštini.

U drugoj prilici, žrtve su "njihove", ali dželati uopšte nemaju veze sa nama (čitaj: Njim) iako se "sile Novog svetskog poretka svom snagom (...) upinju da dokažu da smo krivi svi mi (čitaj: On)". Ovde saučesnik pruža ruku žrtvama, zaboravno ne spominjući nezaborav o počinjenom zločinu. A zašto bi - pa mi ne zaboravljamo "naše" žrtve, dok dželati nisu "naši" tako da nemamo šta da pamtimo ili zaboravimo. Nije to isto, kao u prvom slučaju gde se "sve zna", jer se ovde "još uvek ništa ne zna". Ne verujete? Nađite bilo koji udžbenik neoistorije srBske za osnovnu ili srednju školu, prosvetlite se. Elem, druga izjava je baš kao i prva uperena na "drugu" stranu, sublimirano upakovana u nevinost naših "žrtava" (neizgovoreno: dželata) kroz "budale kojih ima svuda". Marketinška umetnost izvrtanja istine, prebacivanjem odgovornosti na druge širenjem priče na "mangupe u svim redovima", jedna je od omiljenih tehnika kojom se današnja srbistanska vlast služi. Ovakvu priliku su mogli samo da čekaju da im sa neba padne, pa ako baš i neće sama ne bi bilo zgoreg malo je i... pogurati? Iskoristiti "navijače" kako bi u medije lansirali šifrovanu poruku koja glasi: "Ja se uopšte ne brinem zbog ovih jajara i kamenjara što me napadoše. E, tako se ni vi, po ugledu na mene, uopšte ne brinite zbog budala koje su vam pobile najmilije, onih kojima se povremeno i sam kitim ili preimenujem ulice, jer budala ima svuda." U ovom slučaju, žrtve su te koje će morati da budalasto podele teret pruženog крста, bez obzira da li im je Mesec mlad ili pun.

Da li sve to, ipak, prvenstveno šalje poruku o onome ko je izgovorio, a ne o izgovorenom ili žrtvama ludila? O istoj osobi koja je pre 20 godina izgovorila "sto za jednog", a danas spretno skreće pažnju sa žrtava (uz pomoć budala) na "osam hiljada za medijski cirkus u korist Jednog". Umesto o žrtvama, sada svi pričaju samo o "žrtvi". To je ta, stara ali svom snagom unapređena radikalska taktika "8000 zarad jednog".

Atentat, napad na celu Srbiju? Bullshit!

Doduše, druga izjava se da protumačiti i ovako: "Budale su gađale budalu, jer takvih ima svuda." Problem je, zapravo, u tome što se uopšte ne radi o budalama, već o bitangama koje bi da teret krivice natovare svima i tako izbegnu sopstvenu odgovornost.

Razlika između budala i bitangi je suštinska, toliko znaju i deca.

Budale su svi, jer ne postavljaju jedno, jedino i najvažnije pitanje:
"Šta si radio u ratu a šta to radiš u miru, Bitango?"

appendix: Mala škola srpsko-turskih reči i izraza

nišan (imenica, persijskog porekla)

- srpski: deo oružja koji služi za preciznije gađanje

- turski: nadgrobni spomenik na islamskim grobljima

Prokleta je ruka Zla koja je srpsku i tursku reč spojila na ovakav način. Ničim operiva.

Ponekad nije neophodno da ta ruka drži kundak, dovoljan je i mikrofon da nišan pretvori u nişan.

Od šizele do vuvuzele

Usled jučerašnjeg izbornoponavljačkog bombardovanja SPS propagandom, nismo stigli da spomenemo i onu tvrđu, NATO varijantu od pre petnaest godina. Deder danas i tu krivu drinu da ispravimo.
O NATO-ekskurziji je na blogu Građanski Krug već bilo reči. Da pogledamo čega je sve tu bilo - i ostalo.

11.03.2009. Istorijska čitanka

Doba globalnog otopljavanja

Internacionalna meteorološka organizacija NATO je u martu 1999. godine donela odluku da se hitno mora delovati u cilju daljeg sprečavanja širenja Ledenog doba, usled čega su na Balkanu i u Iraku ponovo zapaljene velike vatre ne bi li se povukle polarne kape koje su se spustile isuviše nisko da bi to bilo nadalje tolerisano. U cilju uštede ograničenih resursa, uglavnom su koristili satelitsku i vazdušnu službu za osmatranje i posipanje oblaka i ledenih kapa, dok su na terenu angažovali proverenu ekipu kotlara-ložača i rukovalaca na aktivnostima paljenja ogromnih lomača kojima bi oterali led.

Pomenuta ekipa terenaca se potom malo više zanela, pa je od određenih delova narodne nošnje Albanaca pomislila da su to takođe polarne kape, te su greškom, ili iz neznanja, preduzeli akciju u tom smeru.

Pokušalo se sa deljenjem besplatnih termo-šajkača, što je izazvalo zabunu, došlo je do velikog (ko)mešanja podvrsta, a NATO je ne uvidevši razliku sve zasuo antifrizom ne želevši ništa da rizikuje. Potom je moralo da dođe do arbitražnog razdvajanja nadležnosti, gde su Albancima ostali teritorija i polarne kapice, a Srbima zamrzivači i ostala bela tehnika. I antifriz svima. Protivgradne rakete su oduzete i jednima i drugima.
Irak? Kod njih su neki drugi klimatski uslovi pa ih ovde nećemo dalje spominjati.

24.03.2009. Jednom je dosta, pametnima...

Pre deset godina je...

Ma, bezveze bre narode.

Kome je stalo da tom užasnom periodu naših života sada, deset godina kasnije, organizuje još i godišnjicu? Čemu - da se podsetimo, kako se ne bi više dešavalo?! Jokbre, to kod nas ne pali, naprotiv potpaljuje. Maštu, pritom ne baš razvijenu.

Ili da im "ne oprostimo". Kome, ili šta - jer smo se izazivali, pa dobili? Kao, NATO-meteorolozi su polupali silne zgrade i mostove ne bi li Mrkonjić posle imao šta da gradi... A narod? Šta sa njim, da li iko o tome vodi brigu danas posle deset godina, kada je skoro isto - osim što nema Ćuruvije, ili Zorana da prizivaju i slute.
I dalje ne dozvoljavam nikome da u mom prisustvu izgovori onu o "traženju još i još bombardovanja", koju je "rekao" Đinđić. A takvih, koji to tvrde, ne da ima... Marš bre stoko, svojim sam očima gledao i ušima slušao na RAIUnoTV, šta je Zoran zaista rekao - na srpskom, i pogodio tačno koliko je još onom monstrumu pod lipom zafalilo dana da istera svoje. Da nam istera razum iz glave, da nas istera iz sopstvene kože. Da se zadovolji.
Danas oni koji su Zorana targetirali sede u ministarskim foteljama ili dopunjuju €vrosocijaldemokratama kvorum za EU zakone, po pristojnoj ceni.

Cijena? Prava sitnica.

Da li ikoga više zanima to što sam se zadesio od 22. do 25. marta 1999. godine u Beogradu, video svu sumanutost i ludilo koji su obuzeli ljude, kojima je lepo bilo najavljivano danima da će se desiti to što se desilo? Verujem da svako ima svoju priču.
Ne, nisu to bile filmske budalaštine - nemali broj Beograđana, podgrejan alkoholom, proveo je noć 23. marta po krovovima zgrada, uperenih baterijskih lampi i reflektora u nebo, urličući patriotske kletve sopstvene konačne nemoći, čekajući Njih da dođu. U sredu, 24. je po gradu zavladala neverovatna euforija kako bombardovanja uopšte neće biti, "čim nije sinoć, kada su svi najavljivali". Čitav taj dan sam proveo po raznim delovima grada i svuda video ili čuo baš to isto. Džaba je bila tekuća akcija prisilnog mobilisanja dilera po BG pijacama, ili bacanje pogleda "ispod oka" ka onima za koje se znalo da su iz Crne Gore, dok pričaju da ih na granici sa Srbijom ne puštaju da tamo uđu - nego ih vraćaju nazad.
Kada je prva zveknula u Topčider, sve se srušilo. Taman na kraj Dnevnika, kada je termin za vremensku prognozu. NATO-meteorolologija obogaćena uranijumom i osiromašena pameću.
Četvrtak 25. marta 1999. godine, u 12:30 je sa BAS-a krenuo poslednji negotinski autobus, za videla. Po noći se nije smelo da vozi. Prevoznik AS Negotin, čuvena diližansa preko Požarevca i Majdanpeka: sedišta 48, putnika 80. Od toga bar deset polaznika pandurske škole u Sremskoj Kamenici. Svi sede, uniformisani, bez karata, za razliku od nas ostalih ostataka.
Toga dana, na Autobuskoj stanici u Beogradu, shvatio sam kako je bilo jadnicima sa Titanika koji, dok brod tone, konačno prokljuve da čamaca i pojaseva za spasavanje nema dovoljno. Desetak hiljada ljudi guralo se po stanici, polovina da uđe u buseve ka spasonosnoj provinciji (pogrešno se tada mislilo), dok drugi deo stoji i nemo gleda, praznih pogleda. Došli ljudi, zapravo ne idu nigde, samo došli da gledaju. Skoro pa tišina, osim turiranja mašina autobusa; policija i vojska na sve strane, ništa manje izbezumljeni od ostalih.
Budžovani su svoju decu već sklonili, naravno službenim autima. Prvo to, a onda su se kolektivno prešaltovali svi u Civilnu zaštitu, da se ne bi nekom slučajno omaklo... Naravno da mislim na članove SPSekte.
Negotin je te godine popio dvadesetak projektila; zapravo, nije Negotin već selo Radujevac i prazni tankovi Jugopetrola. Lokalni vic kaže da kada su NATO piloti nadletali IHP Prahovo, komandi su javili da nema svrhe bacati bombe jer je tu izgleda već bilo neko bombardovanje. Sa zemlje.

Na današnji dan je zajebancija neprimerena, pre deset godina je nepar hiljada ljudi stradalo i više ih nema. Šta, poginulih 2500 civila i preko 1000 vojnika nisu nekoliko hiljada, i to samo sa srpske strane - onu drugu stranu nije patriotski spominjati?! Ni domaćinski, ni desničarski. Niti tradicionalno.
Ništa tu ne pomažu silna izginula deca, i srpska i albanska - DECA!, hladnjače, jame, streljanja, organi, Petrova Sela i Batajnice, žrtvovani vojnici, policajci, vozovi i autobusi puni civila, kolone traktora, radnici TV Beograd.
Srpske generalpatriote su u Hagu dobile za sopstvene, ali i za zasluge svoga Firera. Sa druge strane, kosovarske patriote su uglavnom izvukle guzice i biznise.
Znate šta? UČKaimmaterina i jednima i drugima!
Mi nismo dobili ništa. Ne od Haga, već od života. Srbi misle da su izgubili mnogo više nego što jesu, Albanci da su dobili manje nego što bi hteli. I jedni i drugi mantraju o teritoriji, onoj istoj na kojoj Gajgerovi brojači polude.
Da li je silnim patriotama domaćim ikada sinulo u usijanim glavama da su vojnici Dražen Mladenović i Dragan Jakovljević, streljani u Topčideru (opet) 5. oktobra 2004. godine, zapravo poslednje žrtve bombardovanja. Žrtve u krvi, prinesene na patriotski oltar vođi Sekte Patriotske Srbije, Satanu Mirinom?

Tada, pre deset godina, nepodobne su slali u mobilizacije ili na neplaćena odsustva isti oni koji danas vide rešenje za krizu u prinudnim odsustvovanjima sa posla ili dodatnim porezima na plate. Onda su imali policiju u svojim rukama, i danas im je Boris to opet poklonio. Ili vratio, kako ko gleda.
Eto, opet se pitam: Dokle bre više?!
Do krajnjih granica nekrofilne patriotske iznemoglosti. Prošao je februar, još malo će i mart - a ćeranje i dalje traje.

Priznajem, uplašio sam se da će danas Šutanovac, Tadić i Jeremić, uz terciranje Dačića, Vučića, Zorice Brunclik i "Slobode" zapevati onu užasavajuću himnu Miloševićeve pobede nad sopstvenim narodom: Volimo te, otadžbino naša.

Danas, na poslu, niko nije uključivao radio. Ili sam to ja, ipak, samo odbio da ga čujem?

10.04.2009.Vooooolimo te oootadžbino naaašaaa...

Bombardovano Proleće, jašta.

Čuveni Miki mi je juče doneo jedan papir, i reče: "Gle šta sam našao kod kuće, dok sam kopao po nekim sveskama. To su nam '99. bacali iz aviona u rovove kod Halova. Nažalost, nemam i one letke na kojima su bile naše slike u rovovima, kako jedemo pasulj, a koje su pravili NATO piloti dok su nas nadletali. Baci ovo na blog, ima da padne vrištanje!" Ne znam da li ćete da vrištite, ili ćete možda da se upišate od smeha. Danas, deset godina kasnije, moguće je sagledati potpunu debilnost, kako Nas koji smo se izazivali, tako i Njih koji su jedva čekali da ih neko izaziva.
Čudo jedno šta sve oni stvarno mogu. Bio sam ubeđen da "General Staff" (na engleskom), znači "Generalštab" ili "Glavni štab", ali ako oni tako kažu - e onda...
Iz ovog letka se jasno vidi koliko gladuje napaćeni narod na tom trulom Zapadu. Svaki čas progutaju po neko slovo ili razmaknicu, odmah se vidi da to nije mogao da napiše neki pravi SrBenda, jer bi tekst bio aBsolutno ispravan shodno pravo(slavno)j srBskoj gramatici, pardoniram se - pravopisu. Sa ove strane je bivše generalno osoblje u pitanju.
Malo li im je bilo onaj idiotizam "strahovito uspešan" (aman, kao da mu se još i dive), ali ko im je bre ta NATA?!!! Jel' to ona što živi u zajedničkom domaćinstvu sa Međunarodnom Mesnom Zajednicom?
I što samo mi da ne znamo padeže?

Ovaj i ovakav letak je sigurno "obeshrabrio" panduraciju&vojnike&rezerviste VJ, naročito one što su bili mobilisani u našem kraju. Nisu oni pukli zbog spavanja na daskama u blatnjavim rupama i po obijenim vikendicama oko Vrške Čuke, zbog zmija u rovovima i komaraca po zemunicama, zbog poluzelene slanine-sapunjare sa kožurajom od dva cola i "roze" delovima u tragovima, zbog internog šverca cigareta i hrane odozgo pa naniže ili zbog alkohola. Nisu ni zbog činjenice da su se ukopavali u rovove između okolnih brda (čitaj - ispod). To nema nikakve veze, kao ni priča da će Bugari da napadnu mučki s leđa, kao i uvek. A i NATA nije bombardovala kasarnu u Zaječaru, već je eksplodirao bojler u perionici ili kuhinji, whatever.
Sve to nema nikakve veze, pobedio je ovaj letak. Jeste, ali na takmičenju Evrovizije za Kretenizam Decenije. Taj letak (više) izgleda kao da ga je napisao Milošević lično, nego što podseća na propagandu koja je trebalo da obeshrabri Ljubitelje Otadžbine Naše.
Inače, prevođenje tekstova je danas jedna od najpopularnijih aktivnosti na internetu. Neko to prevodi samostalno, neki to rade višekorisnički pa skinute tekstove repostuju prevedene na druge jezike. Neko zna jezik pa samostalno prevodi, neko koristi programe-translatore. Možda je i NATA koristila još 99-te neki od takvih programa, s obzirom da su i dalje relativno neprecizni - naročito kod prevođenja na neku od varijanti jezika SFRJ braće.
Sve me nešto svrbi u mozgu: Jesu li NATO i NATA u nekom srodstvu, da li žive u zajedničkom domaćinstvu, sa okućnicom? Pitam zbog dečijeg dodatka, daleko bilo da je nešto drugo u pitanju. Čudo jedno taj srpskohrvatski/hrvatskosrpski jezik, zar ne?
Ovaj letak je podjednako ljakse kao i oni prošlogodišnji majski, negotinski, za lokalnu varijantu izbora. Ukoliko Oni gore u Beogradu imaju imalo mozga, obraza i zainteresovanosti, Negotin bi posle današnje majmunijade (čitaj: Osma sednica SO Negotin) trebalo za par meseci da dobije reprizu lokalnih izbora. Ukoliko. A ukoliko ne? Nema veze, ući ćemo ili mi u NATU, ili NATO u nas. Kako god bilo, penetracija će biti na pretek. Ako dodamo i Hrvate, ispašće to pravi gangbang. 
Групњак, bre.

***

Deset godina i još pet pride, sve je i dalje tu gde onomad beše:
Tadašnji ministar informisanja & poreza na mobilne telefone i satelitske antene, i dalje je tu. Sija. Pored lika tu je i delo, koje se još uvek bavi istragom poturica što na jučerašnji dan ne slaviše veličanstvenu pobedu zalivenu krvlju nevinih. Naših, naravno, ne njihovih.
Priglupe briselske sekretarice i dalje misle da je duhovito praviti viceve na temu godišnjice bombardovanja fotošopiranjem logotipova proizvođača sportske opreme.
Patridiotski OBRAZovana srBčad preti egzekucijom nesrBskoj direktorici škole u Subotici, jer nije ni znala da im je zabranila proslavu velike pobede protiv NATO antisrBske armade, koju su tada baš oni lično izvojevali - najvećma se laktajući u oteklim jalovim testisima Skota požarevačkog i njegovih metastaza.
Izdajnici srBstva i dalje bivaju targetirani, do naredne zgodne prilike za nestajanje istih.
Prošlo je punih petnaest godina od bombardovanja - kao tren. Izdajnici koji su uspeli da ih nekako prežive i dalje su trun u oku srBovanja.
Onima, koji vole otadžbinu ondašnju - istoga nikada dosta.
Pesma sirena i dalje odzvanja u šupljim glavama.
Zaslužni krimosi koje buduća vlast hapsi akontativno i na rate, podrazumeva se, optužuju za veze sa podzemljem nekakvu dojučerašnju vlast, iako se po spomenutim imenima vidi da se radi o onoj doprekjučerašnjoj, jer je stvarna dojučerašnja zapravo ona ista odsutrašnja sa kojom nije zajebavati se tek tako. Pazite da ne uganete mozak dok ovo čitate.
Negotinski politikopaćenici u identičnom sastavu, još uvek u krug jure sopstvene repove i buve, bave se predizbornom akrobatikom i postizbornim lupinzima. Svi su na okupu, nema odsutnih.
Leci i flajeri, nebitno čiji, prekrivaju Palanku i dalje istim bljuvotinama i antigramatikom. NATO je za njih malji deca.

Naredba o zamračivanju prozora u svet i pomračenju uma još uvek nije opozvana.
I dalje je na snazi.

p.s.
Da do kraja ipak budemo korektni, treba spomenuti da smo, za razliku od 1999. godine, umesto šizela i smirela neko kratko vreme imali vuvuzele i kuduzele. Ovakvi, kakvi smo, i to nam je dosta.