Jeremija je "palio topa", odigrao kolo... i na kraju odsvirao svoje, postao legenda narodnjaka.
Crveni Vojvoda je nišanio, okidao, huškao, vatru potpaljivao benzinom i vodom, regrutovao, izazivao, vređao, sastavljao pa čitao spiskove nepodobnih i otpisanih, proterivao, saučestvovao, ljuštio banane i advokatska čela, šepurio se, lagao, cinkario, robijao, potezao pištolj na studente, obučavao svoje učenike i stvarao sebi naslednike... i na kraju popio presudu za ratni zločin, postao moneta za potkusurivanje Zapada i naprednjaka.
Crveni Vojvoda je nišanio, okidao, huškao, vatru potpaljivao benzinom i vodom, regrutovao, izazivao, vređao, sastavljao pa čitao spiskove nepodobnih i otpisanih, proterivao, saučestvovao, ljuštio banane i advokatska čela, šepurio se, lagao, cinkario, robijao, potezao pištolj na studente, obučavao svoje učenike i stvarao sebi naslednike... i na kraju popio presudu za ratni zločin, postao moneta za potkusurivanje Zapada i naprednjaka.
Svakom prema zaslugama.
I šta sad?
Ništa. Srbija je sigurna kuća za osuđene ratne zločince svih fela i najnesigurnija kuća za svoje građane. U stvari, Srbija je jedna velika topovska šupa, u mraku, krcata džebanom i fitiljima, i tobdžijama koji povazdan žmure dok nišane u sve nas.
Jeremija i Đole Haubica su izmišljeni likovi, ali ovakvi desno su stvarni da stvarniji ne mogu biti.
Zato je tako kako nam je.
No comments:
Post a Comment