Izložba

Izložba dokumenata "1918-2018: 100 godina diplomatskih i kulturnih odnosa Srbije i SAD", koju je priredio negotinski Istorijski arhiv, otvorena je danas u Domu kulture "Stevan Mokranjac".

Antiameričke bljuvotine, ispisane sprejom na stepeništu Doma kao sačekuša za Eriku Kin (atašea za kulturu američke ambasade u Srbiji), prefarbane su jutros na brzinu nekom sivom bojom, nalik bronzi za čunkove. Da ne ličimo na Teheran baš toliko.

Zato je dežurni Ulični Komentator, premazan svim bojama, imao redovan domaći zadatak da širi abrove: "Jel, a će izlože i one uranske bombe što mi devedezdevete* bacali na babinu njivu u Prahovo, mjkmjbmfšsčku?!"
*(budala, ovde su '99 skladište Jugopetrola bombardovali nemački i turski avioni)

Na odgovor "Ne, ali biće ona jaja u prahu bez kojih bi i ti i baba riknuli od gladi posle rata" usledila nova kontraofanziva združenih vidova i rodova retardiranosti:

"Pa gde su to bacili, to nema kod mene u dvorište. Ne treba mene oni da hrane! Ne treba mi ništa od njih! Ja ću jedem luka iz moje bašte, a oni će unište prvo Siriju pa će je posle opet izgrade po svom, jer oni sve rade iz interesa!"

Ehm, kako bi to kazao drug Sredoje - naglas jesam rekao "Koji luk, kineski?" ali u sebi sam takođe rekao i '"Jedi bre 💩"

Ovaj poster iz 1915. godine postoji i u tzv. istorijskoj postavci negotinskog Muzeja - poziv Komiteta za pomoć Srbiji upućen američkim građanima u cilju prikupljanja finansijske pomoći savezničkoj zemlji u Prvom svetskom ratu. Muzej nema izložena Trumanova jaja i mleko u prahu, niti fiskalne račune za stotine miliona dolara američkih poreskih obveznika, uloženih u Srbiju nakon 2000. godine.

Upravo je ovo poslednje, izgovoreno od strane jednog od organizatora izložbe, uz odobravanje dela publike, postalo psorijastično neizdrživo za lokalnog komunjarskog poglavicu, koji je morao jednostavno da ustane i napusti izložbeni prostor. Nije imao snage za toliku količinu propagande i laži, koju ni Pink&Informer u sadejstvu ne mogu da mu isperu iz ušiju i one jedne moždane vijuge koja ih spaja. Obično je tako kad među nogama imaš kilavu prostatu a među ušima beskrajnu prostotu bez padeža i pardona.

A eksponati vezani za bombardovanje  kako u vreme, tako i oni od pre i nakon njega - nisu u Muzeju. Eno ih po čaršiji, seru gladni, ljube fantazmagoričnu "bratmajčinu Rusiju" u guzicu dok drndaju američke kompjutere, fejsbuke, kola, televizore, telefone, sokoćala... koje je, naravno, sve izmislio Tesla, taj najpoznatiji austrougarski Srbin iz Amerike, pa potom prodao patente Tajvanu, Turskoj, Indoneziji, Kini i Indiji pedeset godina nakon svoje smrti - kako bi svi ti podrepci dve najmoćnije svetske sile mogli da zarađuju na napaćenom srBskom narodu.

Ko izvuče kratku slamku - piše grafit, a ko dugu - farba ga bronzom.
Važno je da se vidi kako mi brinemo o gostima. A sad, svi na svoje zadatke!

Šta li će tek biti na dnevnom redu palanačkih abronoša kada za mesec dana na dnevni red dođe priča o 50 godina od potpisivanja međudržavnog sporazuma između SFRJ i SR Nemačke, zahvaljujući kome su naša sela počela da liče na predgrađa Frankfurta, Bona, Dortmunda, Hamburga, Minhena, Libeka, Štutgarta, Ulma...

U stvari, neće biti ništa. Od nemačkih penzija baba i deda žive ovdašnji kradikali i komunjare (naročito oni) - baš kao i ostali domaći izdajnici i ostala opozicija. Ne seče se grana na kojoj sediš, ne kolje krmača koju sisaš, ne odričeš se glasova i para gastosa. Osim, naravno, ako je sve to američko. Onda... može.

Ne menjaju se naše rajhsmarke za njihove jevrodolare, jokmore - i tačka.

Umalo da zaboravim:

Amerika je najveća fašsčka zemlja na svetu.

Heil Stahlin!