Nemoć očiglednog

Mirjana Miočinović: NEMOĆ OČIGLEDNOG prvi i drugi deo (PDF 4,7MB)

CZKD, Beograd 2014.

IZNEVERENA OČEKIVANJA - UPOZORENJA ZA BUDUĆNOST

Tekstovi u ovoj dragocenoj knjizi, iznuđenoj, kako ističe autorka, prilikama i okolnostima u kojima se naše društvo našlo krajem osamdesetih i početkom devedesetih u kome tavori već četvrt veka, obuhvataju intervjue i autorske članke rasute u mnogim medijima (Vreme, Feral Tribune, Stav, Borba, Naša Borba, Teatron, Republika, Peščanik Slobodna Evropa, Deutsche Welle i dr.). Prvi deo knjige odnosi se na period 1991-1997 i pod istim naslovom ("Nemoć očiglednog") svojevremeno ga je objavio Beogradski krug. Drugi deo tekstova nastao je u periodu 1997. do 2014. godine. CZKD je kao izdavač objedinio oba perioda u novo izdanje ne menjajući prethodni naslov.

Iako Mirjana Miočinović u uvodu razočarano smatra da je knjiga "obeshrabujuća", da "potvrđuje nagore slutnje" te da će člitalac izvući zaključke "o našoj nespremnosti da pogledamo istini u oči", o "našoj podaničkoj prirodi za koju ne možemo uvek tražiti izgovor u ljudskom strahu od kazne", ova knji­ga na najupečatljiviji način postaje svedok jed­nog užasnog vremena, jednog u značajnoj meri, tokom niza godina, hiberniranog društva (uz svetle izuzetke buđenja 1996/7 i 5.oktobra 2000) i jedne užasno destruktivne politike koja je proizvela tolike ljudske nesreće najviše Hrvatima, Bošnjacima i Albancimna, ali i samim Srbima. Razočaranost au­torke je sasvim pojmljiva. Ima li ikog pametnog i razumnog ko nije razočaran onim što se dogodilo, što se sada događa i što će se neminovno dogoditi u budućnosti na ovim eksjugoslovenskim prostorima ako se nastavi sa omrazama i nacionalističkim euforijama kojima smo svedoci upravo ovih avgu­stovskih dana? Čak i kada se koristi tobože mirovna retorika, iz nje izbijaju opaki slojevi prošlosti, slojevi negdašnjeg radikalskog ludila trenutno travestiranog u navodno evropsko demokratsko odelo. I onda, u ratno vreme, kao i danas 2015. godine, ono što je očigledno, jeste upravo nemoć oči­gled­nog! I taj naslov knjige M. Miočinović sve govori. Zar Osma sednica SK Srbije i način na koji je na toj sednici Milošević odneo pobedu nad umerenijim snagama Partije, nije bila očigledna prekretnica novog otvoreno nacionalističkog kursa i buduće ratne politike. Zar "mirnodopski period" 1987-1991 nije vre­me medijske kanonade protiv "onih drugih" protiv "krivaca za sve srpske nedaće i istorijske nepravde", vreme očigledne pripreme za "odlučujući i pravedan rat"? Zar raspisivanje velikog zajma "za preporod Srbije" nije bio oči­gledan poziv građanima da taj "rat za srpstvo i pravoslavlje" finansiraju? Zar 17. avgust 1990. dan početka tzv. "balvan revolucije" i puč u policijskoj stanici u Kninu kada je Martić oružjem iz Srbije preuzeo kontrolu i izbacio sve hrvatske policajce, što je bila čista hajdučija, uz nemo posmatranje JNA ("Politika ekspres" je sutradan preko cele strane donela slavodobitni naslov: "Treći srpski ustanak!") nije bio očigledan znak da se želi oružjem stvoriti Velika Srbija? Sve, apsolutno sve je u te tri godine priprema za rat, bilo tako belodano, tako očigledno i tako neskriveno. Za one koji su hteli da vide! A mnogi nisu želeli. I zato je vladala je nemoć. Opšta nemoć. Nemoć cen­tral­nih organa SFRJ da spreče razularenog Miloševića, nemoć srpske najšire javnosti da razume da je reč o pukoj i brutalnoj imperijalnoj nameri njezine po­litičke elite. Nemoć kulture, nemoć društva u celini.

Autorkini stavovi su duboko antiratni (svoje­voljno je već početkom oktobra 1991 u znak pro­testa zbog eskalacije rata napustila profesuru na Fakultetu dramskih umetnosti), humanistički i nadasve prožeti istinskim intelektualnim promiš­ljanjem uzroka (posledice su odveć jasne!) srpskog moralnog ali i svakog drugog sunovrata. S pravom se u jednom trenutku, vapijući zapitala: "Ima li kraja ovoj mori?" Doduše, taj njezin vapaj se čuo još davne 1992, ali ništa nije izgubio na svojoj aktuelnosti. Baš kao ni sledeći naslovi tekstova iz knjige: Vlast ima korozivno dejstvo, Uzurpacija prava na javnu reč, Žrtve samozavaravanja, Užas izgubljenih godina, Fantazmi o neprijatelju, Istorija kao privatno vlasništvo, Nema bezazlenih reči... Sve su to autorkina upozorenja iz mračnih devedesetih. A kako su samo savremena, živa, deluju tako ovo­vremeno, kao ovog trenutka napisana. Pora­ža­va­juće je da je i danas vidljiva nemoć društva kao ce­line da se odupre vaskrslom političkom jedno­umlju koje svoj izraz već dobija u puzajućoj diktaturi jednog čoveka (opet jedan čovek! - o tempora o, mores!), aktuelnoj medijskoj prisili verovanja u laži kao i svakojakim metodama ljudskog zaglupljivanja.

Zato potpuno shvatam autorkino razočarenje, jer za dve i po decenije malo se šta suštinski promenilo. Kultura je i dalje na niskim granama uz strahovito mešanje režima (npr. u slučaju jedne predstave Kokana Mladenovića), potpuno je razo­ren jugo­slovenski kulturni identitet za račun usko­na­cio­nal­nog, pravoslavno-srpskog. "I drugi su to isto učinili, nismo samo mi" prigovaraju srps­ki nacionalisti. Ali M. Miočinović je takva raz­miš­ljanja nazvala "uzajmnom podlošću ravno­te­že" na čijoj osnovi zapravo i parazitiraju nacio­nalne elite. Ta uzajamna podlost vidljiva je i u ocenjivanju ne­davnih ratnih sukoba i počinjenih zločina.

Ova knjiga je pravi podsetnik na već pomalo za­borav­ljene događaje, njihov sled, uzroke i posle­di­ce; ponovo nas vraća u ludilo nacionalističke eu­forije prepune fašističko-rasističkih izjava politi­čara, u vreme užasnih ratnih zločina, laži i beš­čašća; ona je svedočanstvo o tome kakvi smo bili, kakvi smo danas i što je, pak, mnogo važnije, nagoni nas na razmišljane o tome hoćemo li promeniti svoj odnos prema političkim moćnicima, hoćemo li skupiti dovoljno građanske kuraži za otpor i po­bunu (a svako ima pravo na pobunu!). Bez toga ćemo kao pojedinci nositi večni žig sramnog podaništva i ostati zarobljeno, neslobodno društvo.

Zlatoje Martinov

Republika br. 604-607, Septembar 2015.

Body & Soul

Mens SANU in corpore insano.

Bolesnom telu SANU je duh.

sentenca duha palanke

&

tweet: N @Genijalista

"Danas nam je, naravno, svima jasno da je komunistička nomenklatura, ne samo u Srbiji, već i ostalim republikama, imala ne samo svoju nacionalističku podlogu, nastalu iz nacionalnih surevljivosti na nivou karijera, već i svoje pripravne nacionalističke čete, jer tako brza transformacija komunista u nacionaliste i to naglo i ničim sputavano bujanje najekstremnijih oblika nacionalizma, naprosto ne bi bili mogući. No, u Srbiji je bilo najizrazitije, već iz toga što je srpske komuniste i nacionaliste zbližavala duboka netrpeljivost prema Zapadu i njihovo rusofilstvo. Bio je to, i do dana današnjeg ostao, smrtonosni spoj pravoslavlja i revolucionarnog mita. Kominterne i Dostojevskog, kako je sam Kiš, deset godina ranije, posle afere (1986), definisao taj srpski specifikum. 

No, ta je afera otkrila, bar meni lično, činjenicu, ili ja bar to smatram činjenicom, da je srpska inteligencija najgori sloj srpskog naroda, da ona zapravo u sebi nosi sve najgore osobine mentaliteta, da je ona zatrovana predrasudama koje potom indukuje u ostale preko institucija kojima vlada (kultura, obrazovanje, mediji), da je ona ta koja je na nivou principa podigla netrpeljivost prema drugom, nipodaštavanje drugog iza kojeg se zapravo krije strah od drugog. Ona je po meni najveći krivac za sve događaje koji su doveli do onog što ona sad patetično naziva postradanjem naroda."

Mirjana Miočinović: "Užas izgubljenih kriterija"

Monitor, 10.09.1999.

&

"Uvek sam se užasavao svake vrste fanatizma. Nacionalizam je najgora čovečja konstrukcija. A najekstremniji je kada je obložen kulturnim slojevima".

Mario Vargas Ljosa

Čitanka, za nedeljno popodne:

- Most: Može li se Srbija demokratizovati? (Br. 39-40, 2000.)

- Sarajevske sveske: Margina slobode (Br.17, 2008.)

- Republika: Nacionalističke kritike Praxisa (Br.544-545, 2013.)