O Beogradu i šta dalje

Nebojša Popov (1939-2016)

Još jedan (ili dva) pokušaj odgovora na pitanje Kako smo dospeli dovde.

O Beogradu (TV Politika, jun 1992)

Aleksandar Tijanić:

- Gospodine Popov, živimo u Beogradu. Gradu koji je grad-heroj. Bez mesa, bez ulja, bez brašna... u blokadi, ali se ne predaje. Može li grad-heroj da pobedi protiv jedne sredine u kojoj je smešten, jer dobijam blagi, blago ubeđenje mi jača, da se ipak radi o jednom sukobu centra protiv ambijenta. Ambijenta koji je potonuo u... pod režimom, koji se više oslanja na unutrašnjost a ne na Beograd. Imate li taj utisak?

Nebojša Popov:
- Od svega što ste rekli jedino je sasvim izvesno da živimo u Beogradu. Što se heroizma tiče, ja nisam nadležan za razmišljanje o herojstvu. U to se slabo razumem, kao što se slabo razumem uopšte u ratne veštine. Što se oskudice tiče, tu takođe ne može biti spora. Blokade, takođe. Ugroženosti. Ali kako idemo dalje, sve je manje, ono je prvo najmanje neizvesno. Ono što je, međutim, bitno jeste kako će Beograd odgovoriti na izazov ovoga trenutka. A izazov ovoga trenutka jeste da li Beograd i Srbija imaju moći i mudrosti da se odreknu upotrebe sile u rešavanju sporova koji se sada rešavaju oružjem. Beograd na koji ja mislim, naravno, ne učestvuje u rešavanju sporova oružjem, jer taj Beograd je postojao i pre nego što je počeo rat. Mnogi od nas su bili protiv rata i pre nego što je on izbio, verujući da dijalogom i kompromisima to može biti rešeno. Hoće li danas, sutra i prekosutra (u pitanju su dani) da se smogne snage i mudrosti da se iziđe iz neprilika u kojima smo, to čini naš život veoma interesantnim. I za sve radoznale ljude, koji još nisu podlegli očajanju, ima mnogo toga o čemu možemo razmišljati, a mnogo štošta i da učinimo bez opterećenja heroizmom ili kukavičlukom.

Aleksandar Tijanić:

- Da, ja sam probao da budem malo sarkastičan na stari naziv grada-heroja, ali možda nisam uspeo. Probaću negde pred kraj. Osim toga, da vas pitam, bez obzira što obojica nismo baš neki stručnjaci za pucanje, da li Vam se čini verovatnijim - građanski rat ili teror?

Nebojša Popov:

- Pa teror se već odvija, kao i terorizam. Jer, teror je vladavina pomoću straha preko državnog aparata, a terorizam je nasilje odozdo. Po mom uverenju, a i znanju, građanski rat u ovoj zemlji traje veoma dugo. 

Šta dalje? O vlasti i stihiji nasilja, prevara i pljački (Zrenjanin, 2014)

Kako će se završiti ova drama oko Rometa, i oko drugih ljudi, i oko Jugoremedije, i oko ovog grada? Ne pada mi na pamet da pričam o tome da se Zrenjanin vraća u kameno doba. Ne pada mi na pamet da ga proglasim za jedno od najgorih mesta života. Ali, na osnovu onoga što znam da se događalo u proteklih pet ili deset godina, ovde je jedan bar mali ključ, ne veliki, ključ koji nam omogućuje da izbegnemo te pošasti širenja nasilja. Da izbegnemo najdramatičnije oblike tog nasilja i da zakoračimo u normalan život za čiji je nastup minimalno ono što se naziva vladavina zakona. Ona je u jednom trenutku, ta vladavina zakona, jedan svoj plamičak ovde upalila 2007. godine kad ih je sud vratio, a sada taj plamičak bi morao biti ozbiljniji jer vidimo da posle onoga stvari se nisu završile kako treba. Morao bi biti malo ozbiljniji, da se u dogledno vreme, vrlo brzo, ako je moguće do - ne na izborima, nego do predstojećih izbora - jasno domisli i jasno kaže: na koji način je vlast u ovoj zemlji spremna da prekine jednu stihiju nasilja, prevara i pljački. I da prekine s jednim običajem koji se kod nas ustalio: da veruju i uspevaju da svakakvim lažima mogu pokupiti glasove i ostati na vlasti ili doći na vlast.

***

Leto 2021. postaje sve toplije.

Kako stoje stvari, jesen će tek biti usijana - u najavi. Tada slede prestonički i palanački izbori, beogradski ali i negotinski. Jeste da su ovi drugi - po redu - tek u decembru, ali to kod kradikala ionako nema veze s mozgom. Ne bi Bananamen Drobnjak bez povoda sletao helikopterom na seoske stadione, premeravao vučićevskih 11 kilometara kvazimagistralnih pačvork-džada koje treba presvući asfaltom tankim poput zmijskog svlaka (do sledeće predizborne prilike), kalkulisao završetak radova i početak uvođenja privremenih mera u Wlashington (sada već standardnih) tri meseca pre zakonskog roka za lokalne izbore. Sve smo to već imali prilike da vidimo po nekoliko puta otkad su kradikali na vlasti - ali i od njihovih koalicionih učitelja. Pre.

Beograd ne sme pasti!

Negotin je pao, i tako treba da ostane.

I Srbija, naravno.

Stigli smo gde smo stigli, dobrim delom zahvaljujući Padu koji traje tri decenije. Koji traje toliko dugo da smo pomislili kako dna, zapravo, nema i da o njega nikada nećemo tresnuti. A upravo to je ono čega smo naučeni da se plašimo. Ne pada, već dna. Kad pad traje toliko, koliko ovde traje, onda dno prestaje da bude bitno, gubi svaki smisao upravo nestankom orijentacije, pa narodi nebeski krenu da veruju u to kako uopšte ne padaju već suprotno - lete i uzdižu se sve više i više.

Sebi uvrte u kolektivnu glavu da jednoga dana neće tresnuti o dno i razbiti se (o da, itekako hoće!), već će tom istom usijanom kolektivnom tintarom nekog drugog Dana probiti plafon i uzdići se povrh svih.

Nema ničeg goreg neko kad jedan narod krene da "misli" glavom ludog Vođe.

Kad stigne dotle, stigao je (narod, ne vođa) i zato što su ga naučili da ne može drugačije, da nema nazad.

Lažu, naravno.

Ima.

Gore je uvek gore, a dole uvek dole - šta god da vam pričaju, tako je oduvek bilo i biće.

Sve je samo stvar orijentacije.
A to ne ide zatvorenih očiju.