Narodna Olimpijada

3. jula 1936. godine, mesec dana pre događaja koji će postati poznat kao "nacistička Olimpijada" u Berlinu, grupa američkih sportista ukrcala se na brod koji se uputio ka Evropi. U američkom timu bili su crni sprinteri iz Harlema, jevrejske gimnastičarke sa Menhetna i bokser iz Pitsburga, dete "rasno" mešovitog braka. Njihov trener bio je Abraham Alfred "Čik" Čakin, imigrant čija je porodica pobegla od pogrome u Rusiji. Čakin, penzionisani rvač, vratio se na strunjaču da povede ove sportiste - ali ne na zvanična takmičenja u Nemačkoj. Uputili su se u Španiju na otvaranje Narodne Olimpijade, događaj koji bi mogao postati "najveći antifašistički spektakl ikada viđen".

Iako su Olimpijske igre 1936. upamćene kao igre u kojima je afroamerički sprinter Džesi Ovens srušio nacističku rasističku ideologiju osvojivši kao pojedinac najviše zlatnih medalja, sportisti Narodnih Olimpijskih igara nadali su se da će njihove igre pokazati snagu antifašističkog pokreta. Ubrzo su otkrili da je nadmetanje sa fašistima daleko brutalnije nego što su očekivali.

Narodne Olimpijske igre, čije je otvaranje bilo planirano za 19. jul 1936, nastale su iz globalnog pokreta za bojkot onoga što se tada dešavalo u Nemačkoj, što je prvi takav pokušaj bojkota u istoriji Olimpijade. Ali ovo nije bio prvi put da su na Olimpijadu uticali svetski događaji. Igre su bile otkazane 1916. tokom Prvog svetskog rata; ponovo će biti otkazane tokom Drugog svetskog rata i odložene 2020. godine zbog pandemije Kovid-19. Do leta 1936. više se nije moglo ignorisati ono što se dešavalo u Nemačkoj: Hitler je remilitarizovao Rajnsku oblast, prekršio Versajski ugovor kojim je okončan Prvi svetski rat i započeo hapšenje Jevreja, Roma, levičara, muškaraca optuženih da su homoseksualci i osoba sa invaliditetom, i sve ih slao u koncentracione logore.

Kampanja bojkota berlinske Olimpijade nije uspela da ubedi zemlje širom sveta da zadrže svoje sportske ekipe kod kuće. Međunarodna konferencija za poštovanje olimpijskih ideala, održana u aprilu te godine u Parizu, donela je jedan drugačiji plan - alternativni događaj koji će predstaviti Narodni front, široki savez levičara, liberala, komunista i socijalista okupljenih kako bi sprečili širenje fašizma. Katalonska vlada u Barseloni ponudila je da bude domaćin tih Igara, iako je Španija sve više tonula ka unutrašnjem sukobu. Početkom te godine vlade Narodnog fronta izabrane su u Barseloni i Madridu - što je kao kontrameru izazvalo poziv na oružje monarhista, fašista, katoličkih ekstremista i zemljoposednika desničara. Uprkos tome, oko 20.000 antifašista sportista i navijača odlučilo je da prisustvuje Igrama.
Alternative Olimpijskim igrama nisu bile nova ideja. Međunarodna radnička olimpijada održavala se svake četiri godine počev od 1921. godine, kao kontrateža aristokratskom "stilu" zvaničnih igara, ali taj trud socijalista nije uključivao anarhiste i još neke članove Narodnog fronta. Makabijske Igre pokrenute su 1932. godine i traju do danas, ali to takmičenje je bilo i ostalo prvenstveno za jevrejske i kasnije izraelske sportiste.

Narodne Olimpijske igre bile bi drugačije, naročito u odnosu na one zvanične u Berlinu. Tokom ceremonije otvaranja, prognani Jevreji iz Evrope i kolonizovani ljudi iz severne Afrike ulazili bi na stadion u timovima koji bi predstavljali i nacionalne države i nacije bez država, praćeni pesmom koju je komponovao jedan prognani nemački Jevrejin za tekst jednog katalonskog pesnika. Publiku bi činila 21 nacija, a prvi atletski događaj na igrama bila bi štafeta 10 x 100m - desetočlana štafetna trka zamišljena više kao nagrada tim nacijama zbog rada na fizičkoj spremi i zdravlju njihovog radnog naroda, nego kao slavljenje individualnog talenta svakog od trkača.

Žene bi se takođe takmičile, sa daleko više prilika da pokažu svoje veštine nego što bi to Međunarodni olimpijski komitet dozvolio u Berlinu. "Slika Narodne Olimpijade ne bi bila potpuna, da u njoj ženi nije pripalo mesto koje zaslužuje“, objavili su organizatori, među kojima je bio i Katalonski feministički sportski klub.

Narodne Olimpijske igre, isplanirane za samo tri meseca, nisu mogle da ponude raskoš zvaničnih igara. Berlinski sportisti su boravili u novoizgrađenom Olimpijskom selu (nakon njihovog odlaska u selu je bila smeštena legija Kondor, nemačka vojna jedinica koja će godinu dana kasnije bombardovati baskijski grad Gerniku, pritom ubivši stotine civila). Sportisti u Barseloni boravili su u domovima, hostelima i za tu priliku preimenovanom hotelu "Olimpik". Nekoliko nedelja pre početka igara, katalonski zvaničnici jurili su gradom očajnički pokušavajući da pronađu što više prostora za smeštaj zbog neočekivano velikog intresovanja za antifašističke Olimpijske igre. Kada je trajanje igara produženo sa četiri na nedelju dana, već okačeni plakati morali su biti ručno prepravljeni.

Američki tim stigao je u Barselonu 15. jula. Čuli su glasine o nemirima u Španiji - govorkanja o puču koji se sprema - ali sprinterka Dot Taker, jedina žena u timu, sećala se godinama kasnije da "u njima nije bilo straha". Čakin se uzalud trudio da sportiste drži podalje od barova i noćnih klubova o Barseloni. Međutim, noć pre početka Igara, svi su ranije otišli na počinak.

Nekoliko sati kasnije, sprintera Frenka Pejtona probudila je "grmljavina topova, hiljade mitraljeza i pušaka, bat čizama koje marširaju". Sa prozora svojih hotela sportisti su videli muškarce i žene kako vade kaldrmu i pune džakove peskom kako bi podigli barikade.
Nedugo potom, španska vojska je umarširala u grad u nameri da svrgne katalonsku vladu.

Civili na barikadama su uzvratili na napad. "Socijalisti, komunisti i unionisti ujedinili su se da bi iskorenili fašizam", rekao je Pejton kasnije u jednom intervjuu. "Žene su se borile na barikadama; neke od njih su čak predvodile odrede radnika protiv fašista". Mnoge od njih bile su osnivači Feministički sportski klub, koji je pozvao mlade Katalonke da se takmiče i bore, ravnopravno sa muškarcima. Na jednom mestu u gradu, katalonski anarhisti su, ruku podignutih u vazduh, prišli vojnicima, razgovarali sa njima i čak ih ubedili da artiljerijsko oruđe okrenu i upere na oficire.

Borbe su ostavile ogroman utisak na mlade Amerikance. Čarli Berli, državni šampion u boksu iz Pitsburga, izjurio je na ulicu sa svojim kolegama iz tima čim je pucnjava prestala, zgrabio lopatu rešen da pomogne u ojačanju barikada. Pridružili su im se prognani Nemci i Italijani, koji su znali da je jedini način da se ikada vrate kući poraz fašizma, prvo u Španiji, zatim u Berlinu i Rimu. Širom grada radnici su se opremili oružjem iz zauzetnih oružarnica, i uspeli da odbiju žestoke napade španske profesionalne vojske.

Za samo nekoliko sati antifašizam je od ideje prešao u akciju do pobede u glavnom gradu Katalonije koja je gromoglasno odjeknula. U tom trenutku pučisti su bili poraženi, ali Narodnih Olimpijskih igara više nije bilo. Počeo je Španski građanski rat.

Po završetku sukoba, ekipe su marširale ulicama pevajući levičarsku himnu "Internacionala", svako na svom jeziku. Poginuo je jedan francuski sportista - bila je to prva od preko 15000 međunarodnih žrtava u tom ratu. Mnogi sportisti su otišli ​​kasnije te nedelje. "Došli ste na takmičenja a ostali ste da vidite pobedu Narodnog fronta", govorili su im organizatori. "Širite svetom vesti o onome što ste videli u Španiji."

Nisu se svi sportisti dugo zadržali kod kuće. Čakina je progonilo ono što je video u Barseloni. Sledeće godine, on i njegova supruga Dženi Berman Čakin vratili su se u Španiju. Ona je uspostavila program umetničke terapije za decu raseljenu zbog rata, dok je on otišao na front gde je služio kao intendant u Mekenzi-Papino bataljonu. U martu 1938. nacionalisti su Čakina zarobili i pogubili.

Od sportista koji su nameravali da se takmiče na Narodnim Olimpijskim igrama, njih dve stotine borilo se na strani republikanaca u Španiji. Većina njih je poginula. Džordž Orvel, koji je takođe bio učesnik tog rata, jednom je rekao da je sport "rat bez pucnjave", ali za antifašiste koji su došli u Barselonu na igre 1936. godine, to je zaista bilo takmičenje na život ili smrt.

- James Stout: The brutal story of the 1936 Popular Olympics: A boycott of fascism and Hitler (National Geographic, 19.07.2021)
- Simon Worrall: There's a dark history behind the glittering Olympic games (National Geographic,31.07.2016)
- Wayne Drehs: The Iroquois’ quest to compete in 2028. Olympic lacrosse: "It's more than a game to us." (National Geographic, 17.11.2020)