Hronike palanačkog uma nastavljamo, tamo gde su zastale pre više od tri godine.
28.01.2010. - Uvod: Umesto uvoda - stil, najviše načelo palanke
30.01.2010. - I deo: Ideal čistog siromaštva; Duh palanke kao duh plemena u agoniji; Palanka, pozorište normativnosti
02.02.2010. - II deo: Odsustvo tragedije - sentimentalizam i sarkazam; Pamfletizam protiv tragedije; Sreća od nesreće kao pra-uzrok determinizma
05.02.2010. - III deo: Ateizam kao načelo javnosti; Smrt i filosofija palanke; Individualizam kao funkcija duha palanke
09.02.2010. - IV deo: Trajni infantilizam duha palanke
12.02.2010. - V deo: Realizam kao plemensko žrtvovanje obogovljenoj stvarnosti; Banalnost - prvo načelo ništavila; Senzacionalizam - drugo načelo ništavila; Razočaranje u životinju; Jesenji nokturno i "svetska pakost" duha palanke
23.02.2010. - VI deo: Nihilizam tamnog vilajeta; Nihilizam filosofije palanke i jezik
23.10.2012. - VII deo (prekoredni): Nacizam palanke ili palanački nacizam?
Idemo dalje.
EGZISTENCIJA KAO BESMISLEN RAD
Duh razočaranja "natkriljuje" zatvoreni svet palanke, on uzrokuje i inerciju koja vlada njime. Ovaj duh ispoljava podmuklu lukavost, jer želi da se razočara, kako bi postigao željeno ravnodušje sveta palanke.
Svet duha palanke je jedan zatvoren i nestvaran svet. Pad, ili demistifikacija ove iluzije (fikcije) završava se velikom ravnodušnošću. Ta ravnodušnost se okreće protiv egzistencije, koju palanački duh oseća kao besmislenu. Egzistencija je stvarna samo ako je iluzionistička, tj. postoji u veri da će se ta iluzija jednom ostvariti, otvorena ka sebi samoj u svom uništavajućem zatvaranju. U tom zatvaranju duh palanke ide i do poricanja same egzistencije i njenog smisla. To je "rad protiv rada", sukob svesti sa bićem.
Iluzija o mogućem "Krajnjem rešenju" stvara iluzionistički stav prema samoj egzistenciji, ravnodušnost koja odbija bilo kakav rad - što je, samo po sebi, takođe nekakav rad. U pitanju je rad na održavanju samog duha palanke kao duha zatvorenog sveta.
Pieter Bruegel the Elder: Land of Cockaigne (1567)
Prevara i gluma, kao načela palanačkog sveta, neprestano se proširuju, vode iz iluzije u iluziju, iz razočaranja u razočaranje. Protiv te "prevare" bori se ravnodušnošću, produbljivanjem pasivnosti. Pasivnost se pravda (objašnjava, definiše) kao ravnoteža smislenog i besmislenog (koji su međusobno zavisni i uslovljeni). Ovo biće paradoksa sveta palanke je biće neutralizovanih sila, koje svu svoju životnu energiju i (bez)smisao troši na održavanje ravnoteže neuravnoteženosti sveta palanke - kao jedinog smisla.
Paradoks je u kruženju krugom u neznanju o tome, čemu potom sledi znanje (spoznaja) da je to bio krug. To znanje je podjednako prožeto preneraženošću o tom "saznanju", kao i "nadom" da je sve to tako samo zahvaljujući nekakvoj "pogrešci" koja se da ispraviti. Na ovaj način je paradoks kružnosti (zatvorenosti, besmislenosti) zapravo neiscrpan, i tom neiscrpnošću postaje kružan - zatvoren u samog sebe.
Filosofija zatvorenog sveta palanke ne poznaje rad (radnju) kao svrhu samu po sebi, pa sledstveno tome ni egzistenciju kao jednu takvu "radnju". Problem zatvorenog sveta palanke leži u tome što egzistencija sama po sebi (po definiciji) ne prihvata ovaj rad, zato što, kao beskrajno otvorena, ne prihvata nikakvu zatvorenost.
LENJOST KAO RAD ZATVORENOG SVETA PALANKE
Rad, kao pokret, služi upoznavanju ograničenog sveta palanke. To je paradoksalan pokret u zatvorenom svetu statičnosti, to je iluzija pokreta i njegove svrsishodnosti. Egzistencija je besmislena, jer je neostvariva kao rad koji ničemu ne vodi. Najviši cilj je biti ravnodušno-nemaran, čak i prema samoj svesti, tj. za svet i svest o njemu. To je rasejanost lenjosti, koja verno sledi duh zatvorenosti sveta palanke.
Apatija dovodi egzistenciju do ravnodušnosti, i prouzrokuje novu vrstu rada koji potiče od umora (beznađa, otupelosti) - volja ne može da dostigne ovaj stepen, oslobođenje od volje ide od lenjosti kao "bez-volje".
Pieter Bruegel the Elder: Laziness (1556)
Palanačka svest teži da pomiri nepomirivo: egzistenciju sa radom zatvorenog sveta palanke - da ostvari već ostvareno, i tako ga u potpunosti obesmisli. Uzaludnost takvog rada potvrđuje njegovu nemogućnost, zato je "rad-protiv-rada" jedina vrsta rada palanačkog zatvorenog kruga. Palančanin ima apsolutnu iluziju o sopstvenoj svesnosti i trezvenosti, iluziju da razume besmislenost rada i egzistencije i da je zbog toga ravnodušnost (ravnodušje) jedini mogući vid rada (lenjost) i postojanja (ne-rada) u svetu palanke. Ova ravnodušnost (iluzija) je idealizovana, dok je u stvarnosti prožeta očajanjem (iluzijom) bez koga nema ni ravnodušnosti; odatle je ta ravnodušnost zapravo rad protiv iluzije - protiv same egzistencije. Najviši cilj postaje biti ravnodušno-nemaran, ali ne i biti mrtav jer sama suština smrti i konačnosti se ne uklapa u stil palanke kojoj je odlika kolektivno trajanje (u beskraj) ravnodušja, umesto smrti kao izraza personalnog postojanja kroz njegovu determinisanost početkom i krajem. Egzistencija je nepomirljiva sa ovom lenjosti, kao i sa ništavilom (nihilizmom palanke).
Lenjost, kao ne-rad sveta palanke, predstavlja zahtev za vrstom pokreta koji je nemoguć u zatvorenosti tog nepokretnog sveta; zbog toga, paradoksalno, ona postaje zahtev za egzistencijalnim radom, zahtev bića za pokretom. Na ovaj način, apatija egzistencije palanke, dovedena do njenog poricanja (i ravnodušnosti), postaje izvor novih pokreta, rada koji potiče direktno od umora, beznađa i otupelosti, pa zbog toga postaju još opasniji po zatvoreni svet i svest - jer potiču direktno od njih samih.
Lenjost, kao bez-voljnost, predstavlja oslobođenje od volje za spasenjem iz palanke, jer ona potiče iz palanačke svesti i podražava je. U lenjosti umire "volja" svesti. To je jedini oblik smrti koji palanački duh poznaje i priznaje - bezvoljnost kao smrt palanke, njeno nihilističko-kolektivističko poimanje jedino podobnog beskonačnog skončavanja - do predaje besmislu.
Zbog same suštine palanačkog duha, svesti, pasivnosti i lenjosti, nemoguća je njihova apsolutnost kao cilj sveta palanke, njegove zatvorenosti. Čak i automatizam, kao njihova posledica, predstavlja neku vrstu kretanja, rada i egzistencije. Usled toga, palanačkom duhu preostaje, umesto verovanja u apsolutnu zatvorenost njegovog sveta, krajnje i neupitno podavanje tom duhu. Sve ostalo predstavlja neverovanje i "neverništvo" prema apsolutnosti zatvorenog duha i sveta palanke, rad obrnutog smera - od zatvorenog sveta palanke ka otvorenom svetu Sveta, od palanački-postojećeg prema palanački-nepostojećem. Rad, koji u svet palanačke statičnosti uvodi duh pokreta, poguban je po palanku.
Palanački duh ovako postaje sam sebi problematičan; u sebi samom se gubi, kao u svetu koji je izgubio granice stvarnosti. Lenjost stoga neumitno vodi bludnji duha kao jedinom stanju ovog zatvorenog sveta. Bludnja, u koju ovde duh pada, predstavlja čistu nemogućnost palanačke smrti u egzistenciji, njenu agoničnost koja nije traženje smrti već predstavlja njeno odbijanje neprihvatanjem apsolutne statičnosti-zatvorenosti.
***
Uprošćeno prikazano, stvari ovako stoje:
POKRET - RAD - EGZISTENCIJA - SMRT - SVET
ili
STATIČNOST - LENJOST - BESMISLENOST - AGONIJA - PALANKA
Nacistički koncentracioni logori i njihova sovjetska gulag-braća blizanci, predstavljaju primer ideala čistog siromaštva, beznađa, apatije, smrti duha i "rada" koji nikada ne oslobađa. Fabrike u kojoj duh odustaje od borbe i ostavlja prazne ljušture koje statično plešu sve dok ne postanu samo ispošnjeno gorivo za krematorijume. Palanka, namerno na korak do sopstvene savršenosti, kako to ne bi prestala da bude u svom besmislu.
Rezultati nekih naučnih istraživanja, koji su nedavno objavljeni u USA, kažu da su geni donekle odgovorni za lenjost u smislu (ne)bavljenja fizičkom aktivnošću. Moguće, ali važi samo na ličnom nivou. Lenjost o kojoj govori Konstantinović, ima veze sa genocidnim samosatiranjem jedinki jednog besmislenog društva, što je palanka uvek bila - i biće.
U kontekstu priče o statičnom plesu nerada, zgodno zvuče stihovi istoimene pesme grupe Minimal Compact Statik Dancin' (u slobodnom prevodu):
U trenu dok mi nešto odvratno
Gamiže pod kožom
Ne želim da načinim loš pokret
Želim samo pravu stvar
Neko je ispalio metak
Je li to tvoj život
Konačno je sve mirno
Mrtvac je izgleda oprostio
Ples - statični ples
Statični, statični, statični
Paradoks u pokretu
Paradoks emocija
Osećam se kraj sebe
Ja mora da sam ti
Moramo naučiti da prepoznamo
jedan drugog
Teško da ćemo ikada dobiti odgovor na pitanje da li su Samy Birnbach i MC-ekipa pročitali Filosofiju Palanke ili makar čuli za knjigu i njenog autora. Da li je u pitanju samo slučajnost, klezmer-artizam ili možda ipak...
Ko bi to znao reći?
***
Građanska Srbija - ona, koja se iskreno i aktivno ne miri sa bezdušjem palanačkog besmisla, pre tačno dve godine i dva dana, izgubila je Radomira Konstantinovića, tvorca njenog Manifesta. Nećemo ga nazvati "guruom", kako to estradno rade neozbiljni novinari "ozbiljnih" novina.
Danas, dve godine i dva dana kasnije, ostala je i bez advokata Srđe M. Popovića, jednog od najaktivnijih intelektualaca, koji je do poslednjeg trena bio angažovan na ogromnom zadatku izbavljanja Srbijanskog društva od palanačkog sebe. Nećemo ga euforično nazvati "borcem" za Našu Stvar.
Njih dvojicu ćemo jednostavno zvati Veliki Ljudi koji su svoje živote posvetili oslobođenju Malog Čoveka, onog koji čuči u svima nama i čeka da se otrgnemo lažnog zida palanke koji smo oko Njega podigli. Oko sebe samih (za one koji odbijaju da prihvate realnost i prave se nevešti).
Građanski Krug posvećuje ovaj tekst uspomeni na Radomira Konstantinovića i Srđu Popovića. Hvala im, na svemu.
Idemo dalje, nema stajanja.
No comments:
Post a Comment