Prva tribina u organizaciji Građanskog Saveza održana je 3. oktobra u sali opštine Vračar. Uvodno izlaganje o razlozima osnivanja Građanskog Saveza izneo je Aleksandar Kraus, koordinator udruženja.
Izvršenu privatizaciju društvenih privrednih preduzeća, sa svim poraznim
posledicama po društvo u celini, objasnila je naša članica Marija dr.
Obradović, a predstojeću privatizaciju javnog sektora ekonomista
Ljiljana Latinović, takođe članica Građanskog Saveza. Moderator tribine je bila Nastasja Radović
Pozvani predstavnici Agencije za privatizaciju se nisu pojavili, iako je to bila dobra prilika da dokažu svoje tvrdnje o uspešno sprovedenoj privatizaciji privrednih preduzeća, nasuprot nespornim dokazima o katastrofalnim posledicama izvršene privatizacije koji su izneti na tribini. Mediji su bili nezainteresovani za teme koje su životno značajne za naše gradane.
Pozvani predstavnici Agencije za privatizaciju se nisu pojavili, iako je to bila dobra prilika da dokažu svoje tvrdnje o uspešno sprovedenoj privatizaciji privrednih preduzeća, nasuprot nespornim dokazima o katastrofalnim posledicama izvršene privatizacije koji su izneti na tribini. Mediji su bili nezainteresovani za teme koje su životno značajne za naše gradane.
Pokušacemo da za naredne tematske tribine obezbedimo učesnike koji će moći stručno i argumentovano da suprotstave stavove.
Obelodanjen je program Vlade za izbegavanje bankrota države. Program
je baziran na smanjenju broja zaposlenih u javnom sektoru, na smanjenju
zarada onima koji ostaju da rade, na smanjenju subvencija iz budžeta pre
svega javnim preduzećima, ali i stanovništvu i privredi, te na
smanjivanju sive ekonomije. Rezultat ovih mera trebalo bi da bude
postepeno smanjivanje deficita u budžetu zemlje. Ima se utisak da je MMF
dao saglasnost na ovaj paket mera.
Sve deluje lepo i uredno upakovano, obećava rezultat za koju godinu,
pod uslovom da se izdrži težak period u kome će izgleda, po iskazanoj
dramatičnosti, najteže biti našim najvišim predstavnicima vlasti koji
treba da izguraju taj program.
Tu nastaje problem: osim ambalaže, ništa ne valja.
Kako smo uopšte stigli toliko dramatično blizu bankrota?
Sećaju li se naši građani još uvek da smo vodili ratove? Povremeno se govorilo o ceni plaćenoj u žrtvama, ali niko nije izračunao finansijski trošak vodenih ratova.
Sećaju li se iznošenja para u džakovima iz Srbije, pljački najvećih i najjačih privrednih preduzeća i pre inflacije i pomoću inflacije, piramidalnih štednji i pljačkaških privatizacija?
Kada su poslednji put javno pomenuti pronađeni finansijski tragovi pokradenog novca?
- Nepovratno je uništena privredna struktura građena decenijama u bivšoj Jugoslaviji. Zašto?
Dva su osnovna razloga - radi preraspodele društvenog bogatstva koje je pripadalo svim građanima u ruke vladajućoj manjini i zbog onemogućavanja povratku na staro - na socijalistički samoupravni sistem.
Uništena privreda proizvela je stanje visoke nezaposlenosti. Da bi izbegla socijalne nemire u ranoj fazi velike pljačke, politička elita je krenula u dva pravca rešavanja nedostajućih sredstava - u ubrzano zaduživanje na finansijskim tržištima i na zbrinjavanje dela nezaposlenih u javnom sektoru, a dela u sivoj ekonomiji. Vrhunac je cinizma da se danas čude tolikom broju prekobrojnih radnika koje su sistematski sami tamo udomljavali već dve decenije.
- Kome odgovara ovakav paket mera?
Vladajućoj politickoj eliti, krupnom kapitalu i MMF-u.
Politickoj eliti jer će teret štednje svaliti na one koji čine tzv. srednju klasu, tradicionalno naklonjenu demokratskim i socijaldemokratskim idejama. Krupnom kapitalu jer se otvara proces racionalizacije i privatizacije javnog sektora pod povoljnim uslovima za sledeću etapu velike pljačke. MMF-u jer će dužnik ostati živ i moći dalje da se zadužuje pod uslovima sve većih kamatnih stopa.
- Ko plaća cenu predloženog programa?
Svi ostali - najpre radnici koji će biti otpušteni, zatim i svi ostali radnici koji će dobiti novu konkurenciju na ionako neuravnoteženom tržištu rada na kome ponuda daleko prevazilazi tražnju, sindikalna organizovanost jer je ovo način da se usitne i poslednji bastioni organizovanosti radnika u borbi za svoja prava, svi građani, jer će privatizacijom javnog sektora (a ovo je uvod) doći u situaciju da im ne bude dostupno ono što se do sada podrazumevalo (obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzije, grejanje, struja, voda, javni prevoz…) ukoliko to ne mogu da plate, država jer gubi značajan deo prihoda koji će ubirati novi vlasnici.
- Zašto je onda ponuđeno rešenje koje odgovara samo odabranima?
Upravo zato što i treba da odgovara samo odabranima. Da li je armija nezaposlenih za koju stotinu hiljada ljudi veća ili manja, ako je onesposobljena da pruži organizovani otpor, ne čini ništa u računicama kreatora programa.
- Postoji li drugi način, a da se ne ugrozi pristupanje Evropskoj Uniji?
Postoji, naravno. Evropska Unija nije čuvar opljačkanog bogatstva i neće je ni na jedan način pogoditi vraćanje u Srbiju desetina milijardi eura koje su iznete. Odluka je naših političara (svih dosadašnjih i sadašnjih - u nizu) da ne vode sudske sporove i ne potražuju ta sredstva. Samo oni mogu dati odgovor na pitanje zašto se time ne bave. Ta bi sredstva bila kvalitetniji zamajac reindustrijalizaciji od stranih ulaganja, sa dugoročno povoljnim efektima za državu i gradane.
Ogromna finansijska sredstva koja se bez ikakve kontrole obrću pod okriljem i u aranžmanu Crkve uopšte nisu zanemariva moguća stavka na prihodnoj strani budžeta - porez na imovinu, porez na dodatu vrednost, porezi i doprinosi na zaposlene i svakako obustava odlivanja sredstava iz budžeta za potrebe Crkve.
Korporacijski porez na monopolsku poziciju na tržištu je takode prihvatljiv izvor sredstava koji nije neuobičajen ni u Evropskoj Uniji.
Dakle, u redu je ta tegla džema na polici koju ćemo morati sami da dohvatamo, ali izvadite vaše prste iz nje.
Tu nastaje problem: osim ambalaže, ništa ne valja.
Kako smo uopšte stigli toliko dramatično blizu bankrota?
Sećaju li se naši građani još uvek da smo vodili ratove? Povremeno se govorilo o ceni plaćenoj u žrtvama, ali niko nije izračunao finansijski trošak vodenih ratova.
Sećaju li se iznošenja para u džakovima iz Srbije, pljački najvećih i najjačih privrednih preduzeća i pre inflacije i pomoću inflacije, piramidalnih štednji i pljačkaških privatizacija?
Kada su poslednji put javno pomenuti pronađeni finansijski tragovi pokradenog novca?
- Nepovratno je uništena privredna struktura građena decenijama u bivšoj Jugoslaviji. Zašto?
Dva su osnovna razloga - radi preraspodele društvenog bogatstva koje je pripadalo svim građanima u ruke vladajućoj manjini i zbog onemogućavanja povratku na staro - na socijalistički samoupravni sistem.
Uništena privreda proizvela je stanje visoke nezaposlenosti. Da bi izbegla socijalne nemire u ranoj fazi velike pljačke, politička elita je krenula u dva pravca rešavanja nedostajućih sredstava - u ubrzano zaduživanje na finansijskim tržištima i na zbrinjavanje dela nezaposlenih u javnom sektoru, a dela u sivoj ekonomiji. Vrhunac je cinizma da se danas čude tolikom broju prekobrojnih radnika koje su sistematski sami tamo udomljavali već dve decenije.
- Kome odgovara ovakav paket mera?
Vladajućoj politickoj eliti, krupnom kapitalu i MMF-u.
Politickoj eliti jer će teret štednje svaliti na one koji čine tzv. srednju klasu, tradicionalno naklonjenu demokratskim i socijaldemokratskim idejama. Krupnom kapitalu jer se otvara proces racionalizacije i privatizacije javnog sektora pod povoljnim uslovima za sledeću etapu velike pljačke. MMF-u jer će dužnik ostati živ i moći dalje da se zadužuje pod uslovima sve većih kamatnih stopa.
- Ko plaća cenu predloženog programa?
Svi ostali - najpre radnici koji će biti otpušteni, zatim i svi ostali radnici koji će dobiti novu konkurenciju na ionako neuravnoteženom tržištu rada na kome ponuda daleko prevazilazi tražnju, sindikalna organizovanost jer je ovo način da se usitne i poslednji bastioni organizovanosti radnika u borbi za svoja prava, svi građani, jer će privatizacijom javnog sektora (a ovo je uvod) doći u situaciju da im ne bude dostupno ono što se do sada podrazumevalo (obrazovanje, zdravstvena zaštita, penzije, grejanje, struja, voda, javni prevoz…) ukoliko to ne mogu da plate, država jer gubi značajan deo prihoda koji će ubirati novi vlasnici.
- Zašto je onda ponuđeno rešenje koje odgovara samo odabranima?
Upravo zato što i treba da odgovara samo odabranima. Da li je armija nezaposlenih za koju stotinu hiljada ljudi veća ili manja, ako je onesposobljena da pruži organizovani otpor, ne čini ništa u računicama kreatora programa.
- Postoji li drugi način, a da se ne ugrozi pristupanje Evropskoj Uniji?
Postoji, naravno. Evropska Unija nije čuvar opljačkanog bogatstva i neće je ni na jedan način pogoditi vraćanje u Srbiju desetina milijardi eura koje su iznete. Odluka je naših političara (svih dosadašnjih i sadašnjih - u nizu) da ne vode sudske sporove i ne potražuju ta sredstva. Samo oni mogu dati odgovor na pitanje zašto se time ne bave. Ta bi sredstva bila kvalitetniji zamajac reindustrijalizaciji od stranih ulaganja, sa dugoročno povoljnim efektima za državu i gradane.
Ogromna finansijska sredstva koja se bez ikakve kontrole obrću pod okriljem i u aranžmanu Crkve uopšte nisu zanemariva moguća stavka na prihodnoj strani budžeta - porez na imovinu, porez na dodatu vrednost, porezi i doprinosi na zaposlene i svakako obustava odlivanja sredstava iz budžeta za potrebe Crkve.
Korporacijski porez na monopolsku poziciju na tržištu je takode prihvatljiv izvor sredstava koji nije neuobičajen ni u Evropskoj Uniji.
Dakle, u redu je ta tegla džema na polici koju ćemo morati sami da dohvatamo, ali izvadite vaše prste iz nje.
Ljiljana Latinović
No comments:
Post a Comment