Rat i(li) mir?

Nemamo pravo na eufemizme i zaobilaženje istine, stvari moramo jasno imenovati. Ponovo je pitanje rata ili mira, kao devedesetih, ali valjda sada imamo pouku? Mir se brani u miru a kad se zapuca onda stvari krenu svojim neumitnim tokom. Problem predugo traje, ne pokazuje se odlučnost da se on reši a zlokobni tutanj novog rata valja se pod našim nogama. Budimo najotvoreniji, stavimo karte na sto i bez ikakvih zamagljivanja pogledajmo stvari u oči. Nemam nameru da se pozivam na istoriju, jer je ova "nauka" dobrano kompromitovana i referisanjem na nju svako može da dokazuje šta god hoće.

Kosovo se otcepilo od Srbije uz pomoć Zapada, i ono je sada polusamostalna državnopravna celina još uvek pod međunarodnim nadzorom i bez zaokruženog suvereniteta. Posle šesnaest godina nismo bliži održivom rešenju uprkos pozitivnim pomeranjima. Ovdašnji političari preostale Srbe na Kosovu tretiraju kao svoj hazardni ulog u bleferskoj igri. Nemajući jake karte pokušavate da igrom "na sve ili ništa" prevarite protivnika da ste sila i primorate ga da se povuče iz igre i tako dobijete partiju. Međutim, u ovom slučaju svi znaju da blefirate. A vi i dalje blefirate, ne odustajete. Srbi na Kosovu su kockarevi taoci i oni će prvi platiti skupu cenu. Oni su ili toliko politički neuki ili toliko bezvoljni da ne umeju da kažu NE manipulantima iz Beograda i povedu samostalnu politiku. Svetla tačka bila je pojava Samostalne liberalne stranke, koja je imala smelosti da uđe u vladu Kosova i time prizna Kosovo u ime jednog dela kosovskih Srba. Međutim, iz Beograda ne prestaju da se brinu za "južnu srpsku pokrajinu". Trebalo bi da im kosovski Srbi kažu da prekinu već jednom da se brinu i da ih štite, kad već ne mogu da ih zaštite.

Pretpostavka nekih upućenih krugova jeste kako je ova vladajuća kombinatorika, formirana posle izbora 2012. godine, nastala blagoslovom Zapada sa zadatkom da prizna Kosovo i uspostavi dobrosusedske odnose. Međutim, tri godine su minule i mi ne vidimo da se bilo šta bitno promenilo. I dalje se sedi na dve stolice, pravi se spoljnopolitički slalom i veleslalom. Da li se Zapad prevario ili su ga prevarili? Ne lažimo se: konačan uslov za pristupanje EU biće formalno priznavanje Kosova kao države. Sve je manji prostor za manevrisanje i čas istine se bliži, ali na žalost niko ne zna koliko nam je vremena preostalo. Javnost ništa ne razume, ona je kao guska u magli. Ljudima treba objasniti da sve ima svoju cenu. Naknadna pamet veli da ratova devedesetih ne bi bilo da je neko najotvorenije izneo ljudima koliko će koštati politika za kojom se krenulo. Ali, niko se nije usudio na tako mračnu predikciju: poslaće vas ili vašu decu u rat, žena ili kćerka će vam biti silovana i zaklana, bićete ubijeni ili osakaćeni ili će vas naterati da vi sve to činite drugima, osiromašićete… Onda, razmislite. Tako i sadašnja politika ima svoju cenu a čas naplate se bliži.

Politika nepriznavanja Kosova vodi u novi rat. Jasno je da se pregovorima i diplomatijom ono nikada neće vratiti pod suverenitet Srbije. Oni koji ga ne priznaju zapravo pripremaju novi rat hteli to ili ne, bilo to njima jasno ili ne. Hipotetički je moguće predvideti nekoliko crnih scenarija koji se donekle prepliću i preklapaju. 

• Prvi scenario je da na Kosovu dođe, kao posledica nekog zločina, do novih pogroma i iseljenja preostalih Srba. Iz Srbije na tako nešto niko neće moći niti smeti da odgovori. To će biti nemoguće sprečiti. Desničarski pobesneli elementi mogli bi da stvore nerede u Beogradu i drugim mestima, mogli bi da pale lokale, da linčuju za odmazdu nekog ovdašnjeg Albanca ili nekog stranca sa Zapada, ali će ih policija na kraju suzbiti. Međutim, na taj način će medijski za čitav svet ta dva događaja biti "egalizovani". 

• Drugi scenario je da u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa Zapada sa Rusijom ovde ojačaju pritisci za svrstavanje na stranu Rusije uz odbacivanje evrointegracija ili da se vlast pred narastanjem takvih osećanja u javnosti iz oportunizma i zarad opstanka sama preokrene na tu stranu. U oba slučaja računica kreatora takvog preokreta bila bi da će iz Rusije dobiti političku i diplomatsku podršku, naoružanje, zadužiće se bilo gde ne pitajući za kamatu, nateraće omladinu da služi vojni rok, militarizovaće društvo a sve sa ciljem da se u pravom trenutku krene u rat za "oslobođenje Kosova". To bi zapravo značilo fašizam u Srbiji sa logorima i ubijanjima politički nepodobnih. Možemo nagađati kolike bi žrtve pale i kakve bi se sve međunarodne komplikacije stvorile ali je jasno da bi NATO koji je tamo već prisutan odbranio Kosovo, a da bi se deo tamošnjih Srba iselio a deo stradao. 

• Treći scenario je da vlada pritešnjena pritiscima EU i SAD najzad smogne snage i prizna Kosovo. Ovo bi bilo šokantno iznenađenje za sve, bez prethodne pripreme javnosti, pa bi se dogodilo isto što i u drugom scenariju - obaranje vlade u kombinovanom prevratu od strane pobesnele linčerske rulje podržane insajderima iz vojske i policije, jer bez njih uspeh nije moguć.

Dođe čas kada političari, ti ovejani lažovi, moraju izaći sa istinom na sredu. Situaciju ne treba ulepšavati, mora se jasno reći koliko će određena greška koštati. Državnik mora da bude odlučan i hrabar, svi bismo morali naći otrežnjujuće rešenje ma koliko ono nepopularno izgledalo. Uveren sam da ukoliko bi se ljudima najotvorenije i najiskrenije objasnilo da im nije u interesu produženje ovakvog stanja i predočila visoka cena koju bismo svi platili, da bi tada ogromna većina podržala novu politiku. Za onu ekstremističku manjinu našlo bi se leka ali samo pod uslovom da vlada zaista kontroliše bezbednosne snage.

Nenad Ž. Petrović

Građanski savez (14.04.2015): Rat ili mir?

***

Umesto komentara GK:

Kod nas, posebno u Nišu je problem što vlast stvarno misli da smo svi mi (narod prim.aut.) budale. Kod nas je problem u sistemu. On ne dozvoljava da se politički artikuliše biračka volja. Ti glasaš, biraš, a oni zbog nekih svojih interesa naprave koalicije, i kako posle toga čovek može da se oseti… 

Drugo je što se država odrekla socijalnih funkcija - to je besplatno školstvo, zdravstvo… Država se odrekla najvažnijih socijalnih funkcija i dovela je društvo u bolesno stanje. Ko će posle toga da veruje biralištu kada je društvo u potpunom stanju anomije (neefikasnost društvenih normi) i raspada društva. Ovde je država sama dovela do raspada društva.

prof Đokica Jovanović

Građanin (18.04.2015)

Neslavna godišnjica

Na šesnaestu godinu od bombardovanja koje su vazdušne snage NATO izvršile nad ondašnjom SR Jugoslavijom vredi razmisliti o nekim činjenicama, pa u svetlu proteklog vremena propitati sebe i javnost. Način na koji je to bombardovanje, kojeg se svi gorko sećamo, bilo propraćeno u ondašnjoj strogo kontrolisanoj javnosti pod ratnim stanjem ne razlikuje se mnogo od sadašnjeg. Prigodna podsećanja na NATO kampanju i komemoracije žrtvama prethodnih godina, osobito po školama i vojnim ustanovama, pobuđuju me da umesto uvoda priložim misli Thomasa Manna (Nemačkim slušaocima, Vršac 2007):

"Postoji jedan list, organ Gestapoa - zove se Das Schwarze Korps - koji se oduvek isticao svojom bezočnošću i prostačkom duhovitošću. Taj list ima nekoliko saradnika koji su negde naučili nešto malo o pisanju, pa se sada stavljaju u moralnu pozituru i, kao literarni podvodači sile i nasilja, izigravaju zastupnike uvređene humanosti i morala - to što oni pišu spada u najbezobraznije, najbesmislenije i najodvratnije što je nacionalsocijalizam ikada ponudio svom narodu i celom svetu. Onaj ko bi te darovite članke čitao ne znajući za sve ono što je nacistička Nemačka, otkako je započela ovaj nesrećni pljačkaški rat, uradila ostalim narodima; onaj ko ne zna za onaj nadmeno-pobednički zanos kojim je zemlja godinama bila ponesena; onaj ko ne bi pomislio na Varšavu i Roterdam i London i Koventri i sve one trijumfalno opisane surovosti o kojima je izveštavala nemačka štampa - toga bi morao od straha da oblije znoj dok čita rečenice kojima se predskazuje budućnost anglosaksonskih zemalja, kojima očigledno, po tome, ništa drugo ne preostaje nego da se udave u sopstvenoj krvi.

Piskarala u službi Gestapoa na sav glas galame o povredi čovečnosti - jedne čovečnosti koju je sistem kojem služe, punih jedanaest godina, gazio i proglasio za nešto što pripada prošlosti. Šta su to mislili u svojim glavama? Da je totalni rat, koji su hvalili i uzdizali kao normalno stanje čovečanstva, jedna nemačka privilegija i da se njime, pa makar se radilo o sopstvenom životu ne sme poslužiti? Oni su računali sa civilizacijom drugih, tj. sa slabošću i onemoćalošću demokratija, računali su s time da će sebi potčiniti svet i pretvoriti ga u svoje roblje. Onaj ko je spreman i moćan da vodi rat, tome, mislili su oni, pripada svet, a to znači, njima. Nakratko se učinilo da su u pravu. Ima li ičeg odvratnijeg od ubilačke vike kojom su odgovorili na odluku slobodnih naroda da se, svim silama, suprotstave i učine kraj tom neviđenom nasilju."

Reč je o navodu iz jednog od govora koje je putem BBC-ja izgovorio Man pokušavajući da utiče na svoje sunarodnike onoliko opijene nacizmom u godinama pobeda da bi 1944-1945 iskusili svu gorčinu poraza koji su namenili drugima. Bilo bi neprirodno, mazohistički da, bilo ko od nas koji smo proveli one dane strepeći za svoj i živote bližnjih, danas tvrdimo da smo se radovali bombama i ubijanju. Bez obzira što smo znali da te bombe nisu tek tako, bez krivice. Još je nezahvalnije upoređivati Nemačku tridesetih i Srbiju devedesetih godina XX veka. Ipak, činjenica je da je beogradski režim posle nominalnog povlačenja JNA ostavio tešku artiljeriju snagama Vojske Republike srpske da ova dve i po godine svakodnevno bombarduje Sarajevo, da snajperisti sa okolnih brda ubijaju hladnokrvno čak i decu koja su sa rančevima krenula u školu, da ustreljuju putnike u tramvajima. Da li to u Srbiji ljudi hoće da znaju?

Tomas Man je, u svojoj ogorčenosti prema nacizmu, čak pretpostavljao da ima Nemaca u napadnutim gradovima koji opravdavaju bombardovanje: 

"Sigurno ima mnogo Libečana, Hamburžana, žitelja Kelna i Diseldorfa, koji tome nemaju šta da zamere i kad čuju brujanje aviona RAF-a nad svojim glavama požele ovima dobar uspeh. Ali takve ruševine ne zastrašuju onoga koji ne živi samo od simpatije za prošlost nego i od simpatije za budućnost. Propast jedne epohe ne mora da bude propast onoga čiji su koreni u njoj i iz koje je izrastao."

Bilo je krajnje licemerno kada su još one političke snage koje za osvajanje vlasti Petog oktobra imaju da zahvale NATO bombarderima pravile patetične komemoracije žrtvama koje su se pretvarale (voljno ili nevoljno) u rehabilitaciju bivše politike. Treba jasno reći: ovakva podsećanja na NATO kampanju vode ka opravdavanju politike Miloševićevog režima kao i širenju mržnje prema NATO, Evropskoj uniji i Zapadu (shvaćenom šire civilizacijski a ne samo politički). Da nije bilo tih bombi i ljudskih žrtava, na žalost i dečijih, sistem se ne bi razlabavio i do "promene" 2000. godine ne bi došlo to nam mora biti jasno. (stavljam reč promene pod navodnike jer se ispostavilo da je sve bila tek puka smena straže) 

Premda je nezahvalno praviti analogije Srbija danas liči na Vajmarsku Nemačku. U njoj u javnom životu preovladava potištenost i revanšizam zbog "nepravedno izgubljenih teritorija". Gomila suspregnutog daha čeka Vožda (nekog Gospodina Golužu) koji će raskinuti "Versajske lance", vojska čeka nekoga ko bi joj povratio staru glazuru. Nemački oficirski kor, pre svega nezadovoljan materijalnim statusom, priklonio se "češkom moleru" koji im je laskao i ponudio ambiciju da ponovo postanu silni - makar to u konačnom rezultatu značilo novi rat! Neverovatna politička neodgovornost zarad ličnog statusa!

Kada se danas u Srbiji osuđuju NATO, SAD i uopšte zapadni svet - da li to znači da, uprkos civilnim žrtvama, ne bi trebalo bombardovati položaje Islamske države? Da li onda treba, sa naknadnom pameću, osuditi i bombardovanje Nemačke tokom Drugog svetskog rata? Treba li biti apstraktni pacifista i skrstiti ruke pred zlom da se ne bi počinilo novo zlo? Koliko god nama u Srbiji izgledalo mučno mi moramo shvatiti da danas patetično ponavljati mantru o "NATO zlikovcima" znači samo jedno: prizivati novi rat.

A evo kako je Man zborio Nemcima 1945. godine:

"Ali to mora da uđe u vašu savest; ako hoćete da razumete šta se dogodilo, vi ćete morati da prođete kroz jedan proces prosvetljenja koji nećete smeti da shvatite kao delo propagande, jer je to neophodno da zaista saznate šta se dogodilo. Ono što je jedna sramna filozofija najprljavije vrste omogućila vašim vlastodršcima, ono što su oni učinili rukama vaših sinova i vašim rukama, to je neverovatno, ali je istina."

Nenad Ž. Petrović

Građanski savez (16.03.2015): Neslavna godišnjica i njeno obeležavanje

&

Slobodan Milošević je jedan od najvećih zlikovaca posle Drugog svetskog rata. Odgovoran je za granatiranje Vukovara, četvorogodišnju opsadu prelepog grada na Miljacki i pokolj Sarajlija. Odgovoran je i za genocid u Srebrenici, prebijanja studenata, ubistva Dade, Slavka, Milana i Ivana. Odgovoran je i za najveću hiperinflaciju, glad, nestašicu struje, ratne profite, iznošenje milijardi maraka na Kipar, medijski mrak, progon i zlostavljanje Albanaca, propast sopstvenog naroda i jedne velike i prave države. U svemu tome pomagali su mu sadašnji predsednik, premijer i fašistički smrad Šešelj. Palio je Balkan celu deceniju a onda je iz bunkera objavio rat celom svetu, i svoj goloruki narod označio kao mete.
Slava svim nevinim žrtvama te strašne i rušilačke politike balkanskog kasapina.

p.s.
Da ne bude zabune, ne pravdam NATO intervenciju jer je ista bila protivna međunarodnom pravu i nehumana, ali ako se i dalje busate da smo mi taj rat dobili i da nismo neposredno isti prouzrokovali, onda se setite svakog ubijenog Bošnjaka, Albanca, Hrvata i Srbina... Napadali smo druge, napali su i nas '99. Ako čak i mislite da smo odbranili suverenitet, pogledajte sa kojom državom se graničimo od 2008. godine.
Da se ne ponovi više nikada.
PEACE!!!

Radovan Nenadić
Facebook, 24.03.2015.

***

Građanski krug, Post #625 (25.03.2014): Od šizele do vuvuzele

Te, bombardujuće 1999. godine, u srpskom jeziku pojavile su se dve nove kovanice: "šizela" (zvuk sirene koji najavljuje početak vazdušne opasnosti) i "smirela" (zvuk sirene koja najavljuje prestanak vazdušne opasnosti). Kako stoje stvari, šesnaest godina kasnije, smirela se definitivno nije primila u ovim krajevima jer šizela još uvek nije odsvirala svoj poslednji ton.
Niti pokazuje trunku namere da to učini.

Ludaci koji su uvukli Srbiju u oružani sukob sa NATO paktom, političku i ekonomsku izolaciju od strane velikog broja zemalja u svetu, kompenzirali su tih godina sve svoje frustracije uvodeći građane ove zemlje i u unutrašnju izolaciju, međusobne sukobe od skupštinskog do porodičnog nivoa, urušavanje institucija i rastakanje društva u celini.
I strah, primitivne porive, kao najpodlije oruđe upravljanja ljudskim životima.

Poput Pavlovljevih eksperimenata na psima, srbijanske vlasti i dalje zlokoriste nesreću iz 1999. ne bi li, umesto da odaju počast svim postradalima, i dalje potpirivali netrpeljivost građana prema "drugima" i podjednako među sobom, podelama na "nas" i "njih" i "naše" i "njihove", beskonačno iznova dolivajući ulje na vatru zla Ali-Kaide. Nije ni čudo, svi su tu, isti kao pre 16 godina, na umalo istim mestima na kojima su tada bili, sa istim buzdovanom u rukama. Jedina razlika je nađubrena lipa u Požarevcu i ondašnja opozicija koja više ne postoji. A postojala je, šta god da vas lažu o tome.

Hajde da smirela konačno smeni šizelu.

Da li se ta smirela krije iza ovog simbola?
Prekinimo više da se branimo od sebe a podržavamo hitlerično-histerične (kolo)vođe. Odbranimo i podržimo bolju i drugačiju Srbiju, recimo im konačno DOSTA.

Charlie Noir

Google Doodle 08.01.2015.

YourNZ, novozelandski blog (januar 2015)

- Umetnike nećete zastrašiti

Lucille Clerc (UK, 2015)

Pravo na izbor šta ćemo objaviti je, najblaže rečeno, podjednako bitno koliko i pravo na slobodu govora i slobodu štampe. Međutim, neke reakcije i komentari na Kiwiblogu, povodom napada na Šarli Ebdo, zaista prelaze granicu razumnosti. Progon i napadi na nevine muslimane ne razlikuju se od terorističkih napada, jer pokazuju na obostrano odsustvo tolerancije u odnosu na druge. Takvi stavovi i netolerantnost su na svoj način podjednako loši, poput onih kod terorista. Nedostaje još samo fizičko nasilje.


Kanadski komitet za slobodu štampe u svetu, godišnja nagrada za karikaturu 2010.
Dobitnici:
1. Žan Plantire - Planti (Francuska)
2. Riber Hanson (Švedska)
3. Signa Vilkinson (SAD)

 

Planti

Riber

Signa

Podstaknuti nedavnim pokušajem ubistva danskog karikaturiste Kurta Vestergarda, kao i činjenicom da je bogohuljenje odskora zvanično postalo krivično delo u Irskoj, Komitet je na konkursu za najbolju karikaturu 2010. godine odlučio da tema bude sledeća:
"Pravo da ne budete uvređeni nije pravo. Da li je moguće podstaći energičnu debatu i istovremeno ispoštovati religiozni senzibilitet?"

ostali radovi: Kap, Ričiardi, Hagen, Brinjo, Žiao Ćijang Hou

Truth be told - om saningen ska fram? izložba političkih karikatura skandinavskih autora
Muzej rada, Norčeping (Švedska) 12.11.2011. - 15.01.2012.

"Ne delim tvoje stavove, ali do smrti ću braniti tvoje pravo da ih iskažeš."
Volterova rečenica kao radni moto izložbe i naslov pozajmljen iz jednog švedskog pop-hita, ukazuju na temu koju obrađuju autori: tri tabua - seks, religija i politika. Da li treba reći istinu?

- Tabui su sveprisutni, kako u zemljama sa karikatura tako i u zemljama karikaturista. (Riber Hanson).
- Humor, to je jedini pravi tabu. (Aurel, karikaturista francuskog Le Monde)
- Facebook photo-album (13.12.2011)

Na braniku demokratije
Ljiljana Latinović, Građanski savez 08.01.2015.

Ubijeni su novinari i karikaturisti u Parizu! Izrešetani su u znak osvete za ismevanje proroka Muhameda. Godinama su živeli pod stalnom pretnjom muslimanskih ekstremista. Nisu prihvatili da ih strah parališe, nisu odustali od slobode izražavanja svog stava. Meta njihove satire su bili i poglavari drugih vera, političari i javne ličnosti, pojave u društvu koje su komentarisali.

Dejvid Poup (Australija)

Za čin ubistva nema opravdanja!
Većina će s pravom osuditi islamski fundamentalizam i takve ideje i teror pripisati zaostalosti u odnosu na savremenu evropsku civilizaciju. Sumnjam da bi ista spremnost postojala da se i svaki drugi vid isključivosti koji u krajnjem ishodu dovodi do pojedinačnih ili masovnih ubistava, svrsta u istu takvu zaostalost.
Na prostoru bivše nam zajedničke Jugoslavije u nacionalističkom transu, žestoko podsticanom od strane poglavara svih konfesija, ubijani su ljudi, pojedinačno, grupno, masovno, u ime vere i nacije. Do danas se nije dogodio obračun sa nacionalizmom. Naprotiv, ostao je omiljeni instrument svih vladajućih garnitura u ovih četvrt veka i nedodirljiv za ozbiljnu kritiku, a klerikalizacija društva ga samo podstiče.
Malo je država u svetu u kojima ljudi nisu i posle svetskih ratova ubijani zbog drugačijeg političkog stava.
Zašto nemamo isti kriterijum za svaku isključivost? Kako ne primećujemo da postavljanje bilo koje ideologije (rasne, nacionalne, neoliberalne, komunističke) na pijedestal nedodirljivosti za kritiku, vodi u istom pravcu kao i verski fundamentalizam? A kada nam to promakne, ubistva postaju nužan epilog.
Ubijeni su hrabri ljudi koji se nisu povukli pod pretnjom.
Koliko smo mi hrabri da kažemo da nas neoliberalizam (i nacionalizam kao njegov instrument) vode samo u dalju propast? Koliko smo sposobni da vidimo da je doveo do jačanja više desnih, ali i levih ekstrema koji će osiromašenom i beznadežnom prekarijatu nuditi nove bitke i krvav put do rešenja?

***

Pretnje.
Pretnje zbog pisanja, crtanja, čitanja. Ostaje još samo da (ponovo) proradi thought police, pa da ugasimo svetlo u mehani. Blizu smo tome, više nego što mislimo.

Drugo ili Drugačije?

Tribina Levog samita

U organizaciji mreže Levi samit Srbije, održana je 29.novembra tribina na temu KRIZA, MERE ŠTEDNJE I OTPOR. Uvodna izlaganja su se ticala nekih karakteristika neoliberalnog kapitalizma i proklamovanih mera štednje na teret onih koji krizu nisu izazvali, ali plaćaju danak.

"Krizu kapitalističke ekonomije vladajuće elite koriste kao izgovor za sprovođenje mera štednje čime najveći deo stanovništva dovode u izuzetno težak položaj. Novim Zakonom o radu smanjuju se prava radnika i radnica i dodatno otežava sindikalno organizovanje. Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju uvode se dodatne restrikcije za odlazak u penziju. Priprema se rasprodaja gotovo svih preostalih javnih preduzeća. Poslednjim talasom mera štednje smanjene su plate i penzije, dok je socijalna pomoć uslovljena prinudnim obavljanjem “društveno korisnog rada”.

Ovo je samo deo mera koje je Vlada Republike Srbije sprovela od svog formiranja u martu ove godine, a možemo očekivati da će njihovi dalji potezi biti još oštriji. Shodno tome, postavljaju se i pitanja o mogućim vidovima otpora.

Pre godinu dana je održan prvi radni sastanak grupa članica Levog Samita Srbije. U pitanju je platforma koja se i dalje razvija, sa ciljem stvaranja akcionog jedinstva u borbi protiv neoliberalne politike štednje, dužničke ekonomije, antiradničkih zakona, daljeg propadanja privrede, siromaštva i nezaposlenosti.

Smatramo da je jedan od bitnih koraka u tom procesu što šira diskusija sa onima koji/e vide alternativu u povezivanju radničkih, studentskih, feminističkih, kvir i levičarskih kolektiva i svih drugih pojedinaca i pojedinki radi pružanja otpora aktuelnoj politici.

Diskusiju je moderirala Iva Marković (Zelena omladina Srbije), a uvodna izlaganja su dali Darko Vesić (CPE), Jovanka Zlatković (UG S.T.R.I.K.E) i Neda Đorđević (Marks21)."

(Facebook foto-album sa tribine)

Zanimljiv je bezgraničan cinizam vlasti koje su se stavile u službu krupnog kapitala. Sećamo se najave mera štednje i objašnjenja da do njih nužno dolazi zato što su prethodne vlasti dozvolile rast plata i penzija preko rasta produktivnosti rada. Prostije rečeno, sami smo krivi što smo trošili nezarađeno i sada to praktično vraćamo. Neko će možda uočiti sličnost sa pričom koja je pre nekoliko godina pratila uvođenje istih mera u Grčkoj - godinama su trošili nezarađeno, pa to mora da se vrati.

Letimičan pregled naslovnih strana štampe ovih dana obaveštava nas da samo jedan tajkun, duguje domaćim bankama (bez šanse da dug isplati) oko 4,5 milijardi dinara. To znači da će u prvom mesecu štednje 900.000 prosečnih penzionera odvojiti po 5.000 din da namire samo njegov dug!

A gde su ostali tajkuni - dužnici? Gde je vlast koja svoje partikularne partijske interese podmiruje iz državne kase? I dokle?

 

Građanski savez, 02.12.2014.

Solidarni principi prvog Levog samita Srbije

- Vrnjačka Banja, decembar 2013.

1. najšire akciono jedinstvo protiv neoliberalnih mera štednje

2. izmene zakonske regulative u korist radnih ljudi

3. ukidanje dugova

4. okončanje rasprodaje državne i društvene svojine

5. jačanje državnog sektora u privredi i pomoć inicijativama zaposlenih i malih akcionara preduzeća u restrukturiranju, stvaranjem Srpske razvojne banke

6. politika raspodele u korist radnih ljudi

7. poboljšanje društvenog položaja žena

8. jednakost svih diskriminisanih grupa

9. protiv širenja radikalno desničarskih ideologija

Biljana Baković, Mirjana Avakumović: Svi štede, samo partije profitiraju (Politika, 26.10.2014)

Dragan Radović: Novca za budžet ima na svakom koraku, samo ga treba naplatiti (video)

blog Zadružni konj: Da li je vreme da se kuka i motika opet dignu? (21.09.2014)

Poziv

GRAĐANSKI SAVEZ iz Beograda organizuje tribinu RADIKALIZACIJA POLITIČKE SCENE U SRBIJI koju ćemo održati dana 22.12.2014. godine (ponedeljak) u velikoj sali opštine Vračar u Njegoševoj 77, sa početkom u 18 h.

Učesnici na tribini su:
- Đokica dr Jovanović, sociolog, profesor na Univerzitetu u Beogradu
- Aleksandar dr Sekulović, pravnik, član Predsedništva Saveza antifašista Srbije
- Aleksandar Kraus, koordinator Građanskog saveza i
- Ljiljana Latinović, moderator

Verujemo da aktuelna dešavanja na političkoj sceni - ubrzano grupisanje desnice, počeci okupljanja levice, marketinška ofanziva kvazilevice - traže ozbiljnu analizu uzroka, stanja i posledica ovih pojava i da će učesnici na tribini pružiti kvalifikovane ocene, kao i odgovore na pitanja koja očekujemo od medija i slušalaca.
Ukoliko ste u mogućnosti, potvrdite nam Vaše prisustvo.

Aleksandar Kraus

Građanski savez, 18.12.2014.

Quo imus?

A gde smo mi?

U tekstu (Evropol, 20.11.2014) koji smo preuzeli sa sajta Peščanika, teško da ćemo otkriti nešto novo, što bar načelno nismo znali da se dešava. Ono što ovde impresionira je borba običnih ljudi da svoje prirodne resurse odbrane od grabljivaca i pljačkaša. Svesni su da je to borba Davida sa Golijatom, ali traže i nalaze načine da tu borbu učine smislenom i uspešnom. Ili bar pokušavaju.

Neminovno se nameće pitanje:

Zašto kod nas nema ozbiljnijeg otpora višedecenijskoj pljački kojoj se ne nazire kraj?

- Plašimo se za svoja radna mesta? Ćutanjem ih nećemo sačuvati - postaju sve dragocenija, aspiranata je sve više, a mi ionako nismo miljenici ni jedne vladajuće nomenklature.
- Smatramo borbu beznadežnom? Pa kako znamo da je beznadežna, ako nismo ni pokušali? I kako neko uspeva?
- Nije nas ni briga, mi smo se za sebe snašli, a ko se nije snašao - ko mu je kriv, bilo je prilike! Tanko! Nismo se snašli dovoljno da plaćamo sopstveno obezbeđenje, vrhunske advokate i pozadinske moćnike. Naši mali biznisi u sistemu u kome ne vlada pravo, nego sila, preko noći mogu biti uništeni, bez prava žalbe.
- Nije to naša borba. U politici je sve prljavo, a mi smo iznad toga. Od nas je dovoljno da lajkujemo nečiji vrcav komentar i da time pokažemo kakav nam je stav... Ali nismo iznad života, u njemu smo. Naš prijatelj je prodao roditeljski stan u kome je trebalo dete sutra da živi, jer ni on ni žena ne nalaze posao posle dobijenih otkaza, penzije su daleko, a jesti se mora.
- Radujemo se ako nam deca nepovratno odu van zemlje, jer nam je to lakše nego da se borimo za pristojnu državu u kojoj su mogli da ostanu i da budu zadovoljni mogućnostima koje im se pružaju.
Vratili smo se u devedesete, ne samo po ponovo nabujalom nacionalizmu, udarnim trojkama koje batinaju po gradu samoinicijativno ili naručeno, galerijom političkih aktera iz onog vremena, nego i po sve brojnijim sugrađanima koji pokušavaju da se hrane i obuku iz kontejnera. Neće pomoći što okrećemo glavu i verujemo da će nam muka proći kada se malo odmaknermo.
Sve je uži krug ljudi koji nisu na neki način pogođeni propadanjem privrede i društva.

Hajde da se malo trgnemo i vidimo šta možemo promeniti i kako. Da razmenimo komentare oko ovog i narednog teksta, da na sastanku Građanskog saveza utorkom prodiskutujemo ideje i akcije, da se 2. decembra u 14h na Trgu Republike priključimo skupu za izlazak iz ropstva u organizaciji Učitelja neznalice i njegovih komiteta. Da podržimo udruživanje levice i da joj se priključimo.

Ljiljana Latinović

Građanski savez, 21.11.2014.

Kao sociolog, kako tumačite pojavu da je na mitingu radikala bio ogroman broj mladih ljudi koji su tek bili rođeni kada je Šešelj bio aktivan u politici?

-  Ja nikad nisam delila ljude na mlade i stare, ima ovakvih i onakih u svim dobnim grupama. Nikada nisam primetila da su kod nas mladi ljudi naročito progresivni (ja sam imala problem sa svojim studentima što su konzervativniji bili od mene). Mladi ljudi sada imaju manje šanse, nego moja generacija. Pomislite kako su i u čemu rasle generacije od 1990. do danas. Naravno, nema uopštavanja, govorimo o trendovima.

Zašto sada ne postoje alternative kao što je devedesetih bio Građanski savez Srbije?
- Takvu stranku koja nema veze sa lopovlukom, korupcijom, autoritarizmom, udbom, ratovima, zločinima i nacionalizmom u Srbiji niko neće.
 

Vesna Pešić

Srpski Forum, 26.11.2014.

***

A da im ipak neko ponudi, šta bi se desilo?
Pitanje je šta, i to ne kvantitativnog već kvalitativnog karaktera.

U Srbiji ne postoji stranka tzv. levog centra, socijaldemokratska, među partijama nema čak ni tvrdih levičara. Svi su nekako skliznuli u 'neoliberalizam' (pitanje je da li zaista i sami razumeju to što rade, čast izuzecima). Vladimir Milutinović u tekstovima na Dvogledu, koji se tiču budućnosti političke opozicije, to dosta dobro pojašnjava. Eto polja delovanja i kreiranja politike. Ako neće mladi, a u ogromnom broju zaista NEĆE (to je činjenično stanje), neko će ipak morati nešto da pokrene, pokuša da poradi na promeni ovog sumanutog stanja u kome smo više od dvadeset godina.
Ko?

Nova stranka poziva na novu mobilizaciju, ekonomski program je... opet "neo", ali ne i sasvim nov, originalan, drugačiji. "Želimo pametnu socijalnu politiku koja pomaže samo onima kojima je pomoć potrebna."
Radulovićev Restart sada valja tržišno-socijalnu pravdu pričom o truloj partijskoj državi i pripadajućim joj javnim preduzećima ('trula partijska država' ovde opstaje mnogo duže od komunizma, na koji se stalno svi pozivaju kao uzrok), 'ne damo penzije' i to one socijalne 'svima po 200 EUR'... ali, penzije nisu socijalna pravda već Ustavom i zakonima garantovano stečeno pravo građana, baš kao što kultura, prosveta, zdravstvo nisu tržišne kategorije, i ne mogu se posmatrati van državne kape a da to i dalje bude deo socijalne pravde i opštedruštvenog nematerijalnog benefita. "Socijalna pomoć samo za one kojima je neophodna."
Demokratska stranka? Pa... njih je unutrašnja dezintegracija toliko rasturila da se ne mogu pogubiti čak ni u džungli besmislenih headbanging izjava poput onih koje svaki čas naviru iz LDP (sve u stilu njihovih PDIO tiltovanja - Preokret, Dogovor, Istina, Okupljanje, pa onda hajmo opet sve iz početka). Socijalno-ekonomska platforma DS se kreće u opsegu martinela, od "Mi, demokrate, ne verujemo da se svi odnosi u društvu regulišu mehanički, na osnovu zakona države i zakona tržišta. Nikome se ne garantuje uspeh, ali svako mora dobiti svoju šansu da ga postigne. Oni koji tu šansu ne iskoriste, zaslužuju određeni stepen solidarnosti, od minimuma socijalne zaštite do pružanja nove šanse." do rettungsplana koji sadrži i ovo: "Kredibilitet u ovom domenu proizilazi iz konkretne primene socijaldemokratskih principa tamo gde je bila u poziciji da vodi socijalnu politiku." Plus: "Socijaldemokratija ne bi bila deklarativna već veoma konkretna." Ako im se socijaldemokratski kredibilitet ogleda u izvedbi konkretnih terenskih radova po palankama, u (novom) stilu jednog od žutih mozgova koji je 2010. godine direktoru negotinskog komunalnog preduzeća rekao "Imaš tolke po kancelarije, izbaci ih s posla pet šes, pa će da  zaposliš demokrate" - onda i nije čudo što su tu gde su i kak'i su.

Neko će pitati 'pa ovo se sve vrti oko komentara na račun njihove socijalne politike, gde je tu ekonomija, tržište, privatizacija?' Svi su za privatizaciju, i naročito su se dinkićevski sada ostrvili na javna preduzeća koja posluju sa gubitkom nastalim zbog toga što im osnivači (republika ili lokalne samouprave) diktiraju socijalne a ne ekonomske cene, i što im uvaljuju konstantan priliv kadrova poput stručnjaka za keramiku, klima uređaje ili lepljenje plakata. U opštoj poslovnoj klimi koja vlada u Srbiji, privatizacija ovih firmi bi zapravo značila njihovo bacanje u ruke onih koji su ih upropastili, Miloševićevih bogataša koji pod kontrolom drže stranke sa obe strane štapa vlasti - bilo finansiranjem, bilo uvlačenjem u vrzino kolo povlašćenih neplatiša obaveza prema državi. O stranim ulaganjima u jedno sumanuto društvo i njegovu raskupusanu privredu teško da može biti govora danas. Privatizacija jednog vodovoda ili toplane, umesto njihovog poslovnog uljuđivanja, predstavljala bi isti potez poput otvaranja tržišta kulture, obrazovanja ili socijalnog osiguranja, njihovu privatizaciju. I za jedno i za drugo smo već videli konkretne primere naopakosti u praksi. Nekim oblastima je ipak društvena korisnot suština postojanja, a ne profit.

Uglavnom, to je sve što je preostalo od nekadašnje opozicije tj. onih koji ne participiraju u republičkoj vlasti. Ono što rade njihovi po palankama, bolje je i ne spominjati. Baš kao što ovde neće biti ni šire opservacije sve više prisutne desničarsko-kriptofašističke opozicije; spominjanje da, žmurenje - nikako.

Dakle, šta činiti?

Možda je rešenje u spoju predloga koje iznose Vesna Pešić (Šta da radi opozicija?, Peščanik) i Vladimira Milutinovića (Vesnin predlog, Dvogled). Ujedinjenje u jed(i)nu formu bi predstavljalo kvantitativno rešenje, ali vrlo sumnjivog sadržaja. Ukoliko se svi oni ujedine u jedan blok ili stranku, poruka koju šalju glasila bi: "Mi bi to uradili, manje više, isto, ali mnogo bolje." Jasno, smer kretanja društva bi i dalje bio isti onaj čije dosadašnje efekte uglavnom vidimo i patimo, diktiran u najvećem delu sa strane (ovoga puta više zapadne umesto sadašnje opcije "let the four winds blow... from Russia with love").
Neka se opozicija ujedini, ali ne u jednu već u nekoliko opcija koje će se razlikovati ne po tome koliko (i da li) su protiv Vučića, niti koliko su jedni protiv drugih, već po tome šta i kako nude građanima kao izbor koji će im doneti bolje u odnosu na ovo danas. To bi onda bila druga varijanta 'šta', ona koja ide u kvalitet kao suštinu. Neoliberalna opozicija neka ponudi efikasnije mere od neoliberala na vlasti, levičari i socijaldemokrate neka ponude drugačije i ravnomernije raspoređene metode izlaska iz parloga u koji je zapalo ovo društvo.

Potrebno je da se (konačno) kristališe svest kako postoji i alternativa alternativi (za šta se ovde podjednako izdaju i vlast i opozicija), da put našeg društva nije samo učešće na repu sumanute trke za parama, profitom ili vraćanjem dugova - što se neminovno završava tako da čelo kolone u jednom trenutku sustigne i zagrize sopstveni rep i obesmisli celu trku (to se već nekoliko puta dešavalo, i svaki put je glava usporavala i prividno puštala rep da je malo sustigne, pa opet davala gas jer ni po koju cenu nema nameru da izgubi). Elem, umesto da nam primer antipod-lidera budu Kastro ili Čaves, to bi mogao da bude Muhika - onima, koji baš nikako ne mogu bez lidera umesto da se drže funkcionalnog sistema koji se zaista 'maže na lebac'.

I za jedne i za druge bi jedan od principa budućeg delovanja (uopšte, ne samo opozicionog) morala da bude neka vrsta vaninstitucionalne lustracije, ne kao bespogovorna premisa-vodilja, već više kao mera opreza. Jednostavno, za dokazane štetočine bi mesta i moglo da bude u kvantitativnoj politici (i tako joj se obezbedi posteljica za još jednu propast), ali u kvalitativnoj (bez obzira na broj kolona) - ne. Tržište (slobodno ili ne) u sebi ne sadrži nikakav lustracioni potencijal, naprotiv. Domaća politika se deklarativno zalaže za slobodno tržište ali joj ne pada na pamet da se odvoji od prčkanja po budžetu. Ta 'tržišnost' se iznova ogleda u izjavama državnih funkcionera koji konstantno mantraju o 'ogromnom poverenju glasača na izborima koje im sada daje mandat, tj. pravo da rade šta hoće sve dok to poverenje ne prevagne na drugu stranu', na nekom budućem izbornom tržištu. Oni se takvi, kakvi su, nikada neće odreći prava na nedodirljivost, što leži u osnovi propasti institucionalne lustracije. 
I zato će sav teret te nimalo lake odluke morati da ponesu građani sa pravom glasa. Slučaj Borisa Tadića, LDP ili URS/G17 pokazuje da je to moguće, i da niko nije od toga izuzet. Lustriranje insistiranjem (i istrajnošću u tom stavu) na kvalitetu može doneti samo obostranu korist, bez obzira na privid trenutnih posledica. Nevažeći listići su izmakli kamen-kajlu koja je održavala privid statusa quo domaće politike, i to je činjenica, ma koliko nadureni politikanti još uvek spočitavaju vučićevštinu onima koji su svoj glasački listić onevažili ili čak ostali kod kuće i "radili pametnije stvari". I dalje se čeka, umesto durenja, stvaran i kvalitetan odgovor politike kojim će ona ponovo prebaciti stvar u avliju glasača, naterati ih da se odluče da li je odgovor i ovoga puta isti, (samo) različito upakovan ili zaista drugačiji.
U tome leži svetlo na kraju opozicionog tunela.

Treba napraviti politike za sve sfere društvenog života koje nude bolje (a ne brže) od ovoga što nam danas podmeću, pa izaći pred birače što pre, ne čekati da se ukaže izborna prilika bilo kog nivoa, i ponuditi im drugačiju opciju umesto nijansi ili brzina rikverca - pa neka se o tome izjasne. Ako neće, dobro im je ovako... OK, i to je nekakav odgovor. Odgovor, koji naročito mnogo govori, da ne kažem baš - sve. 

I zato, ono pitanje-podnaslov sa početka teksta neizostavno ima svoj nastavak: Quo imus?

A gde smo to krenuli?

Realno. Javno. Pošteno...

Ekonomija prostitucije ili prostitucija ekonomije?

Nedavno su u Danasu objavljene novine u iskazivanju bruto domaćeg proizvoda. Tako smo saznali da stižemo na zelenu granu i da se budućnost već smeši našoj deci. U BDP uključujemo usluge prostitucije i određenih vrsta kriminala. Kao i sve prave ideje i ova je vanvremenska. Ne samo da nam je popravila BDP godinama unazad (pa sad lakše poredimo sa onim nezgodnim periodom postojanja socijalističke Jugoslavije kada smo imali privredu), nego otvara i svetle perspektive mladima za zapošljavanje u budućnosti.
Za potrebe procene ekonomskog efekta, usluge su kategorizovane, sistematizovane, ekonometrijski obuhvaćene. Barata se brojevima, tarifama, zašto ne i kvalitetom usluga i trgovinom ljudima uz trgovinu narkoticima? Koji se to kriterijum koristi da se neke nelegalne ili kriminalne "usluge" uključuju, a druge ne uključuju u BDP?
Zašto se po toj logici ne uključuju i usluge verskih konfesija? Merljive su, tarifirane, čak bi mogle i fiskalne kase da se uvedu. Po svom obimu i finansijskom efektu daleko prevazilaze usluge od prostitucije i kriminala, a država ne samo da iz njih ne prihoduje, nego još na teret svih građana dodaje nekontrolisano sredstva tamo gde se već preliva. Valjda da ne bi skrušeni pružaoci usluga vozili zastarele modele Audija i Mercedesa.

Zapravo, nema tu iznenađenja. U ekonomijama u kojima berze "osećaju", tržišta "dišu", a prekarni radnici i nezaposleni nemaju imena ni sudbine, ne osećaju i ne dišu, nego su svedeni na procente i statističke podatke o učešću u masi nečega, moguće je poigravati se grubo životima ljudi i još to cinično nazivati brigom i rešenjem. U takvim ekonomijama se mogu smanjivati plate i penzije, može se pretiti primaocima socijalne pomoći, mogu se radnici otpuštati bez obrazloženja, mogu se Zakonom o radu kršiti i konvencije o radnim pravima EU koje je Srbija odavno prihvatila.
Sve se može… ili ipak, ne baš sve. Ne mogu se otpustiti zaslužni drugovi, ne može se poroditi zakon o poreklu imovine, ne mogu se naplatiti obaveze od bogatih i moćnih, ne može se vratiti decenijama pljačkan i iznošen novac, ne žele se ni pobrojati, a kamoli staviti pod kontrolu javnosti silne regulatorne i ostale agencije koje rade za svoj (i čiji još) račun, a da država i građani od toga nemaju skoro ništa, osim dupliranih poslova i sluđene organizacije u kojoj i državni i paradržavni organi rade sve, a ne urade ništa.
Ekonomija je egzaktna nauka. Može služiti interesima većine građana ili interesima privilegovane manjine. Stvar je političke odluke demokratski izabrane vlasti i lične savesti kreatora i realizatora ekonomske politike u čijoj će službi biti.

Vlast kojoj je pravo na rad i zaradu od rada manje vredno od prava na privatnu svojinu i zaradu (profit) od njene upotrebe, ne zastupa interese većine građana. Političku odluku donosi politička moć. Ranije generacije su se za političku moć izborile revolucijom u ratu, sadašnje su je stekle pljačkaškim ratovima i istom takvom tranzicijom. Danas se u demokratskoj Evropi za političku moć može boriti i političkim sredstvima i pritiscima, a to sasvim sigurno nisu gladovanje, sečenje prstiju i zabadanje eksera u šaku.
Ekonomija koja se stavlja u službu interesa manjine, direktno obavlja funkciju iz naslova. Kvalitet usluga i tarife su prilagođene zahtevima korisnika.

Ljiljana Latinović

Građanski savez, 02.11.2014.

***

Na Ljiljinu analitičku opservaciju dodajem sledeće:

Ukoliko je partijska knjižica uslov za radnu - a jeste - stvar je više nego jasna: broj zaposlenih u Republici Srbiji je manji od ukupnog zbira članova svih stranaka. Naplata poreza na zarade veća je u tzv. javnom od one u tzv. realnom sektoru; srpski rečeno, teško da će u državnoj firmi biti neprijavljenih radnika ili falsifikovanih izveštaja o visini primanja, u odnosu na privatne firme i preduzetnike. Na vezu partija i državnih firmi više ne vredi gubiti vreme-prostor, osim toga da su i jedni i drugi privatizovani na način koga se ni Miloševićevi Miškovići & Co. ne bi odrekli. Strančarenje je postalo idealno-ultimativan spoj realnog i javnog, partije sa posebnim potrebama su restrukturirane u ortačka društva sa neograničenom neodgovornošću.

Realno?

Realno, kada bi bio naplaćivan porez na članstvo u političkim strankama, i naročito porez na ekstra profit za svaku promenu partijske pripadnosti (posebna vrsta prostitucije u niskom preletu, uglavnom nadzvučnom brzinom), budžetski priliv bi imao konstantan i ne baš zanemarljiv tok. Naplata bi bila naročito pojačana u situacijama kada stranka na vlasti puca po svim šavovima, naročito onim postizbornim.

Princip naplate interstranačkih preleta i članstva u partijama bi bio isti kao kod naplate preleta i aerodromskih taksi. Tu je iskazan epohalan napredak u poslovanju, po izjavama ovih što glumataju vlast, zašto onda ne primeniti uspešnu formulu i na ostale ptice & gnezda.

Da li bi ovo predstavljalo kršenje Ustava, ograničavanje građanskog prava na slobodu političkog stava? Pa, ne bi. Dovoljno je konstatovati činjenično stanje kako je srbistanska politika, i u okviru nje partijašenje (od učlanjivanja i prečlanjivanja, do foteljašenja), postala veoma uspešna grana privrede; jedna himera realnog uspeha dela javnog sektora, koja nominalno ždere budžet manje nego što to zaista radi funkcionalno. Da ne zaboravim, porez na ekstra profit bi obavezno bio naplaćen svakom penzioneru koji je istovremeno i član PUPS, pod pretnjom sudske zaplene RTV aparata u slučaju neizmirenja obaveza.

Red bi bio da svi oni konačno ispune obećanja data u pionirskoj i potonjim zakletvama.

Javno?

Perpetuum mobile.

Pošteno.
Baš kao i u slučaju prostitucije, komparativne privredne grane u odnosu na politiku.

Utisak o medijima

U avgustu smo se čudili što nema Utiska nedelje na TVb92. Septembar je već doneo prve nagoveštaje da se nešto ozbiljnije dešava. Ujedno je, sa promenom rukovodeće ekipe na gradskom Studiju B, ukinuta i emisija Sarapin problem.
Jedna televizija je privatna, druga javna-gradska. Obe prekidaju sa emitovanjem gledanih političko debatnih sadržaja. Privatna televizija to pravda komercijalnim razlozima i promenom koncepta na zabavni, javna nema potrebe da bilo šta objašnjava. Ćuti.

Jasno je da komercijalni razlozi ne stoje iza ovih odluka. Emisije su gledane, sponzori srećni da dobro plate dragocene sekunde pri takvom nivou gledanosti.
Da nije po sredi ideološki napad na opšte prihvaćenu dogmu o srećnom epilogu tranzicije u naručju naprednog kapitalizma? Teško - rasprave nisu nikada bile na ideološkoj osnovi, tu je vladala potpuna unisonost. Male razlike su bile u ocenama pojedinačnih odluka i poteza pojedinih predstavnika vlasti ili opozicije. Povremeno je notu zanimljivosti davalo načinjanje tema o zloupotrebama. Ništa spektakularno, kamoli opasno po režim.
Zašto bi se onda privatna televizija latila kršenja ugovora svega nekoliko meseci pre isteka roka na koji je sklopljen? To je nepotreban i neuobičajen rizik. Osim… ako nije uslovljena zahtevom nekoga ko je nesporno moćniji od institucija koje bi štitile interes ugrožene ugovorne strane. A opet, takav zahtev je mogao da proistekne samo iz povređene sujete. Sećamo se jedva obuzdanog gneva jednog od gostiju u Utisku nedelje.
Dobro, ali zašto onda i Sarapin problem? Teško da bi isti motiv mogao da se veže za bilo koju njegovu emisiju ili gosta. To već liči na udvorički postupak novog rukovodstva – možda će najmoćniji među moćnima biti zadovoljan, ako se sa ekrana ukloni neko ko bi bilo šta da kritikuje?!

Ostao je jak utisak da su obe emisije ukidanjem dobile oreol koji im po kvalitetu, mogućnosti iskazivanja stvarno različitih stavova i uticaju na društvene procese, nikako ne bi pripao.
Kao i sve ostalo kod nas, vraćanje ovih emisija desiće se ako pritisak evropskih instanci bude dovoljno ubedljiv. Naša javnost će se time kratko zabavljati, dok se ne pojave nove teme.

Građanski savez, 07.10.2014.

p.s.

Između Da i Ne, urednici naših televizija odlučili su se za Ne političkim emisijama i okrenuli se zabavnom programu i lokalnim problemima. Bez odgovora je ostalo pitanje: Da li su to uradili pod nečijim pritiskom ili sami?
Kako bi se približili odgovoru, najpre vam moram ispričati priču o jednoj uličnoj mački, bliskoj rođaki čuvene Šredingerove mačke. Zamislite da ste videli da je mačka ušla u kartonsku kutiju na ulici. Lepo ste to videli, ali mačku više ne vidite - pa se postavlja pitanje da li je ona još u kutiji? Možda je otvorila tajni poklopac u asfaltu i pobegla? Možda je reč o Hudini mački pa je uspela da se neopaženo izvuče?
Pritisak na medije sličan je ovoj uličnoj mački. Svi veruju da postoji, ali pošto se pritisci dešavaju mimo našeg pogleda, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da li ih ima. Jedino što vidimo jeste da emisije otpadaju sa (TV) kutije, ali zašto se to dešava predmet je kontroverzi.

Vladimir Milutinović: Ne, možda, ne

Politika, 07.10.2014.