GRAĐANSKI KRUG: Realno. Javno. Pošteno...

Ekonomija prostitucije ili prostitucija ekonomije?

Nedavno su u Danasu objavljene novine u iskazivanju bruto domaćeg proizvoda. Tako smo saznali da stižemo na zelenu granu i da se budućnost već smeši našoj deci. U BDP uključujemo usluge prostitucije i određenih vrsta kriminala. Kao i sve prave ideje i ova je vanvremenska. Ne samo da nam je popravila BDP godinama unazad (pa sad lakše poredimo sa onim nezgodnim periodom postojanja socijalističke Jugoslavije kada smo imali privredu), nego otvara i svetle perspektive mladima za zapošljavanje u budućnosti.
Za potrebe procene ekonomskog efekta, usluge su kategorizovane, sistematizovane, ekonometrijski obuhvaćene. Barata se brojevima, tarifama, zašto ne i kvalitetom usluga i trgovinom ljudima uz trgovinu narkoticima? Koji se to kriterijum koristi da se neke nelegalne ili kriminalne "usluge" uključuju, a druge ne uključuju u BDP?
Zašto se po toj logici ne uključuju i usluge verskih konfesija? Merljive su, tarifirane, čak bi mogle i fiskalne kase da se uvedu. Po svom obimu i finansijskom efektu daleko prevazilaze usluge od prostitucije i kriminala, a država ne samo da iz njih ne prihoduje, nego još na teret svih građana dodaje nekontrolisano sredstva tamo gde se već preliva. Valjda da ne bi skrušeni pružaoci usluga vozili zastarele modele Audija i Mercedesa.

Zapravo, nema tu iznenađenja. U ekonomijama u kojima berze "osećaju", tržišta "dišu", a prekarni radnici i nezaposleni nemaju imena ni sudbine, ne osećaju i ne dišu, nego su svedeni na procente i statističke podatke o učešću u masi nečega, moguće je poigravati se grubo životima ljudi i još to cinično nazivati brigom i rešenjem. U takvim ekonomijama se mogu smanjivati plate i penzije, može se pretiti primaocima socijalne pomoći, mogu se radnici otpuštati bez obrazloženja, mogu se Zakonom o radu kršiti i konvencije o radnim pravima EU koje je Srbija odavno prihvatila.
Sve se može… ili ipak, ne baš sve. Ne mogu se otpustiti zaslužni drugovi, ne može se poroditi zakon o poreklu imovine, ne mogu se naplatiti obaveze od bogatih i moćnih, ne može se vratiti decenijama pljačkan i iznošen novac, ne žele se ni pobrojati, a kamoli staviti pod kontrolu javnosti silne regulatorne i ostale agencije koje rade za svoj (i čiji još) račun, a da država i građani od toga nemaju skoro ništa, osim dupliranih poslova i sluđene organizacije u kojoj i državni i paradržavni organi rade sve, a ne urade ništa.
Ekonomija je egzaktna nauka. Može služiti interesima većine građana ili interesima privilegovane manjine. Stvar je političke odluke demokratski izabrane vlasti i lične savesti kreatora i realizatora ekonomske politike u čijoj će službi biti.

Vlast kojoj je pravo na rad i zaradu od rada manje vredno od prava na privatnu svojinu i zaradu (profit) od njene upotrebe, ne zastupa interese većine građana. Političku odluku donosi politička moć. Ranije generacije su se za političku moć izborile revolucijom u ratu, sadašnje su je stekle pljačkaškim ratovima i istom takvom tranzicijom. Danas se u demokratskoj Evropi za političku moć može boriti i političkim sredstvima i pritiscima, a to sasvim sigurno nisu gladovanje, sečenje prstiju i zabadanje eksera u šaku.
Ekonomija koja se stavlja u službu interesa manjine, direktno obavlja funkciju iz naslova. Kvalitet usluga i tarife su prilagođene zahtevima korisnika.

Ljiljana Latinović

Građanski savez, 02.11.2014.

***

Na Ljiljinu analitičku opservaciju dodajem sledeće:

Ukoliko je partijska knjižica uslov za radnu - a jeste - stvar je više nego jasna: broj zaposlenih u Republici Srbiji je manji od ukupnog zbira članova svih stranaka. Naplata poreza na zarade veća je u tzv. javnom od one u tzv. realnom sektoru; srpski rečeno, teško da će u državnoj firmi biti neprijavljenih radnika ili falsifikovanih izveštaja o visini primanja, u odnosu na privatne firme i preduzetnike. Na vezu partija i državnih firmi više ne vredi gubiti vreme-prostor, osim toga da su i jedni i drugi privatizovani na način koga se ni Miloševićevi Miškovići & Co. ne bi odrekli. Strančarenje je postalo idealno-ultimativan spoj realnog i javnog, partije sa posebnim potrebama su restrukturirane u ortačka društva sa neograničenom neodgovornošću.

Realno?

Realno, kada bi bio naplaćivan porez na članstvo u političkim strankama, i naročito porez na ekstra profit za svaku promenu partijske pripadnosti (posebna vrsta prostitucije u niskom preletu, uglavnom nadzvučnom brzinom), budžetski priliv bi imao konstantan i ne baš zanemarljiv tok. Naplata bi bila naročito pojačana u situacijama kada stranka na vlasti puca po svim šavovima, naročito onim postizbornim.

Princip naplate interstranačkih preleta i članstva u partijama bi bio isti kao kod naplate preleta i aerodromskih taksi. Tu je iskazan epohalan napredak u poslovanju, po izjavama ovih što glumataju vlast, zašto onda ne primeniti uspešnu formulu i na ostale ptice & gnezda.

Da li bi ovo predstavljalo kršenje Ustava, ograničavanje građanskog prava na slobodu političkog stava? Pa, ne bi. Dovoljno je konstatovati činjenično stanje kako je srbistanska politika, i u okviru nje partijašenje (od učlanjivanja i prečlanjivanja, do foteljašenja), postala veoma uspešna grana privrede; jedna himera realnog uspeha dela javnog sektora, koja nominalno ždere budžet manje nego što to zaista radi funkcionalno. Da ne zaboravim, porez na ekstra profit bi obavezno bio naplaćen svakom penzioneru koji je istovremeno i član PUPS, pod pretnjom sudske zaplene RTV aparata u slučaju neizmirenja obaveza.

Red bi bio da svi oni konačno ispune obećanja data u pionirskoj i potonjim zakletvama.

Javno?

Perpetuum mobile.